Srpska proslost

[muha_sa]

Razliciti ljudi su nadareni za razlicite stvari. Neko je brz, neko visok, neko lijep, neko duhovit. Najgore je kad osoba nije svjesna svojih kvaliteta te silom pokusava biti ono sto nije. Nisi duhovit ni pronicljiv te se samo blamiras ovim postovima. I to je najgore od svega ne znas normalno komunicirati te ides na ignore.

ne znam zašto si se ukljucio na ovu temu da žrtvama kažeš da cute i ne talasaju

Ne, nego da naucim nesto o srpskoj proslosti, sto je i bit ove teme. Imas stotine tema o zrtvama gdje mozes mirne duse pricati o svemu sto se desilo. Da li ti namjerno pogresno shvatas o cemu pricam ili zaista ne kontas?

spada li pod srpsku prošlost agresija i zlocini pocinjeni u Bosni i Hercegovini od 92.-95.

[SydneySerb1]

Pa ajde, bre, navedi i neki srpski izvor - nemoj samo "neutralne australijske"..............

http://www.magacin.org/2012/09/cena-srp ... 435-ljudi/



situacija iz moje porodice. ziveli su u okolini uzica. ljudi sa sela. poceo rat, ko prvi dodje po tebe, sa njima ides, ako uradis suprotno, kazu da si se odupirao i da se lako moglo nastradati.


to nije bilo toliko followed by ideology sto bi rekli ne znam kako to prevesti, koliko je to bila borba da odbranis sebe, svoje jer nekome moras pridruziti se.


covek nikoga nije ubio, nebitno ko mi je on, radio kao cuvar u nekom skrovistu, i na kraju rata morao je da pobegne jer je bio okarakterisan kao cetnik. a kad to kazes, misli se na izdajicu, ubicu i sve ostalo. a on nije radio nista od toga.




mojoj porodici je oduzeta sva imovina, niko od njih nije smeo da se vrati u SFRJ sve do 90tih kada se raspalo i kada je bilo sigurno doci. tako da je covek koji je otisao 1945 uspeo da dodje u svoj rodni kraj tek 1998 godine da tu polozi kosti.

sva sreca pa bolesti najvece od svih-komunizma, vise nema!

[salvatore paradise]

Ne, nego da naucim nesto o srpskoj proslosti, sto je i bit ove teme. Imas stotine tema o zrtvama gdje mozes mirne duse pricati o svemu sto se desilo. Da li ti namjerno pogresno shvatas o cemu pricam ili zaista ne kontas?

spada li pod srpsku prošlost agresija i zlocini pocinjeni u Bosni i Hercegovini od 92.-95.

Naravno. I u redu je pisati i o tome. Ali ne vidim u cemu je fazon pisati SAMO o tome. Vec ti rekoh, to je kao da citavu njemacku povijest gledas samo kroz WW2 i pocinjeni holokaust. Sto bi bilo ravno ludilu.

[salvatore paradise]

Pa ajde, bre, navedi i neki srpski izvor - nemoj samo "neutralne australijske"..............

http://www.magacin.org/2012/09/cena-srp ... 435-ljudi/



situacija iz moje porodice. ziveli su u okolini uzica. ljudi sa sela. poceo rat, ko prvi dodje po tebe, sa njima ides, ako uradis suprotno, kazu da si se odupirao i da se lako moglo nastradati.


to nije bilo toliko followed by ideology sto bi rekli ne znam kako to prevesti, koliko je to bila borba da odbranis sebe, svoje jer nekome moras pridruziti se.


covek nikoga nije ubio, nebitno ko mi je on, radio kao cuvar u nekom skrovistu, i na kraju rata morao je da pobegne jer je bio okarakterisan kao cetnik. a kad to kazes, misli se na izdajicu, ubicu i sve ostalo. a on nije radio nista od toga.




mojoj porodici je oduzeta sva imovina, niko od njih nije smeo da se vrati u SFRJ sve do 90tih kada se raspalo i kada je bilo sigurno doci. tako da je covek koji je otisao 1945 uspeo da dodje u svoj rodni kraj tek 1998 godine da tu polozi kosti.

sva sreca pa bolesti najvece od svih-komunizma, vise nema!

Nepogrjesivo vas znam namirisati . Jesu li i tvoji pobjegli nevini pred komunistickim nozem . Dokle bre

[muha_sa]

Ne, nego da naucim nesto o srpskoj proslosti, sto je i bit ove teme. Imas stotine tema o zrtvama gdje mozes mirne duse pricati o svemu sto se desilo. Da li ti namjerno pogresno shvatas o cemu pricam ili zaista ne kontas?

spada li pod srpsku prošlost agresija i zlocini pocinjeni u Bosni i Hercegovini od 92.-95.

Naravno. I u redu je pisati i o tome. Ali ne vidim u cemu je fazon pisati SAMO o tome. Vec ti rekoh, to je kao da citavu njemacku povijest gledas samo kroz WW2 i pocinjeni holokaust. Sto bi bilo ravno ludilu.

Napokon
dobra emisija na TV1--hajd vozdra

[Chmoljo]

Pa ajde, bre, navedi i neki srpski izvor - nemoj samo "neutralne australijske"..............

http://www.magacin.org/2012/09/cena-srp ... 435-ljudi/



situacija iz moje porodice. ziveli su u okolini uzica. ljudi sa sela. poceo rat, ko prvi dodje po tebe, sa njima ides, ako uradis suprotno, kazu da si se odupirao i da se lako moglo nastradati.


to nije bilo toliko followed by ideology sto bi rekli ne znam kako to prevesti, koliko je to bila borba da odbranis sebe, svoje jer nekome moras pridruziti se.

covek nikoga nije ubio, nebitno ko mi je on, radio kao cuvar u nekom skrovistu, i na kraju rata morao je da pobegne jer je bio okarakterisan kao cetnik. a kad to kazes, misli se na izdajicu, ubicu i sve ostalo. a on nije radio nista od toga.

mojoj porodici je oduzeta sva imovina, niko od njih nije smeo da se vrati u SFRJ sve do 90tih kada se raspalo i kada je bilo sigurno doci. tako da je covek koji je otisao 1945 uspeo da dodje u svoj rodni kraj tek 1998 godine da tu polozi kosti.

sva sreca pa bolesti najvece od svih-komunizma, vise nema!

opet logističar

a gle ovo na Magacinu...

