Najbolji pisci u ex-yu

[dark_killer]

Zanima me koga smatrate najboljim piscem ili pjesnikom na prostorima bivse Jugoslavije.

Mesa Selimovic,Ljubomir Nenadovic i Miroslav Mika Antic su po meni najbolji..ali to je samo moje subjektivno misljenje

Koje je vase?

[sabina1]

1. Meša Selimović
2. Ivo Andrić
3. Branko Ćopić

Poptuno subjektivno ali ponosna sam što su iz BiH.

[petunija]

1. Meša Selimović
2. Ivo Andrić
3. Branko Ćopić

Poptuno subjektivno ali ponosna sam što su iz BiH.

Isto

[medvjed23]

Aleksa Šantić je najbolji pjesnik kojeg sam čitao.

[gagy06]

Mak Dizdar, Sidran-poezija
Zija Dizdarević, Ćopić, Andrić-pripovijetka
Andrić, Selimović-roman
Irfan Horozović mi je nekako posebna priča.
A volim jako djela ovih "mladjih" pisaca-Jergović, Hemon, al imaju oni jos da pisu.

[Altsa]

Borislav Pekić ovi strahinjski tegobni pisci me ne zanimaju

[KatarinaKosaca]

Miroslav Krleža
Danilo Kiš
Aleksandar Hemon

[Sezam]

Ivan Kusan, Alija Isakovic, Branko Copic, Branislav Nusic, Milorad Pavic...od novijih Aleksandar Hemon je bez premca.

[matematicar_teski]

mesa selimovic
pa 10 praznih mjesta
najezim se kad vidim da neko voli anrica(dokazanog cetnika).

[granulo]

Ivo Andric, dokazani Jugosloven, Mika Antic, Krleza, Mesa Selimovic, Branko Copic, Dervis Susic, Zuko Dzumhur, Skender Kulenovic...

[malsal]

Danilo Kis
Krleza, Mesa, Andric...
Branko Scepanovic (samo sam "Usta pune zemlje" procitao ali je fantasticno...)
I Milorad Pavic ima nesto, jest da je malo jeo govna tokom rata ali to je jedno vrjeme bio nacionalni sport broj jedan u Srbiji
Susiceve "Uhode" ga definitivno uvtstavaju medju nase najbolje pisce.
I za kraj, znam da smo imali mnostvo odlicnih djeciji pisaca (je'l se sjeca ko djecije biblioteke "Lastavica") ali njih sam pozaboravio...

[malsal]

mesa selimovic
pa 10 praznih mjesta
najezim se kad vidim da neko voli anrica(dokazanog cetnika).

-------------
Bubnjar od Velvet Underground je u americkom "tee party" pokretu, je'l to sad on lose svira ?
Vagnera su nacisti obozavali, je'l to los komponist?
Umjetik i njegova umjetnost nisu isto. Mozda je Michael Jasckson bio pedofil ali je pravio muziku sto su je milioni papaka volili, bez obzira na ko je on i sta je on. Mozda je Andric dokazan ovo ili ono, ali da je vrhunski pisac u to nema sumje.

[Better Man]

Večina ih je već spomenuta! Jaću dodati Ahmeda Hromadžića koji je pisao divne bajke! Od novijih Jergović i Hemon su bez premca, a dobar je i Nenad Veličković sa svojim humorom!

[sinuhe]

Jergovic je melanholicni nostalgicar. Zato ga ljudi i vole
Trebao bi naci neku drugu zanimaciju.

[Edin H.]

Večina ih je već spomenuta! Jaću dodati Ahmeda Hromadžića koji je pisao divne bajke! Od novijih Jergović i Hemon su bez premca, a dobar je i Nenad Veličković sa svojim humorom!

Sjetio se kliks Hromadzicevog rodjenadana

http://www.klix.ba/vijesti/kultura/sjec ... /121011013 Najbolji bosanski djeciji pisac uz Branka Copica.

[Nokija]

Uz duzno postovanje mnogim sjajnim piscima, mislim da je Miroslav Krleza bio i ostao broj 1. I mislim da je on trebao biti nobelovac. Njegov Filip Latinovic je kao njemacki Faust.

