Ljudi koji pričaju samo o sebi

[Piaty]

Ko zna o kuhanju, o medicini, o spravljanju čajeva, o majstorisanju po kući (i o svemu ostalom gdje sam deficitaran) - javljam se dobrovoljno da ga slušam na kafi.

Ako je klasična bošnjačka plačipička - onda ipak ne bih.

[kakavdanakneiskustvu]

Ma gdje nestalo mahalanje trecih osoba

A da je pitao o njemu bilo bi "eno ga samo smrada da sve ispita, a nista svoje ne govori"

[Seyfo]

Ja znam par likova koji su sa mnom studirali,povremeno ih sretnem. Ne samo da samo o sebi pričaju nego se toliko hvale da to nema veze s mozgom. Recimo znam da nisu završili fax nikako ili su kasnije kupili papir u nekoj pripizdini i kad prekinem njegov monolog i pitam:"a šta ono bi s tobom na faxu...? Jesi li završio..." ide odgovor da je on to tako htio,paše mu da se 10 g zajebava i onda ode drugdje i kupi diplomu..onda opet ide red hvaljenja sebe i svog života,sve mu je potaman, ...jest dvaput se razveo jer je tako bolje...jest bez posla je jer mu je tako ćejf..ili jest radi potplaćen posao jer radi na nekom genijalnom planu....takvim likovima ja prvo kažem kako im se divim i kako su mi idoli, počnem da kukam kako se patim,kako ću se prestati patiti kad umrem, kako mi ne valja posao,život...njemu upitnik nad glavom jer zna preko drugih ljudi da se nemam šta žaliti .... A on je počeo prvi tu neku samohvalu da se ne bih ja njemu hvalio. Ma ludilo baš

[Ateista]

Imamo li kulturu dijaloga?

U zadnje vrijeme sve manje imam želju da idem na kafe sa ljudima. Slažem se da je možda do kruga ljudi koje poznajem, ali ipak bi neki minimalni standardi trebali postojati.

Prije par dana sam sreo poznanika kojeg nisam vidio godinama. Lik mi predloži da popijemo kafu. Čovjek je ni manje ni više proveo dva i po sata bez prestanka pričajući o sebi. Nije me upitao ama bukvalno niti jedno pitanje o meni. Poslije mi je na Viber poslao porukicu u kojoj je rekao da mu je super što smo se ispričali (?) i da se trebamo češće viđati. Mislim da sam dobio Nobelovu nagradu u međuvremenu njemu to ne bi bilo vrijedno spomena naspram njegovog života. I što je nagore, nema ništa bi najmanje interesantno u stvarima koje je pričao. Ustvari, meni je najinteresantnija njegova zanesenost i sposobnost da bez prestanka satima priča o sebi.

Onda sam premotao film i shvatio da sa dosta ljudi imam takvo iskustvo. Samo se žale da posao, žene, djevojke, zdravlje... U osnovi ja, ja, ja. Na kraju ne znam šta je ni svrha te kafe kada se osjećam poslije tako iscrpljenim i ispijenim.

Imate li vi ovakve iskustva? Kako se postaviti prema ovakvim ljudima - ignorisati ili im direktno sugerirati da trebaju obratiti pažnju na sagovornika?

Mozda je do tebe, znas dobro da slusas? I to treba znati, jesi li razmisljao da postanes psiholog?
Malo se zezam, ali nije ni daleko od stvarnosti, imas ljude koji ne znaju slusati, nezainteresovani su za druge, a imas one koji znaju saslusati i jesu zainteresovani, i onda nalete na tako nekog kome treba da istrese svasta iz sebe ko to iskoristti jerosjeti da druga osoba zna da slusa. Slazem se da je to nekulturno, tu nema dileme, samo kazem da moze biti i do tebe. Isto tako treba se sa takvima znati ubaciti u pricu, iskoristiti nesto sto oni kazu da se prokomentarise i ubaci licno primjer i da zapocnes malo pricu i o sebi, dijelom da im se da do znanja da imas sta da kazes, dijelom da ti bude manje dosadno i naporno, treba nekad znati isto tako biti malo nekulturan sa takvima. Treba se znati i na vrijeme izvuci sa kafa koje su naporne, tipa imas nekih obaveza pa moras ici, time im se indirektno i da do znanja da su naporni. Daleko od toga da branim takve, ljudi su danas cesto nekulturni u komunikaciji, od privatnih do poslovnih kontakata, u raznim situacijama, pa i tim na kafi. Neki tako samo pricaju o sebi, neki te prekidaju i upadaju u rijec, neki ako kad pricas ne slusaju uopste. Isto tako, ljudi su jako nezadovoljni i imaju potrebu da se nekom izjadaju, pa onda iskoriste tako kad su sa nekim na kafi i slicno.