OlimpiJada
Moderators: _BataZiv_0809, Tomahawk11, Charuga
-
banjaluka
- Posts: 131
- Joined: 05/01/2003 00:00
#104
hrvatima svaka cast. zasluzili su zlato. 8 utakmica i 8 pobjeda. igraju definitivno najbolji rukomet na svijetu.
steta za vaterpoliste sicg. izgubili su dobijenu utakmicu. vodili 3-0, 7-5 i opet izgubili. ipak, u sidneju je bila bronza, u atini srebro. moze se to gledati i sa vedrije strane.
ali, da smo gledali atomski vaterpolo i rukomet, u to nema sumnje.
steta za vaterpoliste sicg. izgubili su dobijenu utakmicu. vodili 3-0, 7-5 i opet izgubili. ipak, u sidneju je bila bronza, u atini srebro. moze se to gledati i sa vedrije strane.
ali, da smo gledali atomski vaterpolo i rukomet, u to nema sumnje.
-
NeKi_LiK
- Posts: 946
- Joined: 05/09/2002 00:00
#106
by Petar Luković (Feral)
Zemlja vaših omiljenih istočnih susjeda – tradicionalno poznata kao svetski šampion u kurčenju slobodnim stilom i ponositom udaranju u prsa kako smo u svemu najbolji: imamo ruda i minerala i rečnih tokova o kojima svaki Hrvat može da sanja u besanim noćima; imamo Vojvodinu koja može a neće, mrzi je, da prehrani pola Europe, za koji hurac mi da hranimo naše neprijatelje; imamo najebozovnije žene na svijetu; imamo preslatku nejač – decu i starce, večite žrtve ratova u kojima nismo učestvovali; imamo ognjišta koja se sama pale; imamo najveću i najbolju vojsku & paravojsku o čijim slavnim pobedama stanovnici Srebrenice i Vukovara i Kosova još uvijek govore šapatom; imamo najjaču mafiju na Balkanu kojoj nije bio veći problem da likvidira srpskog premijera; imamo udovicu-pevačicu Cecu Ražnatović kojoj su sise sve veće, gotovo do polutara; imamo ugledne hrvatske umetnike – Vesnu Pisarović, Magazin ili Sandija zvanog Leo, koji se u slobodnoj Srbiji osećaju kao kod hrvatske kuće; konačno, imamo sportiste koji su u najtežim trenucima za ovu zemlju, a večito su u Srbiji najteži trenuci, svojim medaljama dokazivali našu nacionalnu, pravoslavnu, rasnu, fizičku i metafizičku superiornost i održavali nas u lakim euoforijama masovnih gradskih dočeka s četničkim šubarama na blagih 45 stepeni dr Celzijusa – ta zemlja, dakle, od ovog je ponedeljka u totalnom olimpijskom š.š. (hrvatski: športskom šoku). Poraz od tradicionalno košarkaški moćne ali večito lukave i iskusno prepredene Kine (66:67) naše je basket-junake doveo u malkice nezgodnu poziciju da se, umesto za medalje, bore za jedanaesto, pretposlednje mesto na Olimpijskom turniru s tradicionalno neugodnim crnoputim igračima Angole čiji agresivni skok-šut nikako ne odgovara našem dobroćudno-miroljubivo-tolerantno-demokratskom karakteru, po čemu smo, kao The Serbs, opšteprihvaćeno poznati.
Košarka – paradigma srpske politike pod sloganom “Mi imamo svoga boga, on se zove Bodiroga” – svoj je test zlog Predskazanja imala onog nesrećnog časa kad je ovu zbrda-zdola sastavljenu reprezentaciju pre mesec dana u posetu primio premijer dr Vojislav Kalašnjikov Koštunica: čovek kojeg sport interesuje manje od Haškog tribunala (“deveta rupa na svirali”, njegove reči) dao je podršku košarkašima rečima da će “njihove pobede biti melem na rane ovog naroda”. Ova medicinska dijagnoza: da ćemo, recimo, Rakočevića, previjati oko struka ili Tomaševića ubacivati u karlicu kao vrstu antibiotika – moguća je u premijerskoj svesti čoveka koji je, čini se, tek 24 časa ranije prvi put gledao košarkašku utakmicu, a da mu baš sva pravila nisu jasna: zašto za Srbe pet ličnih grešaka kad smo mi bezgrešni, zašto tolika želja protivnika da pobedi kad se zna da smo mi najbolji, finally – zbog čega nam se bez borbe ne uruči zlatna medalja jer je ovaj napaćeni srpski narod toliko propatio, red je, bre, da i u košarci primenimo dvosmernu saradnju, mi učestvujemo, vi nama titulu!
