Moderator: Chloe
"Lijepo si ovo, moj Muhareme, nego ipak nešto bazdulj u toj logici. Ja bih se na tvom mjestu prije zapitao kako je moguće da glumci nisu stali uz Amara Mešića, koji je zbog svog glasno izrečenog stava izbačen iz serije. Domaće produkcije, dakle. Zapitao bih se gdje su da stanu uz svoju koleginicu Jelenu Ćuruviju? Kažem, na tvom mjestu, jer na ovom na kome sam, nemam nepoznanica o esnafu kojem pripadam", napisao je Trifunović.
n+1 wrote: ↑10/02/2024 21:50"Lijepo si ovo, moj Muhareme, nego ipak nešto bazdulj u toj logici. Ja bih se na tvom mjestu prije zapitao kako je moguće da glumci nisu stali uz Amara Mešića, koji je zbog svog glasno izrečenog stava izbačen iz serije. Domaće produkcije, dakle. Zapitao bih se gdje su da stanu uz svoju koleginicu Jelenu Ćuruviju? Kažem, na tvom mjestu, jer na ovom na kome sam, nemam nepoznanica o esnafu kojem pripadam", napisao je Trifunović.
zna sergej nekad ubosti
U duhu naslova ove temen+1 wrote: ↑10/02/2024 21:50"Lijepo si ovo, moj Muhareme, nego ipak nešto bazdulj u toj logici. Ja bih se na tvom mjestu prije zapitao kako je moguće da glumci nisu stali uz Amara Mešića, koji je zbog svog glasno izrečenog stava izbačen iz serije. Domaće produkcije, dakle. Zapitao bih se gdje su da stanu uz svoju koleginicu Jelenu Ćuruviju? Kažem, na tvom mjestu, jer na ovom na kome sam, nemam nepoznanica o esnafu kojem pripadam", napisao je Trifunović.
Sve je isto samo njega nema.Хронична свевременост "Травничке хронике"
19. феб 2024 13:10| Обновљено: 19. феб 2024 13:10
Мухарем Баздуљ Мухарем Баздуљ
"Капиџибаша је много и узбуђено говорио о својим симпатијама за Французе и својој мржњи на Русе.“ И данас локални везири и капиџибаше сматрају да је врло опортуно да се нагласи њихова симпатија за Бајдена и „мржња на Русе“. Толико тога се променило за ових две стотине и кусур година, а неке ствари су ипак остале исте.
Пре непуних двадесетак година, поједине западне амбасаде у Сарајеву искористиле су прилику да симболички обележе два века свог дипломатског присуства на територији Босне и Херцеговине. Срећним случајем, конзуловање француског и аустријског дипломате током прве и друге деценије 19. века, а у ондашњем везирском седишту Босанског пашалука, кључна је тема првог романа Иве Андрића: "Травничка хроника".
Радња романа почиње последњег петка у октобру месецу 1806. године, а завршава последњег петка у мају месецу 1814. Стога је најпре aмбасада Француске у Сарајеву организовала "ивент" у Травнику поводом двестоте годишњице отварања француског конзулата у том граду, а затим је и aмбасада Аустрије у Сарајеву на двестоту годишњицу отварања аустријског конзулата у Травнику приредила пригодно предавање у Меморијалном музеју Родна кућа Иве Андрића.
Иако су ове догађаје организатори замислили као обележавање јубиларних годишњица свог дипломатског присуства у Босни, скоро па као присећање на симболично успостављање међусобних дипломатских односа, сасвим је јасно да би без "Травничке хронике" ти давни конзули били посве заборављени.
Путеви који се урушавају
Контекст који је спајао стране конзуле у Травнику са ондашњим амбасадорима у Сарајеву био је више него инспиративан. Најпре, место Босне на симболичној географској карти Европе ономад и пре двесто година није било превише различито.
Кад Давил, рецимо, говори Дефосеу о путевима у Босни, односно беспутности Босне ("Ја мислим да не постоји данас у Европи тако беспутна земља као што је Босна... Овај народ, мимо све остале народе света, има неку неразумљиву, перверзну мржњу према путевима, који у ствари значе напредак и благостање, и у овој злосрећној земљи путеви се не држе и не трају, као да се сами руше."), то је и почетком 21. века посве фактографски тачно; од свих европских земаља, наиме, Босна је имала (и има) најмањи број километара аутопута, а и за оно мало постојећих комада аутопута возачи ће најчешће казати исто што и Давил – "да се не држе и не трају, као да се сами руше".
