Muharem Bazdulj u društvu persona koje se ne kupaju

[Truba]

Opet kenjo o ukrajini

Koji je bazdulj ekvivalent u hrvata u bosni?

[zigzag]

Skidač gaća.

[agent_zero]

Pošto je tema o dotičnom egomanijaku zaključana, da ovdje koju napišem.

Elem, kreten, egoistični i narcisoidni manijak nazvan imenom i prezimenom Vuk Bačanović, nastavlja u svoj prepoznatljivo bolesnom ritmu.

A što je za čuđenje i psihoanalize jeste činjenica da ga prate i lajkaju mu stavove i nemali broj Bošnjaka.

[Leverage]

Mislim da je ova tema on topic, možda ga ne možemo svrstati u "Muharem Bazdulj" (iako na neki morbidan način neodoljivo podsjećaju jedan na drugog), ali definitivno ga možemo svrstati među one koji se ne kupaju.

[Škobo Habu]

Pošto je tema o dotičnom egomanijaku zaključana, da ovdje koju napišem.

Elem, kreten, egoistični i narcisoidni manijak nazvan imenom i prezimenom Vuk Bačanović, nastavlja u svoj prepoznatljivo bolesnom ritmu.

A što je za čuđenje i psihoanalize jeste činjenica da ga prate i lajkaju mu stavove i nemali broj Bošnjaka.

Moju malenkost je taj, sad već bivši neo-marksista, blokirao na FB-u ima tome sigurno deset godina.

Naime, vać tad sam mu predvidio u šta će se pretvoriti u budućnosti: u hibrid marksiste i ortodoksnog pravoslavca.

Ti koji ga lajkuju su, najčešće, oni koji, kad se govori o bivšoj Jugoslaviji, počinju razgovor sa riječima: "Meni je moj otac/mati pričao da je u Jugoslaviji...".

Idioti.

[Škobo Habu]

Zanimljivo:

Bazdulj

https://oko.rts.rs/drustvo/5083860/kako ... eljko.html

Jergović

https://express.24sata.hr/top-news/milj ... ljko-26461

[trocadero]

Fakat. Zavisno na šta misliš, ima više tih zanimljivosti, jel?

[trasport]

Pošto je tema o dotičnom egomanijaku zaključana, da ovdje koju napišem.

Elem, kreten, egoistični i narcisoidni manijak nazvan imenom i prezimenom Vuk Bačanović, nastavlja u svoj prepoznatljivo bolesnom ritmu.

A što je za čuđenje i psihoanalize jeste činjenica da ga prate i lajkaju mu stavove i nemali broj Bošnjaka.

Nevjerovatan manijak. Hahaha sirotiLJo, Miljačanci, dvodijelni narod, Sarajevo je grad potomaka ustaša, kasaba, nekakve grimase na slikama. Još nevjerovatnije da dosta ljudi iz Sarajeva podržava njegove stavove.

[Škobo Habu]

Od Bačanovića samo su smješniji njegovi sarajevski sljedbenici.

I neka ih. Dokaz da u Sarajevu ima mjestu za svakog.

[Škobo Habu]

Источно-западни дивани Џевада Карахасана: Одлазак књижевног Ивице Осима

Пише: МУХАРЕМ БАЗДУЉсреда, 24. мај 2023, 11:36 -> 22:04

У петак је у Грацу, после дуге и тешке болести, како се то каже, преминуо Џевад Карахасан, после Александра Тишме вероватно најцењенији јужнословенски писац на немачком говорном подручју. Карахасанова веза са српском културом је дубока и вишесмислена


НИН-ова награда за најбољи роман године по правилу се додељује у последњој недељи јануара, неретко и тачно 25. јануара. Управо је 25. јануара 1990. писац Џевад Карахасан славио тридесет и седми рођендан. Његов претходне године објављени роман „Источни диван“ био је у најужем избору за НИН-ову награду скупа са романима Владислава Бајца („Књига о Бамбусу“), Недјељка Фабрија („Береникина коса“), Раула Митровића („Увод у тврђаву“), Мирослава Тохоља („Стид“) те Војислава Лубарде („Вазнесење“).

Награду је добио потоњи, а доделио му ју је жири у саставу: Новак Килибарда, Светозар Кољевић, Божо Копривица, Борислав Михајловић Михиз (председник), Игор Мандић, Бранко Поповић и Гојко Тешић.

Посртање пред исламофобијом
Историја НИН-ове награде је истовремено и историја југословенске и српске културе, али додела награде за 1989. политички је вероватно најинтригантнија. (Овде ваља, макар у дигресији, поменути да је у конкуренцији исте године била и „Фама о бициклистима“ Светислава Басаре, али она, супротно неким каснијим медијским присећањима и реколекцијама, није добацила до најужег избора.)

То је, по свој прилици, последња година кад су и жири и кандидати још увек (све)југословенски. Најужим избором снажно доминирају писци рођени у Босни и Херцеговини. То су сви осим Бајца и Фабрија, пошто је Лубарда из Рогатице, Карахасан из Дувна, Тохољ из Љубиња, а Раул Митровић (псеудоним Феђе Шеховића) из Билеће.

„Вазнесење“ је вероватно најслабији роман у низу који је Лубарда започео „Гордим посртањем“. На неки начин, оно што је у „Гордом посртању“ било само учитано, у „Вазнесењу“ је већ било заиста присутно. Има у „Вазнесењу“ неке провинцијалне исламофобије, провинцијалне јер се једно парче босанског караказана узима као узор и узрок у то време актуелних политичких промена у муслиманским земљама.

Али чак и посве ванидеолошки гледано, репутација „Вазнесења“ од тренутка откад је дело награђено континуирано пада. Насупрот томе, репутација „Источног дивана“ континуирано расте. Последње српско издање „Вазнесења“ објављено је 1995. Најрецентније српско издање Џевада Карахасана је много млађе, „Блум издаваштво“ објавило је „Источни диван“ 2019.

У међувремену, у тридесет година између првог сарајевског објављивања и првог српског издања, „Источни диван“ је изишао у двоцифреном броју иностраних издања и превода, а у Немачкој је стекао статус класика. Књига која је на једном нивоу оријентално „Име руже“, а на другом постмодернистичка „демонстрација силе“, била је, данас је јасно, најбољи југословенски роман те године.