Вођа српског муслиманског устанка био је Хусеин – бег Градашчевић.

svetenejeblo

[salvatore paradise]

Naravno. I u redu je pisati i o tome. Ali ne vidim u cemu je fazon pisati SAMO o tome. Vec ti rekoh, to je kao da citavu njemacku povijest gledas samo kroz WW2 i pocinjeni holokaust. Sto bi bilo ravno ludilu.

Napokon
dobra emisija na TV1--hajd vozdra

Izvaditi iz konteksta, omiljena zabava ljudi bez argumenata. Uzivaj

[insomnia78]

pise da sam banovan, zanima me iz kojeg razloga jer nista drugo ne pise?

A sta mislis da svojim rijecima napises nesto o temi? Jebes copy/paste nekih cirilicnih tekstova...

srpski mi nije maternji jezik, bolje da vam kopiram ono sto hocu da kazem nego da pisem jer mi je dosta slabo za pisati.

sto se tice uloge srba u ratovima 90tih, pa i to sto se desavalo po bosni. ja ne mogu da pricam o stvarima o kojima ne znam.

a ovo što se dešavalo prije stotinjak i kusur godina znaš živi akter

Kme, kme il est vraiment méchant

[salvatore paradise]

Pa ajde, bre, navedi i neki srpski izvor - nemoj samo "neutralne australijske"..............

http://www.magacin.org/2012/09/cena-srp ... 435-ljudi/



situacija iz moje porodice. ziveli su u okolini uzica. ljudi sa sela. poceo rat, ko prvi dodje po tebe, sa njima ides, ako uradis suprotno, kazu da si se odupirao i da se lako moglo nastradati.


to nije bilo toliko followed by ideology sto bi rekli ne znam kako to prevesti, koliko je to bila borba da odbranis sebe, svoje jer nekome moras pridruziti se.

covek nikoga nije ubio, nebitno ko mi je on, radio kao cuvar u nekom skrovistu, i na kraju rata morao je da pobegne jer je bio okarakterisan kao cetnik. a kad to kazes, misli se na izdajicu, ubicu i sve ostalo. a on nije radio nista od toga.

mojoj porodici je oduzeta sva imovina, niko od njih nije smeo da se vrati u SFRJ sve do 90tih kada se raspalo i kada je bilo sigurno doci. tako da je covek koji je otisao 1945 uspeo da dodje u svoj rodni kraj tek 1998 godine da tu polozi kosti.

sva sreca pa bolesti najvece od svih-komunizma, vise nema!

opet logističar

a gle ovo na Magacinu...

Вођа српског муслиманског устанка био је Хусеин – бег Градашчевић.

svetenejeblo

Cim otvoris stranicu vidis da je objektivna

[Chmoljo]

У граду Сирбину, како га назива Страбон и како се стварно звао, а Грци су га прекрстили у Ксантос, у покрајини Лици, Мала Азија, нађен је уклесан на великом камену србски законик из осмог века пре Христа. Законик је уклесан на србском језику и на србици, тако да се може без много труда читати.

[insomnia78]

Pa ajde, bre, navedi i neki srpski izvor - nemoj samo "neutralne australijske"..............

http://www.magacin.org/2012/09/cena-srp ... 435-ljudi/



situacija iz moje porodice. ziveli su u okolini uzica. ljudi sa sela. poceo rat, ko prvi dodje po tebe, sa njima ides, ako uradis suprotno, kazu da si se odupirao i da se lako moglo nastradati.


to nije bilo toliko followed by ideology sto bi rekli ne znam kako to prevesti, koliko je to bila borba da odbranis sebe, svoje jer nekome moras pridruziti se.

covek nikoga nije ubio, nebitno ko mi je on, radio kao cuvar u nekom skrovistu, i na kraju rata morao je da pobegne jer je bio okarakterisan kao cetnik. a kad to kazes, misli se na izdajicu, ubicu i sve ostalo. a on nije radio nista od toga.

mojoj porodici je oduzeta sva imovina, niko od njih nije smeo da se vrati u SFRJ sve do 90tih kada se raspalo i kada je bilo sigurno doci. tako da je covek koji je otisao 1945 uspeo da dodje u svoj rodni kraj tek 1998 godine da tu polozi kosti.

sva sreca pa bolesti najvece od svih-komunizma, vise nema!

opet logističar

a gle ovo na Magacinu...

Вођа српског муслиманског устанка био је Хусеин – бег Градашчевић.

svetenejeblo

Povede ga 'usein kapetan
A srpka vojska je imala logistiku jacu od Amera u Iraku i Afganistanu skupa, ko god spomene svoje ucesce u ratu il je bio kuhar il je noso municiju


Kme, kme il est vraiment méchant

[Blek Stena]

Naravno. I u redu je pisati i o tome. Ali ne vidim u cemu je fazon pisati SAMO o tome. Vec ti rekoh, to je kao da citavu njemacku povijest gledas samo kroz WW2 i pocinjeni holokaust. Sto bi bilo ravno ludilu.

Napokon
dobra emisija na TV1--hajd vozdra

Izvaditi iz konteksta, omiljena zabava ljudi bez argumenata. Uzivaj

nije ni cudo sto je nalupo 40 hiljada postova. samo se ponavlja i karikira bez veze famozni citat Dobrice je postavio 12000 puta i jos mu nije dosadilo.
dobro neko rece ili promjenite naslov teme pa nastavite pljuvacinu ili se nebrecajte na postavljanje i pozitivnih stvari iz srpske istorije, kojih svakako ima.

[insomnia78]

Ima jasta
Trinaeste, trinaeste Bugar udario...


Kme, kme il est vraiment méchant

[salvatore paradise]

Ima jasta
Trinaeste, trinaeste Bugar udario...


Kme, kme il est vraiment méchant

Zasto dolazis na temu o kojoj nemas sta reci a ne zelis nista nauciti? Jebote mene ne interesuju teme o kuhanju pa ne idem tamo da spamam i unistavam ih... Moze li se ovo ikako regulisati?

[insomnia78]

Ma odakle da naucim
Copy/paste sa nekih opskurnih srpskih sajtova?


Kme, kme il est vraiment méchant

[salvatore paradise]

Ma odakle da naucim
Copy/paste sa nekih opskurnih srpskih sajtova?