Мржња на Русе
Узео сам прошле недеље, заправо и не знам зашто, да опет читам "Травничку хронику". То је једна од оних књига у којој увек нађеш нешто ново. И онда ми буде много забаван детаљ кад у Травник стиже онај несрећни капиџибаша који официјелно треба да дотадашњег везира Мехмед-пашу убеди да нови султан у Цариграду нема ништа против њега, а заправо је стигао ту да га ликвидира, само што је Мехмед-паша сувише лукав да би то допустио.
Та политичка сплетка с дуплим дном и није, међутим, оно што ме овде највише занима. Интересантнији ми је утисак француског конзула из дипломатског разговора са капиџибашом.
Овако то, дакле, изгледа из перспективе Француза: "Капиџибаша је много и узбуђено говорио о својим симпатијама за Французе и својој мржњи на Русе."
У контексту Сретења, није незанимљиво да је то време трајања Првог српског устанка. Оно што је тада за Босну био Травник – административно средиште – сада је Сарајево. Француском тада влада Наполеон и она је најјача западна сила тог времена, у донекле аналогној позицији у којој су данас Сједињене Америчке Државе. У том смислу, и данас локални везири и капиџибаше сматрају да је врло опортуно да се нагласи њихова симпатија за Бајдена и "мржња на Русе".
Толико тога се променило за ових две стотине и кусур година, а неке ствари су ипак остале исте. Страст с којом овај говори о својој мржњи, француском конзулу бива чак помало одбојна. Има заиста нечег зазорног у томе кад се неко превише труди да испадне "већи католик од папе".
Јадни хришћани
Ендру Вахтел је исправно нотирао како се Андрићева датација завршетка писања "Травничке хронике", оно место где каже "У Београду, априла месеца 1942. год." ваља на неки начин сматрати делом романа.
Keystone-France / Gamma-Keystone / Getty
У контексту овог временског оквира, под посебним се светлом може читати оно пророчанство које на крају ХХV поглавља изговара "Марко из Џимрија, божји човек и врач". Пече се ракија, јесен је 1813. године. ("Еј, јадни хришћани, јадни хришћани! Ево су у крв загазили. До чланака им крв, и још расте. Ево, крв, од данас па за сто година; и ево још од друге стотине половина. Толико видим. Шест нараштаја све прегрштима једно другом крв додају. Све хришћанска крв. Биће вријеме, па ће свако дијете књигу учити и писмо знати; људи ће с краја на крај свијета разговарати и сваку ће ријеч чути, али се неће моћи разумјети.")
По свему судећи, у време док пише ове редове, Андрић већ зна за Јасеновац. Ово "јадни хришћани" у том смислу има посебну тежину на југословенском терену. Последња реченица цитираног фрагмента је, међутим, шира и универзалнија.
Кад се говори о томе да ће људи моћи да разговарају с краја на крај света, ту се очито циља на невиђен технолошки напредак, а део где се каже да се успркос томе неће разумете "вуче" на профетски "дигитални песимизам".
Нестали за 46.800 секунди
И заиста, глобално неразумевање, на нивоу геополитике, као да никада није било веће. У том смислу, читање романа написаног пре више од осамдесет година, с радњом смештеном на почетак 19. века, помаже у смисленијем увиду у данашњицу много више него и велехваљене савремене публицистичке анализе. Велика и права књижевност је, како се то каже, "зимзелена". Мало који текст написан на српском језику илуструје то тако јасно и сугестивно као "Травничка хроника".
Pa zato sto je nacionalizam usko vezan sa mentalnom bolesti.Poznato je da ljudi koji imaju mentalne probleme ne vode previse racuna o licnoj higijeni. To je isto i sa ovim wanabe srbima koji su kao nekad kao bili muslimani/bosnjaci a sada su nista. Olinjali, masni i prljavi.
Sta je pukla? Vic ko vic. Jbt od ovih wokekulturasa se vise ne moze zivjeti. Samo traze dramu u svacemu, jer nemaju stvarnih problema. Pa onda de izmisli nesto.
Ma ja ba. Realno dobar vicRibonije wrote: ↑04/03/2024 08:51Ma edin adilović ispričao vic taj na svome yt kanalu pa ona samo prepričala.
[media]https://ekspres.net/scena/muharem-bazdu ... a-3-4-2024[/media]
MUHAREM BAZDULJ: "NAMA TREBA POSTJUGOSLOVENSKA SRBIJA"
SCENA
03.04.2024. 17:00
Za Muharema Bazdulja možete reći i da je pisac, novinar, prevodilac, javna ličnost, u svakom slučaju i nećete pogrešiti.
