NEMOGUĆA MISIJA 5

[OneWhoKnows]

Kol'ko otad' prošlo je godina, Bog sami zna, a, ja znam da dana tog – Bože mi oprosti, lajem kad' ne treba - ispizdjela me je bila načisto. Al' na nju - sebi bijah se zakleo - popet ću se, makar niko više, na nju, ne popeo se, makar ja zadnji bio joj. A, i ona meni, vala...

Piše: OneWhoKnows

***

Prrrrrrrr, prrrrrrrrrrrrr! ... 'od...' 'od..', 'odi... prrrrrrrrrr! 'odi meni, milaaaaaaa'! , tepah joj, zagledan u njeno oko, siguran da osim pameti puno, od dede rahmetli naslijedio sam i malo od njegovih moći hipnoze. Taj svak'u hipnotisat je mog'o. Za razliku od mene, jah'o je koju stig'o je, i - koju poželio je.
A, ova moja, pa, kad' kurate sam sreće, živa predavala se nije. Divljakuša od kobile, kobila od kobile, kobila valovite grive – a valovita griva, jel' sigurni je išaret zajebanosti u kobila, kažu i konja, ne znam – jahao ih nisam. Nisam ni kobile, al' dana tog bijah na najboljem putu da ostvarim želju svoju.

Želio sam nju. Kobilu od kobile. Nju, onakvu, zajebanu. Da Nju butinama stegnem, da rebra polomim joj sva... da cimnem je silinom takvom koja natjeraće je da zemlju svu pod nama raskopa – k'o kvočka... Ma, bre, ako treba - i da leti k'o kvočka koju - nogom - arsuz od djeteta kavog napenalio je!
U misiji nemogućoj toj, sasvim normalno, uslijedile su i prve nemoguće psovke koje počeo sam izmišljati od kad' uvjerih se da od hipnoze hljeba mi nema. Ništa, ama baš ništa, nije bilo ni od prizemljenja te kučke od kobile koja propinjati se prestajala nije, sve mašuć mi kopitama pred nosom s jasnom porukom: Jeste, kučka sam, al' ne – kod mene – znači NE!

Bog jedan zna kol'ko dugo trajala je bitka naša: b'e, cimaj!, b'e drž!, b'e ne daj!, b'e u blato, b'e iz blata... dok pronjišt'o i sam nisam.
Dignem se iz blata, stanem pred izbečenu kobilu tu, oko joj u mene upereno k meni sjeva, ona sijeva, ja zagrmjeh:

'Kuš, Kučko!'

Ukopala se u zemlju, vidim zbunjenost u oku njenom, ni samoj jasno joj nije zašto se od samog početka gicala toliko. Prilazim joj sasvim blizu, dovoljno blizu da me dobro osmotri, da me doooooooobro onjuši, i da – kobila jedna – shvati kakav dobar smo par! Pogled omekšao joj je, od divljeg trzanja vratnih mišića, i mojih i njenih, ostao je tek refleks na kišu koja odnekud počela je padati.
Obujmih joj vilice rukama, izravnjah joj lice kobile sa ovim mojim, i zagledah joj se u oči. Bila je sasvim mirna. Vazduh sve na meni i na njoj mirisalo je na njenu predaju.

Iskrivih usta u osmjeh:

'Š'a jeeeeee? Ti bi da te jašem malo, a? Znaš li kad' ću te jahat? Nikad! Pičko jedna!'.

[manijak1]

Šteta