Jugoslavija

[Edin H.]

Vjerovala ili ne , nikada nisam "video" Kumrovec , jednostavno mi nikad nije bilo na ruku , ove godine bih po planu to trebao ispraviti

Nisi bio u Kumrovcu!?

Tamo skontaš da je Tito haman pa Slovenac.

Ja mislim da vuče slovenske korijene.

A i kad zagorci progovore taj svoj dijalekt sa "preko Sutle", gori je od broken english.

Nije znao izgovoriti riječ komunisti, kaže komunjistiiii…

[Čitalac]

Bilo je u Jugoslaviji zbilja neobjašnjivih epizoda. Koča Popović, kao nesumnjivi heroj Sutjeske, 1973. ne dobija pozivnicu za skup povodom 30 godina bitke, odlazi sam/nepozvan „spačekom“, spava u šatoru, pa se još dogodi i da ga gurne nekakav milicioner.

Zar je mogućno da su Vas zaboravili?
- Nisu zaboravili, znali su da sam na Brionima. Nisu me hteli, ni u avionu ni na Sutjesci, ali se ja zbog toga nisam ljutio.
Ipak ste otišli?
Smatrao sam to svojim dugom, ne prema svečarskoj zvaničnoj pompi nego prema ratnicima koji su se i pod mojom komandom borili, a naročito prema onima koji su pali.
Kako ste putovali?
Sam za volanom svoga »Sitroena« (»spačeka«) bez odmora od Briona do Tjentišta, iako dosta slabog zdravlja. Iscrpljen od celodnevne vožnje, javio sam se nadležnima na Sutjesci koji su me uputili u šator rezervisan za bivše borce. U hotelu i vilama bilo je mesta samo za zvanice, strane goste i savezne, republičke i druge funkcionere.
Spavali ste pod šatorom?
- Onoliko koliko sam te noći mogao da spavam. Zbog nevolja koje mi je zadavala obolela bešika, dizao sam se bezmalo svako pola sata, tumarajući po kiši i mraku između ljudi koji su bili smešteni u istom šatoru, gde je bilo i mnogo nekadašnjih ranjenika, naročito Dalmatinaca. Istog dana sam, čekajući u redu za večeru imao neprijatan incident. »Štiteći poredak« jedan milicioner me je grubo gurnuo. Opsovao sam ljutito, ocenjujući postupak milicionera kao bezobrazluk, neki moji bivši borci osvetnički su se ustremili prema njemu. Neispavan i neraspoložen zaključio sam da u takvim uslovima ne mogu ostati na Sutjesci. Krenuo sam istim putem potpuno sam, krajnje umoran, natrag »spačekom« na Brione.
A dok ste bili na Tjentištu, da li su Vam se organizatori proslave, ili prisutni funkcioneri obraćali s bilo kakvom ponudom? Recimo, da Vam predlože bolji smeštaj ili da Vas pozovu na susrete sa stranim delegacijama, posebno šefovima ratnih vojnih misija s kojima ste i Vi sarađivali u toku NOB?
- Ne. Niko mi ništa nije nudio, iako su znali da sam došao. Znali su, takođe da bi, na primer, Ficroj Maklin i drugi ratni saveznički predstavnici pri našoj vojsci, normalno želeli da vide i mene. Nadležni su, očigledno, sledili naređenje kojim se sa mnom prekida svaka veza. Bio sam, ukratko, kažnjen. Ne zbog »bekstva« iz obruča na Sutjesci nego zbog mog političkog povlačenja krajem 1972. kada sam Titu saopštio da, posle nasilnog obračuna s tadašnjim rukovodstvom u Srbiji, ne mogu niti želim dalje da ostajem...

[Čitalac]

...Pa, ja sam bio otpisao svoj intelektualizam. Verovatno sam smatrao da mi je to minus kao čoveku koji se opredeljuje za komunistički pokret, da sam suviše sklon ličnom razmišljanju, odnosno ispadanju sa partijskog koloseka. Zato sam to svesno potiskivao u sebi.
- Hoćete da kažete da je »vojnik revolucije« u Vama pokoravao intelektualca, nije mu davao da dođe do reći?
Baš tako, naročito posle Španije. Mislim da sam se upravo tamo, u španskom građanskom ratu, definitivno zatucao u svakom pogledu, ideološki i emotivno...

