Homeopatija

[farahhh123]

Ima li neko iskustva sa Bachovim(Bahovim)kapima,i da li se mogu nabaviti u BIH...Cula sam da ljudi koji su koristili su zadovoljni,pa bi voljela da vidim vasa iskustva ako neko ima...Hvala

[zenicablues]

Da malo obnovimo temu. Da li može neko preporuciti nekog homeopatu iz Sa ili područja ZDK , a koji može pomoći kod atopijskog dermatitisa i seboreicnog dermatitisa. Koliko košta terapija i koliko traje. Sva iskustva i savjeti su dobrodošli.

[pirpa]

ne kosta probati makar za jacanje imuniteta

Ruski naučnik, profesor Hristo Mermerski, predstavio je lijek kojeg mnogi nazivaju revolucionarnim, kojim su navodno na hiljade ljudi izliječeni od raka

Sastojci
15 svježih zdravih (sa sjajnom korom) BIO limuna

12 glavica svježeg bijelog luka

1 kg pravog meda

400 g proklijalog žita

400 g svježe orahove jezgre

Priprema proklijale pšenice
400 g pšenice staviti u prokuhanu staklenu posudu. Naliti vodom da odstoji, najbolje preko noći. Poslije 10-12 sati preko čiste krpe/gaze ocijediti vodu i dobro oprati zrna te iscijediti kroz gazu.

U posudi ostaviti ocijeđenu pšenicu. Poslije 24 sata dobije se pšenica sa klicama (dužine 1-2 mm.).

Priprema lijeka
Samljeti zajedno proklijalu pšenicu, orahe i očišćene glavice bijelog luka. Samljeti 5 limuna sa koricom, i sve zajedno izmiješati. Od ostalog limuna uzeti samo sok i miješati sa ostalom masom, dok smjesa ne postane homogena. Dodati med i duže miješati sa drvenom kuhačom, pa sipati u staklene posude koje treba čuvati u hladnjaku. Poslije 3 dana smjesa je gotova za konzumiranje, dok sve postane kompaktno…

Doziranje
Ova hrana uzima se 30 minuta prije doručka, prije ručka, prije večere i prije spavanja.

Za liječenje raka – uzima se svaka 2 sata! Recept garantira zdravlje i dug život i izlječenje od raka; čuva svježinu tijela, mladost i energiju, zato što sadrži sve neophodne vitamine, mineralne soli, bioaktivne supstance, proteine, ugljikohidrate i biljne masnoće. Poboljšava rad svih unutrašnjih organa i žlijezda – koje održavaju tijelo zdravim, a dovodi i do izlječenja od raka u potpunosti.

[numizmatic]

Da malo obnovimo temu. Da li može neko preporuciti nekog homeopatu iz Sa ili područja ZDK , a koji može pomoći kod atopijskog dermatitisa i seboreicnog dermatitisa. Koliko košta terapija i koliko traje. Sva iskustva i savjeti su dobrodošli.

Dr. Biba Huseinbegović, liječila se od seboreičnog dermatitisa, sad više nemam nikako. A odustala sam od klasične medicine jer su mi samo kortikosteroidi pomagali, ostalo ništa.

[vaučer]

Jel ovo ono gdje prodaju glupanima otopine neke supstance u kojima ima tragova iste kao i u vodi iz česme?
Lolz... neki ljudi su stvoreni da ih se pelješa.

Zašto je ovo u subforumu medicina?
Prije Humor.

[Neregistrirani]

A, homeopatija! Omiljeni nacin uzimanja para ublehasa od naroda koji nije u stanju kriticki razmisljati.
Preporucujem da nadjete na netu i skinete knjigu "Da li postoje stvari koje ne postoje" autora Voje Antonica, u kojoj pored raznoraznih ubleha, pise i o homeopatiji.
Kopiracu ovdje taj dio, pa mozda neko "progleda" i ustedi si koji dinar.