Kme, kme il est vraiment méchant

Ima ovdje i ozbiljnih diskutanata. Ne mozes krajnosti uzimati kao primjere, to ne vodi nigdje. Inace da hoces nesto da naucis ne bi imao tako bahat stav (koji, bez ljutnje, zaista nemas cime potkrijepiti). Kme kme, inace vrlo originalno.

[SydneySerb1]

Ja ti kazem sta je covek stvarno radio, postoje dokazi da je bio cuvar, a narocito nije nikoga ubio.

Sigurno da je bilo i ljudi koji su radili sumnjive poslove to ja nikad nisam rekao suprotno.




Imam obaveza pa moram ici sad, nadam se da me necete banovati i da mozemo procitati i napisati jos zanimljivih odgovora.

[Chmoljo]

ne, sigurno ću te banovati, jer sam te već banovao

[12wer]

Streljanje djaka u Kragujevcu 1941-ve

Wehrmacht je poceo sa zlocinima pre SS-a (reorganizovana SA). Feldmarsal Wilhelm Keitel je 16 septembra izdao proglas u kome je naredjeno da se za svakog ranjenog Nemca ubije 50 "komunista", a za svakog ranjenog "100". Nemacke jedinice u Srbiji u pocetku i nisu htele da primenjuju tako drasticnu metodu ugusivanja ustanka. Medjutim, kako je ustanak jacao, i kako su i cetnicke i partizanske jedinice po Srbiji razbijale Wehrmacht, postalo je jasno da se tako nesto mora primeniti.

Pocelo je u Kraljevu zbog jednog cetnickog napada. Ubijeni su radnici i gradjani. Streljanje se dogodilo 14 oktobra 1941-ve, a streljanja su se nastavila tokom sledeceg dana. Tacan broj streljanih jos uvek nije utvrdjen. Procene su oko 4-5 hiljada ljudi.


Nastavilo se u Kragujevcu.

17 oktobra 1941-ve, partizanski i cetnicki odred su izvrsili prepad na nemacku kolonu kamiona kod Gornjeg Milanovca. Kada su Nemci pobijeni, cetnici su se povukli i otisli. Medjutim, partizanski odred pod komandom izvesnog izdajnickog pseta po imenu Raja Nedeljkovic je pocelo sa brutalnim skrnavljenjem leseva ubijenih Nemaca (imam licne razloge zasto Raju Nedeljkovica, kasnije proglasenog Narodnim Herojem, nazivam izdajnickim psetom). Odsecani su im prsti na rukama, nogama, kopane oci, cupani jezici i slicno. Najteze od toga je bilo to sto su im polni organi i testisi bili odsecani i stavljani u usta. Takvi su ostavljeni da ih Nemci pronadju. Nemci su sve leseve skupili na kamion i 18-og oktobra taj kamion provozali kroza Kragujevac. 19-og oktobra su pocela skupljanja ljudi. Nemci su narod koji je veoma pedantan, to im se mora priznati. Isli su od kuce do kuce, takodje racunajuci koga treba, a koga ne treba pokupiti.

Kad su shvatili da im nedostaje ljudi, usli su u Prvu Kragujevacku Gimnaziju (tadasnja Muska Realna Gimnazija), u jednu od manjih ucionica, takozvanu "sibicu" (tako ih mi koji smo tu Gimnaziju ucili zovemo), u koju je u tom trenutku bilo izmesteno odeljenje V-3 (Peto 3). Njihova regularna ucionica je danas tzv. "spomen-ucionica". Zasli su u klupe i birali. Princip je bio prost. Vojnik predje rukom po obrazu svakog pa ako se taj neko brije (lice mu hrapavo), uzimaju ga, a ako mu se jos nije razvila brada, ostavljaju ga. Sve u svemu, skupili su 39-oro djaka i jedan profesor. Kada su izvedeni, bilo 09.40h ujutro, 19-og oktobra 1941-ve. Sat na zgradi Gimnazije je tad stao.

Ukupno je skupljeno oko 10 hiljada ljudi, ili pola grada. Svi su oni drzani kao taoci u magacinima u Sumaricama. 21-og oktobra su pocela streljanja. Streljanja su nastavljena i tokom narednog dana. Svi su vojnici Wehrmachta listom izvrsavali naredjenja. Osim jednog. Taj jedan se zvao Jozef Sulc (Joseph Schultz). Odbio je da svojim mitraljezom puca u ljude. Ubijen je zajedno sa ostalima.

Ukupno je u Kragujevcu ubijeno 2976 ljudi (2536 je stari podatak), ukljucujuci Jozefa Sulca i 39-oro djaka odeljenja petog 3 Prve Kragujevacke Gimnazije, zajedno sa svojim profesorom. Ostali taoci su kasnije pusteni kucama, prestravljeni i istraumirani za ceo zivot.

Sat na zgradi Gimnazije je kasnije popravljen, ali se kvario mnogo puta. Svaki sledeci put kad je stao, stao je tacno u 09.40h, ili dvadeset do deset. Kao neka kletva je bilo to kobno vreme u koje je stao. Ali i toj kletvi je dosao kraj. Zadnji put se pokvario 2001-ve, mada nije stao u 09.40h. Necu da zvucim kao neko ko je praznoverac ili sujeveran, ali duhovi te dece su jos uvek u svojoj ucionici i u celoj Gimnaziji. Jos uvek su na tom prokletom casu matematike. Izgleda da se tih duhova ne mozemo resiti, kao ni tog i drugih gnusnih zlocina Wehrmachta.

[ravno]

Streljanje djaka u Kragujevcu 1941-ve

Wehrmacht je poceo sa zlocinima pre SS-a (reorganizovana SA). Feldmarsal Wilhelm Keitel je 16 septembra izdao proglas u kome je naredjeno da se za svakog ranjenog Nemca ubije 50 "komunista", a za svakog ranjenog "100". Nemacke jedinice u Srbiji u pocetku i nisu htele da primenjuju tako drasticnu metodu ugusivanja ustanka. Medjutim, kako je ustanak jacao, i kako su i cetnicke i partizanske jedinice po Srbiji razbijale Wehrmacht, postalo je jasno da se tako nesto mora primeniti.