Desetak dana uoči košarkaške golgote dr Kalašnjikova koji utakmicu s opasnom Kinom verovatno nije ni gledao jer u tom trenutku (15:45) obično spava posle tri iscrpljujuća sata na poslu koji mu se gadi, naši fudbalsko-nogometni heroji postigli su časni Olimpijski rekord: u tri utakmice primili su 14 golova, Argentinci nam dali šest, Australijanci pet, Tunižani tri. Između prve i druge utakmice (hrvatski: između 6 i 5 golova), oglasio se najnoviji srpski predsednik Boris Tadić koji je – ne znajući šta od dosade da radi, jer je već posetio 63. padobransku diviziju u Nišu i tamo se zabavio s uniformisanim licima – nogometašima poslao telegram u kojem ih bodri i, kao, daje podršku. Nekoliko sati docnije Australijanci (hrvatski: Australci), fudbalska nacija s cangaroo-pedigreom, dali su nam pet a mogli su, iz zajebancije, petnaest golova, samo da su hteli. Boris Tadić više nije slao telegrame.
Mazohistički performansi naših nogometaša i košarkaša – uz sukladnu katastrofu atletičara, plivača ili strelaca, sa izuzetkom veteranke Jasne Šekarić (naša jedina medalja, srebrna), i grozničavu patriotsku nadu da će vaterpolisti ili odbojkaši braniti zemlju do poslednjeg smeča ili četverca – slika su i prilika ovdašnje političke scene u kojoj je sport (hrvatski: šport) samo ogledalo haosa u kojem je kurčenje (“Mi smo najbolji”) prirodna brana od činjenica da su svi oni koje smo godinama vređali, potcenjavali, smejali im se… danas bolji od Srbije, makar se ona neuspešno krila iza polne skraćenice SCG.
Hrvati, koji danas (utorak popodne, 24082004) imaju pet medalja, sezonama su bili tema Srpskog Sportskog Vica: kad ste 1998. osvojili treće mesto u nogometu, zaključili smo unisono da je to bilo “slučajno”; nešto vaših splitskih plivača nije nam ulivalo vaskoliku nadu; titula svetskih prvaka u rukometu, recimo, bila je proizvod “jugoslovenske škole”, iskoristili ste naše resurse i zabili nam nož u leđa; upišavali smo se godinama od smeha nad “hrvatskim športom”, ćirilično naglašavajući “š” u glagolu “upišavati”.
Slovence, na primer, nismo ni uzimali u obzir; minijaturni, dosadni, bez smisla za humor ali fanatično merakatorsko vredni (srpski: budale) izgledali su kao topovsko meso na rasprodaji, ali četiri medalje – do danas – svega su četiri puta više od olimpijskih SCG zaliha. Bugari, recimo: po srbijanskom defaultu – pičke, NATO prirepci, ali se oni sa osam medalja smeju sa razlogom. Ili, Rumuni: osam zlatnih, četiri srebrne, četiri bronzane… sve zemlje/narodi kojima smo se decenijama sportsko-politički podsmevali: ili su neinteligentni ili siromašni ili nemaju mašte ili su ružni ili ekonomski zaostali ili nesposobni ili kvarni ili kao mi, The Serbs, jer samo mi imamo tu žicu da spojimo inteligenciju, maštu, kreativnost, mafiju, neznanje i laki, bezbedni kriminal, pa je onda logično da nešto na Olimpijadi u Atini nije u redu.