Новосадска житија
Неколико месеци касније, на програму је било Светско фудбалско првенство у Италији, а тамо је Југославија, предвођена Ивицом Осимом, неправедно испала у четвртфиналу од Аргентине после лошије изведене пенал-серије. Био је то ваљда последњи митски пораз земље пред нестанком, а из њега се развила алтернативноисторијска фантазија да се Југославија не би распала те да балканских ратова у последњој деценији двадесетог века не би било, само да је Југославија постала светски фудбалски првак.

На трагу сличних поратних судбина Ивице Осима и Џевада Карахасана, помишљам како би се на сличан начин могло казати да се Југославија не би распала у крвавом ратном крешенду да је НИН-ову награду 1990. добио Џевад Карахасан. Значило би то, наиме, да је њена културна елита и даље спремна да препозна и награди књижевно ремек-дело, а не да књижевност своди на псеудоисторијске дневнополитички алузивне нарације.

Било како било, колико год да је Карахасану вероватно било жао што награду није добио, живот је ишао даље, а он је у том тренутку био писац, интелектуалац и позоришни човек базиран у Сарајеву, али цењен како се то говорило, од Вардара па до Триглава.
Аутор сјајног доктората о Крлежи, драматург упућен у модерне светске токове, уредник ревије „Одјек“, професор на Академијски сценских уметности, прва издања својих књига програмски објављује од Загреба преко Сарајева до Новог Сада (ту излази прво издање романа „Стидна житија“).

Кад смо код Новог Сада, редовно је долазио на Стеријино позорје. Ту се, између осталих, упознао са Јованом Зивлаком, а овај је недавно објавио занимљиву скицу о Карахасану забележену, рекло би се, још осамдесетих година прошлог века: „Иако се представља као Европејац, има нескривене карактеристике локалног човека. Исказује пријатељску блискост, неубичајену, какву не познајем. Посесиван је и повремено свадљив, али то ме не брине јер је добронамеран. С њим је тешко завршити дискусију“.

Од Муре па до Мораве
С почетком рата, Карахасан увиђа да се његова припадност заједници у опкољеном Сарајеву, бар како се њему чинило, не остварује довољно кроз позицију професора и интелектуалца. Стога се пријавио да као волонтер ради у болници.

Након неколико месеци проведених у ратном Сарајеву, он одлази за Аустрију. Тамо је већ 1993, у Клагенфурту, био објављен немачки превод „Источног дивана“. Исте године, исти клагенфуртски издавач објављује његов есеј „Дневник селидбе“, књигу која ће му у тој првој половини деведесетих донети највећу славу и вероватно међународно најчувенију његову књигу, ако изузмемо немачко говорно подручје. Занимљиво је да Карахаснових књига на француском или енглеског једва да и има, осим наведеног „Дневника селидбе“, права звезда он је заправо искључиво у Немачкој, Аустрији и Швицарској што се види и из броја некролога у тамошњим медијима. За ту књигу је добио велику свеевропску награду за есејистику „Шарл Вејон“, награду коју је пре њега добио Предраг Матвејевић, а после њега Дубравка Угрешић, а добивали су је и Лешек Колаковски, Ђерђ Конрад, Едгар Морен, Клаудио Магрис и други.

С „Дневником селидбе“ има честе наступе по Европи, а разни злобници из сарајевског домицилног и дијаспорског „јавног живота“ оптужују га за ратно профитерство. Он не одговара експлицитно, мада у једном интервјуу има потребу да нагласи да је уговор за немачки превод „Источног дивана“ потписао месецима пре почетка рата. И иначе је његов „Дневник селидбе“ свугде дочекан топлије него у Сарајеву. Једна угледна књижевница нескривено се подсмевала деловима текста у којима се писац са жаљењем опрашта од својих оловака и налив-пера, док све около гори.

Сам Карахасан је пак говорио да је његов одлазак ипак био привилегија неког ко је могао да бира, а да није био најдиректније протеран, па му се отуд чинило да је „Дневник селидбе“ тачније наслов од „Дневника прогона“ или „Дневника избеглиштва“. Било како било, он за нову базу одабире град Грац где ће годинама имати симболичку функцију „градског писара“.

Мада је, како је постајао славнији, могао вероватно без проблема прећи у Беч, Минхен или Берлин, остаје у Грацу. У том смислу је сличан Ивици Осиму. Обојица су се везали за Грац, делом вероватно и због географске близине Сарајева у којем су и даље волели да проводе време, мада су пословно све више бивали везани за нови домицил.

Прах и пепео
Са добрим знањем немачког, учествовао је у тамошњем културном животу тридесетак година. Можда и први његов ауторски излазак у публицистику најтиражнијих тамошњих медија било је учешће у полемици контра Петера Хандкеа након првог издања „Правде за Србију“. Карактеристично за Карахасана, он је Хандкеа мање критиковао политички, а више поетички. Као човеку театра и полифоног бахтиновског романа, Карахасану смета одвише снажно Хандкеово лирско „ја“.

Ипак, након те прве критике из 1996, Карахасан се теми Хандкеа није више директно враћао. На немачком говорном подручју, био је глас некаквог „босанског културног вишегласја“ које је волео да мистификује, као и добар познавалац исламског света у ширем смислу. Његове књиге су објављивали велики издавачи, добивао је сјајне рецензије као и награде које су врло ретко уопште добивали писци који не пишу на немачком језику.

У Немачкој је био много читанији и признатији него у БиХ, о чему је такође отворено говорио. Иако су у Хрватској у његовој промоцији учествовали утицајни људи попут Ненада Поповића и Велимира Висковића, никад тамо није имао озбиљнију рецепцију. Много је срећнији био његов сусрет са малим новосадским издавачем Булевар Букс. Они су најпре објавили два-три његова стара наслова, а затим је своја последња два романа, „Шта пепео прича“ и „Увод у лебдење“, писац скоро програмски премијерно објавио истовремено у Сарајеву и Новом Саду.