[aanesa]

ne zaboravimo Miljenka Jergovica

[Hristina]

Uz duzno postovanje mnogim sjajnim piscima, mislim da je Miroslav Krleza bio i ostao broj 1. I mislim da je on trebao biti nobelovac. Njegov Filip Latinovic je kao njemacki Faust.

Bez uvrede, ali Krleža nikada nije prerastao domete lokalnog pisca isforsiranog vladajućim establišmentom koji nije uspeo da ozbiljnije pređe granice države u kojoj je stvarao. I kad je nestala ta država i njegovo delo se svelo na lokalne okvire gde i pripada.

Krleža je i danas čitan samo u Hrvatskoj i samo od onih koji to moraju , jer je obavezna lektira za razliku od Crnjanskog,Dučića ili Ive Andrića koji se čitaju iz zadovoljstva i svaka nova generacija pronalazi lepotu u iščitavanju njihovih dela.

p.s.

Meni je po senzibilitetu Danilo Kiš najbliži

[iscrtani čovek]

Meša Selimović mi je najbolji.
Dalje Andrić, Pekić, Oskar Davičo, Branko Ćopić, Zoran Živković...
Joj Krležu sam na silu čitao i za lektiru, meni je bio užasno dosadan.

[Kemal Malovčić]

Aziz Osman

[Bodkin]

ivo i mesa dobar je i branko bio

[ultima_palabra]

Uz duzno postovanje mnogim sjajnim piscima, mislim da je Miroslav Krleza bio i ostao broj 1. I mislim da je on trebao biti nobelovac. Njegov Filip Latinovic je kao njemacki Faust.

Bez uvrede, ali Krleža nikada nije prerastao domete lokalnog pisca isforsiranog vladajućim establišmentom koji nije uspeo da ozbiljnije pređe granice države u kojoj je stvarao. I kad je nestala ta država i njegovo delo se svelo na lokalne okvire gde i pripada.

Krleža je i danas čitan samo u Hrvatskoj i samo od onih koji to moraju , jer je obavezna lektira za razliku od Crnjanskog,Dučića ili Ive Andrića koji se čitaju iz zadovoljstva i svaka nova generacija pronalazi lepotu u iščitavanju njihovih dela.

p.s.

Meni je po senzibilitetu Danilo Kiš najbliži

Jadna majko

Jel ovo blisko tvom senzibilitetu?

Ako pojedinac, u okviru društvenog projekta, nije u stanju da se «izrazi», ili zato što mu taj društveni projekt ne ide na ruku, ne stimuliše ga kao individuu, ili ga sprečava kao individuu, što će reći ne daje mu da dođe do svog entiteta, on je primoran da svoj entitet traži izvan identiteta i izvan tzv. društvene strukture. Tako on postaje pripadnik jedne skupine koja postavlja sebi, bar na izgled, kao zadatak i cilj probleme od epohalne važnosti: opstanak i prestiž nacije, ili nacija, očuvanje tradicije i nacionalnih svetinja, folklornih, filozofskih, etičkih, književnih, itd. Sa teretom takve, tajne, polujavne ili javne misije, N.N. postaje čovek akcije, narodni tribun, privid individuuma. Kad smo ga već sveli na tu meru, na njegovu pravu meru, pošto smo ga izdvojili iz krda, u koje se on sam smestio – ili gde su ga drugi smestili, imamo pred sobom individuu bez individualnosti, nacionalistu, rođaka Žila (Jules).

To je onaj Sartrov Žil, koji je porodična nula, čija je jedina osobina da ume da prebledi na pomen jedne jedine teme: Engleza. To bledilo, to drhtanje, ta njegova «tajna», da ume da prebledi na pomen Engleza, to je jedino njegovo društveno biće i to ga čini značajnim, postojećim: nemojte pred njim pominjati engleski čaj, jer će vam svi za stolom početi namigivati, davaće vam znake rukama i nogama, jer Žil je osetljiv na Engleze, zaboga, pa to svi znaju, Žil mrzi Engleze (a voli svoje, Francuze), jednom rečju, Žil je ličnost, on postaje ličnost zahvaljujući engleskom čaju.