U nedostatku boljih ideja, krajem 18. veka medicina se uveliko služila puštanjem krvi, pijavicama, čestim klistiranjem i sličnim metodama. Ovakav pristup lečenju bolesti zove se alopatija (na grčkom: allos = suprotno, pathos = bolovanje), jer je u njemu korišćen pristup u kome se na bolesnike delovalo kontra-stimulansima: kad čovek ima visoku temperaturu, smatralo se da krv treba “rashladiti”, tj. pustiti je da isteče iz organizma. Nema sumnje da su ovakvi poduhvati donosili više štete zdravlju bolesnika nego koristi. To je ispravno zapazio nemački lekar Samuel Haneman (Samuel Hahnemann, 1755-1843) I odlučio da primeni suprotni postupak, koji je nazvao “homeopatija” (homios= slično). Umesto terapije suprotnim stimulansima, primenio je lečenje vrlo malim dozama supstanci koje izazivaju iste simptome kao i sama bolest, ali su te supstance bile toliko razblažene da nisu imale nikakav efekat na tok bolesti.
Takvo “lečenje” bilo je jeftinije i pristupačnije širokom krugu korisnika, a i manje je škodilo pacijentu nego tadašnje invazivne metode lečenja. Popularnost homeopatije naglo je počela da raste.
Haneman je zaposlio grupu medicinskih asistenata i dao im zadatak da ispitaju reakcije organizma na veliki broj supstanci. Kasnije je on sistematizovao rezultate i propisao koji će se rastvori koristiti protiv kojih bolesti, vodeći računa o tome da simptomi bolesti budu što sličniji reakcijama na te supstance.
Tokom ovog obimnog posla razvio je gledište po kome 7/8 svih bolesti nastaje kao posledica zaraznog oboljenja koje je prozvao psora (što na grčkom znači svrab ili šuga). Poslednju osminu pripisao je sifilisu i bradavicama na polnim organima. Zavisno od toga koji organ je napadnut, psora se manifestuje kao debilitet, histerija, ludilo, epilepsija, karijes, rak, paraliza, katarakta,
rahitis, astma, razne vrste bolova i tako dalje.
Haneman je svoju filozofiju zasnovano na vitalizmu, to jest verovanju da je život duhovni proces, odvojen od materijalnog sveta i da telo poseduje urođenu mudrost koja se sastoji u sposobnosti da samo sebe leči. Verovao je da bolest blokira ovu sposobnost i da je potrebno sasvim malo stimulansa da bi se pokrenuo proces samoizlečenja. Ovaj stimulans sastoji se od dovođenja veoma malih doza supstanci koje izazivaju iste simptome kao bolest. To će “probuditi” organizam i on će sam izaći na kraj sa svakom bolešću. Ovo je on nazvao zakon sličnosti, koji glasi similia similibus curantur (latinski: slično se sličnim leči, ili što bismo mi rekli klin se klinom izbija).
Kako se lek priprema da bi imao željeni efekat? Supstanca se najpre razblažuje u odnosu 1/10, (1 deo supstance na 9 delova rastvarača, uglavnom mešavine vode i alkohola). Tako dobijamo koncentraciju aktivne supstance od 10% koja se obeležava sa 1X (10 se latinski piše kao X). Posle još jednog razblaživanja u razmeri 1/10, imamo koncentraciju 2X (1/100), pa u sledećem
krugu 3X (1/1000) i tako dalje. Trud se može uštedeti ako se umesto razblaživanja 1/10 koristi odnos 1/100. Pošto se broj 100 latinski piše kao C, ove koncentracije se obeležavaju kao 1C, 2C i tako dalje. Mada ovaj opis deluje jednostavno, sam proces proizvodnje leka nije baš lak. Evo kako ga opisuje sam “otac” homeopatije, Haneman:
