Srpska proslost

[Chmoljo]

Primetila sam da vecina vas i dalje veruje u teorije po kojima su Srbi za sve krivi, kako su oni zlocinacki narod, kako je Nacertanije sovinisticki projekat itd.
Neki cak idu toliko daleko da osudjuju Srbe sto su se uopste usudili da oslobadjaju Kosovo, Makedoniju, BiH i ostale jugoslovenske zemlje. Nije ni cudo kada se u bosnjackim medijima i skolstvu sistematski vodi antisrpska propaganda. Ne sme se nikako priznati da su Srbi uradili nesto dobro i pravedno.

dosta je i tebe bilo vala. ni najgorem dušmaninu ne bih poželio ta "oslobađanja". zbogom...

[JThomas]

i stanovnici vukovara su cvećem dočekali tenkove oslobodilačke jugoslavenske narodne armije...

[Toto]

Primetila sam da vecina vas i dalje veruje u teorije po kojima su Srbi za sve krivi, kako su oni zlocinacki narod, kako je Nacertanije sovinisticki projekat itd.
Neki cak idu toliko daleko da osudjuju Srbe sto su se uopste usudili da oslobadjaju Kosovo, Makedoniju, BiH i ostale jugoslovenske zemlje. Nije ni cudo kada se u bosnjackim medijima i skolstvu sistematski vodi antisrpska propaganda. Ne sme se nikako priznati da su Srbi uradili nesto dobro i pravedno.

dosta je i tebe bilo vala. ni najgorem dušmaninu ne bih poželio ta "oslobađanja". zbogom...

Jelena, zena koje nema.

[bokakotorska]

Oslobodjenje Beograda 1944

I ove godine proslavljeno je oslobodjenje Beograda, istina posle visegodisnje pauze. Prilika je bila izgleda da se uzmu i novi krediti, no to je politika.

Cinjenice kazu da je Beograd, prestonica Kraljevine Jugoslavije,

posle poraza Vojske Kraljevine Jugoslavije 1941 god,

okupiran od nacisticke Nemacke.

Taj isti Beograd, cetiri godine kasnije posle nacisticke okupacije i cetvorogodisnjeg gradjanskog rata - koji se na teritoriji danasnje Srbije vodio izmedju Cetnika i Partizana,

oslobodjen je 20 Oktobra 1944 od strane Crvene Armije SSSRa i jedinica NOV Jugoslavije.

Cinjenica da je ova promena vlasti izvresena

u vreme najveceg stradanja naroda i za vreme okupacije zemlje od nacista
uz pomoc strane vojske i u svrhu nametanja strane ideologije sigurno je faktor zbog koga

je i danas 19 godina od raspada SFRJ i propasti SKJ tesko doziveti ovo oslobodjenje kao istinsko.
Ono sto istinsko oslobodjenje donosi trebalo bi biti kontinuitet i nastavak onoga sto je prethodilo okupaciji ili ratu.
Kada dodje do oslobodjenja koje sobom donese i druge, nicim izazvane posledice od strane vecine domaceg stanovnistva, onda to oslobodjenje samo po sebi namece kompromis i zahteva sire razumevanje.

Bez obzira sto su i porazeni i pobedjeni iz II svetskog rata odavno mrtvi ova dilema ostaje i danas. Ne zbog potomaka jednih ili drugih, jer i oni lagano odustaju od te price, jer zivot namece druge zadatke.

Razlog moze biti upravo vrsta oslobadjanja koja je dosla te 1945. Kvalitet sveukupnog zivota koji je nametnut od tada do 1990. Kvalitet koji je bio ocigledno razlicit od onog od pre 1941 i zbog kojeg sada ponovo mora da se gradi sistem vrednosti silom ukinut 1945. Naravno sistem se razvijao neometano u zemljama u kojima nije bilo nametanja ideologije 1945. Takodje vrednosni sistem je uklopljen i u novi bezbednosni sistem Evrope, potpuno razlicit od onog iz 1941, i sada kada nam se, opet silom, vraca nije u svemu isti.

Vezano za ovu kvalitativnu promenu vredi navesti i vec cuvenu Cercilovu izjavu vezano za Partizane i Cetnike te njihovu sposobnost ubijanja Nemaca, koja ih preporucuje za Britansku sponzorsku naklonost, a koja se i ovde na drugom pdf koristila.

Koristila se u skracenoj verziji upravo da bi prikrila pravu istinu, a to je promena kvaliteta zivota, vezano za promenu sistema.

Fitzroy Maclean discussed Yugoslavia with Churchill in Cairo after the Tehran Conference
. Churchill said that as neither of them intended to live there after the war: "… the less you and I worry about the form of Government they set up, the better. That is for them to decide. What interests us is, which of them is doing most harm to the Germans".

Ficroj Mek Lin diskutovao je o Jugoslaviji sa Cercilom u Kairu posle Konferencije u Teheranu. Cercil je rekao da kako nijedan od njih ne namerava da zivi tamo nakon rata ..” sto manje ja i ti brinemo o formi vladanja koji ce oni uspostaviti, to bolje. To je na njima da odluce. Ono sto nas interesuje je ko od njih cini vise stete Nemcima”.

http://www.absoluteastronomy.com/topics ... the_Allies

Smatram da ovakav pogled na stvari ne predstavlja nikakvu reviziju istorije, vec naknadno sagledavanje.
Takvo sagledavanje istorije daje prednost sireg sagledavanja sveukupnih promena, a ne usko jednostrano gledanje kakvo je preovladjivalo do 1990.