Ovaj i ovakav portret, primenjiv na sve nacionaliste, može se slobodno, a po ovoj shemi, razviti do kraja: nacionalista je, po pravilu, kao društveno biće, i kao pojedinac, podjednako ništavan. Izvan ovog opredeljenja, on je nula. On je zapostavio porodicu, posao (uglavnom činovnički), literaturu (ako je pisac), društvene funkcije, jer su one isuviše sitne u odnosu na njegov mesijanizam. Treba li reći da je on, po opredeljenju asketa, potencijalni borac koji čeka svoj čas. Nacionalizam je, da parafraziram Sartrov stav o antisemitizmu, «potpun i slobodan izbor, globalan stav koji čovek prihvata ne samo prema drugim nacijama nego i prema čoveku uopšte, prema istoriji i društvu, to je istovremeno strast i koncepcija sveta».

Nacionalista je, po definiciji, ignorant. Nacionalizam je, dakle, linija manjeg otpora, komocija. Nacionalisti je lako, on zna, ili misli da zna, svoje vrednosti, svoje, što će reći nacionalne, što će reći vrednosti nacije kojoj pripada, etičke i političke, a za ostale se ne interesuje, ne interesuju ga, pakao to su drugi (druge nacije, drugo pleme). Njih ne treba ni proveravati. Nacionalista u drugima vidi isključivo sebe – nacionaliste. Pozicija, rekosmo li, komotna. Strah i zavist. Opredeljenje, angažovanje koje ne iziskuje truda. Ne samo «pakao to su drugi», u okviru nacionalnog ključa, naravno, nego i: sve što nije moje (srpsko, hrvatsko, francusko...) to mi je strano. Nacionalizam je ideologija banalnosti. Nacionalizam je, dakle, totalitarna ideologija.

Nacionalizam je, uz to, ne samo po etimološkom značenju, još poslednja ideologija i demagogija koja se obraća narodu. Pisci to najbolje znaju. Stoga je pod sumnjom nacionalizma svaki pisac koji deklarativno izjavljuje da piše «iz naroda i za narod», koji svoj individualni glas tobože potčinjava višim, nacionalnim interesima. Nacionalizam je kič (a, da se podsetimo, Kič bi se mogao meriti stepenom banalnosti svojih asocijacija – A. Mol.), u srpsko – hrvatskoj varijanti, nacionalizam je borba za prevlast oko licitarskog srca.

Nacionalista, u principu, ne zna ni jedan jezik, niti tzv. varijante, ne poznaje druge kulture – ne tiču ga se. Ali stvar nije tako prosta. Ako i zna neki jezik, što će reći da kao intelektualac ima uvid u kulturno nasleđe neke druge nacije, velike ili male, to mu znanje služi samo tome da uspostavlja analogije, na štetu onih drugih, naravno. Kič i folklor, folklorni kič, ako vam se tako više sviđa, nisu ništa drugo do kamuflirani nacionalizam, plodno polje nacionalističke ideologije. Zamah folklorizma, kod nas i u svetu, nije antropološke prirode, nego nacionalističke. Insistiranje na famoznom coleur locale-u takođe je, ako je izvan umetničkog konteksta, što će reći da nije u službi umetničke istine, jedan od vidova nacionalizma, prikrivenog.

Nacionalizam je, dakle, prevashodno negativitet, nacionalizam je negativna kategorija duha, jer nacionalizam živi na poricanju i od poricanja. Mi nismo ono što su oni. Mi smo pozitivan pol, oni negativan. Naše vrednosti, nacionalne, nacionalističke, imaju funkciju tek u odnosu na nacionalizam onih drugih: mi jesmo nacionalisti, ali oni su to još i više, mi koljemo, kad se mora, ali oni još i više; mi smo pijanci, oni alkoholičari; naša istorija je ispravna samo u odnosu na njihovu, naš je jezik čist samo u odnosu na njihov. Nacionalizam živi od relativizma. Ne postoje opšte vrednosti, estetičke, etičke, itd. Postoje samo relativne. I u tom smislu, u prvom redu, nacionalizam jeste nazadnjaštvo. Treba biti bolji samo od svoga brata ili polubrata, ostalo me se i ne tiče. Skočiti malo više od njega, ostali me se ne tiču. To je ono što smo nazvali strah. Ostali čak imaju pravo da nas dostignu, da nas prestignu, to nas se ne tiče. Ciljevi nacionalizma uvek su dostižni ciljevi, dostižni jer su skromni, skromni jer su podli. Ne skače se, ne baca se kamena s ramena da bi se dostigao svoj sopstveni maksimum, nego da bi se nadigrali oni, jedini, slični a tako različni, zbog kojih je igra i započeta.