За разлику од неких других сарајевских писаца његове генерације, није се истакао у антисрпској реторици. Напротив, у интервјуима је често говорио о томе колико му је драгоцена српска књижевност, а карактеристично је и да му је у романима, више него једанпут, у средишту српски протагониста. Било му је стало до публике у Србији, радовао се књижевним вечерима у Новом Саду на које му је стизала некаква бројна млада публика каквој се није надао.

Жртве историје
У свакодневном говору босанских муслимана, смрт се уобичајено описује као „селидба на ахирет“. (Ахирет је други свет као опозиција овоземаљском, дуњалуку.) Џевад Карахасан је умро („преселио“) прошлог петка у Грацу, а биће укопан идућег петка, у Сарајеву, покрај Али-пашине џамије. Мало гробље, харем, уз ту прелепу џамију у центру Сарајева постало је нека врста „алеје великана“ бошњачке нације након успостављања Босне и Херцеговине као независне државе. То је, из перспективе Сарајева и бошњачке културе, велика почаст. То је Карахасан сигурно заслужио, али не знам је ли се надао томе.

Не тако давно, пре једва петнаестак година, био је изложен ужасној медијској хајци, баш онако сарајевској, јер се у једном интервјуу усудио рећи да Радован Караџић није „монструм“, него је, између осталог, и „жртва историје“. Ако је у нечему био прави писац, био је то Карахасан у одбијању моралистичко-журналистичких симплификација које поједностављују суочавање са злом.

Неколико година после те хајке, овако ће казати Карахасан:

„Најстрашнија и највећа опасност која нам пријети јест да Радована Караџића, Ратка Младића, Гојка Шушка, Слободана Милошевића, Фрању Туђмана, Слободана Праљка, итд. демонизирамо и претворимо у монструме. Нико од њих није монструм. Сви су они живјели у хисторији. Сви ми док живимо у хисторији јесмо и производ хисторије, дакле жртве. То што је Радован Караџић постао жртва своје амбиције да хисторију и прави, његов је проблем. Али он је, наравно, и жртва хисторије. Да није било хисторије овакве каква се нама догодила он не би постао злочинац. Провео би нормалан људски живот у свом комшилуку. Друго, што је мени приговорено је то што сам ја рекао да је он човјек. Он јест човјек. И мој проблем и јесте у томе што је он човјек као и ја и ви. Он је мој брат-човјек. Он говори нешто и о мени. (...) Треће што ми је приговарано јест да одбијам било кога узимати слободно од етичких критерија. Ради се о томе да оног момента кад смо етичка мјерила ускратили Радовану Караџићу ми смо остали без њих. Док живимо као људи ми смо етичка бића, док смо етичка бића морамо друге људе видјети као такве, као људе. У крајњој линији, знате, то је био неспоразум између писца и људи који радо суде. Ја сам писац. Мој посао је да разумијем, а не да судим. Успаљена руља која се на мене обрушила хоће да суди. Њих не занима разумијевање јер они вјерују да посједују истину.“

Иза Карахасан остају његове књиге. У српским књижарама их никада, чини ми се, није било више. А остале су те књиге, унутар културе у којој их је писао, темељно непрочитане.

Као код сваког писца, има у његовим књигама дубинске субверзије. У последњој коју је написао, у „Уводу у лебдење“, главни јунак је средовечни европски писац који почетком деведесетих има потпуно култни статус. Кад крене рат у Босни, он се, на неки начин, идентификује са једном од зараћених страна. Широм Европе шире се гласине да је полудео. Писац се зове Петер Х. Криво сте помислили, није (стварни) Петер Хандке, него (фиктивни) Петер Хард, али ова досетка опет тешко да је случајна.

Није Карахасан добио НИН-а пре тридесет и три године, али његове књиге се читају више него књиге лауреата. Зато је ваљда време мајсторско решето.

https://oko.rts.rs/kultura/5084095/isto ... osima.html

[Škobo Habu]

Mu'arem, sam sobom...

MUHAREM BAZDULJ: Deset godina od otkrića fotografije Hajnriha Hofmana, najbolje slike oba svetska rata


Kad je prije deset-dvanaest godina krenula priča o „reviziji istorije” glede Prvog svjetskog rata, u startu sam imao osjećanje da je to samo prvo poglavlje. Prvi svjetski rat je za najveći dio ljudi danas daleka prošlost. To se, međutim, ne odnosi na Drugi svjetski rat, a on je, opet, u mnogo čemu drugo poluvrijeme Prvog svjetskog rata. Revizija Prvog svjetskog rata u tom smislu nema dnevnu političku težinu kakvu ima revizija Drugog svjetskog rata. A fotografija Adolfa Hitlera sa spomen-pločom Gavrilu Principu koju smo otkrili prije deset godina ispostavila se, riječima Kristofera Klarka, kao najbolja slika veze između dva svjetska rata.

Postoje okrugle i okruglije godišnjice. U kontekstu dekadnog sistema, okrugle su one koje su djeljive s brojem 10, a najokruglija je – stota, koja u sebi združuje deset desetih godišnjica. Kad su globalni masovni mediji počeli da se pripremaju za stotu godišnjicu početka Prvog svjetskog rata, odnosno Sarajevskog atentata kao njegovog povoda, ja sam „u priči”, kako se to kaže, bio već desetak godina.

Jer još 2004, o devedesetoj godišnjici atentata, beogradski nedjeljnik „Vreme” je, kao valjda jedini medij u svijetu, objavio temat tim povodom. Temat se sastojao od pet „autorskih tekstova” koje su napisali: Stojan Cerović, Svetislav Basara, Vladimir Pištalo, Miljenko Jergović i Muharem Bazdulj. Temat je osmislio i uredio Nebojša Grujičić.

Žerajić Preteča

Mada objavljen u jednom političkom nedjeljniku, ovaj temat nije imao neki dnevni i trenutni odjek. Djelovao je, međutim, dugoročno i dubinski. Kako su godine prolazile, razni ljudi su mu se retroaktivno vraćali. Pošto je postojao na internetu, i meni bi se svako malo neko obratio sa komentarom na moj tekst iz temata, kao i na temat u cjelini. Dijelom i zbog te činjenice mi je Branko Kukić iz kultnog čačanskog Umetničkog društva Gradac „naručio” tematski broj časopisa „Gradac” o „Mladoj Bosni”. Mjesecima sam temeljito radio na ovom „projektu” sa idejom da se u jednom izdanju časopisa objavi „presjek” onoga što znamo o „Mladoj Bosni”.