A možda je to poslednja prilika da vidimo gde je, jebi ga, Srbija: na dnu Evrope i sveta, tamo gde joj je mesto od časa kad je dr Koštunica postao uspavani premijer. Samim tim, košarkaški poraz od Kine – a valjda će mi se uslišiti nebeska molba da vaterpolisti i odbojkaši ostanu bez medalja – vraćaju nas u neku vrstu falsifikovane realnosti; vreme je, pizda mu materina, da shvatimo da odavno nismo Supermeni, da sport nije zamena za naše maxi ratne zločine, da smo minijaturno politički, akamoli sportski, minimalni, sitni, beznačajni i da ovakva, makar bila i košarkaška, katarza ima smisla samo ako priznamo svoju nemoć i svoju krivicu.
Ali, kako smo mi The Serbs, sve ćemo zaboraviti brže od Srebrenice: seremo se mi na hrvatske, slovenačke, mađarske, rumunske i bugarske medalje, možemo bolje od vas, uvijek, kad hoćete, jedan na jedan, nismo mi Srbi stvoreni za Olimpijske principe, ti fazoni – brže, više, dalje – nemaju smisla u metafiozičkom okviru u kojem nebesko carstvo ima više smisla od košarkaške arene u Atini.
Zato smo i dalje najbolji! Srbija! Srbija!
Mnogo smo jaki!
Zemlja vaših omiljenih istočnih susjeda – tradicionalno poznata kao svetski šampion u kurčenju slobodnim stilom i ponositom udaranju u prsa kako smo u svemu najbolji: imamo ruda i minerala i rečnih tokova o kojima svaki Hrvat može da sanja u besanim noćima; imamo Vojvodinu koja može a neće, mrzi je, da prehrani pola Europe, za koji hurac mi da hranimo naše neprijatelje; imamo najebozovnije žene na svijetu; imamo preslatku nejač – decu i starce, večite žrtve ratova u kojima nismo učestvovali; imamo ognjišta koja se sama pale; imamo najveću i najbolju vojsku & paravojsku o čijim slavnim pobedama stanovnici Srebrenice i Vukovara i Kosova još uvijek govore šapatom; imamo najjaču mafiju na Balkanu kojoj nije bio veći problem da likvidira srpskog premijera; imamo udovicu-pevačicu Cecu Ražnatović kojoj su sise sve veće, gotovo do polutara; imamo ugledne hrvatske umetnike – Vesnu Pisarović, Magazin ili Sandija zvanog Leo, koji se u slobodnoj Srbiji osećaju kao kod hrvatske kuće; konačno, imamo sportiste koji su u najtežim trenucima za ovu zemlju, a večito su u Srbiji najteži trenuci, svojim medaljama dokazivali našu nacionalnu, pravoslavnu, rasnu, fizičku i metafizičku superiornost i održavali nas u lakim euoforijama masovnih gradskih dočeka s četničkim šubarama na blagih 45 stepeni dr Celzijusa – ta zemlja, dakle, od ovog je ponedeljka u totalnom olimpijskom š.š. (hrvatski: športskom šoku). Poraz od tradicionalno košarkaški moćne ali večito lukave i iskusno prepredene Kine (66:67) naše je basket-junake doveo u malkice nezgodnu poziciju da se, umesto za medalje, bore za jedanaesto, pretposlednje mesto na Olimpijskom turniru s tradicionalno neugodnim crnoputim igračima Angole čiji agresivni skok-šut nikako ne odgovara našem dobroćudno-miroljubivo-tolerantno-demokratskom karakteru, po čemu smo, kao The Serbs, opšteprihvaćeno poznati.