Pocelo je u Kraljevu zbog jednog cetnickog napada. Ubijeni su radnici i gradjani. Streljanje se dogodilo 14 oktobra 1941-ve, a streljanja su se nastavila tokom sledeceg dana. Tacan broj streljanih jos uvek nije utvrdjen. Procene su oko 4-5 hiljada ljudi.


Nastavilo se u Kragujevcu.

17 oktobra 1941-ve, partizanski i cetnicki odred su izvrsili prepad na nemacku kolonu kamiona kod Gornjeg Milanovca. Kada su Nemci pobijeni, cetnici su se povukli i otisli. Medjutim, partizanski odred pod komandom izvesnog izdajnickog pseta po imenu Raja Nedeljkovic je pocelo sa brutalnim skrnavljenjem leseva ubijenih Nemaca (imam licne razloge zasto Raju Nedeljkovica, kasnije proglasenog Narodnim Herojem, nazivam izdajnickim psetom). Odsecani su im prsti na rukama, nogama, kopane oci, cupani jezici i slicno. Najteze od toga je bilo to sto su im polni organi i testisi bili odsecani i stavljani u usta. Takvi su ostavljeni da ih Nemci pronadju. Nemci su sve leseve skupili na kamion i 18-og oktobra taj kamion provozali kroza Kragujevac. 19-og oktobra su pocela skupljanja ljudi. Nemci su narod koji je veoma pedantan, to im se mora priznati. Isli su od kuce do kuce, takodje racunajuci koga treba, a koga ne treba pokupiti.

Kad su shvatili da im nedostaje ljudi, usli su u Prvu Kragujevacku Gimnaziju (tadasnja Muska Realna Gimnazija), u jednu od manjih ucionica, takozvanu "sibicu" (tako ih mi koji smo tu Gimnaziju ucili zovemo), u koju je u tom trenutku bilo izmesteno odeljenje V-3 (Peto 3). Njihova regularna ucionica je danas tzv. "spomen-ucionica". Zasli su u klupe i birali. Princip je bio prost. Vojnik predje rukom po obrazu svakog pa ako se taj neko brije (lice mu hrapavo), uzimaju ga, a ako mu se jos nije razvila brada, ostavljaju ga. Sve u svemu, skupili su 39-oro djaka i jedan profesor. Kada su izvedeni, bilo 09.40h ujutro, 19-og oktobra 1941-ve. Sat na zgradi Gimnazije je tad stao.

Ukupno je skupljeno oko 10 hiljada ljudi, ili pola grada. Svi su oni drzani kao taoci u magacinima u Sumaricama. 21-og oktobra su pocela streljanja. Streljanja su nastavljena i tokom narednog dana. Svi su vojnici Wehrmachta listom izvrsavali naredjenja. Osim jednog. Taj jedan se zvao Jozef Sulc (Joseph Schultz). Odbio je da svojim mitraljezom puca u ljude. Ubijen je zajedno sa ostalima.

Ukupno je u Kragujevcu ubijeno 2976 ljudi (2536 je stari podatak), ukljucujuci Jozefa Sulca i 39-oro djaka odeljenja petog 3 Prve Kragujevacke Gimnazije, zajedno sa svojim profesorom. Ostali taoci su kasnije pusteni kucama, prestravljeni i istraumirani za ceo zivot.

Sat na zgradi Gimnazije je kasnije popravljen, ali se kvario mnogo puta. Svaki sledeci put kad je stao, stao je tacno u 09.40h, ili dvadeset do deset. Kao neka kletva je bilo to kobno vreme u koje je stao. Ali i toj kletvi je dosao kraj. Zadnji put se pokvario 2001-ve, mada nije stao u 09.40h. Necu da zvucim kao neko ko je praznoverac ili sujeveran, ali duhovi te dece su jos uvek u svojoj ucionici i u celoj Gimnaziji. Jos uvek su na tom prokletom casu matematike. Izgleda da se tih duhova ne mozemo resiti, kao ni tog i drugih gnusnih zlocina Wehrmachta.

Nakon što si ispod posta o silovanim Bošnjakinjama od strane srpsko-četničkih hijena odlučio staviti "srpsku slavu", sada stavljaš priču o "nevinoj, jadnoj srpskoj deci i nejači"?! To je ruganje, sebre, a najviše se rugaš i pišaš po ovima pobijenim u Kragujevcu. Ako su pobijeni da bi ti ovo mogao ovdje rigati - ispade da su zaslužili. A nisu. Da su znali da ćeš ih ti i takvi naslijediti, sami bi se ubili. Ti si školski primjer mazohiste.
Bošnjaci se NIKADA nisu rugali tuđim nevinim žrtvama, jer u tome nema sreće ni mala. To je protiv Boga, a to tebi ne treba - ti imaš Miloša Kobilu. Vama izgleda uvijek malo krvavih bajki.

[12wer]

Streljanje djaka u Kragujevcu 1941-ve

Wehrmacht je poceo sa zlocinima pre SS-a (reorganizovana SA). Feldmarsal Wilhelm Keitel je 16 septembra izdao proglas u kome je naredjeno da se za svakog ranjenog Nemca ubije 50 "komunista", a za svakog ranjenog "100". Nemacke jedinice u Srbiji u pocetku i nisu htele da primenjuju tako drasticnu metodu ugusivanja ustanka. Medjutim, kako je ustanak jacao, i kako su i cetnicke i partizanske jedinice po Srbiji razbijale Wehrmacht, postalo je jasno da se tako nesto mora primeniti.

Pocelo je u Kraljevu zbog jednog cetnickog napada. Ubijeni su radnici i gradjani. Streljanje se dogodilo 14 oktobra 1941-ve, a streljanja su se nastavila tokom sledeceg dana. Tacan broj streljanih jos uvek nije utvrdjen. Procene su oko 4-5 hiljada ljudi.


Nastavilo se u Kragujevcu.