Kao datum izdavanja „ciljao” sam stotu godišnjicu atentata Bogdana Žerajića na zemaljskog poglavara Marijana Varešanina. Taj je atentat bio neuspješan, nakon njega se Žerajić ubio, ali je postao heroj i inspiracija svojim mlađim drugovima. Hristolikoj pojavi Principovoj, on je bio kao Jovan Krstitelj. Osnovni izvori za pomenuto izdanje bili su mi Vladimir Dedijer i Predrag Palavestra, ali tu su, naravno, bili i Andrić, Krleža, Crnjanski, Borivoje Jeftić, Dimitrije Mitrinović, Štefan Cvajg i drugi.

Nedugo nakon objavljivanja ovog izdanja Stanko Cerović je u jednom razgovoru izjavio: „Bosna je bila mlada samo u vrijeme ‘Mlade Bosne’, u smislu da se samo tada usudila da se prepusti slobodi i spontanosti, jer je Bosna uvijek uvezana spoljnim i unutrašnjim silama. A tada je izgledala odlično: mnogo radoznalosti, pameti, akcije, osjetljivosti, nešto začuđujuće moderno… Malo smo se njom bavili, mada je broj ‘Gradca’ posvećen ‘Mladoj Bosni’ sjajan. Imam dva osjećaja: da je Bosna samo tada bila mlada, i da je, istovremeno, tada u Evropi jedino Bosna bila mlada. Možda se zato i napravila ona fina simbolika: bosanski maloljetnik ruši trulu i staru građevinu! Neka ruši”. To je bio lijep komentar.


Mjesečarenje

Nekoliko mjeseci uoči početka 2014. godine, tokom koje će se obilježiti stota godišnjica Sarajevskog atentata (28. jun), odnosno početka Prvog svjetskog rata (28. jul), svijet se već uveliko osvrtao na taj veliki jubilej. Na engleskom govornom području bilo je objavljeno nekoliko novih istorijskih knjiga koje tematizuju vrijeme uoči Velikog rata i sam njegov početak. I prije nego je ijedna od njih prevedena na srpski, u medijima su počele njihove analize i komentari. U središtu pažnje je bila knjiga „Mjesečari” australijskog istoričara Kristofera Klarka.

Ta knjiga se suprotstavila dominantnom istorijskom konsenzusu o Sarajevskom atentatu. Pojednostavljeno govoreći, Klark tvrdi da, koliko god bila istina da su među ondašnjim evropskim silama postojala neslaganja i napetosti, rat teško da bi izbio bez Sarajevskog atentata. Naravno da se u razvijanju svoje teze naslanjao na „lošu reputaciju” Srba u zapadnjačkoj javnosti od posljednje decenije dvadesetog vijeka. Nije da takvih ideja nije bilo i ranije, ali su ljudi poput Dedijera „našu istinu” bez kompleksa nudili svijetu. Početom dvadeset i prvog vijeka, međutim, srpska i jugoslovenska pozicija bila je u očiglednoj defanzivi.

Kako je jedan hroničar u to vrijeme zabilježio: „Dedijer je, ne zaboravimo, svoju knjigu u originalu pisao na engleskom jeziku, na Harvardu, za velikog njujorškog izdavača. Prije pola vijeka, mi smo svoju istinu o sebi samima izvozili u svijet. Danas, nijemo i potčinjeno, uglavnom uz poslušne klimoglave, uvozimo tuđinsku propagandu. U tom smislu se lokalna satanizacija Principa savršeno rimuje sa globalnim trendovima. Oni koji u epohi između 1903. i 1914. godine vide zlatno doba Srbije, percipiraju Principa i Sarajevski atentat kao i svi oni silni crno-žuti nostalgičari kojima nedostaje idilično-utopistička slikovnica o raju na zemlji u kojem skupa žive Poper i Frojd, Vitgenštajn i Kokoška, Muzil i Kafka”.

Nostalgija za habzburškom kulturom trebalo je da bude sugestija negativne aure „Mlade Bosne”.


Ćirilica

Hitler je u „Mojoj borbi” zabilježio da se obradovao atentatu na Franju Ferdinanda. Tu usputnu opasku mnogi su jedva dočekali da lažno interpretiraju. Željeli su lagati kako su u Prvom svjetskom ratu Hitler i „Mlada Bosna” bili na istoj strani. Upućeni ljudi su znali da je to glupost, ali neupućenim i zlonamjernim je bilo teško pokazati i dokazati zašto je to tako. Znao sam, naravno, već za poslovicu da „slika vrijedi hiljadu riječi”, ali nisam znao da postoji slika koja to u ovom kontekstu sasvim plastično dokazuje.

I onda sam prečitavajući s prijateljem, već pomenutim Nebojšom Grujičićem, jednu knjigu o Andriću i Njemačkoj srpskog germaniste Dušana Glišovića, naišao na informaciju da postoji fotografija na kojoj Hitleru uručuju trofej iz okupirane i raskomadane Jugoslavije, a kao rođendanski poklon u vidu spomen-ploče Gavrilu Principu.

Na tragu te informacije otkrivamo da se legat Hitlerovog službenog fotografa Hajnriha Hofmana nalazi u Bavarskoj nacionalnoj biblioteci u Minhenu. Uz pomoć datacije, odnosno znajući da je Hitlerov rođendan 20. aprila, uspijevamo da lociramo fotografiju. Tekst spomen-ploče je na ćirilici, vjerujem da zbog toga ovaj dio fundusa nije bio, kako bi se danas reklo, „tagovan”.

Da ne dužim, mi kupujemo prava da objavimo fotografiju na naslovnoj stranici „Vremena”. Na korici „Vremena” broj 1.191 od 31. oktobra 2013. objavljena je ova slika uz tekst: „Neispričana priča iz Drugog svetskog rata: Hitlerova osveta Mladoj Bosni”.

