Odluka Kristijana Švarc-Šilinga da samo nekoliko dana pre nego što napusti funkciju visokog predstavnika međunarodne zajednice u BiH nametne Zakon o Memorijalnom centru Srebrenica–Potočari Spomen-obilježje i mezarje za žrtve genocida iz 1995. godine, sasvim je očekivano podelila političku javnost u BiH. Srpska strana je njegov potez o stavljanju Memorijalnog centra pod ingerencije države BiH dočekala “na nož”, napadajući i samu odluku i njenog kreatora, dok su bošnjački politički krugovi pozdravili delo visokog predstavnika. Istina je, međutim, da prvi (srpski) političari nemaju razloga za nezadovoljstvo, kao što ni drugi (bošnjački) političari nemaju značajnog povoda za zadovoljstvo. Objektivan posmatrač (što narečeni političari u postojećoj atmosferi apsolutnog nepostojanja političke tolerancije i realnog promišljanja stanja nikako nisu) argumentovano može konstatovati da je Švarc-Šilingova odluka o Memorijalnom centru Potočari jedna od najkvalitetnijih odluka svih dosadašnjih visokih predstavnika. Mada će u ovom trenutku izrečeni stav u Republici Srpskoj biti doživljen kao jeres, na njegovoj strani je više argumenata.
Poruka Švarc-Šilinga da je Memorijalni centar Potočari stavio pod nadležnost države BiH kako bi se na dostojanstven način ispunile obaveze prema žrtvama i njihovim porodicama, samo je jedan od segmenata njegove najvažnije odluke. Uspostavljanjem Memorijalnog centra kao pravnog lica i naslednika Fondacija “Srebrenica–Potočari” (takođe ustanovljena odlukom visokog predstavnika u maju 2001. g. ), a koja je do sada funkcionisala kao nevladina organizacija, stratište ubijenih Srebreničana je institucionalizovano, čime mu je data težina i značaj. “Na Bosni i Hercegovini je da osigura da se konačno mesto počinka i lokacija za spomen-obeležje za one koji su nestali u navedenom genocidu iznađe i da se njime dolično upravlja”, poručio je Švarc-Šiling. Nametanje Zakona o Memorijalnom centru Srebrenica–Potočari, međutim, prvenstveno je odgovor međunarodne zajednice na presudu Međunarodnog suda pravde u Hagu, koja je pre ili kasnije morala odreagovati na činjenicu da se na tom području desio genocid nad Bošnjacima.
I pored toga što se presuda ICJ odnosi na spor dve države (BiH i Srbije), deo presude u kojem se konstatuje da su “delovi vojske i policije RS počinili genocid u Srebrenici”, izazvao je snažne turbulencije političkog tla, koje iz dana u dan postaju sve jače preteći da rasture i samu državu BiH. Upravo deo presude koji konstatuje da se u Srebrenici desio genocid postao je polazišna tačka ultraradikalnim snagama predvođenim Harisom Silajdžićem, iz koje su katapultirali svoje maksimalističke zahteve – od izdvajanja Srebrenice i Bratunca iz RS, odnosno proglašenja tog područja disktriktom, do potpunog i konačnog poništenja Republike Srpske, ne mareći što bi realizacija takvog scenarija dovela do rastakanja same BiH. Radikalni stavovi dela bošnjačkog političkog establišmenta uslovljeni presudom ICJ, prema kojima je nepostojanje RS merilo svih stvari, izazvali su na drugoj strani otvorenu težnju ka secesiji (postojanje RS je merilo svih stvari), što nepobitno govori da je Srebrenica postala pitanje na kojem se prelama sudbina Bosne i Hercegovine.
Ovako zakovana politička situacija nije mogla da se razreši uobičajenim političkim instrumentima (pregovorima/dogovorima), jer je međunarodna zajednica dobro razumela da postojeći Gordijev čvor mora preseći mačem, odnosno snagom političkog autoriteta. Zapravo, međunarodni zvaničnici shvatili su da pri vraćanju BiH u normalne političke vode moraju krenuti od Srebrenice i presude ICJ, ali u meri i na način koji institucije Republike Srpske i entitet neće učiniti odgovornim za počinjeni genocid. S druge strane, nakon odluke visokog predstavnika o Memorijalnom centru bošnjački jastrebovi više ne mogu optuživati međunarodnu zajednicu da ignoriše presudu ICJ ili da štiti “genocidnu tvorevinu”. U tom kontekstu, Švarc-Šilingova odluka je više nego primeren, objektivan i izbalansiran odgovor na politička zbivanja u zemlji. Sama po sebi, ona saseca maksimalističke zahteve Harisa Silajdžića i deluje kao hladan tuš za ine čiji je radikalizam usijan do te mere da ozbiljno preti bezbednosti, pa čak i izbijanju oružanih sukoba u BiH. Uostalom, Savet za implementaciju mira nije slučajno upozorio da “neki vaninstitucionalni akteri prete da će rešavanja pitanja bezbednosti uzeti u svoje ruke”. Švarc-Šiling je kasnije pojasnio da se pod “vaninstitucionalnim akterima” mislilo, između ostalih, i na ratne veterane koji su zapretili da će iz Sarajeva krenuti u Srebrenicu da tamo “sami uspostave red”, što je, najblaže rečeno, uvod u anarhiju.
