O putu stvaraoca
Hoćeš li, brate, poći u samoću? Hoćeš li potražiti put k sebi samome? Zastani još malo, i počuj me. >>Ko traži taj se lako i sam izgubi. Svako je usamljivanje zločin<<. tako kaže stado. A ti si dugo pripadao stadu. Glas stada još odjekuje u tebi. Čak i kad budeš govorio: >>ja nemam više istu savest koju i vi<<biće u tome tužbe i bola. A vidiš, još i taj bol rodila je ona ista savest: i poslednji odblesak te savesti plamti još na tvojoj turobnosti. Ti bi hteo da pođeš putem svoje turobnosti kao putem k tebi samome? Pokaži mi da li imaš prava na nj, i pokaži mi snagu koja ti stoji na raspoloženju. Jesi li ti jedna nova snaga, i jedno novo pravo? Jesi li ti jedan prvi pokret? Jedan početak koji se kotrlja iz sebe sama? Da li umeš zvezde prisiliti da se oko tebe okreću? Ah, koliko ima pohlepnih za vasionom! Koliko ima grčevitog usiljavanja sujetnih! Dokaži mi da ti nisi pohlepan, niti sujetan! Ah, ima toliko velikih misli koje čine isto što i mehovi: nadahnjuju, i stvaraju veću prazninu. Kažeš da si slobodan? Hoću da znam šta je tvoja misao vodilja a ne da si se izvukao ispod jarma. Da li si ti jedan od onih koji je smeo da se izvuče ispod jarma? Ima ih mnogih koji su odbacujući od sebe uslužnost odbacili i svoju zadnju vrednost. Slobodan, od čega slobodan? Šta je do toga stalo Zaratustri! Nego, treba da mogu da čitam iz tvoga vedrog oka: slobodan, za što? Možeš li ti sam sebi dati svoje zlo i svoje dobro, i obesiti svoju volju iznad sebe kao zakon? Možeš li biti sebi sam i sudijom i osvetnikom svoga zakona? Strašno je ostati nasamo sa sudijom i sa osvetnikom svoga rođenog zakona. To je kao kad padne zvezda u prazan prostor, i u ledeni dah usamljenosti. Danas još patiš od mnogih, ti jedan: danas još imaš celu svoju hrabrost i sve svoje nade. Ali doći će doba da će te samoća zamoriti, da će se gordost tvoja saviti, da će hrabrost tvoja zaškrinuti zubima. I ti ćeš tada vikati iz sveg glasa:<<Ja sam sâm!>> Doći će doba, da nećeš više videti ono što je na tebi visoko a videćeš sasvim izbliza ono što je nisko; a kao avet strašiće te ono što je uzvišeno u tebi. I ti ćeš tada vikati iz sveg glasa: >>Sve je lažno! « Ima osećanja koja hoće da zadave usamljenika; ako ne mogu, tada, dabogme, moraju sama da umru! Ali, da li ćeš ti to biti u stanju, da budeš ubica? Da li ti je već poznata, brate, reč »preziranje<< I znaš li, kolike su muke pravedljivosti: da budeš pravedan prema onima koji te preziru? Ti primoravaš mnoge da zbog tebe počnu drukče učiti nego dotle; to će ti oni skupo naračunati. Ti si im se približio a ipak si prošao mimo: to ti neće nikad oprostiti. Ti se dižeš iznad njih: ali što se više penješ tim manji izgledaš oku zavisti. A najvećma mrze onoga koji leti. >>Vi ne možete biti pravedni prema meni! – treba da kažeš – ja uzimam vašu nepravednost kao ono što meni pripada.<< Nepravdom i prljavštinom bacaju se oni na usamljenika: ali, brate moj, ako hoćeš da si zvezda moraš im svetliti uprkos svemu! Nego, čuvaj se dabrih i pravednih! Ti vole da razapnu na krst one koji sami svoju vrlinu pronalaze, – ti mrze usamljenika. A čuvaj se i prepodobne prostote! Njoj ništa nije sveto što nije prosto i glupo: ona se rado igra i s vatrom – spališta! Pa čuvaj se i od napadaja svoje ljubavi! Odviše brzo pruža usamljenik ruku da se rukuje s onim koga susretne. Mnogim ljudima ne smeš pružiti ruku, nego samo šapu: a ištem da na tvojoj šapi imaju i kandže. Nego, najveći neprijatelj koji ti može izaći nasusret, to ćeš uvek biti ti sam; ti sam uhodiš sebe i po pećinama i po šumama. Usamljeniče, ti ideš putem k sebi samome! A put te vodi pokraj tebe samoga, i pokraj tvojih sedam đavola! Jeretik bićeš sebi samome, i veštac i predskazivač, i budala i sumnjalo, nadrisvetac i hulja. Treba da želiš da izgoriš u svom rođenom plamenu: kako bi da ponovo postaneš, dok se nisi prvo pretvorio u pepeo! Usamljeniče, ti ideš putem stvaraoca: ti hoćeš da stvoriš sebi jednoga boga iz tvojih sedam đavola! Usamljeniče, ti ideš putem onoga koji voli: ti voliš sebe samoga, i stoga prezireš sebe kao što preziru samo oni koji umeju da vole. Onaj koji voli hoće da stvara, jer prezire! Šta zna onaj o ljubavi, koji nije morao da prezre baš ono što voli? Sa svojom ljubavlju pođi u svoju samoću, i sa svojom željom za stvaranjem, brate moj, i tek docnije odhramaće pravdoljublje za tobom. S mojim suzama podi u svoju samoću, brate moj. Ja volim onog koji hoće da stvori više od sebe pa u tom nade svoju propast.