Ova dilema u Srbiji vezano za vrednosti sopstvenog « oslobodjenja » ili oslobodjenja, vrlo je zgodna i korisna samim Srbima da shvate ostale Jugoslovene u njihovom poimanju nekih prethodnih oslobodjenja ili « oslobodjenja ».

Naime imajuci sopstvenu dilemu, mogu lakse razumeti zasto oslobodjenje jednih moze nekada znaciti i « oslobodjenje » nekom drugom.
To je uvek tako kada « oslobodjenje » narusi postojeci sistem vrednosti, bez istinskog i zeljenog ucesca vecine stanovnistva neke oblasti.

[zonbirile]

@bokakotorska
ne sluđuj mlade četničke naraštaje lažima i krivim interpretacijama.Crvena Armija je ušla na osnivu dogovora u Jalti i na pritisak saveznika,a da bi se sačuvala forma,Tito je dao pristanak.Hočeš reći da NOVJ ne bi zgazila bandu sama i o kakvim ti to borbama sanjaš u Srbiji.Osim piličarenja po selima,četnici nisu imali pristup u gradove,a Švabama 44g je bila samo važna odstupnica,koridor za povlačenje iz juga Evrope.Opet kakaš i glorifikuješ četništvo,sem toga od augusta Čiča desperados bez zvanja i vojske,a 30% se fino obrijalo i prešlo u partizane.

[bokakotorska]

ne da karikaturu, evo je na donjem linku, savremena Jalta

http://www.politika.rs/karikaturisti-po ... je.sr.html

tema u mom gornjem postu je bila "oslobadjanje" i oslobadjanje.
NOVJ i Cetnici su na drugom pdf u

Sretna Nova godina

[bokakotorska]

Сећање на масакр у Кравици

Муслиманске оружане снаге Насера Орића напале су у 7. јануара 1993. године Кравицу и околна српска села и мештане убили и измасакрирали на кућном прагу
Братунац – Парастосом у цркви и полагањем цвећа на централном спомен-обележју у Кравици код Братунца, јуче је обележена 17. годишњица страдања 49 српских цивила које су 7. јануара, на Божић, 1993. године убили припадници муслиманске Армије БиХ из Сребренице, а 86 ранили, преноси Танјуг.
Јаке муслиманске оружане снаге из Сребренице под командом Насера Орића напале су у рану зору из више праваца Кравицу и околна српска села и све мештане који нису успели да побегну убили и измасакрирали на кућном прагу. Међу убијенима је било највише жена, деце и стараца. Седморо заробљених је након тортуре и мучења у затвору у Сребреници убијено.
Више од 1.000 мештана Кравице, носећи децу и рањенике, успело је да се кроз велике сметове снега на путу дугом око пет километара преко планинских превоја пробије до реке Дрине, да би чамцима били пребачени у Србију.
После Божића 1993. године пронађено је и сахрањено само девет српских цивила, док су посмртни остаци 40 масакрираних мештана пронађени и идентификовани тек два месеца касније.
У овом највећем српском насељу у средњем Подрињу без једног или оба родитеља остало је 101 дете.
Кравица, у којој је пре рата живело 2.500 становника, током ратних 1992. и 1993. године била је стална мета напада наоружаних муслимана из села у околни Сребренице и Братунца који су у том периоду убили 152 српска цивила и војника, а 168 ранили.
За те злочине, као и за све остале злочине почињене на подручју Сребренице и Братунца још ниједан муслиман или Бошњак није одговарао, а Хашки суд је 3. јула 2008. године Орића ослободио оптужби због недостатка доказа за командну одговорност.
На простору од 64 квадратна километра месне заједнице Кравица муслимани су током 1992. и почетком 1993. године разорили сва села и засеоке, укупно 30, у којима је срушено свих 688 стамбених и 27 друштвених објеката. Од тих 30 села, 26 су и данас потпуно празна и разорена. Само се у четири насеља вратио занемарљиво мали број, углавном старијих, људи.

[објављено: 06/01/2010]

http://www.sarajevo-x.com/forum/viewtop ... &sk=t&sd=a

Heroji odbrane Bosne i Hercegovine

Nurija Memisevic - Nurijica
1966 - 1993
...
Medjutim to Nurijicu ne zaustavlja, ucestvuje u bitci za Kravicu, i tom prilikom biva tesko ranjen 07.01. 1993 godine. ...

Vojska iz Srebrenice napreduje. Pala je Kravica. A sutra, sutra će pasti i Jezero, posljednje okupirano područje oko Srebrenice.
Krenuli smo. Nurija i ja, zajedno.
Zvijeri su nas nanjušile. Preduhitrile.
Počeli su akciju prije nas.
Grmi, sijeva.
Zemlja ječi, podrhtava.
Hiljade granata pada u minuti.
Pakao!
To je možda prava riječ.
Ali, mi ne uzmičemo.
Probudili su se u nama naši preci - ratnici.
Juriš!
...

