Haj` da malo sutimo, ...

[zambaklija]

"ima na balkanu jedna zemlja koja se graniči sama sa sobom. gdje žive najljepše žene, a natalitet opada. gdje nezaposleni najviše rade, gdje na najplodnijoj zemlji žive ljudi koji gladuju. gdje vozovi kasne po redu vožnje. gdje svi igraju fudbal a pobjeđuju u nekim drugim sportovima. svi žure na posao, a niko ne stiže na vrijeme. gdje osmosatno radno vrijeme traje dvanaest sati. gdje je zdravstvo besplatno, a liječenje skupo. gdje su novinari slobodni da napišu što god im se naredi. gdje je svjetska kriza dobila državljanstvo. gdje su javne nabavke tajne, a državne tajne javne. gdje se ratovi nikad ne završavaju. gdje se istorija ponavlja svaki dan. gdje su najbogatiji oni koji nikad nisu radili. gdje je strana valuta uzeta za domaću. gdje ljudi slave bajrame, slave a psuju boga. gdje pametne zbog nerazumijevanja proglašavaju luđacima, a luđake sposobnima. gdje nepismeni pišu istoriju. gdje su zakoni nezakoniti, a anarhija normalno stanje. gdje vlast prezire građane kao neželjene svjedoke. gdje se živi od budućnosti, jer na sadašnjost nemamo pravo. gdje se svako svakome smješka, a niko nikome ne želi dobro. gdje sudski postupci traju duže od života. gdje su samo poplave način navodnjavanja zemljišta. gdje prizivaju diktatora, a demokratiju smatraju porezom na budale. gdje smatraju da će zemlja duže napredovati ako što više nazaduje. pa ti preživi ako si normalan. sreća je za državu da je takvih sve manje. normalni svakako nikom nisu potrebni. a i sam život je najveći paradoks; živiš samo da bi umro, reći će nam oni koji misle da je vrijeme beskonačno, a oni na vlasti besmrtni. na koju god zemlju ste pomislili, pogodili ste!!"

jes ti dobra???loša ti ganđa,ba ...mjenjaj dilera

[elizabeth a]

...Hajde sjeti se dječaka koji maglu pije,
da se skrije od sebe jer nema sa kim.
Ne zna kako da gleda u ponor i maglu
i kako da sluša taj ogromni zvuk,
što se valja.

[PalaSa Marsa]

"ima na balkanu jedna zemlja koja se graniči sama sa sobom. gdje žive najljepše žene, a natalitet opada. gdje nezaposleni najviše rade, gdje na najplodnijoj zemlji žive ljudi koji gladuju. gdje vozovi kasne po redu vožnje. gdje svi igraju fudbal a pobjeđuju u nekim drugim sportovima. svi žure na posao, a niko ne stiže na vrijeme. gdje osmosatno radno vrijeme traje dvanaest sati. gdje je zdravstvo besplatno, a liječenje skupo. gdje su novinari slobodni da napišu što god im se naredi. gdje je svjetska kriza dobila državljanstvo. gdje su javne nabavke tajne, a državne tajne javne. gdje se ratovi nikad ne završavaju. gdje se istorija ponavlja svaki dan. gdje su najbogatiji oni koji nikad nisu radili. gdje je strana valuta uzeta za domaću. gdje ljudi slave bajrame, slave a psuju boga. gdje pametne zbog nerazumijevanja proglašavaju luđacima, a luđake sposobnima. gdje nepismeni pišu istoriju. gdje su zakoni nezakoniti, a anarhija normalno stanje. gdje vlast prezire građane kao neželjene svjedoke. gdje se živi od budućnosti, jer na sadašnjost nemamo pravo. gdje se svako svakome smješka, a niko nikome ne želi dobro. gdje sudski postupci traju duže od života. gdje su samo poplave način navodnjavanja zemljišta. gdje prizivaju diktatora, a demokratiju smatraju porezom na budale. gdje smatraju da će zemlja duže napredovati ako što više nazaduje. pa ti preživi ako si normalan. sreća je za državu da je takvih sve manje. normalni svakako nikom nisu potrebni. a i sam život je najveći paradoks; živiš samo da bi umro, reći će nam oni koji misle da je vrijeme beskonačno, a oni na vlasti besmrtni. na koju god zemlju ste pomislili, pogodili ste!!"