Baš kao što nećete pogrešiti da sa njim pričate o bilo čemu. Možete se sa njim složiti ili se, uslovno rečeno, sukobiti, ali sigurno je da će svaka rasprava sa njim biti konstruktivna i zanimljiva.
Igrom slučaja, dok smo razgovarali u jednom od beogradskih kafića iza zgrade Doma Narodne skupštine, pridružio nam se i Zoran Živković, nekadašnji potpredsednik Demokratske stranke i čovek koji je na mesto srpskog premijera došao nakon ubistva Zorana Đinđića.
Zašto je to bitno? Jednostavno, s obzirom na to da smo se u razgovoru dotakli i tema iz ne tako davne prošlosti, dok je Živković bio na poziciji vlasti, njegove opaske donekle su pomogle da razgovor bude obogaćen nekim detaljima.
No, kako je Bazdulj ipak pre svega pisac, intervju smo počeli konstatacijom da je nedavno izdao dva romana u jednom, koji povezuju Beograd, Zagreb, Sarajevo i njegov rodni Travnik.
Pitanje je, ipak, bilo, kada bi sada pisao knjigu o Srbiji, kakva bi to knjiga bila?
“Nisam razmišljao o tome, evo radim to ad hok. Napravio bih knjigu u dva dela. Prvi bi govorio, recimo, o vremenu balkanskih ratova, a drugi bi govorio možda o prvom periodu nakon što se Crna Gora otcepila. U istoriji Srbije imaš jednu elipsu, gde je početna tačka da je Srbija sama odustala od toga da bude Srbija. Hrvatska je ušla u Jugoslaviju, a prethodno nije bila ništa, ili Slovenija, naročito. Hrvatska je makar imala taj neki svoj Sabor, Slovenija nije imala ništa. Srbija je svesno svoju državnost ugradila u Jugoslaviju. E sada posle stotinak godina Srbija mora ponovo da izmisli samu sebe. To je pitanje koje me kopka generalno i pisao sam nešto o tome. To su možda tri generacije, možda bi bio neki pradeda koji je bio u balkanskim ratovima, i onda bi bila priča o njegovom praunuku, s tim što bi naravno, u nekim flešbekovima, pokrili period između. Ali mislim da je važno danas pitanje za Srbiju – kako ponovo izmisliti samu sebe, a ne pribegavati bajpasu.“
Šta to znači?
“Veoma je opasno za Srbiju, a što primećujem kao tendenciju u društvu, jesu pokušaji da se taj čitav jugoslovenski period ’premosti’ i da se zaobiđe. Evo daću ti primer, dva fenomena koja na prvi pogled izgledaju različito, a mislim da imaju isto ishodište. Prvi fenomen je ova priča oko zgrade Generalštaba. Koje vojske je to bio generalštab. Ko ga je napravio? Ko je arhitekta? Način na koji se umetnička i kulturna vrednost te zgrade prenebregava je isto tako rezultat ideje – baš nas briga za Jugoslaviju, za jugoslovensko iskustvo. U isto vreme imamo aferu koja se dešava u Vojvodini oko ovo dvoje-troje ljudi koji su dali neke izjave u Dubrovniku, da kažem, antisrpske. I u njihovoj odbrani, po meni, potpuno lažno nastupaju iz jugoslovenske pozicije. Oni kažu – mi smo Jugosloveni. Nisu Jugosloveni. Zato što ne možeš biti... U suštini Jugoslavije je da je u nju Srbija unela svoju državnost, a oni preziru svoje srpstvo. Imaš naoko dva potpuno suprotna pola koji imaju jednu stvar zajedničku, da im je cilj distorzija jugoslovenskog iskustva i izbegavanje suštine tog iskustva. Šta mislim da je jedini ispravan put za Srbiju? Ja nisam za to da Srbija bude kao oni ostavljeni frajeri koji stalno istu ribu ponovo muvaju. Jugoslavija je mrtva, pase. Ali za Srbiju je strašno važno da ta jugoslovenska prošlost bude ugrađena u to socijalno iskustvo. Dakle, nama treba u pravom smislu postjugoslovenska Srbija. Ne jugoslovenska, nego postjugoslovenska, Srbija koja je u sebe integrisala jugoslovensko iskustvo.“
I da je naučila nešto...