[donBeton]

Književnost, naravno, nudi odgovore, uzroke i razloge... I otvara pitanja i putove, kojima nažalost, narod još nije shvatio da treba kročiti.
O historijskoj nesreći Srba kroz historiju i koja se nastavila ponavljati, rekao je Radoje Domanović.

VOĐA

- Braćo i drugovi, saslušao sam sve govore pa vas molim da i vi mene čujete. Svi nam dogovori i razgovori ne vrede dokle god smo mi u ovom neplodnom kraju. Na ovoj prljuši i kamenu nije moglo rađati ni kad su bile kišne godine, a kamoli na ovakvu sušu kakvu valjda niko nikad nije zapamtio. Dokle ćemo se ovako sastajati i naprazno razgovarati? Stoka nam polipsa bez hrane, a još malo pa će nam i deca skapavati od gladi zajedno s nama. Mi moramo izabrati drugi način, bolji i pametniji. Ja mislim da je najbolje da mi ostavimo ovaj nerodni kraj pa da se krenemo u beli svet, da tražimo bolju i plodniju zemlju jer se ovako ne može živeti.

(Tako je govorio nekad, na nekom zboru, iznemoglim glasom jedan od stanovnika nekog neplodnog kraja. Gde i kad je ovo bilo, to se, mislim, ne tiče ni vas ni mene. Glavno je da vi meni verujete da je to bilo negde i nekad u nekom kraju, a to je dosta. Ono, doduše, nekad sam držao da sam celu ovu stvar ja sam odnekud izmislio, ali malo-pomalo oslobodih se te strašne zablude i sad tvrdo verujem da je sve ovo što ću sad pričati bilo i moralo biti negde i nekad, i da ja to nikad i ni na koji način nisam ni mogao izmisliti.)

Slušaoci bleda, ispijena lica, tupa, mutna, gotovo besvesnog pogleda, sa rukama pod pojasom, kao da oživeše na ove mudre reči. Svaki je već sebe zamišljao u kakvom čarobnom, rajskom predelu, gde se mučan i trudan rad plaća obilnom žetvom.

- Tako je, tako je... - zašuštaše iznemogli glasovi sa sviju strana.
- Je li b-l-i-z-u? - ču se razvučen šapat iz jednog ugla.
- Braćo! - otpoče opet jedan govoriti malo jačim glasom. - Mi moramo odmah poslušati ovaj predlog, jer ovako se više ne može. Radili smo i mučili smo se, pa sve uzalud. Odvajali smo i od usta svojih te sejali, ali naiđu bujice pa snesu i seme i zemlju sa vrleti, i ostane go kamen. Hoćemo li mi večito ovde ostati i raditi od jutra do mraka, pa opet biti i gladni i žedni, i goli i bosi?... Moramo poći i potražiti bolju, plodniju zemlju, gde će nam se mučan trud nagrađivati bogatim plodom.
- Da pođemo, odmah da pođemo, jer se ovde živeti ne može! - zašušta šapat, i masa pođe nekud ne misleći kuda.
- Stanite, braćo, kuda ćete? - i opet će onaj prvi govornik. - Moramo ići, ali se tako ne može. Mi moramo znati kuda idemo, inače možemo propasti gore mesto da se spasemo. Ja predlažem da izaberemo vođu, koga svi moramo slušati i koji će nas voditi pravim, najboljim i najprečim putem.
- Da izaberemo, odmah da izaberemo!... - ču se sa sviju strana.

Sad tek nastade prepirka, pravi haos. Svaki govori i niko nikog niti sluša, niti može čuti. Zatim se počeše odvajati u grupice; svaka šuška nešto za se, pa i grupice prskoše i uzeše se za ruke sve dva i dva, te jedan drugom govori i dokazuje, vuče jedan drugog za rukave i meće ruku na usta. Opet se sastanu svi, i opet svi govore.

- Braćo! - istače se odjednom jedan jači glas i nadmaši ostale promukle, tupe glasove. - Mi ovako ne možemo ništa učiniti. Svi govorimo, i niko nikog ne sluša. Biramo vođu! Pa koga bi to između nas i mogli izabrati? Ko je između nas putovao da zna putove? Mi se svi dobro znamo, i ja prvi se ne bih smeo sa svojom decom poveriti nijednome ovde na ovom zboru. Nego kažite vi meni koji poznaje onoga putnika tamo što još od jutros sedi u hladu kraj puta?

Nastade tišina, svi se okretoše nepoznatome i uzeše ga meriti od glave do pete.

Čovek onaj srednjih godina, mrka lica koje se gotovo i ne vidi od duge kose i brade, sedi, ćuti kao i dotle i nekako zamišljeno lupka debelim štapom po zemlji.

- Juče sam ja video ovoga istog čoveka sa jednim dečkom. Uhvatili se za ruke i idu ulicom. Sinoć onaj dečko otišao nekud kroza selo, a ovaj sam ostao.
- Ostavi, brate, te sitnice i ludorije da ne gubimo vremena. Ko je, da je, on je putnik izdaleka, čim ga niko od nas ne zna, te sigurno zna dobro najpreči i najbolji put da nas povede. Kako ga ja cenim, izgleda da je vrlo pametan čovek jer neprestano ćuti i misli. Drugi bi se brzoplet već deset puta dosad umešao među nas ili počeo ma s kim razgovor, a on toliko vremena sedi samcat i samo ćuti.
- Dabogme, ćuti čovek i misli nešto. To ne može biti druge nego da je vrlo pametan! - zaključiše i ostali pa uzeše opet zagledati stranca i svaki na njemu i njegovu izgledu otkri poneku sjajnu osobinu, poneki dokaz njegove neobično jake pameti.