[potočanka]

[TAFKAP]

[Lejla_Belgrade]

Neko me sanja

Neko u ovom gradu
misli na mene,
neko me u samoći srca
čežnjivo sanja...
Reči mu zamiru na usnama
dok želja sagoreva,
u osvitu mamurnog jutra
koje se u bolu razdanja.

[Lejla_Belgrade]

Snovi

Snovi su varljiva iluzija
satkani od magle i dima,
zbog njih sve što živi
tajni svoj ožiljak ima.

[zelenashica]

[Asta]

[sophieEl]

[TAFKAP]

[Lejla_Belgrade]

"Bilo je to pre četvrt veka.
Prolećni dan....cela priroda se budila, na sve strane procvetale grane.
Stanovao sam na periferiji gde nema mnogo asfalta već puno cveća i zelenila.
Sve je mirisalo Čekao sam autobus i disao punim plućima.

Odjednom, tako reći ni od kuda, pojavilo se prekrasno biće...tek propupila kao sva priroda uokolo.
Imala je nešto božansko u pokretu, pogledu.
Teško mi je da opišem beskrajni osećaj divljenja koji me je preplavio.
Stiže autobus, mala utrča i onda onako sa stepenika autobusa mi veselo mahnu.
Ostao sam zapanjen.
Osetim udarac po ramenu i čujem: Šta je matori? Gde si zablenuo?
Okrećem se, kad ono moj školski drugar Lija.
Znaš li ti – nastavlja on - Ja imam tol’ku ćerku.
Još uvek sa njenom slikom u glavi kažem mu : Lijo, idi odmah kući, pobacaj sve knjige, slike, figurice, nameštaj, sve lepo što imaš u kući...

Pet, šest godina kasnije...
Dolazim na stanicu, kad ono, moj drug Lija.
Vidim da onako po skrivećki povremeno baca pogled na dve zaista lepe žene.
Prilazim, a on ne skidajući pogled sa njih prošaputa – Znaš, onda... nisam ništa bacio..."

[Lejla_Belgrade]

...


PISMO AZRI

Ne mogu otici,draga princezo,prije nego bar pokusam razumijeti ono sto nam se dogodilo i ono sto nam se moglo dogoditi,da smo bolje znali sta nam se nudi..ono sto sam od tebe dobio i ono sto sam mogao dobiti da sam znao,da sam bio sposoban primiti,ono sto sam zelio ti dati i sto sam ti mozda dao..
Bio bih veoma iznenadjen,bio bih zapravo veoma tuzan,ako se ti i ovo pismo ne biste nasli.
To bi znacilo da mi ni ti nisi pomogla da ostavim negdje bilo kakav stvaran trag i da sam krivo razumio ono sto sam s tobom imao.
Zato ti pismo ostavljam ovdje,zajedno sa svom svojom ostavstinom.
Ako ga nadjes,dobro sam razumio,i ovaj pokusaj ima razloga,a ako ga ne nadjes,jasno je da sam imao krivo i da je sve ovo,da je naprosto sve-bez razloga.
Zato ti pismo i svoju ostavstinu ne ostavljam postom i zato moj (nas?) domacin ima uputstvo da,ako ne dodjes do kraja novembra,sve ovo baci..