Košarka – paradigma srpske politike pod sloganom “Mi imamo svoga boga, on se zove Bodiroga” – svoj je test zlog Predskazanja imala onog nesrećnog časa kad je ovu zbrda-zdola sastavljenu reprezentaciju pre mesec dana u posetu primio premijer dr Vojislav Kalašnjikov Koštunica: čovek kojeg sport interesuje manje od Haškog tribunala (“deveta rupa na svirali”, njegove reči) dao je podršku košarkašima rečima da će “njihove pobede biti melem na rane ovog naroda”. Ova medicinska dijagnoza: da ćemo, recimo, Rakočevića, previjati oko struka ili Tomaševića ubacivati u karlicu kao vrstu antibiotika – moguća je u premijerskoj svesti čoveka koji je, čini se, tek 24 časa ranije prvi put gledao košarkašku utakmicu, a da mu baš sva pravila nisu jasna: zašto za Srbe pet ličnih grešaka kad smo mi bezgrešni, zašto tolika želja protivnika da pobedi kad se zna da smo mi najbolji, finally – zbog čega nam se bez borbe ne uruči zlatna medalja jer je ovaj napaćeni srpski narod toliko propatio, red je, bre, da i u košarci primenimo dvosmernu saradnju, mi učestvujemo, vi nama titulu!
Desetak dana uoči košarkaške golgote dr Kalašnjikova koji utakmicu s opasnom Kinom verovatno nije ni gledao jer u tom trenutku (15:45) obično spava posle tri iscrpljujuća sata na poslu koji mu se gadi, naši fudbalsko-nogometni heroji postigli su časni Olimpijski rekord: u tri utakmice primili su 14 golova, Argentinci nam dali šest, Australijanci pet, Tunižani tri. Između prve i druge utakmice (hrvatski: između 6 i 5 golova), oglasio se najnoviji srpski predsednik Boris Tadić koji je – ne znajući šta od dosade da radi, jer je već posetio 63. padobransku diviziju u Nišu i tamo se zabavio s uniformisanim licima – nogometašima poslao telegram u kojem ih bodri i, kao, daje podršku. Nekoliko sati docnije Australijanci (hrvatski: Australci), fudbalska nacija s cangaroo-pedigreom, dali su nam pet a mogli su, iz zajebancije, petnaest golova, samo da su hteli. Boris Tadić više nije slao telegrame.
Mazohistički performansi naših nogometaša i košarkaša – uz sukladnu katastrofu atletičara, plivača ili strelaca, sa izuzetkom veteranke Jasne Šekarić (naša jedina medalja, srebrna), i grozničavu patriotsku nadu da će vaterpolisti ili odbojkaši braniti zemlju do poslednjeg smeča ili četverca – slika su i prilika ovdašnje političke scene u kojoj je sport (hrvatski: šport) samo ogledalo haosa u kojem je kurčenje (“Mi smo najbolji”) prirodna brana od činjenica da su svi oni koje smo godinama vređali, potcenjavali, smejali im se… danas bolji od Srbije, makar se ona neuspešno krila iza polne skraćenice SCG.
Hrvati, koji danas (utorak popodne, 24082004) imaju pet medalja, sezonama su bili tema Srpskog Sportskog Vica: kad ste 1998. osvojili treće mesto u nogometu, zaključili smo unisono da je to bilo “slučajno”; nešto vaših splitskih plivača nije nam ulivalo vaskoliku nadu; titula svetskih prvaka u rukometu, recimo, bila je proizvod “jugoslovenske škole”, iskoristili ste naše resurse i zabili nam nož u leđa; upišavali smo se godinama od smeha nad “hrvatskim športom”, ćirilično naglašavajući “š” u glagolu “upišavati”.
Slovence, na primer, nismo ni uzimali u obzir; minijaturni, dosadni, bez smisla za humor ali fanatično merakatorsko vredni (srpski: budale) izgledali su kao topovsko meso na rasprodaji, ali četiri medalje – do danas – svega su četiri puta više od olimpijskih SCG zaliha. Bugari, recimo: po srbijanskom defaultu – pičke, NATO prirepci, ali se oni sa osam medalja smeju sa razlogom. Ili, Rumuni: osam zlatnih, četiri srebrne, četiri bronzane… sve zemlje/narodi kojima smo se decenijama sportsko-politički podsmevali: ili su neinteligentni ili siromašni ili nemaju mašte ili su ružni ili ekonomski zaostali ili nesposobni ili kvarni ili kao mi, The Serbs, jer samo mi imamo tu žicu da spojimo inteligenciju, maštu, kreativnost, mafiju, neznanje i laki, bezbedni kriminal, pa je onda logično da nešto na Olimpijadi u Atini nije u redu.