“Ne samo da je naučila. Ako hoćeš, Beograd, ovaj u kojem ti i ja živimo, bez Jugoslavije ne postoji. Dakle, da se drukčije završio Prvi svetski rat, da je Srbija bila sve vreme država koja ima između sedam i deset miliona stanovnika, ne bi Beograd ovoliko narastao, ne bi imao ovu vrstu mešavine stanovništva. Ima Havel kada je iz zatvora pisao svojoj ženi, ima jednu frazu, kada kaže – treba živeti sa istinom. Crnogorski referendum je bio 2006. godine, tada je već bila Državna zajednica Srbija i Crna Gora. To više nije Jugoslavija. Meni je uvek bilo simbolički veoma interesantno. Nije slučajno Havijer Solana insistirao da se izbriše jugoslovensko ime. Meni uvek smeta, evo sada je bila godišnjica, čisto na nivou faktografske tačnosti kada se kaže – NATO je bombardovao Srbiju. Ne. NATO je bombardovao Jugoslaviju. O tome je pisao Milan Kundera, o tome je govorio i Putin kada je ona kiša padala. Tada je Toma Nikolić, koji je bio predsednik, rekao, ovo je bratstvo ruskog i srpskog naroda. A onda je Putin rekao, u pripremljenom govoru, ne mislim da je on ispravljao Tomu – mi smo ovde da obeležimo zajedničku borbu Crvene armije i Jugoslovenske armije. Ne treba težiti ponavljanju istorije, ali isto tako ne treba brisati faktografski sadržaj istorije.“
Zbog čega to ljudi rade?
“Zato što postoji u kulturnoj politici u Srbiji dubinski antijugoslovenski rat već neko vreme. Ako ti treba personifikacija, to je Bokan. To je ideja da je Jugoslavija bila otprilike zamišljena kao neka antisrpska tvorevina. Jugoslavija je bila jedini način da svi Srbi žive u jednoj državi, i to je srpski narod odozdo prihvatio. Ti nigde nisi imao toliko prihvatanje Jugoslavije na nivou običnog sveta kao što si imao u Srbiji. Ta identifikacija uopšte nije bila problematična. Milan Milišić, veliki srpsko-hrvatski pesnik, ima pesmu o nekom konobaru iz Splita, pesma je iz osamdesete, i usput kaže – navija za Hajduk i reprezentaciju Jugoslavije. Nemoguće je reći da neki čovek iz Aleksinca navija za Radnički i reprezentaciju Jugoslavije. Pa, naravno da navija za reprezentaciju Jugoslavije. To nema potrebe da ističe.“
A ovamo je bilo potrebno da se ističe?
“Pa, jer nije svaki konobar iz Dalmacije navijao za reprezentaciju Jugoslavije.“
Kada pričamo o tome, o Jugoslaviji, dođemo do priče o našim podelama koje nisu...
“Ko smo sada mi.“
Sada govorimo o našim unutrašnjim podelama.
“Sada govorimo o Srbiji danas.“
O Srbiji danas. I Jugoslavija je opet jedna tačka oko koje se delimo i dalje, ali se delimo i oko Breskvice i Teja Dore...