Ne provede se mnogo razgovora, i svi se saglasiše da bi najbolje bilo da umole ovog putnika koga im je, kako vele, sam bog poslao: da ih povede u svet da traže bolji kraj i plodniju zemlju, da im bude vođ, a oni da ga bezuslovno slušaju i pokoravaju mu se.

Izabraše iz svoje sredine desetoricu koji će otići strancu te mu izneti pobude zbora i svoje bedne prilike i umoliti ga da se primi za vođu.

Otidoše ona desetorica, pokloniše se smerno pred mudrim strancem, i jedan od njih uze govoriti o neplodnom zemljištu njihova kraja, o sušnim godinama, o bednom stanju u kome se nalaze, i završi ovako:
- To nas nagoni da ostavimo svoj kraj i svoje kuće pa da pođemo u svet tražiti bolji zavičaj. I baš sad kada padosmo na tako srećnu misao, kao da se i bog smilova na nas te nam posla tebe, mudri i vrli stranče, da nas povedeš i spaseš bede. Mi te u ime svih stanovnika molimo da nam budeš vođ, pa kud god ti, mi za tobom. Ti znaš putove, ti si svakako i rođen u srećnijem i boljem zavičaju. Mi ćemo te slušati i pokoravati se svakoj naredbi tvojoj. Hoćeš li, mudri stranče, pristati da spaseš tolike duše od propasti, hoćeš li nam biti vođa?

Mudri stranac za sve vreme tog dirljivog govora ne podiže glavu. Ostade do kraja u istom položaju kako ga i zatekoše: oborio glavu namršten, ćuti, lupka po zemlji i - misli. Kad se govor završi, on ne menjajući položaj kratko i lagano procedi kroza zube:
- Hoću!
- Možemo li, dakle, poći s tobom i tražiti bolji kraj?
- Možete! - produži mudri stranac ne dižući glave.

Sad nastade oduševljenje i izjave zahvalnosti, ali na to mudrac ne reče ni reči.

Saopštiše zboru srećan uspeh dodajući kako tek sad vide kakva velika pamet leži u tom čoveku.
- Nije se ni makao s mesta, niti glave podiže, bar da vidi ko mu govori. Samo ćuti i misli. Na sve naše govore i zahvalnosti svega je dve reči progovorio.
- Pravi mudrac!... Retka pamet!... - povikaše veselo sa sviju strana, tvrdeći kako ga je sam bog kao anđela s neba poslao da ih spase. Svaki bejaše tvrdo uveren u uspeh pored takvog vođe, da ga ništa na svetu ne bi moglo razuveriti.

I tako na zboru bi sad utvrđeno da se krenu još sutra zorom.

***
Sutradan se iskupi sve što imaše odvažnosti da pođe na daleki put. Više od dve stotine porodica dođe na urečeno mesto, a malo ih je još i ostalo da čuvaju staro ognjište.

Tužno je pogledati tu masu bednog stanovništva koje ljuta nevolja nagoni da napusti kraj u kome su se rodili i u kome su grobovi predaka njihovih. Lica njihova koštunjava, iznemogla, suncem opaljena; patnja je dugim nizom mučnih godina ostavljala traga na njima i izrazu dala slike bede i gorkog očajanja. Ali se u ovom trenutku u njihovim očima ogledaše prvi zračak nade, ali i tuge za zavičajem. Ponekom starcu se slila suza niz smežurano lice, uzdiše, očajno vrti glavom s puno neke slutnje, i radije bi ostao da pričeka još koji dan pa da i on ostavi kosti u tom kršu negoli da traži bolji zavičaj; mnoge od žena glasno nariču i opraštaju se sa umrlima kojima grobove ostavljaju; ljudi se otimaju da se i sami ne bi raznežili i viču:
- Dobro, hoćete li da i dalje gladujemo u ovom prokletom kraju i da živimo po ovim udžericama?

A i oni bi sami čisto hteli da ceo taj prokleti kraj i one bedne kućice ponesu, da se može kako, sa sobom.

Graja i galama kao u svakoj masi. Uznemireni i ljudi i žene, a i deca što ih majke nose na leđima, u ljuljkama, udarila u ciku; uznemirila se nekako čak i stoka. Stoke malo i imaju, ali tu je poneka kravica, poneko mršavo, čupavo kljuse s velikom glavom i debelim nogama, na koga su natovarili vazda nekih ponjava, torbi, ili po dve vreće preko samara, pa se siroto povodi pod teretom, a opet se drži u sili pa zarže pokadšto. Neki, opet, natovarili magare, dečurlija vuče pse o lancima. Tu je, dakle, razgovor, vika, psovka, kuknjava, plač, lavež, pa čak i jedan magarac dva-triput njaknuo, ali vođa ni reči da progovori, kao da ga se cela ta masa i vreva ništa ne tiče. Pravi mudrac!

