Naša kuća nije bila najljepša ali je meni bila najdraža.
Skoro je babo bio u Bratuncu u čaršiji pa nam kupijo ljulju pa je Bahija i ja svezali iza
kuće pa se ljuljali po cijeli dan. Moj otac Salih i moja mati Tahira imali su još troje djece,
Bahiju, Najlu i mog brata Edhema. Ni dan danas mi nije jasno što su nas otjerali kad je
to naše. Babo je otišo na moj deveti rodžendan 23 juna 1992 godine, nismo znali ni gdje
ni zašto, odveli su ga u nekakvu školu u Bratunac. Samo znam da je mati te noći plakala i stalno govorila: Nemoj te se bojati djeco, proči će i ovo. Te noći rekla je Bahiji i Najli
da snesu one dvije crne torbe sa tavana. Na torbama je pisalo ,,ZOI 84,, ja nisam znao šta je
,,ZOI 84,, ali sam znao da moramo bježati. Kad sam pito Edhema: Brate Edheme što bolan bježimo kad je ovo naše, on veli, kad narasteš samo će ti se kazati. Kad sam pito mater:
Mogul ponjeti ljulju, rekla je, Nemoj sine Enese, možda ćemo morati trčati.
Prvo smo došli u jedno selo kod strine Hajre i amidže Sejfe. Strina Hajra je plakala sa materom a amidža Salih je napravijo pitu krompirušu sa biberom što je bila ljuta. Bahija
i ja to puno volimo al nismo jeli kolko moremo jer nas je bilo puno pa kad je amidža to
vidijo namazo nam margarina. Te noći mi je babo stalno titro pred očima pa opet pitam
Sto mi to bježimo kad je ovo naše a on opet veli kad narasteš samo če ti se kazati.
Ujutro je amidža Salih odveo Bahiju i Najlu u jedno mjesto sto se zove Tuzla a odatle u jednu
državu što se zove Njemačka u jedan grad što se zove Štutgart.
Mati, ja i Edhem smo otišli u jedno mjesto što se zove Živinice. Živimo u jednoj školi a hranimo se u jednoj menzi. Nekad Edhem ode i donese konzervu što se zove narezak.
Mati više ništa ne govori i stalno plače, samo nekad ode kod nekog čike što je imo kafić
Pa mu ona pere tamo gdje su flaše ispod stepenica, išo Edhem jednom pa se porezo.
Meni u tim Živinicama nije loše samo što mi babo stalno titra pred očima a da mi je i da vidim Bahiju i Najlu pa sve molim dragog Allaha da se vrate iz te države što se Njemačka iz tog grada što se zove Štutgart.
Ima tu jedna teta Refija što nas puno voli. Bila teta Refija u Tuzli pa nam kupila pantole. Edhemu velike a meni male. Jednom me pita teta Refija šta bi volio sine Enese a ja kažem:
Volio bi da se vratim u Bratunac odakle su nas otjerali ti četnici. Kaže šta još bi volio sine Enese ?
Volio bi, volio bi da mi mater ne plače jer kad mater ne plače taj se dan zove veseo! ; Šta jos sine Enese?
Reko volio bi teta Refija,volio bi da mi babo ne titra pred očima i da se Bahija i Najla vrate iz tog grada što se zove Štutgart to su moje sestre i ja ih volim. Šta bi još volio Enese ?
Volio bi, volio bi da sanjam da mi babo dodže ko Bosna a Bosna ko babo, da mi Bosna bude ko insan, eto to bi volijo. Kaže, šta još sine: Volio bi, volio bi teta Rafija da babo kupi dvije ljulje i da se na jednoj ljulja Bahija a na drugoj ja.
Emir Hadžiafizbegović
Dragi forumasi zanima me jel ko zna kako se zove ovaj monolog ... Da li je to iz nekog filma ili predstave . Znam samo da taj monolog prica Emir Hadžiafizbegović ... Ako iko zna bila bi zahvalna ak neko zna nesto vise o ovom navednenom monologu .. Unaprijed hvala
P.S. izvinjavam se ak je tema nekekad postojala na forumu al bas me interesuje naziv