Jednu mrvicu, ako je supstanca čvrsta, ili kap ako je tečna, treba brzo pomešati sa jednom trećinom od ukupno sto zrna mlečnog šećera (laktoze) u neglaziranoj porcelanskoj posudi, kojoj treba odstraniti gleđ sa unutrašnje strane trljanjem mokrim peskom; šest minuta ih treba mešati lopaticom napravljenom od kosti ili roga, onda ih udarati tučkom četiri minuta, pa opet mešati šest minuta. Potom treba četiri minuta mešati masu neprekidnim skupljanjem u gomilu, a onda dodati drugu trećinu od sto zrna mlečnog šećera. Onda sve to treba brzo promešati i trljati šest minuta, pa tući četiri I snažno mešati šest minuta; još jednom tući četiri minuta, posle čega se dodaje poslednja trećina od sto zrna mlečnog šećera i meša lopaticom; šest minuta snažnog trljanja, četiri mešanja skupljanjem na gomilu, i još šest trljanja, i ovaj proces je završen.
Opisani postupak se izvodi tri puta, čime stižemo do koncentracije jedan prema milion. Sad uzimamo jedno zrno ovako razblažene supstance i stavljamo ga u bočicu sa sto kapi rastvora alkohola. Bočica se zatvara i lagano obrće nekoliko minuta dok se zrno ne rastvori, a onda je treba snažno protresti dva puta. Zašto baš dva? Evo šta kaže sam Haneman:
Dugogodišnje iskustvo i posmatranja bolesnika naveli su me na zaključak da treba samo dva puta protresti ovu lekovitu tečnost, mada sam nekada običavao da je protresem deset puta.
Proces “tečnog” razblaživanja dalje ide istim tokom: svaki put se jedna kap rastvora meša sa sto kapi mešavine vode i alkohola, i tako dalje. Dokle tako? Nema ograničenja: što dalje, to bolje. Sa svakim sledećim razblaživanjem snaga leka se povećava; Haneman je to nazvao zakonom infinitezimala (beskrajno malih veličina). Zato ćemo u specijalizovanoj homeopatskoj prodavnici lako pronaći “lek protiv prehlade” čija koncentracija je obeležena sa 200C. Ovaj lek se pravi tako što se jetra sveže zaklane patke najpre drži na toplom 40 dana, pa se onda ta masa filtrira, dehidrira zaleðivanjem, zatim rehidrira i razblažuje 200 puta, svaki put u koncentraciji 1/100. Na kraju se jedna kap rastvora kapne na tabletu šećera, i lek je gotov. Posle svega, koncentracija će (bar teorijski) biti 1/10000000000000000000000000000000000000000000000000000000000000000000000000000000000000000000000000000000000000000000000000000000000000000000000000000000000000000000000000000000000000000000000000000000000000000000000000000000000000000000000000000000000000000000000000000000000000000000000000000000000000000000000000000000000000000000000000000000000000000000000000000000000000000000000000000000000000000.
Ovaj užasni broj, koji se piše kao jedinica koju prati 400 nula, veći je nego procenjeni broj molekula u celom svemiru (koji se čita kao 1 gugol, ili jedinica sa 100 nula). Ovaj naš broj je 4 puta duži, ali to ne znači da je njegova vrednost samo četiri puta veća - ne, ona je 1000000000... (i tako 300 nula) puta veća od jednog gugola. Drugim rečima, u takvoj koncentraciji postoji jedan molekul pačije jetre na 1 gugol gugola gugola celih svemira ispunjenih čistim rastvaračem. Naveli smo primer sa koncentracijom 200C, a u prodaji su čak I homeopatski preparati u koncentraciji 750C (ili 101500), što se piše kao jedinica sa 1500 nula (ne brinite, taj broj nećemo pisati).
Kakva je šansa da se u jednoj kapi ovakvog rastvora, koja se stavlja na tabletu šećera i guta radi lečenja od prehlade, pronađe bar jedan jedini molekul jetre nesrećne patke? Naravno, nikakva. Zakoni hemije uče nas da u postupku uzastopnog razblaživanja postoji ograničenje, posle koga ćemo izgubiti i poslednju česticu početne supstance. Ovo ograničenje je definisano Avogardovim
brojem, iz čije vrednosti proizilazi da granični odnos aktivne supstance prema rastvaraču odgovara homeopatskim odnosima 12C ili 24X (1 deo u 1024 delova rastvarača). Sve preko toga je gubljenje vremena – postoji velika verovatnoća da smo ostali bez poslednjeg molekula onoga od čega smo krenuli i da dalje radimo sa čistim rastvaračem.