17 oktobra 1941-ve, partizanski i cetnicki odred su izvrsili prepad na nemacku kolonu kamiona kod Gornjeg Milanovca. Kada su Nemci pobijeni, cetnici su se povukli i otisli. Medjutim, partizanski odred pod komandom izvesnog izdajnickog pseta po imenu Raja Nedeljkovic je pocelo sa brutalnim skrnavljenjem leseva ubijenih Nemaca (imam licne razloge zasto Raju Nedeljkovica, kasnije proglasenog Narodnim Herojem, nazivam izdajnickim psetom). Odsecani su im prsti na rukama, nogama, kopane oci, cupani jezici i slicno. Najteze od toga je bilo to sto su im polni organi i testisi bili odsecani i stavljani u usta. Takvi su ostavljeni da ih Nemci pronadju. Nemci su sve leseve skupili na kamion i 18-og oktobra taj kamion provozali kroza Kragujevac. 19-og oktobra su pocela skupljanja ljudi. Nemci su narod koji je veoma pedantan, to im se mora priznati. Isli su od kuce do kuce, takodje racunajuci koga treba, a koga ne treba pokupiti.

Kad su shvatili da im nedostaje ljudi, usli su u Prvu Kragujevacku Gimnaziju (tadasnja Muska Realna Gimnazija), u jednu od manjih ucionica, takozvanu "sibicu" (tako ih mi koji smo tu Gimnaziju ucili zovemo), u koju je u tom trenutku bilo izmesteno odeljenje V-3 (Peto 3). Njihova regularna ucionica je danas tzv. "spomen-ucionica". Zasli su u klupe i birali. Princip je bio prost. Vojnik predje rukom po obrazu svakog pa ako se taj neko brije (lice mu hrapavo), uzimaju ga, a ako mu se jos nije razvila brada, ostavljaju ga. Sve u svemu, skupili su 39-oro djaka i jedan profesor. Kada su izvedeni, bilo 09.40h ujutro, 19-og oktobra 1941-ve. Sat na zgradi Gimnazije je tad stao.

Ukupno je skupljeno oko 10 hiljada ljudi, ili pola grada. Svi su oni drzani kao taoci u magacinima u Sumaricama. 21-og oktobra su pocela streljanja. Streljanja su nastavljena i tokom narednog dana. Svi su vojnici Wehrmachta listom izvrsavali naredjenja. Osim jednog. Taj jedan se zvao Jozef Sulc (Joseph Schultz). Odbio je da svojim mitraljezom puca u ljude. Ubijen je zajedno sa ostalima.

Ukupno je u Kragujevcu ubijeno 2976 ljudi (2536 je stari podatak), ukljucujuci Jozefa Sulca i 39-oro djaka odeljenja petog 3 Prve Kragujevacke Gimnazije, zajedno sa svojim profesorom. Ostali taoci su kasnije pusteni kucama, prestravljeni i istraumirani za ceo zivot.

Sat na zgradi Gimnazije je kasnije popravljen, ali se kvario mnogo puta. Svaki sledeci put kad je stao, stao je tacno u 09.40h, ili dvadeset do deset. Kao neka kletva je bilo to kobno vreme u koje je stao. Ali i toj kletvi je dosao kraj. Zadnji put se pokvario 2001-ve, mada nije stao u 09.40h. Necu da zvucim kao neko ko je praznoverac ili sujeveran, ali duhovi te dece su jos uvek u svojoj ucionici i u celoj Gimnaziji. Jos uvek su na tom prokletom casu matematike. Izgleda da se tih duhova ne mozemo resiti, kao ni tog i drugih gnusnih zlocina Wehrmachta.

Nakon što si ispod posta o silovanim Bošnjakinjama od strane srpsko-četničkih hijena odlučio staviti "srpsku slavu", sada stavljaš priču o "nevinoj, jadnoj srpskoj deci i nejači"?! To je ruganje, sebre, a najviše se rugaš i pišaš po ovima pobijenim u Kragujevcu. Ako su pobijeni da bi ti ovo mogao ovdje rigati - ispade da su zaslužili. A nisu. Da su znali da ćeš ih ti i takvi naslijediti, sami bi se ubili. Ti si školski primjer mazohiste.
Bošnjaci se NIKADA nisu rugali tuđim nevinim žrtvama, jer u tome nema sreće ni mala. To je protiv Boga, a to tebi ne treba - ti imaš Miloša Kobilu. Vama izgleda uvijek malo krvavih bajki.

Ko ti ljulja kavez?

[vakutta]

http://www.e-novine.com/region/region-b ... ljice.html

Pred zidom šutnje: Ispovjest silovane žene
Htjela bi da ti skinem povez, je li, učiteljice?
Zapisala: Seada Vranić



Izvor: http://www.dw.de
Žene u crnom objavile su 2007. godine knjigu „Ženska strana rata“, u kojoj se nalaze i delovi knjige Seade Vranić „Pred zidom šutnje“, gde su zabeležene ispovesti žena koje su silovan tokom srpske agresije na BiH. „Silovanje je jedini zločin koji se nikad, ni po kakvim okolnostima, ne može počiniti iz nehata, niti pak u samoobrani. Tokom devedesetih godina deseci tisuća žena i djevojčica su silovane u Bosni i Hercegovini. Zemlja je potpuno razorena i 'silovana' pred očima međunarodne zajednice, koja je postala sukrivcem njezine tragedije. Svi koji su istraživali ratna silovanja u Bosni i Hercegovini ističu da im je šutnja žrtava najveća prepreka, često nesavladiva. I moje iskustvo to potvrđuje. Šutnja je i u mom istraživanju bila moj najveći protivnik. Često sam se osjećala kao pred zidom, a preda mnom su bila ljudska bića, nesretna, posramljena, ponižena, izgubljena. Mnoge žrtve su mjesecima bile pod najgorom torturom u logorima i zatvorima. Mnoge su izgubile djecu, muževe i roditelje. Iza većine su ostali spaljeni i srušeni domovi. Razumijela sam njihovu šutnju“, kaže autorka knjige

Uhapsili su me 30. aprila navečer. Tog dana, rano ujutro, odveli su mog muža. Ne znam imena tih ljudi. Dvojica su bili u policijskim uniformama, treći je bio civil. Nisam sigurna jesu li mještani, iz Prijedora. Za nekoliko mjeseci od doseljenja iz Banja Luke, upoznala sam malo Prijedorčana. Bili smo frišak bračni par i nismo se baš pretrgli tražeći društvo.


Imali smo prijatelje, nešto stariji bračni par koje je moj muž znao još iz djetinjstva. Oni su mu i našli posao u Prijedoru i zato smo tu i preselili. Nadala sam se da ću se i ja, kao učiteljica, lako zaposliti u nekoj od prigradskih ili seoskih škola. Naši prijatelji napustili su Prijedor dva mjeseca prije našeg hapšenja. Odlučili su se iznenada na takav korak, isto savjetujući i nama. Nažalost, nismo ih poslušali.