“To je tačno. Jedna od najpogrešnijih stvari je što kod nas isto tako ljudi vole da sve zovu fašizam. Fašizam je etimološki... Uzeo je Duče simbol, gomilu pruća, i kaže – ako pruće podeliš na dve grupe, lako ti je da pruće slomiš. Ako staviš sve pruće skupa, ne možeš da ga slomiš. Dakle, društvo je nužno podeljeno. Kada kažeš pojam partija, etimološki dolazi od reči part, što znači deo. Društvo se mora deliti. Ideja da mi svi o svemu isto mislimo je potpuno idiotska. To nije društvo, to je zadruga. Ali to ne znači da ne postoji određena crvena linija gde ne treba da budemo složni. To su oni momenti kada postoji rat, kada postoji neka vanjska opasnost itd. I postoji druga stvar, da ne bi trebalo, i tu ti je ova analogija sa Evrovizijom veoma dobra, ne treba trivijalne stvari da budu razlog da ljudi jedni druge, što bi se reklo, dočekuju na noževe, i da se svađaju po slavama, po žurkama, rođendanima itd. To su razmimoilaženja koja su potpuno normalna. Ali problem je kada ti napraviš situaciju da je svaki disonantan ton problematičan. I to je onaj deo gde govorimo, uslovno rečeno, o prorežimskim i proopozicionim. I jedni i drugi su veoma alergični uopšte da čuju suprotan ton. Kao – nemam ja šta sa njim pričati. Ja nisam istoričar srpskog parlamentarizma, ali ovo što se desilo na konstitutivnoj sednici pre koji dan, mislim da se to zaista nikada nije desilo. Ova vrsta, što bismo rekli, dehumanizacija onog drugog. Nije problem drukčijih mišljenja, podela... Problem je kada te podele postanu razlog da ne postoji između dva tabora nikakva komunikacija. Ima jedan mađarski pisac, kojeg ja mnogo volim, koji je opet nekom čudnom igrom istorije poznat samo kod nas i kod Mađara. On se zove Bela Hamvaš. Poznat je kod nas zato što ga je prevodio jedan genijalan čovek, umro je pre desetak godina, Sava Babić. U ’Filozofiji vina’, kaže Bela Hamvaš, najgore mi je kada vidim da neko pije vino i čita novine. Kada piješ vino, možeš da čitaš, ali poeziju. Kaže Bela Hamvaš, čak i u najgorim ratovima postoji nešto što se zove kantina na frontu. Šta je kantina na frontu? Kada bitka prestane, odemo mi sa obe strane da popijemo piće. Kao ono što su za Božić 1914. godine Francuzi i Nemci igrali fudbal. Mi smo, nažalost, došli do te situacije. Ja se sećam kada je umro Tirke, tada je neko napisao od ovih hroničara u dnevnim novinama, vidi, bili na sahrani i Vučela i Borka Pavićević, ali, pa šta?“
Doživelo se kao nešto nemoguće da te osobe budu istovremeno na istom mestu i da žale istog čoveka.
“Da obe žale istog čoveka. Ili da iskreno žale, kako hoćeš. Moram da priznam, mislim da se ta vrsta podele uvek lakše provodi u manjem društvu, kao što je crnogorsko ili bosansko. Meni se činilo dugo da je ono Marksovo o kvantitetu i kvalitetu, da je Srbija dovoljno velika da ne dopusti tu vrstu podele. Da ne dopusti da ideološki animoziteti spreče lična prijateljstva. Pa to ti je ona situacija kada Igor Mandić nikada nije dao na Dobricu Ćosića, iako su se oni razilazili u suštini. Ali oni su imali nešto dublje. Ja uvek mislim da je lično važnije od političkog. Ako je tebi neko drug, a on je u nekoj partiji koju ti smatraš da je...“
Koju ne podržavaš.
“Ako odustaneš od prijateljstva, ti si skuplju stvar prodao za jeftiniju. Politika je bedž. To se najbolje vidi u milion situacija. Ti u politici nemaš vakuuma, pogledaj samo političke odiseje raznih ljudi koje gledamo, način na koji se njihovi stavovi menjaju sa vremenom, sa okolnostima... A ako je nešto što bi trebalo da ostane trajno, to su neka lična prijateljstva, simpatije, ljubavi. I najgora stvar, to ti je prava slika totalitarizma, ono što bi rekla Hana Arent u ovoj situaciji, totalitarizam ti je svaka vrsta društvenog sistema koji ti ulazi u privatnost. Ti možeš da braniš ove stavove, one stavove, ali imaš u svojoj privatnosti svoje prijatelje, svoju ženu, svoju decu, ljubavnicu, porodicu... Međutim, ne. Sve se češće dešava, čuješ sada ovde, pa čuješ u kafani, izašla sam na dejt sa likom, otprilike super, sviđa mi se, zgodan je, voli iste filmove kao ja, ali mi je rekao da glasa za ovog i ćao, zdravo.“
Kako smo došli do toga?
“Pa, ne znam.“
Ima li povratka sa tog puta.
“Možda ja nisam u pravu, ali mi se čini da je do toga došlo jednim javnim insistiranjem, ako hoćeš precenjivanjem važnosti dnevne politike. Insistiram na ovom pridevu dnevne. Politika je sve. Ali ta politika je često jedno pitanje ’idi mi dođi mi’. Ako ti postaviš da dnevna politika određuje sve aspekte života, onda ljudi krenu kao igla na kompasu da se okreću. Tako ti počneš da to apsolutizuješ.“
Ljudi se okreću najjačoj strani.