On jednako sedi oborene glave, ćuti i misli, i ako tek pljucne pokatkad, to mu je sve. Ali mu je baš zbog takva držanja popularnost narasla tako da je svaki bio u stanju skočiti, što kažu, za njim i u vatru i u vodu. Među mnogima mogao se čuti otprilike ovakav razgovor:
- More, srećni smo, te naiđosmo na ovakva čoveka, a da smo bez njega pošli, ne dao bog, zlo i naopako, propali bismo!
- To je pamet, moj brate! Samo ćuti, reči još nije progovorio! - reći će jedan pa pogleda sa strahopoštovanjem i ponosom u vođu.
- Šta ima da govori? Ko govori, taj malo što misli! Mudar čovek, razume se, pa samo ćuti i nešto misli!... - dodade drugi, pa i on sa strahopoštovanjem pogleda vođu.
- Pa nije ni lako voditi ovoliki svet! I mora da se misli kad je primio na sebe toliku dužnost! - opet će prvi.

Dođe vreme polasku. Čekali su malo ne bi li se još ko prisetio da pođe s njima, ali kako nikog ne beše, nije se moglo dalje oklevati.

- Hoćemo li krenuti? - pitaju vođu.

On ustade bez reči.

Uz vođu se odmah grupisaše najodvažniji ljudi da mu se nađu u nesrećnu slučaju i da ga čuvaju da mu se ne bi desila kakva opasnost.

Vođa svojski namršten, oborene glave, koraknu nekoliko puta mašući dostojanstveno štapom ispred sebe, a masa krene za njim i viknu nekoliko puta:
- Živeo!

Vođa koraknu još nekoliko koraka i udari u plot od opštinske zgrade. Tu, naravno, stade on, stade masa. Vođa se izmače malo i lupi dva-tri puta štapom po plotu.
- Šta ćemo? - pitaju.
On ćuti.
- Šta: šta ćemo? Obaljuj plot! To ćemo! Vidiš da čovek daje štapom znak šta treba raditi! - viknuše oni što su uz vođu.
- Eno vrata, eno vrata - viču deca i pokazuju vrata koja su ostala na protivnoj strani.
- Pssst, mir, deco!
- Buditeboksnama, što se čini! - krste se neke žene.
- Ni reči, on zna šta treba. Obaljujmo plot!

Za tili časak puče plot kao da ga nije bilo.

Prođoše.

Nisu makli ni sto koraka, a vođa zapade u neki veliki trnjak i zastade. S mukom se iščupa natrag i uze štapom udarati to levo, to desno. Stoje svi.
- Pa šta je sad opet? - viču oni pozadi.
- Da se probija trnjak! - viknuše opet oni uz vođu.
- Evo puta iza trnjaka! Evo puta iza trnjaka! - viču deca, pa i mnogi ljudi iz pozadine.
- Eto puta, eto puta! - rugaju se gnevno oni uz vođu. - A ko li zna kud vodi, slepci jedni? Ne mogu svi zapovedati! On zna kud je bolje i preče! Provaljujmo trnjak!

Navališe provaljivati.
- A jaoj! - zavapi poneko kome se zabije trn u ruku ili ga šine ostruga po licu.
- Nema, brajko, ništa bez muke. Valja se i promučiti ako mislimo uspeti! - odgovaraju na to najodvažniji.

Probiše posle mnogih napora trnjak i pođoše dalje.

Išli su neko kratko vreme i naiđoše na neke vrljike.

Obališe i njih pa pođoše dalje.

Malo su prešli toga dana jer su još nekoliko manjih, sličnih prepona morali savlađivati, a uz mršavu hranu, jer neko je poneo suva hleba i nešto malo smoka uz hleb, poneko samo hleba, da bar ovda-onda zalaže glad, a poneki ni hleba nije imao. Dao bog još letnje vreme te se bar gdegde nađe koja voćka.

Prvi dan tako pređoše malo, a osećahu mnogo umora. Opasnosti velike ne ukazaše se, pa i nesrećnih slučajeva ne beše. Naravno da se pri tako velikom preduzeću ovo mora računati u sitnice: jednu ženu ošinu trn po levom oku, te je previla vlažnu krpu; jedno dete udarila vrljika preko nožice pa hramlje i jauče; jedan starac se sapleo na ostrugu, pao i uganuo nogu, previli su mu tucan crni luk, a on junački trpi bol i ide dalje odvažno za vođom oslanjajući se na štap. (Mnogi su, doduše, govorili da čiča laže kako je uganuo nogu, već se samo pretvara jer je rad da se vrati natrag.) Najzad malo ko da nema trn u ruci ili da nije ogreben po licu. Ljudi junački trpe, žene proklinju čas kad su pošle, a deca ko deca, naravno plaču, jer ne pojme kako će se bogato nagraditi ta muka i bol.

Na preveliku sreću i radost sviju vođi se ništa nije desilo. Ono, ako ćemo pravo, njega najviše i čuvaju, ali tek, tek - ima čovek i sreće.