Kad god sam razmisljao o svom zivotu,kad god sam pokusao u cjelini sabrati svoj boravak na svijetu,dogadjalo mi se isto:sve sto sam pamtio,sve sto je ispunjavalo moje dane i godine,curilo mi je izmedju prstiju koji su ostajali suhi i cisti.
Curilo kao pijesak.
Stari su naucavali da je bilo jednom zlatno doba,da je nakon njega doslo broncano,a ona da s` ljudima ,ili za ljude,zeljezno doba.
Ja,po svemu sto vidim,zivim u dobu pijeska,u dobu ciste sadasnjosti sastavljene od sitnica,od najcistijih cestica koje ne odrazavaju i ne pamte..u kojima se ne moze ostaviti trag i koje se ne mogu upamtiti,jer ni one ne ostavljaju trag.
Naprosto pijesak.
Svaka inventura mog zivota prije tebe,davala je isti rezultat:mnogo sitnica,bezbroj pjescanih cestica koje se ne mogu povezati u bilo kakav oblik i u kojima ne mogu prepoznati sebe ni stvarnost,jer u njima nema i ne moze biti oblika..

Onda si dosla ti i sa tobom jedno sasvim novo osjecanje,mozda cak jedno drugacije iskustvo.
Ne znam kako bih to nazvao,ne znam to ni opisati,ali je valjda (nadam se) i kod tebe tako,pa ti ne moram ni objasnjavati.
Naprosto,bilo je u svemu tome stvarnosti,bilo je trenutaka u kojima sam istovremeno osjecao i znao da se nesto zaista dogadja i zaista meni..da imam,i u sebi i objektivno,nesto oko cega se mogu okupiti moja sjecanja,moje zelje,moja osjecanja i moje misli.
Ako bih smio posegnuti za jednom izlizanom metaforom,rekao bih da je nasa ljubav kao klepsidra u koju se moj pijesak mogao usuti i tako,bar izvana,dobiti oblik,mjeru,razlog.
Zato mi ono nase znaci tako mnogo i zato ovaj pokusaj i zato ova nada da ces naci ovo pismo..zato i molba da dodjes i da ga nadjes..

Odlazim,jer si me ti zamolila da odem i tu je sve sasvim jasno i sasvim je u redu.
Svi razlozi za to su,medjutim,posve krivi i zbog njih stvari ne mogu biti u redu.
U nama i medju nama nema razloga za tvoju molbu i za moj odlazak.
Ti si to trazila zbog tupe premorenosti svakodnevnicom koja se rasipa iz ocajnicke potrebe da se nesto promijeni,pa makar ovo i ovako..iz glupe nade da ce se zivot lakse podnositi,ako se nesto u njemu stalno mijenja.
Zamolila si me da odem iz razloga koji su posve vanjski,koji sa nama nemaju doslovno nista.
To su krivi razlozi na koje ne smijem pristati,a ja eto pristajem i odlazim.
To nije u redu,a upravo to mi se dogadja oduvijek i u svemu.
I pogotovu nije u redu sto ne osjecam ocajanje,bol,bijes..
Samo tupo pristajanje i blaga,jedva jasna potreba da razumijem i mozda objasnim...


DZEVAD KARAHASAN

[Lejla_Belgrade]

.


PRE NEGO ŠTO DAN KRENE


Svratila sam samo na čas..

Nešto od jutros mi se nameće kao pitanje,nakon prošle noći : dokle ćemo imati one norme gde se prvo zaljubiš i onda patiš dok ne zaboraviš na ljubav i sex...
A onda,slučajno se,onako u telesnoj strasti,u nekoj noći kresneš.
Sve je to normalno,i potrebe su obostrane,ali ti to tako predstavljaš da u meni sve utrne od šoka i iznenadjenja.

Nije baš uobičajeno da se ide ovim putem,ali zato i postoje pravila da bi se kršila.
Zapravo,naprotiv : zaljubljivanje je samo varka,to je pogled kroz ružičaste naočare na nekoliko dana,nedelja,meseci.
A onda neminovno nastupa razočarenje.
Ma,sve ja to shvatam..ali molim te malo suptilnije to treba..sa malo vise osećanja.
Osećanja...valjda to tako treba nazvati.