Tako je govorio Zaratustra.
O putu stvaraoca
Moderator: Chloe
-
sojka
- Posts: 2782
- Joined: 17/03/2004 14:57
- Location: Amargant
- Contact:
-
sekiracija
- Posts: 1004
- Joined: 07/06/2003 00:00
#2
sa dlakom na jeziku 
osjecaj koji nije prevario konja: tjgZ
osjecaj koji nije prevario konja: tjgZ
-
sojka
- Posts: 2782
- Joined: 17/03/2004 14:57
- Location: Amargant
- Contact:
#4
O velikoj čežnji
O dušo moja, naučio sam te da kažeš »danas« kao što se kaže »jednom« i »nakad«, i da igraš kolo svoje u letu preko svakog ovde i tu i tamo. O dušo moja, izbavio sam te iz svih uglova, iščistio te od sve prašine, paučine, i pomrčine. O dušo moja, sprao sam sa tebe mali stid i vrlinu sitničarsku, i nagovorio te da naga stojiš pred očima sunčevim. Burom koja se zove »duh« duhnuo sam po uzburkanim valima tvoga jezera; duvom svojim odgonio sam sve oblake, zadavio sam čak i dželata koji se zove »greh«. O dušo moja, dao sam ti pravo, da kažeš Ne kao što to kaže bura, i da kažeš Dâ kao što vedro nebo govori Dâ: mirna kao svetlost stojiš ti i prolaziš kroz sred odricanja burnih. O dušo moja, dao sam ti natrag slobodu nad onim što je stvoreno i nad onim što nije stvoreno: i ima li koga još da poznaje, kao što poznaješ ti, slatko uživanje u onom što će doći?O dušo moja, naučio sam te preziranju, koje ne dolazi kao što dolazi crvotočina; velikom preziranju, koje je puno ljubavi, i koje najviše ljubi ono što najviše prezire. O dušo moja, naučio sam te da uveravaš, tako da i sami razlozi budu uvereni u ono što ti kažeš: kao sunce, koje ume da uveri more da treba da se diže k njemu u visinu. O dušo moja, skinuo sam s tebe svako pokoravanje, kolenopriklanjanje i udvaranje; ja sâm nadenuo sam ti ime »prepreka potrebâ«, i »sudbina«. O dušo moja, davao sam ti nova imena i šarene igračke, nazivao sam te »sudbinom« i »obuhvatom sviju obuhvataja« i »neraskidnom vezom svega vremena« i »azurnim zvonom«. O dušo moja, zemaljsko carstvo tvoje pojio sam svakom mudrošću, svim vinima novim, i svim prastarim jakim vinima mudrosti. O dušo moja, oblivao sam te svakim suncem i svakom noći i svakim ćutanjem i svakom čežnjom: – tako da si mi rasla kao čokot vinove loze. O dušo moja, prebogata i teška stojiš ti sad, kao čokot vinove loze sa nabreklim vimenirna, i nabubrelim mrko-zlatnim grozdovima: – – nabubrenim i pogurenim usled sreće tvoje, očekujući u izobilju, i sramežljiva još sa čekanja svoga. O dušo moja, nema nigde više duše koja bi bila punija ljubavi, i koja bi mogla više da zahvati i više da obuhvati! Gde su još budućnost i prošlost bliže jedna drugoj nego u tebe? O dušo moja, sve sam tebi dao, i dajući tebi moje se ruke isprazniše: – a sad! Sad se ti okrećeš meni, i kažeš mi s osmehom a tako tužno: »Ko od nas dvoje treba da kaže hvala? – – zar ne treba onaj koji daje da kaže hvala onome koji je primio, zato što je primio? Zar nije davanje potreba za davanjem? Zar nije primanje – primanje iz sažaljenja?« – O dušo moja, ja razumem tužni osmeh tvoj: prebogatstvo tvoje pruža sad ruke pune čežnje! Obilje tvoje baca poglede preko burnih mora tražeći i iščekujući; čežnja preobilja ogleda se u osmehu nebesnih očiju tvojih! I odista, o dušo moja! Ko bi mogao da vidi osmeh tvoj a da se ne topi u suzama? I sami anđeli tope se u suzama od predobrote osmeha tvog. Dobrota i predobrota tvoja neće da tuguju i da plaču: pa ipak, dušo moja, čezne osmeh tvoj za suzama, i uzdrhtala usta tvoja za jecanjem. »Zar nije svako plakanje tugovanje? A svako tugovanje optuživanje?