“Mi smo imali sada jedan socijalni lom koji je meni isto zanimljiv. Čini mi se da nije imao uopšte tako veliki odjek u javnosti koji sam očekivao, sa ovom otkazivanjem premijere serije ’Sablja’. Akcija ’Sablja’ je bila, meni se čini... Mi ne možemo da znamo, ali reakcija tih ljudi koji su ostali od njegovih najbližih saradnika i ljudi iza ubijenog premijera... Naravno, taj gubitak je nenadoknadiv. Ali ja mislim da su oni reagovali na najbolji mogući način. To što su oni uspeli da urade... Ja nisam tada živeo ovde. Govorim pomalo o utisku gledajući sa strane, o utisku pričajući sa mojim prijateljima. Moji prijatelji često meni kažu da se oni nikada nisu osećali na nekom egzistencijalnom nivou sigurnije nego za vreme ’Sablje’. Ti danas imaš priču o ’Sablji’ kao o nekom gubitku demokratije, nestanku svega... Obični ljudi, ljudi sa kojima se družim, meni pričaju o tom vremenu kao o nekom vremenu kada su imali osećaj, kako bih rekao, da društvo funkcioniše.“
A da se vratimo na početak kada si pričao o tome kako bi izgledala knjiga o Srbiji danas koju bi pisao, spomenuo si period posle otcepljenja Crne Gore i srpsku državnost. Dakle, 1918. godine se Srbija odrekla svoje državnosti, a 2006. godine je dobila tu svoju državnost, opet neki kažu ne svojom zaslugom, nego su im je drugi dali. Dala je Crna Gora time što se otcepila.
“To je isto pitanje. Znaš kako definiše Lakan šta je ljubav – ljubav je kada daješ ono što nemaš onome ko to ne želi. U ovom smislu, ti da bi nešto uneo u neku zajednicu, prvo moraš da ga imaš. To je ona čuvena Mihizova kada se svađao sa Šoljanom u Rovinju. Šoljan njemu kaže – vi ste primitivan narod, vi ste svoje kraljeve bacali sa prozora. Mihiz mu kaže – imali pa bacali. E to ti je u tom smislu. Srbija je tu jedina imala nešto da unese. U tom smislu, analogija da je jednom unela, a drugi put dobila, mislim da je slična pozicija Rusa u Sovjetskom Savezu. Rusima je bilo najlakše da celi Sovjetski Savez doživljavaju kao ekstenziju nekadašnje ruske carevine. I Srbima je bilo najlakše u Jugoslaviji da doživljavaju celu Jugoslaviju kao ekstenziju nekadašnje Kraljevine Srbije. Što u nekom smislu nije bilo neprirodno. Ali socijalistička Jugoslavija je pravljena kao, što bi se reklo, ogledalski odraz kraljevine. Sve što je bilo u kraljevini da bude obrnuto. Recimo u kraljevini su svi premijeri bili Srbi, iako je i kralj bio Srbin, po definiciji. Osim vrlog kratkog perioda kada je Korošec u nekoj krizi malo bio premijer. Isto tako u socijalističkoj Jugoslaviji Srbin nikada nije bio premijer, osim jednom vrlo kratko Pera Stambolić. Ali recimo, poslednja tri premijera Jugoslavije su bili Hrvati – Milka Planinc, Branko Mikulić i Ante Marković. Prethodno je ne znam, bio Džemal Bijedić, bio je Vidoje Žarković kao Crnogorac itd. Mislim da je uspon srpskog nacionalizma ’80-ih bio reakcija na neravnopravnu poziciju Srbije po Ustavu iz 1974. Jer Ustav iz 1974. godine je rekao Srbima u Bosni i u Hrvatskoj – vi se okrenite Sarajevu i Zagrebu, a istovremeno unutar Srbije Albancima i manjinama u Vojvodini rekao – vas baš briga za Beograd, vi ste konstitutivni i mimo federacije. Ti si mogao da napraviš dosledan ustav i da kažeš da generalno sve etničke manjine unutar neke republike imaju pravo za svoju teritorijalnu ili drugu autonomiju. Ili da kažeš da je Srbija ono što je posle rekao Sloba od Horgoša do Dragaša. O tome Dejan Jović zapravo najbolje piše. Ti imaš situaciju da recimo izbije u Pančevu požar. I opština Palilula je najbliža jer je deli samo Pančevački most. I krenu vatrogasci sa Palilule da gase požar u Pančevu, a neko iz vojvođanske vlade zove Beograd i kaže – kako vi bez dozvole ulazite u našu teritoriju. Kardelj je bio osnovni kreator Ustava iz 1974. godine, a čak je i on pred kraj bio svestan, kada mu je uručena ona takozvana bela knjiga, da je napravljena jedna disproporcija. Postojalo je u drugoj Jugoslaviji jedno srpsko nezadovoljstvo koje nije bilo potpuno iracionalno. Meni se čini da je osnovna teza kao da je Jugoslaviju uništio srpski nacionalizam pa su se onda reaktivno javili hrvatski i slovenački. Meni to zvuči neprirodno. Pre bih rekao da su hrvatski i slovenački nacionalizmi postojali ranije, pa se srpski više javlja kao reakcija na njihove secesionističke namere nego obrnuto.“
Sva tri nacionalizma su u jednom trenutku eksplodirala.