Priznajem,ja sam te dovela do pucanja,a predpostavljam da nisam bila vulgarna...bar ne u doslovnom smislu.
I ti,kada nas opisuješ u svom e-mail dnevniku nisi vulgaran,samo stvari nazivaš onakvima kako jesu,jel`...
Meni možda malo više vremena treba da krenem sa pravim nazivima..
Ponudio si se onakav kakav jesi i to mi je baš prijalo..isto takvom se i ja nudila.
A zar bismo mogli i da se osetimo,ako se nismo kao takvi prepoznali?
Ja sam ovakva kakvu me znaš i ne mogu se baš mnogo promeniti,
Mozda samo za nijansu, i poštuj tu moju nijansu,ako je uspeš uhvatiti...i ja cu tebe poštovati u tvojoj specifičnoj potrebi.

Nisi mi odgovorio na moja pitanja,želje i ponude,volela bi da znam gde sam smestena,osim na...ha,ha,ha
Sada se smeškaš...osećam to.
Ovo je bio moj način da se našalim sa onim sa čime se nije šaliti.
Ali,upoznao si moju sklonost ka crnom humoru.

Evo,opet sam opširna,jer ne umem u tri reči da skratim ono što želim da kažem,kao ti.
Žurim,već kasnim sa dolaskom na ono mesto koje održava moju materijalnu egzistenciju.
Ali moram da dodam ono što trenutno osećam.
Ljubim te tamo gde najvise voliš...
Necu ni pomisliti gde ( a lažem,hoću).. možda nije lepo to reći (ali svejedno te ljubim).
Ovoga puta navlačim usne zrele višnje,visoke potpetice,našminkana sam i spremna za početak još jednog dana u kome čekamo noć.

Idem...posao čeka,neki nepoznati ljudi,emotivno poznati,u nadi čekaju na moj dolazak.
Ali,znaš već da mi djavo nikada ne da mira...morala sam još pred polazak da pogledam e-mail poštu.

Dobro ti jutro i lep dan želim...ma šta danas osećao i bilo o čemu danas mislio.



~Wrote by Leyla~



....

[Lejla_Belgrade]

.


Lovac na emotivni plen


Kada sam te prvi put susrela bio si ranjiv sa svih strana.
Moje oštro oko te je ugledalo potpuno nezaštićenog,emotivno ogoljenog.
Kraj tvog smislenog postojanja je bilo samo pitanje trenutka...nezadrživo si padao u sunovrat.

I nije mi bilo teško da te odenem u Odoru hrabrosti i dostojanstva.
U njenom plaštu sam sakrila svoje najjače Reči da te zaštite.
Tvoji pogubni Strahovi su očajnički tražili pomoć,dok su poput zarazne sepse ubitačno kolali iscrpljenim ti krvotokom.
Moje bespogovorne Reči su zatvorile tvoj Kovčeg prepun ličnih beživotne prošlosti i postavile na njemu sigurunosnu Bravu.
Prizvala sam svoje najdublje Misli i ispisala ih jezikom Hijeroglifa...njih nisi smeo da razumeš.
Govorila sma ti simboličkim jezikom Osećanja.
Simboli se teško mogu dešifrovati,a tu sam ih postavila da te zaštite od tebe samog.
Izgradila sam ih i zbog drugih koji bi mogli nesvesno ili namerno da te povrede još rovitog.
Misaone slike sam obojila kameleonskim koloritom da ih svako može razumeti,ali da niko sa sigurnošću ne može ustvrditi njihovo pravo značenje.
Dešifrovanje čvrsto upakovane tajne obično bude mukotrpan,a uzaludan posao.
Jer,retki su oni koji shvataju poentu jevandjeljske mudrosti:
"Ko ima oči - videće,
ko ima uši - čuće.."