Umjetnici i intelektualci često sanjaju revolucije, čija ih brutalnost pak baca u očaj. Zanimljiv dijalog, odakle je?

E, pardon, zaboravih da stavim - Aleksandar Nenadović, Razgovori s Kočom.
Ko nije čitao, toplo preporučujem.

[Osmi Socrates]

Popović kad spominje Španiju misli na to da je u tom građanskom ratu prvi put izvan SSSR-a do izražaja došla komunistička (čitaj Kominternina) netolerancija prema ostalim ljevičarskim idejama.

Morao si progutati žestoko smeće da istrpiš to. I zato kaže da "nije više mogao biti intelektualac".

[sumirprimus]

Bilo je u Jugoslaviji zbilja neobjašnjivih epizoda. Koča Popović, kao nesumnjivi heroj Sutjeske, 1973. ne dobija pozivnicu za skup povodom 30 godina bitke, odlazi sam/nepozvan „spačekom“, spava u šatoru, pa se još dogodi i da ga gurne nekakav milicioner.

Zar je mogućno da su Vas zaboravili?
- Nisu zaboravili, znali su da sam na Brionima. Nisu me hteli, ni u avionu ni na Sutjesci, ali se ja zbog toga nisam ljutio.
Ipak ste otišli?
Smatrao sam to svojim dugom, ne prema svečarskoj zvaničnoj pompi nego prema ratnicima koji su se i pod mojom komandom borili, a naročito prema onima koji su pali.
Kako ste putovali?
Sam za volanom svoga »Sitroena« (»spačeka«) bez odmora od Briona do Tjentišta, iako dosta slabog zdravlja. Iscrpljen od celodnevne vožnje, javio sam se nadležnima na Sutjesci koji su me uputili u šator rezervisan za bivše borce. U hotelu i vilama bilo je mesta samo za zvanice, strane goste i savezne, republičke i druge funkcionere.
Spavali ste pod šatorom?
- Onoliko koliko sam te noći mogao da spavam. Zbog nevolja koje mi je zadavala obolela bešika, dizao sam se bezmalo svako pola sata, tumarajući po kiši i mraku između ljudi koji su bili smešteni u istom šatoru, gde je bilo i mnogo nekadašnjih ranjenika, naročito Dalmatinaca. Istog dana sam, čekajući u redu za večeru imao neprijatan incident. »Štiteći poredak« jedan milicioner me je grubo gurnuo. Opsovao sam ljutito, ocenjujući postupak milicionera kao bezobrazluk, neki moji bivši borci osvetnički su se ustremili prema njemu. Neispavan i neraspoložen zaključio sam da u takvim uslovima ne mogu ostati na Sutjesci. Krenuo sam istim putem potpuno sam, krajnje umoran, natrag »spačekom« na Brione.
A dok ste bili na Tjentištu, da li su Vam se organizatori proslave, ili prisutni funkcioneri obraćali s bilo kakvom ponudom? Recimo, da Vam predlože bolji smeštaj ili da Vas pozovu na susrete sa stranim delegacijama, posebno šefovima ratnih vojnih misija s kojima ste i Vi sarađivali u toku NOB?
- Ne. Niko mi ništa nije nudio, iako su znali da sam došao. Znali su, takođe da bi, na primer, Ficroj Maklin i drugi ratni saveznički predstavnici pri našoj vojsci, normalno želeli da vide i mene. Nadležni su, očigledno, sledili naređenje kojim se sa mnom prekida svaka veza. Bio sam, ukratko, kažnjen. Ne zbog »bekstva« iz obruča na Sutjesci nego zbog mog političkog povlačenja krajem 1972. kada sam Titu saopštio da, posle nasilnog obračuna s tadašnjim rukovodstvom u Srbiji, ne mogu niti želim dalje da ostajem...

Kaze zvog dnevne politike
Veliki Koča Popović

[piupiu]

Umjetnici i intelektualci često sanjaju revolucije, čija ih brutalnost pak baca u očaj. Zanimljiv dijalog, odakle je?

E, pardon, zaboravih da stavim - Aleksandar Nenadović, Razgovori s Kočom.
Ko nije čitao, toplo preporučujem.

Hvala, korištena je i u ovom Markovićevom dokumentarcu.

Nego, pretpostavljam da si ljetovao u Dubrovniku?