Sasvim je jasno da je 11. juli, kada će se u Potočarima obeležiti dvanaesta godišnjica stradanja srebreničkih Bošnjaka, trebalo da bude dan “D”, a informacije iz više izvora do kojih je došao Patriot govore da su osmišljavane i pripremane razne “aktivnosti” koje bi ugrozile bezbednost ne samo komemorativnog skupa nego i cele BiH. Sve ovo implicira da pohvale bošnjačkih jastrebova upućene Švarc-Šilingu i njegovoj odluci o Memorijalnom centru nisu iskrene već iznuđene iz spoznaje da ih je međunarodna zajednica u ovoj partiji prozrela i matirala, jer su pomenutim dokumentom omogućili da pre (a i posle) 11. jula priča o Srebrenici izgubi na (razornoj) političkoj snazi i ode na “sporedni kolosek” koji bi to područje trebalo da dovede do boljeg ekonomskog i socijalnog statusa. Notorno je da su bošnjački političari Šilingovu odluku pravilno razumeli kao posljednju opomenu i poslednju priliku za odustajanje od zahteva za radikalnim preustrojem unutrašnjeg uređenja BiH i hitro reagovali skidanjem “vučije” i navlačenjem “jagnjeće” kože. Potvrđuje to i nagla promena političkih ciljeva stranaka iz Sarajeva, koje su odustale od zahteva da se Srebrenica izdvoji iz ovog entiteta, zauzvrat tražeći za ovu opštinu “specijalan status u okviru RS”, koji ona na određen način već ima.
Na drugoj strani, zvaničnici Republike Srpske potpuno pogrešno, ishitreno i nepromišljeno su reagovali na odluku visokog predstavnika. Umesto što su Švarc-Šilinga optužili za kršenje Dejtonskog sporazuma i zadiranje u ustavno-pravi poredak BiH i RS (što nije tačno), trebalo je da shvate da je on Republici Srpskoj i njenim institucijama učinio veliku uslugu. Vlasti u RS imale su priliku da podrškom odluci o Memorijalnom centru Potočari, sa svim onim što ona u sebi sadrži, definitivno i konačno udalje institucije ovog entiteta od počinjenog zločina u Srebrenici i za sva vremena stave ad acta optužbe o “RS kao genocidnoj tvorevini”. Međutim, politički establišment u RS očito je procenio da im produbljene međuetničke podele, krajnje radikalizovana situacija i ambijent lišen minimuma političke tolerancije ne dozvoljavaju “ulogu Vilija Branta”. Umesto toga, posegli su za uobičajnim dnevnopolitičkim alatkama udarajući svom silinom po Švarc-Šilingu i odluci, pri tome svesni da ništa ne mogu promeniti.
Rečju, cilj ove političke akrobatike (predsednik prebaci do Vlade, Vlada do Skupštine, Skupština do predsednika...) jeste ubrizgavanje u javnost RS nove doze nacionalnog adrenalina, a nikako dezavuisanje, sprečavanje ili onemogućavanje odluke visokog predstavnika. Suština reakcija institucija Republike Srpske na Švarc-Šilingovu odluku je da su one ništa drugo do bura u čaši vode. U prilog ovakvoj tvrdnji ide i nereagovanje srpskog člana Predsedništva BiH Nebojše Radmanovića, koji nije karakterisao nametnutu odluku, te benigna izjava predsedavajućeg Saveta ministara Nikole Špirića da “prati razvoj situacije”. Biće da u srpskom političkom vrhu postoji dogovor o tome ko će i kako da reaguje (zvaničnici u RS) i ko će i kako da ćuti (srpski predstavnici u zajedničkim institucijama), što opet govori da su vlastodršci svesni da odluka visokog predstavnika nije loša po Republiku Srpsku kako se želi predstaviti. (Uz sve ovo potpuno je besmislena ostavka Miladina Dragičevića na članstvo Koordinacionog odbora za Srebrenicu, tim pre što je Vlada RS potvrdila da nastavlja realizaciju projekta ekonomsko-socijalnog oporavka Srebrenice, što jeste prioritetni zadatak tog tela.)
Oštre reakcije predstavnika vlasti RS na odluku visokog predstavnika o Memorijalnom centru više od iskrenog protivljenja nametnutom zakonu, znače ukivanje čvršćih startnih pozicija pred predstojeće razgovore o reformi policije, a potom i o ustavnim promenama. Sa druge strane, Švarc-Šiling je odlukom o Memorijalnom centru svom nasledniku Miroslavu Lajčaku neutralisao (u velikoj meri) “problem Srebrenica” i raskrčio put ka uspešnijim pregovorima o reformama policije i Ustava.
Odluka visokog predstavnika, sa svim onim što joj je prethodilo, a prvenstveno presudom ICJ, kako je Patriot i ranije pisao, ukazuje na to da će Memorijalni centar Potočari u predstojećim ustavnim reformama i zvanično dobiti eksteritorijalni status, što nikako ne treba posmatrati kao lošu odluku po RS. Dapače, priznanjem takvog statusa Spomen-obeležja i mezarja u Potočarima i prihvatanjem onoga što se tu desilo u julu 1995. godine, RS će se zauvek distancirati od onih koji su zločin genocida počinili. Samo bi umobolnik mogao zameriti onom političaru koji se u tom trenutku nađe na čelu RS na prihvatanju ovakvog rešenja.
Izvor:
http://www.PATRIOTMAGAZIN.com