Svaki moj Znak sam duboku utisnula u dušu tvog nesvesnog...svaki od njih ima mnogo toga mog Budnog u tebi.
Ja dajem sad smer i ritam tvom novom životu i ne dam te prošlosti.
Otimam te od nje,dok je čujem kako cvili,zavija,na momente urliče.
Zaštićen si od nje mirom Tišine...tvoje uši sam optočila čudotvornim Melemom.
U adrenalinskoj sam pripravnosti za moguća iznenadjenja koja ti prete.
Moja prva Strela je već spremna da se zarije u prvi košmar koji preplavi tvoj Um.
Ugasiću te u trenutku kada lavina pogubnih osećanja krene...nećeš biti ni svestan opasnosti koja ti se približava.
Ja sam Lovac na emotivni Plen i znam put tvog isceljenja.
Ono što nemaš,a bez čega dalje nećeš više moći,jeste Nada...u tebi ne postoje Snovi.
Ja ću ih za tebe napraviti,po tvom obličju skrojene.
Jer,niko te autentičnije ne može naslikati od onog kome je to zanat....niko te bolje ne može poznavati od mene,
stručnog profajlera.

Sa svakim dolaskom Tame očekujem pojavu pomahnitale Zveri koja živi u tvom Umu.
Ne boj se....tu sam,pored tebe.
Ja sam Lovac i u ruci oštrim otrovne Strele.
Čekam da ih kroz Luk moja sigurna ruka odapne.
Čekam da čujem krik i samrtni ropac nečijeg ranjenog Zla koje u tvom srcu spava.
Dok se noć spušta nad nama,ja budna stražarim na obroncima tvojih strahova.
I strpljivo čekam na svoj krvavi odstrel....



~ Wrote by Leyla ~


...

[potočanka]

[matt9]

Pjesma u skladu sa temom

[Lejla_Belgrade]

.

MESEC NA VRATIMA

Poslednji brod je iz luke bešumno isplovio
zadnje trenutke minulog dana brojim,
prekratko smo pod čarobnim nebom Mediterana
da bih se usudila nazvati te svojim.

Blista vino rodjeno u vrletima morskih planina
širi se kroz krvotok kao olujna omama,
otežala čežnja nam snove u ružičasto boji
nagoni nežne reči da tiho kaplju sa usana.

Bokeljska tama miriše na so,ribu i smokve
dok se ljubimo ljubomorni Mesec je na vratima
radoznalo prati naše strastvene dodire,
a mi ga požudno topimo u gladnim očima.

Trošimo ovu noć poslednjim novčićima nade
prećutno se pitamo jesmo li sudbinski znanci
kad morsko leto predje u uspomenu,znaćemo
jesmo li bili stvarni il` zauvek ostali stranci.




~ Kotor, avgust `11 ~

.

[potočanka]

[Lejla_Belgrade]

.

KADA SE SANJARIMA OŠTETE KRILA...


Kada sanjarima-letačima ptice-grabljivice oštete krila,onda se Nebo približi Zemlji.
Sanjari tada dodiruju paperjastu mekoću duše oblaka i dišu punim plućima kroz vedrinu i spokoj plavetnila.
Tako im zaceljuju krila za nove čežnje i nove snove koje će poneti za svoj naredni let.

Sanjari poseduju božanski dar da pronadju nove početke i ponovna večna trajanja.
Oni imaju moć magije i znaju kako da okamene čarobne trenutke.
Umeju da zagrljajem pobede beskrajne daljine i nepremostive dubine.
Znaju da u zvuku vetra prepoznaju najlepšu pesmu i da kroz olujnu grmljavinu čuju hor andjela.

Sanjari ne mogu trajno nestati.
Sanjari se radjaju sa tajnom šifrom u genetskom kodu,koju ni najinteligentniji terminatori ne mogu da otkriju.
Terminatorski pohlepna i ljubomorna priroda ptica-grabljivica samo površinskim dodirom zapara krila pticama-letačima.
Rane na krilima sanjara zarastaju po volji i zapovesti njihovog Tvorca.
Krila imaju sposobnost neverovatne regeneracije,jer su od božanske materije sačinjena.

Sanjari su zauvek neuništivi...oni su deca samoga Boga.



~ wrote by Leyla ~

[Lejla_Belgrade]

ONCE UPON A TIME IN YU.....