Ja pišem veliki tekst koji prati tu fotografiju. E, taj tekst već eksplodira kao bomba. Već sutradan me zvao jedan stariji ugledni njemački novinar da me pita kako se usuđujem da objavim takav tekst i to u baš takvom trenutku. Moram da priznam da sam bio naivan pa sam uspio i da se iznenadim. Rekao sam mu da su „Vreme” privatne novine pa mogu da objave šta god hoće i na način na koji hoće.

Niko i ništa u Parizu i Londonu

U idućih nedjelju-dvije mnogi ljudi su mojim tekstom bili oduševljeni, ali, naravno, bilo je i onih koji su tekst ismijavali, odnosno onih koji su tekst sladostrasno lažno interpretirali. Mnogi od tih primjera bili bi zahvalni kao ilustracija za studiju slučaja. Ovdje, međutim, nemam prostora da se bavim njima. Želim, međutim, barem da potenciram dvije najljepše stvari koje je taj tekst proizveo.

Zahvaljujući njemu, najprije sam u junu 2014. u Londonu održao predavanje u sali „Konvej hol”. Plaćala se ulaznica od 10 funti i došlo je stotinak ljudi. „Konvej hol” je lokacija gdje se javna predavanja održavaju već tristotinak godina i tu se, primjera radi, svake godine organizuje dodjela „Orvelove nagrade”, najprestižnije britanske nagrade za publicistiku i politički nadahnutu umjetničku prozu. Pet mjeseci kasnije bio sam jedan od dvoje-troje eksjugoslovenskih učesnika na velikoj pariskoj međunarodnoj konferenciji organizovanoj o stotoj godišnjici početka Prvog svjetskog rata u zgradi UNESKO-a. U oba slučaja među publikom je bilo ljudi upućenih odranije u otkriće koje smo napravili.

Takođe, veliki broj knjiga koje se direktno ili indirektno tiču Prvog svjetskog rata, a koje su publikovane nakon objave mog potenciranog članka, imaju inkorporiranu informaciju o njemu unutar bibliografije. Ako ima neka konkretna knjiga koju vrijedi direktno potencirati, to je „Kratka istorija Srbije” Dejana Đokića koju je objavio Univerzitet u Oksfordu, a u kojoj su i Hofmanova fotografija i moj navedeni tekst priznati kao izvor.


Boljševizam i nacizam

Kad je prije deset-dvanaest godina krenula priča o „reviziji istorije” glede Prvog svjetskog rata, u startu sam imao osjećanje da je to samo prvo poglavlje. Prvi svjetski rat je za najveći dio ljudi danas daleka prošlost. To se, međutim, ne odnosi na Drugi svjetski rat, a on je, opet, u mnogo čemu drugo poluvrijeme Prvog svjetskog rata. Revizija Prvog svjetskog rata u tom smislu nema dnevnu političku težinu kakvu ima revizija Drugog svjetskog rata. A fotografija koju smo otkrili ispostavila se, riječima nikog drugog do Kristofera Klarka, kao najbolja slika veze između dva svjetska rata.

Neke evropske tendencije, kao ono izjednačavanje boljševizma i nacizma u jednoj rezoluciji Evropskog parlamenta, već su išle u tom pravcu. Jer ako su boljševizam i nacizam isti, boljševizam je po definiciji zapravo gori pošto se pojavio ranije, pa je nacizam tek reaktivna formacija.

(Na sličnom tragu su i kod nas sada već decenije nastojanja da se nakon raspada Jugoslavije u svim država nastalim na njenim ruševinama ishod Drugog svjetskog rata prevrednuje, te da se predstavlja kao komunistička okupacija, a ne kao pobjeda nad nacizmom za koju su žrtve dale stotine hiljada antifašističkih boraca. Otud se doprinos partizanskog pokreta relativizuje, ismijava i poništava, a saradnici okupatora rehabilituju kao uzorni nacionalni trudbenici koji treba da služe kao uzor i model nacionalno svjesnoj omladini. Način (ne)obilježevanja aktuelne osamdesete godišnjice Bitke na Sutjesci je u tom smislu bio više nego znakovit.)

Na tom tragu su i različite interpretacije rusko-ukrajinskog rata posljedica takvih političkih stavova. Otud ta sklonost da se gleda kroz prste nacističkoj inspiraciji „banderizma” u svim svojim inkarnacijama, kao i sklonost da se u današnjoj Ruskoj Federaciji traže protohitlerovski elementi. Ako bi germanski element bio pozitivan u kontekstu Prvog svjetskog rata, a Sarajevski atentat bio, kako se to kaže, ničim izazvan, onda bi i ove stvari bilo lakše prodati.

Dirljiva je to ambicija, ali između ta dva rata je bilo još evropskih konflagracija, a iz najvažnije od njih potiče i poruka koju tim ambicijama valja saopštiti: No pasarán.

Izvor: RTS OKO

U nadi da će Mu'arem otkriti i ovo:

https://www.europeana.eu/hr/item/202060 ... ions_21188

[Chmoljo]

Na tom tragu su i različite interpretacije rusko-ukrajinskog rata posljedica takvih političkih stavova. Otud ta sklonost da se gleda kroz prste nacističkoj inspiraciji „banderizma” u svim svojim inkarnacijama, kao i sklonost da se u današnjoj Ruskoj Federaciji traže protohitlerovski elementi. Ako bi germanski element bio pozitivan u kontekstu Prvog svjetskog rata, a Sarajevski atentat bio, kako se to kaže, ničim izazvan, onda bi i ove stvari bilo lakše prodati.

kakve podzemne vode kolaju ispod Beograda, pa je Muki 'vako nagrajiso.

mrtav hladan agresiju pravda banderašima 'vako je Rašo zbrda čuvo Srbe u kotlini od zlih fundamentalista. preventivno.