[Osmi Socrates]

A eto spominje i Titov obračun sa liberalnom strujom komunističke partije u Srbiji kao momenat kada više nije mogao gutati svako komunističko smeće.

[Čitalac]

Umjetnici i intelektualci često sanjaju revolucije, čija ih brutalnost pak baca u očaj. Zanimljiv dijalog, odakle je?

E, pardon, zaboravih da stavim - Aleksandar Nenadović, Razgovori s Kočom.
Ko nije čitao, toplo preporučujem.

Hvala, korištena je i u ovom Markovićevom dokumentarcu.

Nego, pretpostavljam da si ljetovao u Dubrovniku?

Molim i drugi put! Jesam, naravno kao dežurno smetalo dok veliki pričaju.

[toska]

Ja uvijek kada ovako citam (i slusam) o sceni i desavanjima iz bivse zemlje, tamo nekad iz 60-ih, ne o politici vec svakodnevnom zivotu, hvata me neka nostalgija, iako tada nisam bio ni ziv. Kao da se radi o nekom potpuno drugom drustvu sa drukcijim ljudima i mentalitetom.

Ne kontam sta ova tema radi na politici ali dobro.

Meni su - kulturološki (bar u gradovima), izgledom, manirima, načinom govora, usmjerenjima - Jugoslavija i ovo danas dva potpuno različita svijeta. Kažu da svako vrijeme ima svoj zeitgeist. Iz nekog razloga imam osjećaj da danas zapravo i ne postoji neki 'duh vremena' kao takav, nema nikakvih novih i progresivnih ideja koje okupljaju ljude s vjerom u neko bolje doba, da danas (uopšteno) napredujemo tehnološki, ali smo u svim ostalim smislovima u decivilizacijskoj spirali.

[Edin H.]

Strahoviti prateći vokali, Neda , Ismeta , Jadranka...kao beton, kano klisurine..

Što samo govori šta je bila sarajevska pop scena...

Zadnji bili ako se dobro sjećam.

[piupiu]

Strahoviti prateći vokali, Neda , Ismeta , Jadranka...kao beton, kano klisurine..

Što samo govori šta je bila sarajevska pop scena...

Zadnji bili ako se dobro sjećam.

15. od 20, bio je Hladni rat

Al' nije to - nego tri prateća vokala u odnosu na ex-Yu scenu.

[swanfilter]

I dan danas su jos samo Slovenci Primorske ostali vjerni Jugoslaviji. Samo oni nisu podlegli promjenama, a zbog kojih bi zaboravili kakva sudbina bi ih cekala bez te iste Jugoslavije. Mnogi drugi zaboravise. I ne samo to, nego tu istu Jugoslaviju nazivaju vlastitom tamnicom. Djetinjasto ignorirajuci proslost ...

[piupiu]

Molim i drugi put! Jesam, naravno kao dežurno smetalo dok veliki pričaju.

Divno je to, jer djeca iz svog okruženja, kao osmozom, 'usisaju' energiju, manire, teme i kreativni 'žamor' svoje okoline.

Kad se čovjek danas osvrne oko sebe, ima li kod nas - u čitavom regionu - iti jedna progresivna ličnost medju političkim igračima ili u nomenklaturi koja će iza sebe ostaviti neki pozitivan civilizacijski trag vrijedan iščitavanja njegove biografije? Meni niko ne pada na pamet.

[John Cleese]

Da, ali mi je sve toliko maglovito pa kao da nisam, bio sam baš mali. Čika Koču Popovića već puno bolje pamtim, od njega sam za rođendan dobio nekakav Lima vozić na struju, za mene tada čudo nad čudima.

Koča je bio ozbiljan intelektualac.
Da je zivio u drugom razdoblju i da nije tratio vrijeme i energiju na dnevnu politiku, mozda bi iza njega ostao znacajniji opus - steta.

dnevnu politiku
Lik bio jbeni heroj noba

Eto, ti mi trebas objasnjavati ko je bio Koča

I ne lupetaj vise, zivota ti - NOB je zavrsena '45, nije covjek poginuo u ratu, a valjda je zivio i nesto radio i prije nego se zainteresirao za ljevicarske ideje

Znas li gdje je sve taj covjek zivio, gdje se skolovao, na kojem je univerzitetu studirao, koga je sve poznavao, cime se sve bavio?
Znas li da je osobno dobro poznavao Aragona i Bretona, da je prakticno donio nadrealizam u Jugoslaviju?
Znas li ista osim da lupetas i cerekas se tupavo?

