ne konta lik da taj bijedni radnik ne mora biti gol i bos, i gladan i žedan dok pravi jeftine proizvode za "razvijene"...
evo jedan tekstić za kraj. inače, poslije rata i svega, osjetljiv sam na ljudsku patnju. ono "sit gladnom ne vjeruje"... prpočitajte i shvatit ćete poentu...
Bolivija: Rudnik srebra i smrti
Potosi, pakao koji postoji
Vasko Lukinić
Ne znam više gde se nalazim. Ne znam ni kuda sam krenuo. Čini se da je odavno prestao svet, presahnuo život i preostao je prazan, brisani prostor kojim šiba hladan vetar, probija se kroz prozorska stakla i ledi mi misli. Autobus vijuga krećući se uzbrdo. Uvek iznova prati me ista beživotna praznina, sivilo, prašina... I kao da i na svom telu osećam besmisao kretanja kroz ništavilo. Ovako će izgledati svet kada ne bude ostalo ništa.
Potosi mi od samog početka uliva strah. No, ipak, u isto vreme me neodoljivo privlači. Besmislen grad koji vekovima postoji na najnepristupačnijem mestu koje se može zamisliti, i koji u svojoj istoriji taloži užas, smrt, ljudske patnje, ali i pored toga zavodi svojom bizarnom lepotom... Odavno smo iznad 4.000 m nadmorske visine, pomišljam da je to kraj, da nema dalje, da Potosi možda ni ne postoji, da je zapravo izmišljen… I dok u meni narasta ubeđenje da se zaista nalazim na putu koji ne vodi nikuda, da je Potosi samo strašna legenda i obmana, počinjem da nazirem prve obrise grada, isto onako sive i beživotne kao i sve oko njega.
Samo u daljini nazire se crvenkasto brdo, Cerro Rico. Kažu, brdo koje proždire ljude. Cerro Rico je kolevka grada, ono ga je stvorilo, odgajilo, da bi ga zatim vekovima nemilosrdno gutalo, lagano ubijalo i naslađivalo se bezgraničnim patnjama svih onih osuđenih da budu njegov plen. Cerro Rico nije samo brdo. Cerro Rico je pakao. Cerro Rico je u zemlji zarobljena ljudska pohlepa.
Davne 1545. godine na obroncima brda pastir Diego Huallpa čuva lame. Pada mrak. Hladno je, duva ledeni vetar. Diego pali vatru kako bi se ugrejao, međutim, oko vatre se po zemlji širi neobičan sjaj. Ne znajući, Diego otkriva najveće nalazište srebra za koje je čovečanstvo ikada saznalo. Glas o srebru brzo stiže do Madrida. Preko noći na tom mestu nastaje Potosi, najviši grad na svetu, koji postaje i jedan od najvećih gradova, veći čak i od samog Madrida, a po bogatstvu ostaje bez premca. Potosi je imao pločnike od srebra, građene su raskošne crkve, palate, pozorišta, kraljevska kovačnica novca, a u grad su neprestano stizali novi doseljenici u potrazi za bogatstvom. Potosi postaje simbol bogatstva, pa se u španskom jeziku tog perioda za opisivanje neizmernog bogatstva koristi fraza „vale un Potosi“ („vredi čitav jedan Potosi"). Međutim, nakon dostizanja vrhunca moći, Potosi ubrzo naglo počinje da siromaši, ljudi ga napuštaju i propadanje grada nastavlja se do danas. U jednom trenutku u gradu ostaje samo par hiljada ljudi, a današnji Potosi samo je senka onoga što je nekada bio.
Postoji izreka da bi se od srebra, iskopanog iz rudnika u Potosiju, mogao sagraditi most do Madrida. No, drugi deo priče je da bi od kostiju stradalih u rudnicima mogla napraviti dva takva mosta. Veruje se da je u rudnicima Potosija do danas poginulo čak 8 miliona ljudi, od kojih su gotovo svi bili starosedeoci, ili robovi iz Afrike. Oni su na po šest meseci zatvarani ispod zemlje, gde su radili po 20 sati dnevno. Neki su umirali od iscrpljenosti, neki od bolesti, mnogi su stradali u čestim nesrećama, a zabeležen je i ogroman broj samoubistva. Potosi je tako poprište genocida, zaboravljenog, nepoznatog, prećutkivanog, a možda najvećeg u istoriji čovečanstva …
Ne znam ni sam zašto sam došao u Potosi. Svest o istoriji ovog grada, kao i susret sa njegovom sadašnjošću ispunjavaju me čudnim osećanjem krivice. Da li sam u Potosi došao samo da bih video nešto strašno, nesvakidašnje i nakon toga pričao da sam bio na takvom mestu? U suštini, znam da ću se pokupiti i što pre otići iz ovog grada, pritom ću se osećati nemoćnim da išta učinim i sa saznanjem da je to mesto samo jedno u nizu koju sam video na putovanju... Praćen ovim mislima prolazim kroz centar grada ispunjen ogromnim palatama, crkvama, spomenicima… Sve deluje monumentalno, veličanstveno, ali mi se sve to istovremeno i gadi… Sve ono što bi na bilo kojem drugom mestu bilo samo lepa arhitektura, u Potosiju poprima drugačiju, zastrašujuću dimenziju.