Na prvom konaku se pomoliše i zahvališe bogu što su prvi dan srećno putovali i što im se vođi nije nikakvo pa ni najmanje zlo dogodilo. Zatim će uzeti reč jedan iz one grupe najodvažnijih. Preko lica mu stoji masnica od ostruge, ali se on na to ne osvrće:
- Braćo! - poče on. - Evo smo, hvala bogu, već jedan dan prevalili srećno. Put nije lak, ali moramo savladati junački sve prepone, kad znamo da nas ovaj mučni put vodi sreći našoj. Neka nam bog milostivi sačuva vođu od svakog zla i da bi nas i dalje ovako uspešno vodio!...
- Sutra ću izgubiti, ako je tako, i ovo drugo oko!... - progunđa ljutito ona žena.
- A jaoj, noga! - prodera se čiča, oslobođen tom primedbom ženinom.

Deca već stalno kenjkaju i plaču, i jedva ih majke utišavaju da bi se čule reči govornikove.

- Jest, izgubićeš drugo oko! - planu govornik. - Pa neka oba oka izgubiš! Ništa to nije da jedna žena izgubi oči za ovako veliku stvar! To je sramota! Misliš li na dobro i sreću svoje dece? Neka polovina nas propadne za ovu stvar, pa ništa. Čudna mi čuda jedno oko! Šta će ti oči, kad ima ko za nas da gleda i vodi nas sreći? Valjda ćemo zbog tvoga oka i čičine noge napustiti ovo plemenito preduzeće?
- Laže čiča! Laže čiča, pretvara se samo da se vrati! - čuše se glasovi sa sviju strana.
- Kome se, braćo, ne ide - opet će govornik - neka se vrati, a ne da kuka i buni druge ljude. Šta se mene tiče, ja ću za ovim mudrim vođom ići dok me traje.
- Svi ćemo, svi za njim dok nas traje.

Vođa je ćutao.

Ljudi ga opet uzeše zagledati i šaputati:
- Samo ćuti i misli!
- Mudar čovek!
- Gle, kakvo je njemu čelo!
- I namršten jednako.
- Ozbiljan!
- Kuražan je, vidi se po njemu.
- Kuražan, mani ga: plot, vrljike, trnjake, sve to skrši. Samo tek namršten onako lupi štapom i ne govori ništa, a ti onda gledaj šta ćeš.

***
Tako prođe prvi dan, a sa istim uspehom prođe još nekoliko dana. Ništa od veće važnosti, same sitnije prepone: stropoštaju se u jendek, u jarugu, udare na vrzinu, na ostrugu, na bocu, slomi po nekoliko njih nogu ili ruku, razbije poneko glavu, ali se sve te muke podnose. Neki su starci propali, ali su stari i bili.

- Pomrli bi da su i u kući sedeli, akamoli na putu! - rekao je onaj govornik, te ohrabrio svet da ide dalje. Nekoliko manje dece od godine-dve dana propalo je, ali stegli su srce roditelji jer je tako bog hteo, a i žalost je manja što su deca manja.
- To je manja žalost, a ne dao bog da roditelji dočekaju da gube decu kad prispeju za udaju i ženidbu! Kad je tako suđeno, bolje što pre, jer manje i žalosti! - tešio je opet onaj govornik.

Mnogi hramlju i gegaju se, neki zavili marame preko glave i hladne obloge metnuli na čvoruge, neki nose ruku u marami. Svi se podrpali i pocepali, pa im vise dronjci s odela, ali ipak se ide srećno dalje. Sve bi to lakše podnosili, ali ih je glad često mučila. Ali napred se mora.

Jednog dana se desi nešto važnije.

Vođa ide napred, uz njega najodvažniji (manje dvojica. Za njih se ne zna gde su. Opšte je mišljenje da su izdali i pobegli. Jednom je prilikom onaj govornik i govorio o njihovu sramnom izdajstvu. Malo ih je koji drže da su propali u putu, ali ćute i mišljenje ne kazuju da se svet ne plaši), pa onda redom ostali. Najedared se ukaza grdno velika i duboka kamenita jaruga, pravi ambis. Obala tako strma da se nije smelo ni koračiti napred. I odvažni zastadoše i pogledaše vođu. On oborene glave, namršten i zamišljen ćuti i odvažno korača napred lupkajući štapom pred sobom to levo, to desno, po svom poznatom običaju, a to ga je, kako mnogi vele, pravilo još dostojanstvenijim. Nikoga on ne pogleda, ništa ne reče, na njegovom licu nikakve promene ni traga od straha. Sve bliže ambisu. Čak i oni najhrabriji od najhrabrijih došli u licu bledi kao krpa, a niko ne sme ni reči da primeti pametnom, oštrom i odvažnom vođi. Još dva koraka, pa je vođa do ambisa. U smrtnom strahu, razrogačenih očiju stuknuše svi, a najodvažniji taman da zadrže vođu, pa makar se ogrešili o disciplinu, a on u tom koraknu jedanput, drugi put i strmeknu u jarugu.

Nastade zabuna, kuknjava, graja, ovlada strah. Neki počeše bežati.

- Stanite, kuda ste nagli, braćo! Zar se tako drži zadata reč? Mi moramo napred za ovim mudrim čovekom, jer on zna šta radi! Nije valjda lud da sebe upropasti! Napred za njim! Ovo je najveća, ali možda i poslednja opasnost i prepona. Ko zna da još tu iza jaruge nije kakva divna plodna zemlja koju je bog nama namenio! Napred samo, jer bez žrtava nema ničega! - tako izgovori onaj govornik i koraknu dva koraka napred te ga nestade u jaruzi. Za njim oni najodvažniji, a za ovima jurnuše svi.