Mislili smo da neće biti rata. Vjerovali smo da će se srpske bukadžije na kraju ipak smiriti. Niko ih nije ugrožvao ni u Bosni ni u Prijedoru. Uvijek su u svemu Srbi imali glavnu riječ.


Kad su došli po moga muža, kazali su da se radi o rutin­skom razgovoru i da će ga iz policije odvesti ravno na posao. U tom trenutku mi nismo znali da je upravo protekle noći, koji sat prije, specijalna srpska vojna policija smijenila vlast, legalnu vlast, u Prijedoru i da su počela hapšenja. Muž se nije opirao. Mirno je pošao s njima. Na poslu se nije pojavio niti sam ga više ikad vidjela.


Po mene su došli isti onaj civil i jedan od policajaca. Rekli su da samo trebam potvrditi iskaz muža da nije politički dje­lovao u SDA i da ću za sat-dva uživati u toplom muškom zagrljaju. Naslutila sam zlo tek kad su mi u automobilu koji nije imao policijske oznake, stavili na oči nekakav povez.


Nakon pola sata ili sat vožnje, izveli su me iz automobila i uveli u neku prostoriju. Znam da nije bila na spratu, jer se nismo penjali stepenicama. Neko me je gurnuo na pod. Bio je od betona. Kad su se vrata zalupila, skinula sam povez. Bio je potpuni mrak. Osjetila sam disanje i nekakvo mumlanje pa sam zaključila da nisam sama u sobi. Nisam ni uspjela saznati o kome se radi, jer su se ubrzo otvorila vrata propustivši malo svjetla iz hodnika. Primjetila sam osobu u vojničkoj uniformi i tek kad se izderala na mene što sam skinula povez, shvatila sam da je žena. Naglo je zalupila vratima tako da nisam stigla iskoristiti taj tračak svjetla i vidjeti ko se još nalazi u sobi.




Photo: Stock
Vratila se za nekoliko trenutaka s povezom. Bila je to, zapravo, muška čarapa koju mi je stavila na oči i povezala sa špagom. Od smrada sam zamalo ispovraćala. Odmah me je nakon toga odvela u drugu prostoriju i naredila mi da skinem odjeću i cipele. Ona mi je skinula sat, narukvicu i vjenčani prsten. Naušnice mi je iščupala. Ostala sam samo s povezom na očima. Nisam se usudila skinuti ga ni kad sam, na kratko, ostala sama.


Čuvarica se ubrzo vratila s još jednom osobom. Čula sam kad je toj drugoj osobi rekla: "Evo ti je pa radi sa smrdljivkom što ti padne na pamet." Druga je osoba bio muškarac. Znala sam to čim me je uhvatio za nadlakticu i gurnuo na nekakav ležaj. "Stvarno smrdiš, bogtejebo", podviknuo mi je na uho dok mi je rukama gnječio grudi. Ne znam kako sam se usudila reći da ne smrdim ja nego čarapa. Valjda mi je to spontano izletilo. Nisam ni bila dovoljno svjesna što sam rekla, jer sam bila uplašena više nego ikad u životu. .


"Aaa, htjela bi da ti skinem povez, je li učiteljice?! Htjela bi me vidjeti. Pa dobro, pogledaj svoga Novicu, ali upamti da srpske čarape ne smrde. Treba da ti bude čast što te Srbin hoće jebati... Sjećaš li se Novice iz četvrtog A", upitao je skidajući mi povez.


Nekoliko trenutaka nisam mogla ništa vidjeti iako je bilo upaljeno svjetlo. Tek kad su mi se oči priviknule na svjetlo, vidjela sam mu lice. Bilo mi je nepoznato. Još ne mogu vjerovati da je on bio moj učenik, da me je silovao moj bivši učenik. Po godinama bi, možda, i mogao biti iz prve generacije u mojoj učiteljskoj praksi. Bio je ispod dvadesete, što znači da je tada, kad sam ja počela raditi kao učiteljica, mogao biti četvrti razred osnovne skole. Ali, njegovo mi je lice bilo nepoznato, a ne sjećam se nijednog učenika s tim imenom.




Izvor: newindianexpress.com
Te prve noći moga zatočeništva, silovala su me još sed­morica, ali ni jednom od njih nisam vidjela lice, jer mi je Novica, ako mu je to uopšte pravo ime, poslije ponovo stavio povez na oči. Prije nego je otišao, privezao me je za ležaj. Svezana, raširenih nogu i ruku iznad glave, poslužila sam za iživljavanje sedmorici 'Jugovića'. Tako im se umiljavala ona žena, čuvarica. Povremeno je ulazila u sobu da provjeri treba li me "kupati". Kasnije sam shvatila da "kupanje" znači polijevanje hladnom vodom u slučaju da se zatvorenik onesvijesti.


Sutradan su me kamionom prebacili na drugo mjesto, zajedno s grupom zatvorenica koje su, kao i ja, imale poveze na očima i ruke vezane na leđima. Poslije duže vožnje smještene smo u neku baraku bez prozora, u koju je svjetlo ulazilo samo onda kad su se otvarala vrata. Ne znam gdje je bilo to mjesto. Možda je blizu Bosanske Gradiške, jer sam jednom čula da je jedan od stražara spomenuo drugom kako mora do vulkanizera u Gradišku. .


Ne mogu tačno reći koliko sam tu ostala, jer u mraku izgubiš svaki pojam o vremenu. Čini mi se da sam u toj mračnoj baraci provela cijelu vječnost. Dok sam tu bila zatvorena, stražari su me nekoliko puta pretukli. Tako su neki od njih prekraćivali dosadu pošto bi prije toga zatvorenicu silovali.




Izvor: http://www.dw.de
Jedan stražar (zvali su ga Kostur, makar je bio prilično gojazan) kundakom puške mi je ozlijedio čeljust i izbio sve zube na lijevoj strani. Ovo na licu mi je "uspomena" od Kos­tura. Njega smo se najviše bojale jer je bio pravi sadist. Ženama je gurao pivsku bocu u... i prisiljavao svaku da mu "puši". Meni je pokušao ugurati cijev pištolja... Instinktivno sam se trgla i udarila ga nogom koju je, siguran da se neću usuditi ni moći suprotstaviti, bio labavo privezao za ležaj. Iznenađen i bijesan uzvratio mi je kundakom. Ne sjećam se samog udarca. Posljed­nje što pamtim je kretnja kojom je sa stolice dohvatio pušku. Mislim da sam dugo bila u nesvijesti.