[Neregistrirani]

Hanemanova nevolja je u tome što je Avogardo dokazao postojanje molekula 1811. godine, kad je razvoj homeopatije bio u punom zamahu. Naravno da je trebalo nekako se izvući iz neprijatne situacije, i Haneman je to učinio upravo u maniru pseudonauke, iznevši tvrdnju da aktivna supstanca nije ni potrebna. Otkud to? Pa, tek što su otkriveni molekuli, a Haneman je već “znao” da oni poseduju jedno zanimljivo svojstvo: memoriju! Tako su oni u stanju da zapamte osobine aktivne materije, čak i kad nje više nema. Ovde imamo lep primer višestrukog rezultata u neoborivoj tvrdnji, o čemu govorimo u poglavlju Nauka i pseudonauka / Veština kritičkog rasuđivanja.
Bilo kako bilo, dobili smo novi termin: vodena molekulska memorija. Poklonici homeopatije, kojih i danas ima mnogo, uveravaju nas da takva memorija postoji i da je to naučno dokazano. Umesto ovakvih falsifikata, dobro bi bilo kad bi poklonici homeopatije bar pokušali da odgovore na pitanja koja nameće zdrav razum. Ovo su samo neka od mogućih:
1. Ako smo u postupku razblaživanja ostali bez poslednjeg molekula supstance, nikako nismo mogli da ostanemo i bez nečistoća koje stalno zagaðuju preparat. One postoje u sudu u kome vršimo razblaživanje, u samom rastvaraču ili u vazduhu. To mogu da budu žive čestice (bakterije, virusi, spore, polen) ili nežive (talog u posudi, isparenja, mikronske kapljice pljuvačke
prisutnih ljudi koje su inače odgovorne i za širenje nekih bolesti, ili prašina - ne samo zemaljskog porekla, već i kosmičkog). Ako aktivne supstance sa koncentracijom ravnom nuli deluju na bolest, šta onda reći za sve ove zagaðivače čije je prisustvo ipak merljivo?
2. Voda je, pre nego što je dospela do toga da posluži kao rastvarač za lek, bila u kontaktu sa velikim brojem drugih supstanci. Šta sve “pamti” celokupna vodena masa na svetu, od nastanka do danas? Ako već ima memoriju, onda je morala da zapamti i svojstva svih materija prisutnih na Zemlji, pa kako onda uspeva da razlikuje one koje leče od svih ostalih?
3. Tvrdi se da u svakom sledećem koraku razblaživanja lek dobija na moći, jer su njegova pozitivna svojstva sve jača. Ašta je sa negativnim? Kako voda razlikuje dobre od loših efekata, pa one poželjne pamti i još ih pojačava, a nepoželjne zaboravlja?
Stanje u medicini nije se mnogo menjalo sve do početka 20. veka, pa je i homeopatija sve vreme bila podržavana među medicinskim postupcima. U to vreme samo u Americi postojale su 22 homeopatske medicinske škole sa oko 14000 stručnjaka specijalizovanih za ovaj vid lečenja. Napretkom medicine situacija je počela da se menja, tako da je poslednja od ovih škola zatvorena već 1920. godine. S druge strane, u Evropi ovaj vid lečenja dobija na popularnosti, posebno u Velikoj Britaniji, verovatno zahvaljujući tome što ga kraljevska porodica rado primenjuje. Na nemačkom tržištu postoji 22000 različitih homeopatskih preparata, što nije zanemarljiv broj kad se uporedi sa 36000 lekova koje prepisuje savremena medicina. Slično je i sa drugim krajevima sveta - u Indiji, recimo, i danas postoji preko 100 homeopatskih škola.
Evropska zajednica je uvela propis da pojednostavljena procedura (bez detaljnog ispitivanja) registracije homeopatskih lekova može da se primeni samo na preparate sa stepenom koncentracije nižim od 4X, što je jedan deo aktivne materije na 10 000 delova rastvarača (veći broj označava nižu koncentraciju). Ovo je učinjeno radi sigurnosti korisnika, jer bi medikamenti