[Škobo Habu]

Na tom tragu su i različite interpretacije rusko-ukrajinskog rata posljedica takvih političkih stavova. Otud ta sklonost da se gleda kroz prste nacističkoj inspiraciji „banderizma” u svim svojim inkarnacijama, kao i sklonost da se u današnjoj Ruskoj Federaciji traže protohitlerovski elementi. Ako bi germanski element bio pozitivan u kontekstu Prvog svjetskog rata, a Sarajevski atentat bio, kako se to kaže, ničim izazvan, onda bi i ove stvari bilo lakše prodati.

kakve podzemne vode kolaju ispod Beograda, pa je Muki 'vako nagrajiso.

mrtav hladan agresiju pravda banderašima 'vako je Rašo zbrda čuvo Srbe u kotlini od zlih fundamentalista. preventivno.

Šta da drugo napiše stalni saradnik i kolumnista portala RT Balkan, te pro-putinovske medijske prćije sa sjedištem u Boeogradu?

Ono što je najsmješnije u cijeloj stvari jeste ta Bazduljeva samohvala o "otkriću" Hiltelerovog rođendana i ploče posvećene Principu.

Sjećam se da su se u ono doba javili određeni historičari iz susjedstva i inostranstva i stavili do znanja Bazdulju da se za nju znalo i prije i da nije riječ o nikakvom ekskluzivnom otkriću. No, sve đabe...Bazduljev doprinos historiji je nemjerljiv. Barem ako se on pita i mentori mu Kecmanovići, junior i senior.

[Chmoljo]

meni se bljuca jer u svakom tekstu nađem neku opasku kako neki zli i podmukli ljudi jedva čekaju da ocrne jadne i naivne Srbe.

npr.

Hitler je u „Mojoj borbi” zabilježio da se obradovao atentatu na Franju Ferdinanda. Tu usputnu opasku mnogi su jedva dočekali da lažno interpretiraju. Željeli su lagati kako su u Prvom svjetskom ratu Hitler i „Mlada Bosna” bili na istoj strani. Upućeni ljudi su znali da je to glupost, ali neupućenim i zlonamjernim je bilo teško pokazati i dokazati zašto je to tako. Znao sam, naravno, već za poslovicu da „slika vrijedi hiljadu riječi”, ali nisam znao da postoji slika koja to u ovom kontekstu sasvim plastično dokazuje.

i onda lik hladno, lakonski sve to uveže sa ukrajinom, putinom, banderom. jednom rečenicom. pozitivnost germanskog elementa, koji god kurac to značilo...

[kakavdanakneiskustvu]

https://www.slobodna-bosna.ba/vijest/31 ... vFUtip6TEg

[dr_Evil]

https://www.slobodna-bosna.ba/vijest/31 ... vFUtip6TEg

Da je nas bazduljas imao zivaca da procita tekst do kraja shvatio bi da je citav njegov tekst se osusio, je Bursac(kojeg ne voliM) je zakucao za "biblioteku francuske" i biblioteku iz francuske.

Jer “biti iz Crne Gore“ i biti “građanin Crne Gore“ nikao nije isto. Dok ste građanin Crne Gore uživate prava (makar na papiru) prozapadne, multikulturalne, nadnacionalne sredine. Kad postane “stanovnik iz Crne Gore“, zapravo ste ne pola puta do dejtonizacije zemlje, do države naroda iz koje će biti protjerani građani. E zato ovo preslovljavanje od strane novih vlasti!

[Škobo Habu]

ИДЕ ГАС Дража у Загреб, Дража из Сарајева
Мухарем Баздуљ
24.08.2023 12:23


Ево максимално сведеног синопсиса филма приказаног на филмском фестивалу у главном граду бивше југословенске републике западно од ријеке Дрине: “У уводној сцени приказане су њемачке трупе и тенкови како нападају Краљевину Југославију док бомбардери нападају главни град Београд.

Када Њемачка, Италија, Мађарска и Бугарска нападну Југославију 6. априла 1941, пуковник Југословенске војске Дража Михаиловић формира герилску чету познату као четници, који покрећу покрет отпора против окупација сила Осовине. Михаиловићеве снаге тада се упуштају у напад на њемачке и италијанске снаге, приморавајући их да против њих употријебе седам дивизија. Четници заузимају италијански конвој за снабдијевање. Михаиловић се тада преко радио-станице јавља њемачком штабу у приобалном граду Котору и нуди размјену италијанских заробљеника за бензин. Огорчен, генерал Вермахта фон Бауер одбија понуду, али када Михаиловић запријети да ће обавијестити италијанску Врховну команду о својој одлуци, пуковник Гестапоа Вилхелм Брокнер наређује фон Бауеру да то учини. (...) Наталија, Брокнерова секретарица, шпијун је четника и заљубљена је у Алексу, једног од Михаиловићевих помоћника. Упозорени Наталијиним информацијама четници нападају воз који превози двије хиљаде затвореника и ослобађају их. Иако су Алексу, коме је било одређено да се инфилтрира у њемачку артиљеријску батерију, Нијемци заробили, Михаиловићев план успијева. Након интензивне битке четници добијају контролу над Котором и ослобађају све заробљенике, (...) У завршној сцени, Михаиловић емитује радио-поруку свим сународницима Југословенима да ће герилци наставити да се боре све док не стекну потпуну слободу за свој народ и протјерају окупаторске трупе Осовине”.

Читалац се можда пита: А гдје су ту амерички пилоти? Нема их јер је филм осамдесет година стар, односно снимљен је прије него што је и почела Операција “Халијард”. Филм је из 1943, а не из 2023. и није га режирао Радош Бајић, него Луис Кинг. Није српски, него је амерички. Не зове се “Операција Халијард”, него “Четници: Борбена герила”, а та два филма дијели огроман комад историје, да баш не кажем осамдесет година самоће.

Који је то фестивал

Фестивал на којем је приказан није сарајевски, него је загребачки. И није приказан (само) трејлер, него цијели филм. Година није 2023, него 2009, а приказан је у дијелу који се бавио генералном тематиком “Филм и пропаганда”. Доминантно мишљење загребачке јавности о четницима, није боље него оно у Сарајеву, али барем постоји свијест о потреби да се неки садржај упозна прије него је могуће да га се релевантно критикује. Отуд се, рецимо, и књиге Петера Хандкеа посљедњих година уредно објављују у Загребу, док тужно Сарајево књижевног нобеловца игнорише, куне и пљује. У том смислу је лакше замислити да се и “Хероји Халијарда” прикажу у Загребу, него у Сарајеву. Не да је Загреб примјер отвореног града, што се види по “Дари из Јасеновца”, примјера ради, али у поређењу са Сарајевом као да му кратки опис ипак долази из наслова филма Роберта Роселинија.