Kad sam došla k svijesti, još sam bila u istoj sobici u kojoj su nas stražari silovali. Oni su to zvali "razonodom". Čeljust mi je bila povezana nekakvom krpom, a u ustima sam imala okus krvi. Cijela me je glava boljela. U tom momentu prvo mi je palo na pamet da nemam na očima povez. Kostur je jedini svakoj od nas skidao povez hvalisajući se da se on nikoga ne boji. Naravno, svakoj bi opet povezao oči prije povratka u baraku.


Pošto sam bila sama u sobi mogla sam je pažljivo razgledati. Bila je prilično mala, petnaestak kvadrata, a možda i manje. Zidovi su bili jako prljavi, s dosta vidljivim krvavim mrljama. Neke su bile sasvim tamne ali je bilo i svježih, crvenih. Osim ležaja i dvije stolice, u sobi nije bilo drugih stvari. Na prozoru nije bilo nikakve store; pa je neko na stakla zalijepio stare novine, na mjestima već iskidane.


Taj prozorčić me je mamio, ali nisam imala snage da ustanem s ležaja i barem nakratko provirim vani. Ležeći sam jedino mogla osluškivati zvukove. Zatvorila sam oči, jer sam imala osjećaj da su mi tad bolovi u glavi slabiji. Povremeno su do mene dopirali glasovi stražara.


U jednom momentu neko je ušao u sobu. Pretvarala sam se da sam u nesvijesti i kad sam pomislila da mi nije upalilo, čula sam ga kako dovikuje nekome da kaže Kosti da sam još u nesvijesti. Drugi glas je uzvratio: "Šta se Kosta toliko interesuje za Turkinju? Nije se, valjda, u nju zaljubio? " Ponovo se oglasio onaj u sobi, dobacivši onome u hodniku da mi je Kosta poz­navao muža, jer su zajedno završili tehničku u Banja Luci. Dodao je još da se "Kosta mislio prvi nasladiti, ali ga je malac pretek'o"..


Tad je doviknuo onome drugom da donese vodu pa da me vrate u "krmetnjak". Nije više imalo smisla pretvarati se. Otvo­rila sam oči kako bih izbjegla "kupanje", ali ih to nije spriječilo da izliju cijeli lonac na mene. Valjda im se nije dalo vraćati natrag pun lonac vode. Vukući me po podu i zemlji, vratili su me u baraku. Naravno, nisu mi zaboravili povezati oči.




Photo: Stock
Opet sam bila u mraku bez dovoljno zraka, s nesnosnim bolovima u glavi i grčevima u želucu koji će potrajati danima, jer čak ni rijetke i oskudne obroke kukuruzne kaše koju su nam davali da nas održe u životu, nisam mogla jesti. Ipak, teže od bolova i gladi, teže i od poniženja koje ti ubije svaku volju, bilo je saznanje da više neću vidjeti muža. Iako sam se povremeno tješila da ne mora značiti da je mrtav ako ga je Kosta "po­znavao", neki unutrašnji glas mi je govorio da nije živ. Odlučila sam tada nešto preduzeti: ili se izvući iz onog pakla ili umrijeti. Znala sam, ako ne uspijem, ubiće me. Smrti se nisam bojala.


Pošto su me stražari poštedili svojih sadističkih seansi, imala sam vremena da razmislim i malo osmotrim okolinu, bolje reći da je opipam, jer u onom mraku ruke su nam zami­jenile oči. Znala sam da nijedna od zatvorenica koje su, kao i ja, bile u jadnom stanju, pretučene, iscrpljene i izmrcvarene, nije u stanju fizički se nositi s onim skotovima. Međutim, gore od toga je bilo njihovo beznađe. Jednostavno su se prepustile sudbini. Čula sam mnoge od njih kako se tiho mole Bogu da ih uzme.


Slušajući ih mislila sam da ću poluditi. Ne znam šta me je navelo na pomisao da to i ne bi bilo loše. Tad sam odlučila: poludiću, glumiću luđakinju. Nisam znala kako, a nisam ni neki talent za glumu. Pjevanje se nametnulo kao jedini način. Izne­nada mi je sinula ta ideja.


Čim sam se osjećala malo bolje i mogla micati ustima, probala sam pjevušiti, a žena koja je sjedila do mene, kojoj nikad nisam sasvim jasno uspjela vidjeti lice, Hatidža J., naglo je odskočila od mene i povikala: ova je skrenula, pobudalila je.


Osjetila sam da su se ostale zatvorenice okupile oko mene. Pipale su mi lice i ruke, postavljale su mi razna pitanja. Nihada, najmlađa među nama, četrnaestgodišnjakinja, rasplakala se, ali ja više nisam mogla natrag. Nastavila sam s pjesmicama koje sam pjevala s djecom u školi. Žene oko mene počele su glasno komentarisati kako sam pobudalila od Kosturovog udarca u glavu. Jedna od njih, ne znam koja, rekla je da je to, možda, zbog muža, da sam vjerovatno saznala da su ga Srbi zaklali. Umjesto da kriknem, nastavila sam pjevati još glasnije.


Možete li zamisliti koje sam se pjesme sjetila? Čije pjesme? Srpske! Zapjevala sam "Moj Milane, jabuko sa grane". Nikad mi se nije sviđala ta pjesma niti sam je kad pjevala iako sam na veselicama pjevala i njihove pjesme. Ravnopravno sa sevda­linkama.




Izvor: ibtimes.com
Jedan stražar utrčao je u baraku kao sumanut, a za njim i drugi. Izvukli su me vani. Vjerovatno su bili šokirani mojom pjesmom kad su mi zaboravili povezati oči. Vikali su da umuknem, a ja sam, skoro zaslijepljena suncem, škiljila i pjevala iz sveg glasa. Imala sam osjećaj da sam u magli, ali sam uskoro počela razabirati okolinu. Baraka je izvana izgledala poput montažne hale. Mogla je biti skladište ili manja tvornica, radionica. Na prozorima su bile zakovane daske. Nešto dalje je bila manja kuća, prizemnica i traktor s prikolicom ispred nje. Zaključila sam da je u toj kući ona soba u kojoj su nas silovali.