Nacionalista se, rekosmo, ne boji nikog, osim svog brata. Ali od njega se boji strahom egzistencijalnim, patološkim: pobeda izabranog neprijatelja jeste njegov apsolutni poraz, ukidanje njegovog bića. Pošto je strašljivac i nikogović, nacionalista ne ističe sebi više ciljeve. Pobeda nad izabranim neprijateljem, onim drugim, jeste apsolutna pobeda. Stoga je nacionalizam ideja beznađa, ideologija mogućne pobede, zagarantovana pobeda, poraz nikad konačan. Nacionalista se ne boji nikoga, «nikoga do Boga», a njegov bog jeste bog po njegovoj meri, bledi rođak Žil, negde za nekim drugim stolom, njegov brat rođeni, isto toliko nemoćan kao i on sam, «ponos porodice», porodični entitet, svesni i organizovani deo porodice i nacije – bledi, blesavi rođak.

Rekli smo, dakle, biti nacionalista znači biti individuum bez obaveze. «To je kukavica koja ne želi da prizna svoj kukavičluk; ubica koji potiskuje svoju naklonost ka ubistvu, nemoćan da je sasvim priguši a koji se, ipak, ne usuđuje da ubije, osim iz potaje ili anonimnosti gomile, ili u nekakvom pravednom ratu. Nezadovoljnik koji u mirnodopsko vreme ne usuđuje da se pobuni iz straha od konsekvenci svoje pobune» - slika i prilika citiranog Sartrovog antisemite. I odakle, pitamo se, taj kukavičluk, to opredeljenje, taj zamah nacionalizma u naše doba? Pritisnut ideologijama, na marginama društvenog kretanja, zbijen i izgubljen među konfrontiranim ideologijama, nedorastao individualnoj pobuni, jer mu je ona uskraćena, individuum se našao u procepu, u praznini, ne učestvuje u društvenom životu a društveno biće, individualista a individualnost mu uskraćena u ime ideologije, i šta mu preostaje drugo nego da svoje društveno biće traži drugde? Nacionalista je refulirani individualista, nacionalizam je refulirani (kolektivni) izraz tog i takvog individualizma, ideologija, i antiideologija...

Kako vidiš, takvih se Kiš gnušao

[Cherry-Cherry]

meša, ivo, ćopić, kapor

[didžej]

andric, krleza, mesa, kapor, copic, kis, pavic, pekic, sidran...

ali na mene je jak utisak ostavio milos crnjanski, konkretno roman "seobe".
recimo jedan segment romana kao sto je iscekivanje, nagon, zelja i zudnja arandjela isakovica da dafinu, zenu svog brata vuka, je tako opisana i docarana da je svaki erotski roman ili pornic mala maca iako u romanu nijedne banalnosti nema niti se pominje seks kao takav.
o opisu ljudskih i porodicnih odnosa da ne govorim. nijedan pisac nije, bar meni, tako slikovito docarao cinjenicu da je zivot u sustini k...c.
sudbina jednog naroda u jednom vremenu, u 18. vijeku a tako aktuelna i danas.
prica primjenljiva ne samo na srpski narod o kojem je crnjanski pisao nego i na svaki narod balkana. rat, smrt, seobe, tragedija...
"mi smo ljudi cigani sudbinom prokleti uvijek neko oko nas dodje pa nam prijeti..." crnjanski, stulic... univerzalna prica koja se iznova i iznova ponavlja.

[Hristina]

Kako vidiš, takvih se Kiš gnušao

Kada govori o drugima jedino što je sigurno jeste da nam taj čovek priča isključivo priču o sebi .

Kao što vidiš, takvih se svi gnušamo,ali ih lako prepoznajemo