« Tako govoriš ti sama u sebi, i stoga se ti, o dušo moja, radije osmehuješ nego što bi izlila jad svoj; – u groznim suzama izlila jad svoj nad obiljem svojim nad svom žudi čokota za vinogradarem i za nožem njegovim! Ali, ako nećeš da plačeš, i da isplačeš purpurnu žalost svoju, onda ćeš morati da pevaš, o dušo moja! – Pogle, ja se smešim i sâm dok ti ovo govorim: – da pevaš, pevom gromoglasnim, dok ne zamuknu sva mora, da bi slušala čežnju tvoju, – – dok se na tihim rastuženim od čežnje morima ne pojavi čun, zlatno čudo, oko čijeg zlata skakuću sve dobre zle čudnovate tvarke: – – i mnoge velike i male ptice, i zverinje, i sve što ima čudnovate noge, da može trčati po ljubičastim stazama, – – ka zlatnome čudu, svojevoljnom čunu, i ka gospodaru njegovu, a to je vinogradar, koji čeka sa nožem od dijamanata u ruci, – – tvoj veliki spasilac, o dušo moja, bezimeni – kome će tek pesme budućnosti ime nadenuti! I odista, već odiše dah tvoj pesmama budućnosti, – – već si usplamtela i sanjaš, već piješ žedno iz svih bunara utehe punih dubokih odjeka, već počiva tuga tvoja u blaženstvu pesama budućnosti! O dušo moja, evo sam ti sve dao, i poslednje što sam još imao, i dajući ti isprazniše se sve ruke moje: – to što sam ti rekao da pevaš, eto, to je bilo poslednje što sam još imao! Što sam ti rekao da pevaš, reci sad samo, reci: ko od nas treba sad – da kaže hvala? – Ali neka, bolje je: pevaj ti samo, pevaj, o dušo moja! A ostavi mene da zahvaljujem! –
O dušo moja, naučio sam te da kažeš »danas« kao što se kaže »jednom« i »nakad«, i da igraš kolo svoje u letu preko svakog ovde i tu i tamo. O dušo moja, izbavio sam te iz svih uglova, iščistio te od sve prašine, paučine, i pomrčine. O dušo moja, sprao sam sa tebe mali stid i vrlinu sitničarsku, i nagovorio te da naga stojiš pred očima sunčevim. Burom koja se zove »duh« duhnuo sam po uzburkanim valima tvoga jezera; duvom svojim odgonio sam sve oblake, zadavio sam čak i dželata koji se zove »greh«. O dušo moja, dao sam ti pravo, da kažeš Ne kao što to kaže bura, i da kažeš Dâ kao što vedro nebo govori Dâ: mirna kao svetlost stojiš ti i prolaziš kroz sred odricanja burnih. O dušo moja, dao sam ti natrag slobodu nad onim što je stvoreno i nad onim što nije stvoreno: i ima li koga još da poznaje, kao što poznaješ ti, slatko uživanje u onom što će doći?O dušo moja, naučio sam te preziranju, koje ne dolazi kao što dolazi crvotočina; velikom preziranju, koje je puno ljubavi, i koje najviše ljubi ono što najviše prezire. O dušo moja, naučio sam te da uveravaš, tako da i sami razlozi budu uvereni u ono što ti kažeš: kao sunce, koje ume da uveri more da treba da se diže k njemu u visinu. O dušo moja, skinuo sam s tebe svako pokoravanje, kolenopriklanjanje i udvaranje; ja sâm nadenuo sam ti ime »prepreka potrebâ«, i »sudbina«. O dušo moja, davao sam ti nova imena i šarene igračke, nazivao sam te »sudbinom« i »obuhvatom sviju obuhvataja« i »neraskidnom vezom svega vremena« i »azurnim zvonom«. O dušo moja, zemaljsko carstvo tvoje pojio sam svakom mudrošću, svim vinima novim, i svim prastarim jakim vinima mudrosti. O