[John Cleese]

Da, ali mi je sve toliko maglovito pa kao da nisam, bio sam baš mali. Čika Koču Popovića već puno bolje pamtim, od njega sam za rođendan dobio nekakav Lima vozić na struju, za mene tada čudo nad čudima.

Koča je bio ozbiljan intelektualac.
Da je zivio u drugom razdoblju i da nije tratio vrijeme i energiju na dnevnu politiku, mozda bi iza njega ostao znacajniji opus - steta.

Apsolutno, nesvakidašnja ličnost. S javne scene se povukao 1972. ali izgleda da je već bio poprilično umoran, a i znatno ranije je "otpisao svoj intelektualizam".

...Pa, ja sam bio otpisao svoj intelektualizam. Verovatno sam smatrao da mi je to minus kao čoveku koji se opredeljuje za komunistički pokret, da sam suviše sklon ličnom razmišljanju, odnosno ispadanju sa partijskog koloseka. Zato sam to svesno potiskivao u sebi.
- Hoćete da kažete da je »vojnik revolucije« u Vama pokoravao intelektualca, nije mu davao da dođe do reći?
Baš tako, naročito posle Španije. Mislim da sam se upravo tamo, u španskom građanskom ratu, definitivno zatucao u svakom pogledu, ideološki i emotivno...

Da. To je to

[Čitalac]

Molim i drugi put! Jesam, naravno kao dežurno smetalo dok veliki pričaju.

Divno je to, jer djeca iz svog okruženja, kao osmozom, 'usisaju' energiju, manire, teme i kreativni 'žamor' svoje okoline.

Kad se čovjek danas osvrne oko sebe, ima li kod nas - u čitavom regionu - iti jedna progresivna ličnost medju političkim igračima ili u nomenklaturi koja će iza sebe ostaviti neki pozitivan civilizacijski trag vrijedan iščitavanja njegove biografije? Meni niko ne pada na pamet.

Ni meni niko ne pada na pamet. Iz današnje perspektive, uz sve nedostatke, priča o Jugoslaviji zbilja izgleda kao nekakav izmaštani mikrokosmos.
Da iskoračimo iz politike na tren. Godina je 1966. Petog februara Meša Selimović dobija Ninovu nagradu za roman „Derviš i smrt“. Dvadeset dana kasnije, Miroslav Krleža dobija Njegoševu nagradu za „Zastave“. U Briselu je 11. maja odigrano finale Kupa evropskih šampiona (Real Madrid – Partizan 2:1). Dakle, u tih 130 dana bivše države stalo je više velikih, značajnih događaja nego u decenije ovog „tranzicionog doba“. Tako je i sa glavnim junacima, ovi današnji su mahom bez sadržaja.

[John Cleese]

Popović kad spominje Španiju misli na to da je u tom građanskom ratu prvi put izvan SSSR-a do izražaja došla komunistička (čitaj Kominternina) netolerancija prema ostalim ljevičarskim idejama.

Morao si progutati žestoko smeće da istrpiš to. I zato kaže da "nije više mogao biti intelektualac".

I ne samo to - Sovjeti su doslovno minirali Spansku revoluciju i prodali je falangistima, jer je Staljin imao u izgledu sporazum s Hitlerom o podjeli Poljske, koju su Vermaht i Crvena armija nekoliko godina kasnije koordinirano i slozno napali na dva fronta i tako u vrlo krakom roku vojno slomili.

Poljska je, navodno, bila spremna ratovati protiv Njemacke, ali istovremeno i protiv Sovjetskog Saveza vec nisu mogli, pa su se predali, vjerujuci da ce tako barem spasiti zivote svojih vojnika od besmislenog zrtvovanja - u tome su uspjeli tek djelomicno, jer su Sovjeti ipak strijeljali hiljade zarobljenih poljskih vojnika i oficira i tijela strpali u neobiljezene masovne grobnice.

Sovjetske mutne radnje u Spaniji tridesetih spominje i Kiš u priči pod naslovom Krmača koja proždire svoj okot (iz Grobnice za Borisa).
Vrijedi pogledati i film Land and Freedom (Ken Loach).