Морам овдје бити мало личан. Ја према Сарајеву ни да хоћу не могу бити злурад. Ја сам у Сарајеву завршио и факултет и постдипломске студије. Ја сам у Сарајеву објавио прве текстове и књиге. Мене за Сарајево вежу неке љубави и пријатељства. Веже ме породица, неке куће и неки гробови. Живио сам тамо петнаестак година, важних година. Камара мојих успомена има исходиште у Сарајеву. Зато ми још теже пада у шта се тај град претворио.

Тај град је био у стању, непосредно након што су гранате престале да падају, да организује пројекцију филма “Лепа села лепо горе”. Људи који су филм гледали углавном су га попљували, али су га уредно погледали. Није ни година дана прошла од посљедње гранате, а за најрелевантнији сарајевски политички магазин је као дописник из Београда писао Жељко Цвијановић, а не нешто што се кличе Дејан Кожул. Полемика коју је Цвијановић водио са Ахмедом Салихбеговићем и Озреном Кебом могла би да послужи као парадигма праве полемике. А све се дешава у вријеме док официјелни наратив још говори о двије до три стотине хиљада убијених Бошњака.

Након што се, хвала Богу, испоставило да је стварни број бошњачких жртава три до пет пута мањи, наоко парадоксално, став према супротстављеним наративима постао је антиполемичан и цензурашки. Нема више размјене аргумената, постоје само забране. Некад је полемика са Кустурицом или Екмечићем у сарајевској јавности подразумијевала уредно и врло интелектуално поштено преношење изворног текста, да читаоци виде с чим “наши умници” полемишу. Данас се људи, текстови и ставови рутински “кенселују”. И није то, да се разумијемо, проблем ни за Београд ни за Бањалуку, ни за Загреб, проблем је то за Сарајево.



Гдје су усташе

Град који је у историју филма дубински закорачио са чувеним Крвавчевим “Валтер брани Сарајево” на невиђено напада “Хероје Халијарда” за историјски ревизионизам па у томе још учествују и неки професионални историчари. Нико од тих историчара није никад зуцнуо ни слова о ревизионизму “Валтера” у којем усташа нема ни на мапи. У најкултнијем сарајевском филму о Другом свјетском рату практично и не постоји НДХ, а Сарајево бива као неки Марибор, град под њемачком окупацијом. И то је сасвим у реду, наравно, то је филм, не уџбеник историје, али онда треба бити свјестан да исти принципи вриједе и за друге филмове. Није тешко претпоставити да је “Валтер” много бољи филм од “Хероја Халијарда” чак и на невиђено, али исто тако на невиђено није неки ризик опкладити се да су “Хероји Халијарда” акрибичније историјски утемељени. Да иронија буде комплетна, пљуваног и нападаног Радоша Бајића, режисера “Хероја Халијарда”, у седму умјетност на велика врата уводи управо Шиба Крвавац дајући му улогу Далибора у “Партизанској ескадрили”.

За свој стварни урбанитет Сарајево би учинило више кад би догодине, на тридесетом, јубиларном фестивалском издању, у некој прецизно утемељеној програмској цјелини, приказало “Хероје Халијарда”, него што то чини провинцијалним одушевљавањем било којом краткотрајном екскурзијом сваке могуће холивудске шуше. Дакле, да се филм прикаже па да га тамошњи критичари и интелектуалци до миле воље анализирају и сецирају. Инфантилно затварање очију само наставља путању интелектуалног одумирања некада регионално релевантног културног центра.

Zanimljiva je vizija današnjeg Beograda od njegovog novopečenog rezidenta.

Zanimljiva jer prelazi u neku vrstu opsejednutosti koja mladu Muharemu ne dozvoljava da racionalno sagleda stvari oko sebe.

U Sarajevu je moguće da se film Radoša Bajića objavi i u formi ekcesa, dok je naprosto nemoguće da se nešto takvo uopšte desi u slučaju Jasmile Žbanić ili Danisa Tanovića u Beogradu.

[kakavdanakneiskustvu]

Malo je reći da mi se gadi

[Didier]

Joj fakat fuj, evo pročitah pola ove bljuvotine, doduše drugu polovinu, i stvarno mi ga je u neku ruku i žao.

Mati mu je dobra žena, a u šta se on pretvorio, za plakati...

[Better Man]

Teški lojavi retard i ništa više.

[kakavdanakneiskustvu]

ja nisam ni čitao,dovoljno mi je ovo što je inače dobro upućeni @škobo napisao

[sumirprimus]

meni su i cirilicu ogadili. kad viidm cirilicu u e formatu znam odma da je neki teski srpski nacionalist.
dakle smece.

[Škobo Habu]

Цоња и Коља: Важно је звати се Пејаковић

Мухарем Баздуљ
25.01.2024 06:50


Питање величине града, земље, народа или заједнице није увијек везано за објективан квантитет. Осјећај “малености”, наоко парадоксално, често се може наслутити из хипертрофираног колективног поноса.

Пољаци бројчано у европском контексту нипошто нису малобројан народ, али један од најважнијих пољских писаца, Витолд Гомбрович, тврди да се Пољаци самодоживљавају као мали народ што се види и из претјераног поноса због чињенице да су, примјера ради, Шопен и Коперник - Пољаци, док је, рецимо, Италијанима сасвим нормално и природно да је Данте Италијан, као и Енглезима да је Шекспир Енглез.

У данашњој Федерацији БиХ Травник је кантонални центар, но у СФРЈ вјероватно није спадао ни међу педесет највећих градова. Травничани су се, међутим, поносили не само Ивом Андрићем, него и Ћиром Блажевићем, Сеидом Мемићем Вајтом, а осамдесетих година прошлог вијека можда и понајвише глумцем - Јосипом Пејаковић. У његовом родном Травнику, Јосипа нико не зове Јосип; Јосип је једноставно - Цоња.