Stražari, još zbunjeni, dovukli su me do kuće i prislonili uz zid. Mlađi je u mene uperio pušku, ali ja sam nastavila pjevati. Tada je stariji izvadio iz čizme nož i stavio mi ga pod grlo. To je bio Kostur. Njega sam naravno već vidjela. Sledila sam se i na trenutak zašutila. Ustvari, nisam čula vlastiti glas iako sam se trudila otvarati usta.


Pomislila sam da neću izdržati. Puške se nisam bojala, ali me je skoro uhvatila panika od pomisli da bi me Kostur mogao izmasakrirati. On je to bio u stanju učniti. Ni danas mi nije jasno kako sam smogla snage i nastavila pjevati. Ne sjećam se šta sam pjevala. Znam samo da sam se derala iz sveg glasa i da me je čeljust jako boljela. Pretpostavljam da je to privuklo ostale da izađu iz kuće. Jedan od njih, jedini uredno podšišan i "ispeglan", upitao je šta se dešava i zašto nemam povez. Kostur mu je odgovorio: "Izgleda, Kosta, da tvojoj 'simpatiji' više nećemo morati vezati oči. Pošandrcala je!"


Ja sam, naravno, nastavila pjevati pa je Kosta, onaj koji je "poznavao" moga muža, naredio da me "okupaju". "Kupali" su me nekoliko puta, šamarali, stavljali mi nož pod grlo a onda su odustali. Ohrabrena, počela sam skakutati, tobože plesati. Čak sam u jednom momentu htjela prići Kosti i zaplesati s njim. Kosti koji mi je, možda, zaklao muža. Znam da Vam to zvuči nevjerovatno, ali ja sam to zaista htjela učiniti da ih uvjerim da sam luda. Kosta me je preduhitrio i naredio da me vrate u baraku.


Nakon toga danima su me testirali. Odvodili u onu kućicu i tukli, polivali vodom ali me nisu silovali. U početku su mi stavljali povez na oči kad su me izvodili iz barake, a kasnije su i s time prestali. Naravno, drugim ženama nisam otkrila da je moje ludilo lažno. I danas me peče savjest što sam ih mojim deranjem izbezumljivala. Bojala sam se da bi me neka od njih mogla odati da bi sebe spasila ili barem ublažila muke.


Svi su povjerovali u moje ludilo, a i sama povremeno nisam bila sigurna jesam li još normalna osoba. Nisam samo pjevala dok sam bila budna, moji su snovi bili 'raspjevani'. To me je spasilo od pakla. Preživjela sam.

........

[ravno]

Ko ti ljulja kavez?

Meni niko, tebi REPUBLIKA E KOSOVËS!

[12wer]

Ko ti ljulja kavez?

Meni niko, tebi REPUBLIKA E KOSOVËS!

REPUBLIKA E KOSOVËS

[CSKA]

Pricate o srpskoj istoriji,a niko da spomene jucerasnji dan i devedesetpet godina od prisjedinjavanju Vojvodine Srbiji.


Велика народна скупштина остварила вековни српски сан

– Нови Сад не памти датум значајнији од 25. новембра 1918. године и Велике народне скупштине која је једногласно донела одлуке да се ослобођени крајеви Бачка, Банат и Барања отцепљују од Угарске и да се безусловно и коначно присаједињавају матици – Краљевини Србији, да се Влада у тек ослобођеном Београду овлашћује да заступа наше интересе на мировној конференцији и да се привремена власт врши преко народних управа.

И те одлуке Велике народне скупштине које су донете једногласно испуниле су вековни сан Срба и других Словена с ових подручја. Испуниле су сан који смо сањала од цара Јована Ненада и преко митрополита Стефана Стратимировића и патријарха Јосифа Рајачића – казао је градоначелник Новог Сада Милош Вучевић на свечаној академији поводом 95 година присаједињења Војводине Србији. – Нови Сад је био и биће светионик слободе, равноправности и грађанског реда и мира.

Министар правде и државне управе у Влади Републике Србије Никола Селаковић упитао је да ли има веће части од служења свом роду, и додао да је пре девет и по деценија било срамота поставити такво питање, јер се одговор знао, али да у овом тренутку нема бољег повода да се постави исто питање.

– Нови Сад с поносом памти светле тренутке у својој историји и неће и не сме да заборави ни 9. ни 25. новембар 1918. године јер то су датуми када су испуњени вишевековни снови наших предака, а на нама је да покушамо да будемо достојни њихови потомци и да чувамо оно што су нам оставили. Пре свега, да чувамо слободу – изјавио је јуче новосадски градоначелник Милош Вучевић на свечаној академији поводом 95 година од присаједињења Војводине Србији.

У препуној сали Српског народног позоришта Вучевић је направио историјски пресек збивања која су претходила ослобођењу Новог Сада 9. новембра 1918. године и Великој народној скупштини Срба, Буњеваца и других Словена 25. новембра.

– Наш град је за време Првог светског рата, са становишта Срба, али и других словенских народа, био окупирани град – напоменуо је градоначелник, и додао да је Нови Сад раширеним рукама дочекао ослободиоце – Српску краљевску војску, која је ослободила и Срем и Бачку и Банат и Барању.

Он је подсетио на то да је у току Првог светског рата био забрањен рад Матици српској и културно-уметничким друштвима, српске и буњевачке новине биле су забрањене, а с цркава су скидана звона и забрањена је употреба ћирилице.

Вучевић је истакао да је након ослобођења у Новом Саду оформљен и Српски народни одбор, који је сазвао Велику народну скупштину Срба, Буњеваца и других Словена за 25. новембар и утврдио изборна правила. По његови речима, већ тада је учињен први корак ка демократичности друштва јер је утврђен број грађана за избор посланика, али је и први пут дато право женама да гласају. Око Српског народног одбора нису се окупљали само Срби већ и Буњевци, Словаци, Русини и Хрвати, као и представници свих тадашњих странака: радикала, социјалиста и демократа.

А. Савановић

http://www.dnevnik.rs/politika/velika-n ... srpski-san