Kada mi je u to apokaliptično JUTRO uputio neočekivani VATRENI POLJUBAC,osetila sam jezu u čitavom telu..
ELEKTRIČNI ORGAZAM je prostrujao uzburkanim krvotokom,naprežući mi svaki mišić muskulature,kao da radim propisane vežbe namenjene DISCIPLINI KIČME.
RUŽ sa mojih usana ostao je utisnut na njegovom obrazu..
Moja kosa se poput zlatne GRIVE spuštala niz njegove ruke i blistala je sjajem CRVENIH KORALJA koji su bili
upleteni u njene pramenove.
Mirisala je na MORE i na opojni miris DIVLJEG KESTENA.
Na mom vratu su se presijavali CRNI BISERI.

"AZRA ili ZANA...podseti me tvog zaboravljenog imena"-rekao je držeći me čvrsto u naručju.
"Ni jedna ni druga nisu mi poznate"-nasmejala sam se.
"A možda si EKATERINA VELIKA...jesi li ti,EKV"?-smešile su se njegove oči.
Odmahnuh glavom i spustih je na njegove grudi.
"EVA BRAUN..možda"?-čula sam šapat njegovih grudi.
"ALISA,to sam ja..ona,sa druge strane ogledala"-rekoh tiho.

Nalazili smo se u zabitom kraju sveta,u velikom polju SUNCOKRETA,ispod beskrajnog neba panonske ravnice.
Tog leta je ŽETVA kasnila usled ratnog vihora koji je mesecima tutnjao opustošenim prostorima jedne velike zemlje,
sada već bivše..
A mi smo pošli u obližnji šumarak,jer smo znali da se u njemu skriva polje DIVLJIH JAGODA.
Na nebu su se jasno,u obliku ELIPSE,ocrtavala KRILA ptica u begu prema jugu.
Znali smo da prolazi,u svom poslednjem letu,MIRZINO JATO..
Visoko je uzletelo i ravnomerno plovilo nebeskim plavetnilom,jer je već u vazduhu mirisalo na RANI MRAZ i njegov
samrtni dah..

Pitala sam ga dušom deteta:
"Jesmo li mi ona GENERACIJA 5..mislim,iz pedeset i neke"?-dodadoh na njegov upitni pogled.
"Jesmo"-rekao je zamišljeno,gledajući nekud u daljinu-mi smo ta generacija kojoj će zavideti mladje.
Kad postanemo deo vremeplova osećaćemo se kao IDOLI..bićemo na to GORDI,draga moja".

Bilo je vetrovito,snažna KOŠAVA je duvala sa Dunava.
Krenuli smo nas dvoje,poput LUTAJUĆIH SRCA,niz polje smrti,krišom se gledajući,S VREMENA NA VREME.

Uspeli smo se na obližnju visoravan i pred nama su se ukazali obrisi nečega što je ličilo na PORODIČNU MANUFAKTURU.
To je bio nekadašnji spomenik socijalističke revolucije..TEŠKA INDUSTRIJA.
Smeštena na prostranstvu od nekoliko desetina hektara,ona je bila poligon na kome su spavale mašine sa herojskih radnih akcija ove zemlje:BULDOŽER,PARNI VALJAK i arsenal razne metalne skalamerije različitim imenima nazvane.
Nezgrapni arsenal je počivao na groblju zaboravljene prošlosti i sanjao omladinu sa kojom je obnavljao zemlju porušenu avetima Drugog svetskog rata..