[Osmi Socrates]

Osim što je danas drugačije vrijeme information overloada, što ste pretpostavljam predstavnici boomera i eksera (a i to ima veze, nije uvreda), što nema SKJ da servira zvaničnu sreću svim stanovnicima države eksperimenta niz grlo, možda i danas ljude mjerite različitim standardima nego što ste ih mjerili u Jugoslaviji.

To se odnosi na ovu gore opasku da danas nema ljudi čije su biografije vrijedne.

[John Cleese]

Osim što je danas drugačije vrijeme information overloada, što ste pretpostavljam predstavnici boomera i eksera (a i to ima veze, nije uvreda), što nema SKJ da servira zvaničnu sreću svim stanovnicima države eksperimenta niz grlo, možda i danas ljude mjerite različitim standardima nego što ste ih mjerili u Jugoslaviji.

To se odnosi na ovu gore opasku da danas nema ljudi čije su biografije vrijedne.

To prvo i jeste najvise izmijenilo nasu svakodnevnicu i percepciju opcenito - ostalo nije opceprimjenjivo, ima nas raznih.

Zapravo i ne mislim da danas nema ljudi cije su biografije vrijedne, bas naprotiv.

No Piu je, ako se ne varam, tu tvrdnju o odsustvu ljudi cije su biografije vrijedne ogranicila na danasnje politicare ili cak i samo na danasnje ovdasnje politicare u sirem smislu.

To vec ne bih mogao argumentirano komentirati - i inace sam prilicno apolitican, u zadnje vrijeme mozda i skoro potpuno, pa zaista ne znam ni priblizno dovoljno o njihovim biografijama, naprosto me ne zanimaju. (Osim mozda nekih usput pokupljenih anegdotalnih crtica - o onom idiotu sto mu je smetala Tvrtkova "suknja", na primjer, pa o mitu, korupciji mnogih i tome slicno.)

[Osmi Socrates]

Pa i ja baš ne volim kad generaliziram, ali me mrzi na svaku tvrdnju dodati "čast izuzecima".

Dakle, odnosi se na neku većinu, pogotovo na jugonostalgičnu većinu, ne na sve ljude. Svakako nisu svi isti.

Što se tiče političara, jbg, tada su ljudi opraštali, eto Titu, što je tolike ljude poslao na Goli Otok na torturu, ili su odbijali da znaju šta se radi Albancima na Kosovu eto te 1966 koja se gore spominje, a danas Kifli ne opraštaju ni lošu dikciju.

[John Cleese]

Pa i ja baš ne volim kad generaliziram, ali me mrzi na svaku tvrdnju dodati "čast izuzecima".

Dakle, odnosi se na neku većinu, pogotovo na jugonostalgičnu većinu, ne na sve ljude. Svakako nisu svi isti.

Što se tiče političara, jbg, tada su ljudi opraštali, eto Titu, što je tolike ljude poslao na Goli Otok na torturu, ili su odbijali da znaju šta se radi Albancima na Kosovu eto te 1966 koja se gore spominje, a danas Kifli ne opraštaju ni lošu dikciju.

Pa danasnji politicari su, evidentno, dohvatljiviji bazi - nema vise ni kulta licnosti, a "zastitu lika i dela" i verbalni delikt da i ne spominjem

Bilo je i prije zajebancije na racun politicara, ali tihe i diskretne.
Primjera radi, prica o Mikulicevom poltronskom pretjerivanju do granice idiotizma je uvijek izazivala salve smijeha. Tito je valjda lovio negdje oko Bugojna i poslije, prezadovoljan zabavom, kracim govorom pohvalio rad tog sumskog gazdinstva koji je rezultirao obiljem i izrazitom raznovrsnoscu divljaci, da bi Mikulic na to odusevljeno odgovorio, uvjeravajuci ga da ce na tom putu istrajati i dalje se truditi:"Druze Tito, dok je nas Bugojanaca, bice i medjeda!"

[Haris.ba]

Popović kad spominje Španiju misli na to da je u tom građanskom ratu prvi put izvan SSSR-a do izražaja došla komunistička (čitaj Kominternina) netolerancija prema ostalim ljevičarskim idejama.

Morao si progutati žestoko smeće da istrpiš to. I zato kaže da "nije više mogao biti intelektualac".