Jedan od razloga što mnogi dolaze u Potosi je mogućnost posete zloglasnim rudnicima. Na ovom svetu sve na kraju postaje turistička atrakcija. Na samom početku odustajem od toga. Odlazak u rudnik mi se čini kao odlazak u zoološki vrt, samo što se tamo umesto životinja mogu videti ljudi, zatvoreni ne u kavezima, već u rudniku. Slučajno upoznajem Helen. Ispostavlja se da Helen radi kao vodič i gotovo svakodnevno odlazi u rudnik. Kažem joj da sam pre dolaska u Potosi razmišljao o poseti rudniku, ali da otkako sam u gradu imam potpuno drugačije mišljenje. Čudim se da svi znaju o krajnje nehumanim uslovima koji vladaju u rudnicima, no i pored toga, apsolutno ništa se ne menja. Helen mi odgovara na to:
„Znaš, sramota je da postoji takvo mesto. Besna sam svaki put kada i samo pomislim na rudnik. U njemu rade deca, imaju po petnaest-šesnaest godina. Ljudi umiru u trideset petoj… Jednostavno, prinuđeni su da tamo rade. Ovde nema ničega drugog. Rudnici su izvor života, ali i smrti. Istovremeno se neko jako bogati na muci ovih jadnih ljudi. To je sramota za sve nas, sramota za celu Boliviju… Želim da napišem knjigu o tim ljudima koji žive u izobilju iskorišćavajući ove jadne ljude… Želim da napišem sve što znam i onda ću morati da odem iz ove zemlje... Smislila sam već naslov. Zvaće se "El paraiso del infierno" ("Raj pakla"). Jer, Potosi nekima donosi rajski život, a ostalima život pretvara u pakao.“
Pitam je kako podnosi silaske u rudnik. Kaže mi da je teško, ali da je i to prilika da drugima prenese istinu:
„Mnogi ni ne mogu ni da zamisle u kakvim uslovima rade ti ljudi. Na neki način, i pored svega što mislim o tim posetama, vidim ih istovremeno kao mogućnost da širim istinu o Potosiju, da osvestim ljude.“ Objašnjava mi kako i samim rudarima posete mnogo znače, na neki način ih ohrabruju, kako ona pokušava da ih učini što manje turističkim i što više informativnim. Na kraju, dogovaramo se da sutra zajedno sa njom odem do rudnika, uz obećanje da ću nešto napisati o tome.
11. jul 2010, budim se još pre sedam, umoran. Malo sam spavao, noć je bila hladna, toliko hladna da mi nisu pomogli ni vreća za spavanje, a ni ćebad. I nadmorska visina mi san razbija na isprekidano, kratko stanje polusna. Krevet je tvrd, imam osećaj da ležim na dasci. Soba je bez prozora. Guši me ustajali vazduh, želim što pre da izađem napolje. Istovremeno mi se ne izlazi, znam da me čeka hladan vetar. U jednom trenutku prekidam nepokretno stanje začaurenosti i najvećom brzinom, dok mi cvokoću zubi, navlačim na sebe sve od odeće što mi se našlo u blizini, i najvećom brzinom izlazim da udahnem vazduh i ponovo ugledam svetlost. Kako li je tek u rudniku?
U osam se sastajem sa Helen. Ulazimo u maleni autobus koji se probija kroz uske, strme ulice i zaustavlja se u delu grada u kojem se već na prvi pogled vidi beda. Rudarska pijaca je mesto na kome se prodaje svakojaka rudarska oprema, dinamit, čist alkohol, lišće od koke, cigarete - sve ono što je rudarima potrebno u svakodnevnom radu. Helen mi savetuje da kao poklon rudarima ne kupujem ništa od toga, već mleko i voće. Mleko je najbolji poklon - dobro je za pluća, a manje-više svi rudari imaju ozbiljnih problema sa disajnim organima, usled stalne izloženosti otrovnim gasovima. Većina njih umire od silikoze i to već nakon petnaestak godina rada u rudniku.