Postojala je samo mukla tišina ispod nebeskog svoda,nigde nijednog zvuka,ljudskog ili životinjskog..
Sve je ukazivalo na dolazeću kataklizmu,na SMAK sveta,poslednje vreme u vremenu..
INDEXI infracrvenog i radioaktivnog zračenja su pokazivali DRUGO STANJE zemlje.
Činilo se da nadolazeća MEĆAVA ničim ne može da se zaustavi.
METAK je ovde bio u službi TRAGAČA.
LUNA je nemoćno bledela u dolasku prvog sumraka,kao što je to i OKTOBAR 1864 pokazao.
OSVAJAČI,i jedni i drugi i treći,protutnjali su u svom krvavom piru.
Neki su ih prozvali OSMIM PUTNIKOM,aludirajući na broj administrativnih regiona sada već uništene zemlje.
U vazduhu je zatreperila POSLEDNJA IGRA LEPTIRA u očima onih koji su plakali za zemljom koju su voleli.
LAKI PINGVINI,GOBLINI i LAIBACH činili su nestvarnom ovu cirkusku šatru pred nadolazećom kataklizmom.
Nakon završetka fešte,na poprištu ostaje samo PEPEL IN KRI.
Svi su znali da dolazi vreme budjenja VAMPIRA,VJEŠTICA,PANKRTA i NOVIH FOSILA.
DJAVOLI će imati lik zastrašujućeg troglavog psa,KERBERA.
Bilo jasno da će svojim rukama prigrabiti razorenu zemlju..
Ali,može li se ORUŽJEM PROTIVU OTMIČARA?

Ispred nas se,kao prividjenje,pojavila RIVA,na kojoj je stajala nasukana GALIJA,jer je i more je pobeglo iz zemlje koja je izgubila sopstveno ime.
Na njoj su još samo stajali davno zaboravljeni DUBROVAČKI TRUBADURI,koji su bili majstori u pripremanju RIBLJE ČORBE.
Možda bismo nas dvoje i krenuli ka fatamorganičnoj Nojevoj barci,da na njenim JARBOLIMA nije stajao upozoravajući,za nas-nikotinske zavisnike,natpis "ZABRANJENO PUŠENJE".

U daljini se prostirala opustela avionska pista napuštenog vojnog AERODROMA.
Iza nas se uzdizala velika kugla CRVENE JABUKE,laureatsko ahitektonsko rešenje za ATOMSKO SKLONIŠTE.
Preskačući,S KAMENA NA KAMEN,mozaik betonske staze,odjurismo ovim MAKADAMOM prema njegovim vratima.
U usijanom vazduhu sumraka već se čuo potmuli zvuk nadolazećih čeličnih ptica SREBRNIH KRILA,uznemirijućih smrtonosnih bombardera.

Već u HAUSTORU pribežišta čula se muzika KORNI GRUPE i TUTI FRUTI BENDA koju su ZLATNIM PRSTIMA
svirali ovi majstori električnih gitara.

"Bravo,MAGNIFICO...!"-odjekivala je akustična dvorana u povicima ljubitelja rocka.
U bekstejdžu,LABORATORIJA ZVUKA je rukovodila glomaznom muzičkom mašinerijom za ovaj PSIHOMODO POP pefomans.
PLAVI ORKESTAR se spremao da izadje na pozornicu.
U prvom redu publike,sedeo je LAČNI FRANZ i čitao MAGAZIN.
MERLIN je bio opštepoznat kao neprevazidjeni MAG čarobnjaštva.
Ovoga puta,u rukama su mu se niotkuda pojavljivale i isto tako nestajale dve ptice,SOVE.
Pored njega je ET halapljivo gutao PEKINŠKU PATKU,koju su mu servirali pod STAKLENIM ZVONOM.
TWINS,poznatiji kao DENIS ß DENIS,dodavali su mu LEB I SOL.
Ljudske SILUETE su svakog trenutka ispunjavale ovaj prostor,koji je sve više podsećao na PRLJAVO KAZALIŠTE
ove nesrećne zemlje..

Odnekud su stihijski,poput METEORA,uleteli OSVAJAČI koji su,zapravo,imali ulogu PARTIBREJKERSA.
KRISTALI dvorane su se zatresli pod stampedom ljudskog komešanja,a na nebu su se ZVIJEZDE počele gasiti.
Hepening sa sloganom "PRO ARTE",prekinut je u momentu zahuktalog RITMA NEREDA.
Na velikom platnu kino-dvorane,u vidu OBOJENOG PROGRAMA išao je FILM,sa temom o VIDEOSEX-u.