“Da, da. Isto je u jednom intervjuu rekao Stanko Cerović, da su hrvatski i slovenački nacionalizam imali neki racionalni koren, a ko je shvatio da mu kuća gori tek kad su je zapalili, to su bili Srbi i Muslimani, današnjim rečnikom Bošnjaci, kojima je zapravo Jugoslavija najviše odgovarala zbog te svoje rasprostranjenosti u najmanje tri-četiri republike.“
Tvoj zemljak, sugrađanin, Josip Pejaković, nedavno je rekao da je Jugoslavija bila država, a da je iz nje nastalo šest septičkih jama. Da li se slažeš sa njim?
“U suštini to je tačno. U suštini mislim da smo mi kao bliski narodi prokockali istorijsku šansu. Kao što smo jednu šansu iskoristili posle Prvog svetskog rata, kada smo doživeli tu vrstu jedne emancipacije koja je bila u mnogo čemu neprevaziđena. Bilo je to ’Perikleovo doba’. Jugoslavija je izjednačila politička prava žene i muškaraca 1945. Švajcarska je izjednačila 1973. godine. Mi smo u jednom periodu uspeli da na nekoj liniji istorijskoj budemo avangardni možda u odnosu na neke zemlje koje su imale mnogo srećniju, kada se gleda u dužem periodu, istorijsku sudbinu. Nažalost, to je ona fraza koju je Žarko Puhovski duhovito rekao – svaki zid kad se sruši na nekog padne. Berlinski zid je pao na nas. Zapravo nismo jedini, čini mi se, već svi ovi južno od Sutle. Slovenci su uspeli da se, čini mi se, izvuku pre pada, ne hronološki nego simbolički, a u ovih pet zemalja zid je pao i te su nas cigle dosta polupale.“
[media]https://rt.rs/opinion/muharem-bazdulj/8 ... gruhonjic/[/media]
О Волтеру и подврискивању
8. апр 2024 16:22| Обновљено: 8. апр 2024 16:22
Мухарем Баздуљ
Од пре непуне три године добро знам шта значи дигитална медијска хајка и с тим искуством искрено саосећам с Динком Грухоњићем. Међутим, "слободари" што данас бране Грухоњића тако што (дигиталним) голим грудима иду пред (дигиталне) бајонете, у то време су ликовали због "канселовања Баздуља"
Жарко Пуховски је пре неког времена овдашњу јавност врло ефектно и сугестивно подсетио на реченицу фамозног вестерн-глумца Џона Вејна у којој као да се мешају његово животно и филмско искуство. Вејн је, наиме, једанпут одговарајући на питање шта је научио из вестерн (ест)етике одговорио овако: "Нешто посве једноставно: ако у мрачној уличици видиш како тројица туку четвртога, требаш помоћи ономе којега туку, чак и ако је, можда, гори од ове тројице."
У том смислу, реакција сваке нормалне особе на интензитет хајке против Динка Грухоњића морала је, подсвесно и из стомака, да иде у правцу солидарности са нападнутим. Без обзира на сву нетактичност његове ноторне дубровачке изјаве, без обзира на сву дубину његове очигледне србофобије, човек није заслужио да су у граду у којем живи преко тридесет година осећа као прогоњена звер.
Јадна вам хајка
И као што ономад рече Гомбрович, лако ћу ја с Борхесом, него шта ћу са борхесовцима, тако је и овде лако бити солидаран с Грухоњићем, али шта чинити са патететиком, глупошћу, гадлуком и лицемерјем његових такозваних бранилаца.