A možda je to poslednja prilika da vidimo gde je, jebi ga, Srbija: na dnu Evrope i sveta, tamo gde joj je mesto od časa kad je dr Koštunica postao uspavani premijer. Samim tim, košarkaški poraz od Kine – a valjda će mi se uslišiti nebeska molba da vaterpolisti i odbojkaši ostanu bez medalja – vraćaju nas u neku vrstu falsifikovane realnosti; vreme je, pizda mu materina, da shvatimo da odavno nismo Supermeni, da sport nije zamena za naše maxi ratne zločine, da smo minijaturno politički, akamoli sportski, minimalni, sitni, beznačajni i da ovakva, makar bila i košarkaška, katarza ima smisla samo ako priznamo svoju nemoć i svoju krivicu.
Ali, kako smo mi The Serbs, sve ćemo zaboraviti brže od Srebrenice: seremo se mi na hrvatske, slovenačke, mađarske, rumunske i bugarske medalje, možemo bolje od vas, uvijek, kad hoćete, jedan na jedan, nismo mi Srbi stvoreni za Olimpijske principe, ti fazoni – brže, više, dalje – nemaju smisla u metafiozičkom okviru u kojem nebesko carstvo ima više smisla od košarkaške arene u Atini.
Zato smo i dalje najbolji! Srbija! Srbija!
Mnogo smo jaki!
-
NeKi_LiK
- Posts: 946
- Joined: 05/09/2002 00:00
#108
Jasna Sekaric srebro - pištolj
Vaterpolisti srebro
http://www.athens2004.com/en/OlympicMedals/medals
Vaterpolisti srebro
http://www.athens2004.com/en/OlympicMedals/medals
-
kame
- Posts: 965
- Joined: 15/02/2002 00:00
- Location: Sarajevo
- Contact:
#109
Sad ce mnogi srbi Petra Lukovica smatrati izdajnikom.
Ali nije nikakvo cudo sto postoji jedan Petar Lukovic kad pogledamo sta se sve moze pronaci na http://www.serbiancafe.com .
Neki Lik, fakat je to malo. Ocekivao sam da ce osvojiti vise. I njima je odzvonilo.
Ali nije nikakvo cudo sto postoji jedan Petar Lukovic kad pogledamo sta se sve moze pronaci na http://www.serbiancafe.com .
Neki Lik, fakat je to malo. Ocekivao sam da ce osvojiti vise. I njima je odzvonilo.
-
NeKi_LiK
- Posts: 946
- Joined: 05/09/2002 00:00
#110
I trebali su osvojiti više. Jasna je bila sigurna, koliko je "sigurnost" u sportu moguća ( osvaja medalje od Seula 1988 ), optimisti su računali na košarku, vaterpolo i odbojku, pesimisti na 2 medalje u ta tri sporta.
Samo najveći problem im je jer sve konce u ta tri ekipna sporta u kojima su uvijek izuzetno jaki drže isti igrači koji su to radili i prije 7-8 godina a slabo da se ko od mladjih nameće kao novi lider. U pojedinačnim sportovima na olimpijadi nisu bili ni blizu prvih 10-15 a kamoli u borbi za medalje.
Samo najveći problem im je jer sve konce u ta tri ekipna sporta u kojima su uvijek izuzetno jaki drže isti igrači koji su to radili i prije 7-8 godina a slabo da se ko od mladjih nameće kao novi lider. U pojedinačnim sportovima na olimpijadi nisu bili ni blizu prvih 10-15 a kamoli u borbi za medalje.
-
samvan
- Posts: 310
- Joined: 28/05/2004 14:07
#111
Dakle,kraj je olimpijade,od bivsih bratskih repubilka je kao sto vjerovatno,najuspjesnija Hrvatska (5 medalja, od toga 1 zlato), druga je po broju medalja Slovenija (4 medalje, 1 srebro i 3 bronze),a zatim SiCg sa dva srebra. Ostale republike bivse Juge ostale su bez i jedne medalje. NAdajmo se da ce i Bih u Pekingu osvojiti barem jednu medalju,pogotovo sto su igre u Kibni,pa mozda nastupi neki Bosanski Kinez!