Odlazimo do baraka, gde nas čeka jedan Italijan, koji će sa Helen krenuti u obilazak rudnika. Navlačimo uniforme, čizme, šlemove sa lampicama. Ponovo se autobusom krećemo uzbrdo, na oko 4.500 m, prolazeći kraj rudarskog naselja, sve do samog ulaza u rudnik. Gomile šuta, zarđalog gvožđa, brda jalovine i trošne kućice, sve to obavijeno vihorima prašine. Odmah nam u susret pritrčavaju deca nudeći nam minerale. Tužni pogledi… Prolazimo kraj žena koje, potpuno pokrivenih glava, prebiraju po jalovini, u potrazi sa tragovima ruda. Užasno je hladno…
Ispred improvizovane prodavnice, grupa rudara čeka svoju smenu. Svi u poderanim uniformama, napuklim čizmama, bez ikakve druge opreme. Među njima su i deca, dečaci od nepunih petnaest godina. Svi poznaju Helen i veselo je pozdravljaju na kečua jeziku. Pripremaju se za ulazak u rudnik, radiće duplu smenu - šesnaest sati. Osećam gorčinu. Ne mogu dalje. Ipak, oni se smeju. Prilaze nam, govore svoja imena, rukujemo se… Helen nam pruža šaku listića koke. Moramo ih žvakati pred ulazak u rudnik, lakše ćemo podneti nedostatak vazduha i promene temperature.
Sa nevericom posmatram ulaz u rudnik koji liči na malu rupu u brdu. Po površini se pružaju uske, zarđale šine kojima rudari guraju metalna kolica. Na prvi pogled, sve deluje kao u srednjem veku. Ulazimo u rudnik. Pod nogama mi je voda, okolo je mrak, svakim korakom ponestaje vazduha, hodnik postaje sve uži i niži. Ne mogu dalje… Posmatram ljude oko sebe, rudare. Neki su još uvek deca. Koliko je samo besmislen ovaj svet… Prožima me jeza, gadim se samog sebe, svakog svog jadikovanja, nepravde koja traje i na kojoj, čini se, počiva čitav svet. Spuštamo se sve dublje, mehanički sledim korake ljudi ispred sebe, u potpunom mraku. Ponekad šlemom udaram o tavanicu... Prolazimo pored otvora koji nalikuju mišijim rupama; izgleda neverovatno da se, duboko u njima, nalaze rudari. Zastajemo jedan trenutak, osluškujemo. Dovikuju se rudari gore i rudari dole. Međutim, uskoro se čuju samo glasovi koji su nam bliži. Helen je uznemirena. Doziva rudare, javljaju se samo oni koji su gore. Kaže nam da se plaši jer dole ima otrovnih gasova. Jednom je prisustvovala sličnoj situaciji i nažalost, dogodilo se najgore... Sačekaćemo.
Prolaze dugi minuti, razvlači se vreme… Sada se više niko ne javlja..."Valjda će sve biti u redu… Oni su toliko mladi…“ Uskoro izranja jedan, sa osmehom kaže da je sve u redu. Njegove kolege su se samo malo udaljile podzemnim hodnikom. Svima nam je lakše.
Ulaskom u rudnik završava se do tada poznati svet. Započinje svet kojim vladaju neke druge sile, sile mraka i „El Tio“, stric. El Tio je gospodar rudnika, možda i sam đavo, a stupanje u njegovo carstvo znači da mu se mora udovoljavati, moraju se slediti njegova pravila, mora se verovati u njegovu moć. U svetu rudnika, on vlada životom i smrću. Na ulasku u svako okno rudnika nalazi se po jedna njegova figura. Natopljena je krvlju lame, koje mu se redovno prinose kao žrtve. Okolo je nabacano lišće koke. Rudari duboko veruju u njegovu moć. Da bi ih sačuvao, moraju steći njegovu naklonost.
Vreme prolazi. Vijugavim hodnicima, čini se i meni samom, stižem u sam pakao. Vazduha ponestaje, temperatura se stalno menja, na trenutke je pretoplo, malo dalje ponovo hladno… Konačno krećemo ka izlazu… Ponovo ugledam sunce, svetlost i udišem vazduh. Srećan sam. Gledam oko sebe. Vidim golu planinu, izmučene ljude, malene kolibe. Pogled boli.
Vraćam se u grad. Zavlačim se u svoju hladnu, mračnu sobu. Plačem.
ko mu je kriv... 