ZLATNI DEČACI,u prepoznatljivim uniformama PILOTA,obratili su se obezglavljenom ljudskom stadu:
"Narode naš,nekada zajednički...upravo ste odslušali poslednje akorde YU GRUPE.
Znate da je ovo bila poluvekovna neuspešna YU ROCK MISIJA.
Više nikada nećemo biti zajedno u ovoj zemlji sačinjenoj od snova.
Mi smo odavno već U ŠKRIPCU,ovo je definitivno kraj nečega što je imalo ime FAMILIJA.
Mi nismo imali sreće,a ni pameti da čuvamo,poput zenice oka,jedinu zemlju koju smo imali.
INSTRUKTORI POZITIVNE GEOGRAFIJE nisu umeli da reše dodeljeni im zadatak.
TERMITI su prekrili ovaj prostor.
Nema više "Od Vardara,pa do Triglava"..and there is no more TIME,people..this is the end!
Svako svojoj kući,srećan nam put..i neka nas različitii Bogovi čuvaju".

Pogasila su se svetla u Nedodjiji.
Raspušteno stado (ili unezvereno krdo?) se polako razilazilo,odlazilo ka maglovitoj budućnosti.

Zagrlio me je čvrsto,da sam skoro ostala bez daha..znali smo da se grlimo poslednji put.
Trebalo je da se rastanemo na obeleženoj granici..sa ove, i sa one strane Drine.
Pre nego što će SENKE prošlosti da progutaju naše postojanje,otkinuo je sa svog grombi kaputa BIJELO DUGME.
Pružio mi ga je,obgrlivši mi ramena,uz nežan šapat na uvo:
"Putuj Selma..i molim te ne naginji se kroz prozor..jer,sve će to,o mila moja,prekriti ruzmarin,snegovi i šaš.."

I danas,kada sve je tako daleko,još uvek se pitam da li je postojao neki DRUGI NAČIN,neka spasonosna šifra,tajni KOD koji je mogao da spasi ovaj nesrećni moj i njegov narod.
Narod koji se rasuo poput IVERA,na vetrometini brdovitog Balkana...





Ps.

FOR ALL OF "EX-YU MUSIC BANDS "....IN MEMORY

BOYS...you are standing in our hearts,forever !
Thank you for the MUSIC...





~ wrote by Lejla ~

[potočanka]

[Lounge Act]

[PalaSa Marsa]

....

[Lejla_Belgrade]

.

ZLOČIN I KAZNA


Ti si jedini znao šifru mog tajnog koda
i moju tešku narav,bolje od svih,
bio si sidro brodu života mog
moja najbolja rima za vanvremenski stih.

Izmedju nas je nečujno uplovilo Zlo
pale su sitne laži,sumnje i strah,
kad ljubav zagrize bes slepe ljubomore
to više i nije ljubav,nego je prah.

Kazna je što pamtiš moj zagrljaj i smeh
kazna je što nosim žig dodira tvog,
zločin je što nas sećanje ne napušta
Bog nek nam pomogne...valjda je zato i Bog.

Još jedan bezimeni upoznajem lik
u adresaru mi je neki novi broj,
bez emocija ljubav mi se dogadja
i gubim,još jednom,identitet svoj.

I ti si u susretu sa nekim bez imena
dok stiskaš polupraznu bocu uz skut,
još jedan hotel čeka na dolazak tvoj
i neka tudja žena,onako za usput.

Kazna je što znaš da voliš me još
kazna je što znam ono tvoje najbolje,
zločin je što činimo neoprostivi greh
da u nikome nećemo biti nas dvoje.



Ps.
Nekako sam neočekivano,kroz vatru i led,naučila sve moguće tehnike samoobmane...i samoodbrane,svakako.
Doživeli smo spektakularnu predstavu na pozornici poslednje trećine naših života...nas dvoje,već vremešnih glumaca.


....