Мијешано месо

Једна од тајни Пејаковићеве ондашње популарности била је мегауспјешна монодрама “Он мени нема Босне”. Текст који је Пејаковић написао 1975. се у каснијим годинама претворио у амблематичан “пробосански” манифест.

Етничким поријеклом, Јосип Пејаковић је Хрват. Један други Пејаковић, доста млађи, такође глумац и писац, Србин је и зове се Никола. У Бањалуци, у његовом завичају, и њега сви зову надимком - Коља.

Ангажман Јосипа Пејаковића у Савезу реформских снага Анте Марковића често је тумачен као наивност. Потпис подршке Николе Пејаковића Александру Вучићу и Српској напредној странци само су ријетки најдобронамјернији “фактурисали” као наивност. Огромна већина је тврдила да се Коља или “продао” односно да је природно да се он као “нацош” приклонио “диктатору”. Прије више од десет година, управо у овим новинама, Никола Пејаковић је написао текст “Мијешано месо” због кога се на њега дигла кука и мотика. Било је у том тексту проблематичних мјеста, али то што је Пејаковић рекао о мијешаним браковима је чиста камилица у поређењу са неким угледним бошњачким публицистима. Сви, међутим, заборављају да је Пејаковић неколико дана касније урадио нешто што на овим просторима ни дуго прије ни дуго послије тога није урадио - искрено се извинио. И не само то, због људи који су га оптужили да их је својим текстом повриједио, одустао је од даљег писања дотад редовне колумне. Ономад сам у својој тада редовној колумни у “Ослобођењу” написао да “има нечег дирљивог, онако лајт-раскољниковљевског, у јавном кајању Николе Пејаковића”, додавши да је доказ његове искрености одустајање од колумнистике у “Гласу Српске”. Успут, мени се, рецимо, није дало да сам одустанем од колумнистике у “Ослобођењу” пошто сам због превеликог гријеха, пјевања у кафани са славним режисером и чувеним писцем, брзо и ефикасно одстрањен, али то није тема наше емисије.

Кост и кожа

Посљедњих година Никола Пејаковић је у фокусу био понајприје због серија “Месо” и “Кости”. Никад прије ове двије серије, а нарочито прије “Костију”, није се Бањалука толико суверено показала у свијету наративне умјетности, краће речено - у причи. Далеко од тога да Бањалука није била важан град, да није у сликарству, музици па и књижевности имала важне ствараоце, али у контексту југословенском била је један од ваљда и двадесетак градова са стотинак хиљада становника без превише препознатљивог идентитета. Како је по општем мишљењу “Месо” била добра серија, али су “Кости” биле видно боље, тако су се створила велика очекивања од посљедње, треће по реду, серије у (неформалној) трилогији, серије под насловом “Кожа”. Прве епизоде приказане су протеклог викенда. Знам неке фанове “Меса” и “Костију” који су прижељкивали да им се “Кожа” не допадне, а управо због Пејаковићевог потписа на списку оних који подржавају Александра Вучића и Српску напредну странку. Није то више, међутим, само потпис. Као убједљиво најпознатији умјетник из Републике Српске у Србији, Никола Пејаковић је постао и симбол оних “десетина хиљада Босанчуга” који су, ако бисмо се лагали, “пресудно промијенили изборну вољу Београђана”. Испоставило се, међутим, да им се жеља није испунила. Одмахују главом, смишљају ограде од сценаристе и главног глумца, али признају: Све друге домаће серије које се тренутно приказују нису ни до кољена Пејаковићевој и Хајдуковићевој “Кожи”. И размишљам како, ето, Американцима није јасно да два кошаркаша с презименом Богдановић нису сународници, него да је један Србин, а други Хрват, али да знају да је то ипак слично па то ваљда важи и за двојицу глумаца и писаца Пејаковића.

Он мени нема Српске

Честе су аналогије између Босне и Херцеговине и Југославије. У Сарајеву те аналогије обично изазивају бијес. Покојни Иво Банац је често варирао понешто бизарну идеју да је Југославија била “вјештачка”, док је Босна тобоже “природна” држава. Интересантно је, међутим, да су те аналогије обично сасвим површне, а постоји један елемент те аналогије који није незанимљив, мада је контраинтуитиван. Наиме, кад бисмо тражили који дио Босне и Херцеговине у поређењу са СФРЈ подсјећа на СР Србију, одговор је јасан: То је Федерација БиХ. Као што је Србија имала аутономне покрајине, тако Федерација има кантоне; као што је Србија тежила централизацији савезне државе, тако томе у БиХ тежи Федерација. У тој једначини, ако апстрахујемо и занемаримо Словенију и Хрватску, (југословенска) Босна подсјећа на Републику Српску. Данас Српску погрдно називају Шумском, а то вредносно и суштински није претјерано друкчије од оног старог квазивица који Босанца проглашава резултатом сношаја медвједа и букве. Такође, као што је постојала идеја да Босне и Херцеговине и не треба бити као равноправне републике, односно да она евентуално треба бити “празна љуштура”, па је идеја поражена ангажманом Родољуба Чолаковић и Авде Хуме, тако и данас многи желе да Републике Српске или нема или да се претвори о помињану “празну љуштуру”. Оно што је за Босну ономад на цијелом југословенском простору био Јосип Пејаковић, то је за Републику Српску данас на истом том потезу - Никола Пејаковић. Јасно и лако могу да га замислим како изводи монодраму “Он мени нема Српске”.

[Zlocin&Kazna]

Цоња и Коља: Важно је звати се Пејаковић

Мухарем Баздуљ
25.01.2024 06:50


... али један од најважнијих пољских писаца, Витолд Гомбрович, тврди да се Пољаци самодоживљавају као мали народ што се види и из претјераног поноса због чињенице да су, примјера ради, Шопен и Коперник - Пољаци, док је, рецимо, Италијанима сасвим нормално и природно да је Данте Италијан, као и Енглезима да је Шекспир Енглез....

Kako Muharem, između redova, nazva svoje poslodavce (Tesla, Andrić, Đoković,...) malim narodom.

[banjaluka078]