Најистакнутији орден "Грухоњић-дифенса" понео је, очекивано, стари далматински првоборац звани Виктор Иванчић. Барбу Виктора не интересују ни Слободан Антонић ни Емир Кустурица ни Владимир Табашевић као људи који су аргументовано и ефектно критиковали Грухоњића; не, он свој гнев усмерава према председнику Републике Србије, Александру Вучићу. Он се јефтино спрда са Вучићевим експлицитним исказом изреченим у сврху заштите Грухоњићеве слободе говора и заштите његовог физичког интегритета. Вучић је, наиме, рекао дословно следеће: "Све најгоре мислим о његовим изјавама, али ћу свим силама да штитим његов физички интегритет." Иванчић је то квазидуховито исмејао као "силовање Волтера".
Омиљени аутор постјугословенских квазилиберала пише даље како се, истини за вољу, славна реченица – "Не слажем се нити с једном речи коју си изговорио, али ћу до смрти бранити твоје право да их изговориш" – Волтеру приписује неоправдано, али је у колективном културном памћењу она већ неповратно заведена као његов допринос интелектуалној историји човечанства. Након тог каламбурчића за ретардиране, барба Виктор наставља да булазни "о навади да се истини прилази с леђне стране и да, следом тога, мисао допире из главе у дупе, јер, рекосмо, српски председник радосно силује француског филозофа"
Комшинице, бона, дош’о комшија
А ја, ево, размишљам како је председник Вучић ипак озбиљно отежао посао Виктору Иванчићу. Морао је несрећник да се прилично потруди да искреира порно фантазију о "силовању Волтера" пошто је председник Србије као човек експлицитно осудио претње.
А замислимо само, примера ради, да је Вучић овако наступио: "Подврискивање усташа Динка Грухоњића и Ане Лалић са глорификатором геноцида над Србима Андрејом Николаидисом, најбољи је доказ како у коначници завршава дијалог са људима који не уважавају никакве чињенице." О, какав би се терен за литерарну "демонстрацију силе" указао пред барба Виктором. Накуцао би ваљда и више од десет шлајфни својих досадних сматрања са имагинарном "читатељицом", још имагинарнијим малолетним делинквентом чије презиме почиње иницијалом "К." и ко зна каквим још протагонистима. А опет, нема на целом белом свету тако бенастог и будаластог председника који би званично изјавио нешто слично.
Нема? Па добро, Жељко Комшић још увек постоји. Један од троје бх. председника државе пре неке три године, на свом је званичном профилу на једној од глобално најпопуларнијих друштвених мрежа заиста написао: "Подврискивање четника Емира Кустурице и Мухарема Баздуља са глорификатором геноцида Петером Хандкеом, најбољи је доказ како у коначници завршава дијалог са људима који не уважавају никакве чињенице." Повод је била хистерија око снимка са приватне журке на којој неки људи у опуштеном расположењу певају песму "Романија" коју иначе изводи Халид Бешлић.
Од пре непуне три године, дакле, добро знам шта значи дигитална медијска хајка и с тим искуством искрено саосећам с Динком Грухоњићем. То је необично непријатно искуство, без обзира што је повод за атак на мене много бенигнији од повода за атак на њега. Али с друге стране, оно што мени лично призива горак и циничан осмех је чињеница да су се стотине самопрозваних "интелектуалаца" забринуле због могућности да Динко Грухоњић изгуби посао, мада су шансе за то реално мање од шанси да у вам тренутку док читате овај текст метеор удари у главу. Ја, међутим, пре непуне три године јесам остао без свог у то време јединог редовног извора прихода, а то се десило искључиво као последица хајке која се водила против мене широм "регионалног интернета".
Ови "слободари" што данас бране Грухоњића тако што (дигиталним) голим грудима иду пред (дигиталне) бајонете, у то време су ликовали због "канселовања Баздуља".
Пре Нирване
И Грухоњић лично и његови другари оргазмично су широм Фејсбука и осталог твитераја уживали због гадарија и претњи усмерених према мени, без и најмањег, макар формалног и чисто куртоазног, указивања емпатије и солидарности. На истом фронту и фону тада су се сложно церекали мекетави кругодвојкашки мецосопран Оље Бећковић и паорско-крајишки баритон Динка Грухоњића.
Градска скупштина Бихаћа пре непуне три године прогласила је официјелно и церемонијално Емира Кустурицу, Петера Хандкеа и мене "непожељним особама". Какво год српско друштво било, потпуно је немогуће да градске власти Вршца, Панчева, Врања или Зајечара прогласе Грухоњића, Лалићку и Ћоровићку за "непожељне особе", колико год да би то било драго Иванчићу и сродним му појединцима који тако неодољиво подсећају на име првог бенда Курта Кобејна.