I ne samo to - Sovjeti su doslovno minirali Spansku revoluciju i prodali je falangistima, jer je Staljin imao u izgledu sporazum s Hitlerom o podjeli Poljske, koju su Vermaht i Crvena armija nekoliko godina kasnije koordinirano i slozno napali na dva fronta i tako u vrlo krakom roku vojno slomili.

Poljska je, navodno, bila spremna ratovati protiv Njemacke, ali istovremeno i protiv Sovjetskog Saveza vec nisu mogli, pa su se predali, vjerujuci da ce tako barem spasiti zivote svojih vojnika od besmislenog zrtvovanja - u tome su uspjeli tek djelomicno, jer su Sovjeti ipak strijeljali hiljade zarobljenih poljskih vojnika i oficira i tijela strpali u neobiljezene masovne grobnice.

Sovjetske mutne radnje u Spaniji tridesetih spominje i Kiš u priči pod naslovom Krmača koja proždire svoj okot (iz Grobnice za Borisa).
Vrijedi pogledati i film Land and Freedom (Ken Loach).

Nesta mi naumpade kako Spaniju spominjete, da je nekako slucajno bas u isto vrijeme kada je bio gradjanski rat su zlatne rezerve Sovjetskog Saveza naglo skocile, a spanske se istopile. Mislim da su 2/3 tih rezervi zavrsile u Moskvi.

Ono, ideologija je ideologija. Ali, ipak pare su pare....

[Osmi Socrates]

I Orwell je napisao Homage to Catalonia odmah poslije povratka iz Građanskog Rata. Čak je, čini mi se, bio i ranjen. Čovjek je bio zakleti ljevičar, neki kažu i komunista, ali žestoki anti-staljinista.

Poslije i Animal Farm, i 1984.

Chomsky je isto pisao o tom obračunu Staljina sa katalonskim anarho-sindikalistima i svima drugima koji su odstupali od Staljinove direktive. Isto zakleti ljevičar.

[John Cleese]

Popović kad spominje Španiju misli na to da je u tom građanskom ratu prvi put izvan SSSR-a do izražaja došla komunistička (čitaj Kominternina) netolerancija prema ostalim ljevičarskim idejama.

Morao si progutati žestoko smeće da istrpiš to. I zato kaže da "nije više mogao biti intelektualac".

I ne samo to - Sovjeti su doslovno minirali Spansku revoluciju i prodali je falangistima, jer je Staljin imao u izgledu sporazum s Hitlerom o podjeli Poljske, koju su Vermaht i Crvena armija nekoliko godina kasnije koordinirano i slozno napali na dva fronta i tako u vrlo krakom roku vojno slomili.

Poljska je, navodno, bila spremna ratovati protiv Njemacke, ali istovremeno i protiv Sovjetskog Saveza vec nisu mogli, pa su se predali, vjerujuci da ce tako barem spasiti zivote svojih vojnika od besmislenog zrtvovanja - u tome su uspjeli tek djelomicno, jer su Sovjeti ipak strijeljali hiljade zarobljenih poljskih vojnika i oficira i tijela strpali u neobiljezene masovne grobnice.

Sovjetske mutne radnje u Spaniji tridesetih spominje i Kiš u priči pod naslovom Krmača koja proždire svoj okot (iz Grobnice za Borisa).
Vrijedi pogledati i film Land and Freedom (Ken Loach).

Nesta mi naumpade kako Spaniju spominjete, da je nekako slucajno bas u isto vrijeme kada je bio gradjanski rat su zlatne rezerve Sovjetskog Saveza naglo skocile, a spanske se istopile. Mislim da su 2/3 tih rezervi zavrsile u Moskvi.

Ono, ideologija je ideologija. Ali, ipak pare su pare....

Ne bih znao nista o tome, ali me ne cudi.

Zahvaljujuci Sovjetskom Savezu, Spanija je postala fasisticka drzava i nakon Drugog svjetskog rata je ostala jedina fasisticka drzava na svijetu - to se promijenilo tek nakon Frankove smrti sedamdeset i neke i to ne odmah.

[Haris.ba]

Ne bih znao nista o tome, ali me ne cudi.

U historiografiji postoji termin "moskovsko zlato". Zaguglaj na engleskom, izaci se.

Zanimalo me jedno vrijeme kako je komi Juga izvrsila Zakon o nacionalizaciji banaka i privrednih drustava iz 1946.pa me to odvelo do Sovjeta i kako su oni vrsili "prvobitnu akumulaciju kapitala".