sa višom koncentracijom ipak mogli na neki način da deluju na organizam. Proizvoðače ovaj propis nije mnogo pogodio, ali bi pažljivom kritičaru moralo da bude jasno kakav podtekst on krije u sebi. Poklonika homeopatije i danas ima mnogo. Proizvođačima niko ne može da uskrati pravo proizvodnje nečega što je neškodljivo, a ta industrija ima veliku zaradu zbog veoma niskih troškova proizvodnje. Recimo, jedna jedina patka koju smo pomenuli i koja je žrtvovana da bi od njene jetre bili spravljeni lekovi protiv prehlade, više je nego dovoljna za celu godišnju proizvodnju leka dovoljnog da zadovolji potrebe celog sveta. A prihod koji samo ta patka donosi proizvoðačima premašuje sumu od 20 miliona dolara.
Homeopatija danas iskorišćava i zloupotrebljava jednu zdravu i bazičnu ideju savremene medicinske prakse – vakcinaciju. Ona je u homeopatiji dovedena do apsurda jer se ideja vakcinacije očigledno ekstrapoliše praktično u beskonačnost. Vakcina (cepivo) predstavlja tzv. antitelo (stranu supstancu u organizmu koju on nastoji da ukloni), a njegova funkcija je da aktivira imunizaciju kao privremenu ili trajnu zaštitu od ozbiljnih bakterijskih i virusnih infekcija.
Spravlja se od oslabljenih živih ili od ubijenih bakterija ili virusa, ili od njihovih lučevina (na primer toksina). Vakcina u organizmu stvara takozvana antitela koja su, ako postoje u dovoljnoj količini, sposobna da se uspešno suprotstave pravoj infekciji. Treba se setiti masovne vakcinacije protiv velikih boginja u Jugoslaviji 1968. godine, čime je ova smrtonosna bolest zauvek pobeðena. Ideja je na neki način analogna homeopatskim “principima”: uneto antitelo izazove bolest ali u blagom obliku, jer je vakcina oslabljena. Da li je onda homeopatija isto što i vakcinacija? Ne, jer postoji više suštinskih razlika izmeðu ova dva postupka. Najpre, homeopatija se služi supstancama koje su, kao što smo videli, toliko razblažene da je koncentracija u njima i bukvalno ravna nuli. Drugo, čak i kad bismo povećali koncentraciju
(smanjili stepen razblaženja supstance), efekat bi pre mogao da bude štetan nego koristan, jer u vakcinaciji bakterije i virusi prolaze kroz “obradu” u kojoj se oslabljuju ili ubijaju, inače bi mogli da izazovu bolest. Treće, vakcinacija je samo metod preventive kojim se povećava odbrambena sposobnost organizma protiv nekih zaraznih bolesti, njome nije moguće izlečiti bolest koja
je već uzela maha. I četvrto, kod ogromne većine bolesti terapija se sprovodi medikamentima koji izazivaju efekte suprotne simptomima: obolelima od dijabetesa (šećerne bolesti) neće pomoći unošenje još šećera nego insulin (koji ga razgraðuje), žrtve zmijskog ujeda ne leče se tako što im se ubrizga još otrova nego se izlučivanje postojećeg ubrzava serumom, i tako dalje.
Po zapažanju Nacionalnog saveta za borbu protiv prevara u zdravstvu (NCAHF, National Council Against Health Fraud), homeopatija se potpuno uklapa u definiciju kulta (jedno od objašnjenja u Webster-ovom rečniku glasi “sistem lečenja bolesti koji se zasniva na dogmi lansiranoj od strane autora”) ali isto tako i u definiciju sekte (“grupa koja sledi karakterističnu doktrinu ili voðu”). Isceliteljski kultovi i sekte ne mogu da napreduju ako u isto vreme zadržavaju i svoj identitet, pa je tako homeopatija već dva veka ostala samo ono čime je Haneman proglasio. Da bi napredovala u naučnom smislu reči, ona bi morala da prihvati principe farmakologije i patologije, koji nemaju ničeg zajedničkog sa “zakonima” sličnosti i infinitezimala (teorijom po kojoj se razblaživanjem povećava snaga leka) i idejama psore i vitalizma. Ali, ako bi tako nešto učinila, onda to više ne bi bila homeopatija nego biomedicina.