Kuknjava, stenjanje, kotrljanje, ječanje po strmoj obali one grdne rupčage. Bi se zakleo čovek da niko živ, akamoli zdrav i čitav izići ne može iz tog ambisa. Ali tvrd je čovečji život. Vođa je imao retku sreću pa se pri padu zadržao, kao i uvek, na nekom džbunu te se nije povredio, a uspeo je da se polako iskobelja i iziđe na obalu.

Dok se dole razlegaše kuknjava i lelek, ili se čujaše potmulo stenjanje, on seđaše nepomičan. Ćuti samo i misli. Neki dole ugruvani i rasrđeni počeše ga i psovati, ali se on ni na to ne osvrtaše.

Koji su se srećnije skotrljali i zaustavili se gde na džbun ili drvo, počeše s mukom izlaziti iz jaruge. Neko slomio nogu, nego ruku, neko razbio glavu, pa ga krv zalila po licu. Kako ko, tek niko čitav sem vođe. Gledaju u vođu mrko, popreko i stenju od bola, a on ni glave da digne. Ćuti i misli, kao svaki mudrac!

***
Prošlo je još vremena. Broj putnika sve manji i manji. Svaki dan odnese po nekog. Neki su napuštali takav put i vraćali se natrag.

Od velikog broja putnika zaostade još dvaestak. Svakom se očajanje i sumnja ogleda na mršavu, iznemoglu licu od napora i gladi, ali niko ništa ne govori. Ćute kao i vođa, i idu. Čak i onaj vatreni govornik maše očajno glavom. Težak je to put bio.

Iz dana u dan se i od ovih poče broj smanjivati, i ostade desetak druga. Lica još očajnija, a celim putem se mesto razgovora čuje kukanje i ječanje.

Sad više behu nakaze nego ljudi. Idu na štakama, obesili ruke o marame što su vezane oko vrata. Na glavi sila od prevoja, obloga, tiftika. I ako bi baš i hteli prinositi nove žrtve, nisu mogli, jer na telu gotovo i ne beše mesta za nove rane i uboj.

Izgubili su već i veru i nadanje i oni najodvažniji i najčvršći, ali idu ipak dalje, to jest muče se na neki način s teškim naporima uz kukanje od bola. Pa i šta bi kad se natrag ne može? Zar tolike žrtve, pa sad napustiti put?!

Smračilo se. Gegaju se tako na štakama, dok tek pogledaše, a vođe nema pred njima. Još po jedan korak, pa svi opet u jarugu.

- A jaoj, noga!... A jaoj, majko moja, ruka!... A jaoj! - razleže se kuknjava, a zatim samo krkljanje, ječanje i stenjanje. Jedan je potmuo glas psovao čak i dičnog vođu, pa umuče.

***
Kad je svanulo, a vođa sedi onako isto kao i onoga dana kad ga izabraše za vođu. Na njemu se ne opažaju nikakve promene.

Iz jaruge izbaulja onaj govornik, a za njim još dvojica. Obazreše se oko sebe onako nagrđeni i krvavi da vide koliko ih je ostalo, ali samo je još njih trojica. Smrtni strah i očajanje ispuni njihovu dušu. Predeo nepoznat, brdovit, go kamen, a puta nigde. Još pre dva dana su prešli preko puta i ostavili ga. Vođa je tako vodio.

Pomisliše na tolike drugove i prijatelje, na toliku rodbinu koja propade na tom čudotvornom putu, pa ih obuze tuga jača od bola u osakaćenim udovima. Gledahu rođenim očima svoju rođenu propast.

Onaj govornik priđe vođi i poče govoriti iznemoglim, ustreptalim glasom, punim bola, očajanja i gorčine:
- Kuda ćemo?

Vođa ćuti.

- Kuda nas vodiš i gde si nas doveo? Mi se tebi poverismo zajedno sa svojim porodicama i pođosmo za tobom ostavivši kuće i grobove naših predaka ne bismo li se spasli propasti u onom neplodnom kraju, a ti nas gore upropasti. Dve stotine porodica povedosmo za tobom, a sada prebroj koliko nas je još ostalo.
- Pa zar niste svi na broju? - procedi vođa ne dižući glave.
- Kako to pitaš? Digni glavu, pogledaj, prebroj koliko nas ostade na ovom nesrećnom putu! Pogledaj kakvi smo i mi što ostadosmo. Bolje da nismo ni ostali nego da smo ovakve nakaze.
- Ne mogu da pogledam!...
- Zašto?!
- Slep sam!

Nastade tajac.
- Jesi li u putu vid izgubio?
- Ja sam se i rodio slep.

Ona trojica oboriše očajno glave.

Jesenji vetar strahovito huči planinom i nosi uvelo lišće. Po brdima se povila magla, a kroz hladan, vlažan vazduh šušte gavranova krila i razleže se zloslutno graktanje. Sunce sakriveno oblacima koji se kotrljaju i jure žurno nekud dalje, dalje.

Ona se trojica zgledaše u smrtnom strahu.

- Kuda ćemo sad? - procedi jedan grobnim glasom.
- Ne znamo!