dušo moja, oblivao sam te svakim suncem i svakom noći i svakim ćutanjem i svakom čežnjom: – tako da si mi rasla kao čokot vinove loze. O dušo moja, prebogata i teška stojiš ti sad, kao čokot vinove loze sa nabreklim vimenirna, i nabubrelim mrko-zlatnim grozdovima: – – nabubrenim i pogurenim usled sreće tvoje, očekujući u izobilju, i sramežljiva još sa čekanja svoga. O dušo moja, nema nigde više duše koja bi bila punija ljubavi, i koja bi mogla više da zahvati i više da obuhvati! Gde su još budućnost i prošlost bliže jedna drugoj nego u tebe? O dušo moja, sve sam tebi dao, i dajući tebi moje se ruke isprazniše: – a sad! Sad se ti okrećeš meni, i kažeš mi s osmehom a tako tužno: »Ko od nas dvoje treba da kaže hvala? – – zar ne treba onaj koji daje da kaže hvala onome koji je primio, zato što je primio? Zar nije davanje potreba za davanjem? Zar nije primanje – primanje iz sažaljenja?« – O dušo moja, ja razumem tužni osmeh tvoj: prebogatstvo tvoje pruža sad ruke pune čežnje! Obilje tvoje baca poglede preko burnih mora tražeći i iščekujući; čežnja preobilja ogleda se u osmehu nebesnih očiju tvojih! I odista, o dušo moja! Ko bi mogao da vidi osmeh tvoj a da se ne topi u suzama? I sami anđeli tope se u suzama od predobrote osmeha tvog. Dobrota i predobrota tvoja neće da tuguju i da plaču: pa ipak, dušo moja, čezne osmeh tvoj za suzama, i uzdrhtala usta tvoja za jecanjem. »Zar nije svako plakanje tugovanje? A svako tugovanje optuživanje?« Tako govoriš ti sama u sebi, i stoga se ti, o dušo moja, radije osmehuješ nego što bi izlila jad svoj; – u groznim suzama izlila jad svoj nad obiljem svojim nad svom žudi čokota za vinogradarem i za nožem njegovim! Ali, ako nećeš da plačeš, i da isplačeš purpurnu žalost svoju, onda ćeš morati da pevaš, o dušo moja! – Pogle, ja se smešim i sâm dok ti ovo govorim: – da pevaš, pevom gromoglasnim, dok ne zamuknu sva mora, da bi slušala čežnju tvoju, – – dok se na tihim rastuženim od čežnje morima ne pojavi čun, zlatno čudo, oko čijeg zlata skakuću sve dobre zle čudnovate tvarke: – – i mnoge velike i male ptice, i zverinje, i sve što ima čudnovate noge, da može trčati po ljubičastim stazama, – – ka zlatnome čudu, svojevoljnom čunu, i ka gospodaru njegovu, a to je vinogradar, koji čeka sa nožem od dijamanata u ruci, – – tvoj veliki spasilac, o dušo moja, bezimeni – kome će tek pesme budućnosti ime nadenuti! I odista, već odiše dah tvoj pesmama budućnosti, – – već si usplamtela i sanjaš, već piješ žedno iz svih bunara utehe punih dubokih odjeka, već počiva tuga tvoja u blaženstvu pesama budućnosti! O dušo moja, evo sam ti sve dao, i poslednje što sam još imao, i dajući ti isprazniše se sve ruke moje: – to što sam ti rekao da pevaš, eto, to je bilo poslednje što sam još imao! Što sam ti rekao da pevaš, reci sad samo, reci: ko od nas treba sad – da kaže hvala? – Ali neka, bolje je: pevaj ti samo, pevaj, o dušo moja! A ostavi mene da zahvaljujem! –
-
St.Germain
- Posts: 2218
- Joined: 22/12/2002 00:00
#5
sojka, mail where is 
i´m waitin´ and waitin´and waitin´. nothin´comes
i´m waitin´ and waitin´and waitin´. nothin´comes
Last edited by St.Germain on 12/04/2004 01:07, edited 1 time in total.
-
sekiracija
- Posts: 1004
- Joined: 07/06/2003 00:00
#7
zome haveru nemoj da te sekiraju 
Ljudi su ti to
Ljudi su ti to