1901.

[bokakotorska]

Dobro de nije istorija bila samo crna, pa ni srpska.

Precesto da svakako.

Pomen vezano za Kravicu i ceo taj kraj rekao bih jeste deo price o dva Domanoviceva lika.

Imam u vidu i momke dvadesetogodisnjake postradale tog Bozica na drugoj strani. Ne samo mestane Kravice.



http://1.bp.blogspot.com/_vADGnqDkynw/S ... evic+2.jpg

Medju ostalim bliskostima svakako je uocljiva i sklonost ka letenju u odsudnim momentima.

[BHF_Manijak]

Sta da se kaze vise o srpskim lazima iz proslosti, kad je i sam njihov covjek, otac modernog srpskog nacionalizma Dobrica Cosic rekao "laz je odlika srpske inteligencije i drzavne diplomatije"

[bokakotorska]

Sta da se kaze vise o srpskim lazima iz proslosti, kad je i sam njihov covjek, otac modernog srpskog nacionalizma Dobrica Cosic rekao "laz je odlika srpske inteligencije i drzavne diplomatije"

Manijace nisam vise siguran da dobro razumem ljude iz Bosne kad govore o istoriji i politici. Pa ni tebe sad.

Koliko sam ja pratio desavanja i ljude, shvatio sam da je Dobrica Cosic bio Komunista po opredeljenju dok je bio u snazi. I pisac. U nacionalizam komunista, Dobricin, Franjin, Kucanov, Milosevicev ili bilo koga drugog sumnjam jako.
Vise mi se cini da su svi ti likovi u vremenu koje je usledilo zeleli da se pitaju i dalje iako to nije bilo vise vreme komunizma. Nije vise bilo vreme koje su mogli da razumeju niti vreme u kome su ucinili ista suvislo.

Nacionalizam ne shvatam u zapadnom tumacenju gde je ova rec od 45 i kasnije postala rec sa negativnim znacenjem, jer i na zapadu su se ispirali mozgovi itekako. Dakle nacionalista u zapadnom smislu je zapravo sovinista u nasem tumacenju, cisto da ne bude zabune.

Sta je komunista Dobrica rekao o srpskoj inteligenciji ili drzavnoj diplomatiji interesuje me bas toliko koliko i sta je rekao Vinston Cercil o zivotu u Jugoslaviji posle 1943 ce.
Koliko je stalo Cercilu bilo do Juge posle nagodbi sa SSSRom toliko je verovatno i Dobrici bilo stalo i do intelingencije uopste, a pogotovo drzave ili diplomatije. Jer nicega od toga u komunizmu nema, a on se covek za to potrosio.

Naknadne pameti ne sluze nicemu i obicno idu u suprotnost sebi samim.

[_majevica_]

Srpska proslost vjerovatno se misli na srbe u srbiji ili uopste o srbima na balkanu...al nejse..

Nego recimo iz srpske proslosti ratovanja...
Od poraza na Kosovu 1389 godine srbija nepostoji i tada se prvo Vuk Brankovic priklonio osmanlijama i dobio Kosovo kao
vazal osmanlijski.Stefan Lazarevic(Visoki)postao prvo vazal osmanlija i dobija na upravljanje Rasku da bi poslije postao
vazal Ugara i dobija na poklon Beograd i dio podrinja(Srebrenicu).Nego u Bosni pravoslavci-vlasi ratuju za Bosnu i brane
je 1388(kod Bilece) i 1389 na Kosovu.Kasnije opet brane od napada iz Srbije 1399 kada stefan pokusava napasti Bosnu
dobro on je zaratovao i sa sestricima mozda je volio ratovati .Nego pravoslavci u Bosni nastavljaju za vrijeme
osmanlija uvijek braniti Bosnu i napadati druge zajedno iz Bosne.Pa cak i za vrijeme ww1 ne mali broj odlazi u vojsku
austro-ugarske.
Nego u svom svom doprinosu ratovali su i bili dobri borci pogotovo u Bosni i bili su nagradjivani ratnim plijenom
(zemljom,sumom..) i sta se dogadja u proslom stoljecu jednostavno su imali vecu ponudu od opet susjedne zemlje
Srbije,kada dobija se poslije ww1 navodnim agrarnim reformama ratni plijen,tako i poslije ww2 naseljavanje Srba po
Yugi..1991-1995 ratuju za interese druge susjedne zemlje kao sto su ratovali uvijek za nekoga drugoga...jedan
paradoks.Ratuju sa svima a uglavnom ako imaju korist kroz ratni plijen.Nema osjecaja za svojim.Znaci ko ponudi bolje i
pravim seobu ali ako ce mi biti bolje...Medjutim ovaj posljednji rat na Balkanu je veoma pogresno procijenjen od strane Srba na Balkanu.Priklonili su se pogresnoj strani.Sumnjam da su dobili koliko su izgubili a nisu se borili za svoje nego su
samo pojedinci na vlasti osjetili dah proslosti tj.velicinu ratnog plijena.Ali vecina srba je gubitnik ovom zadnjom politikom za koju stranu su ratovali(Srbija kao druga drzava).

[bokakotorska]

Srpska proslost vjerovatno se misli na srbe u srbiji ili uopste o srbima na balkanu...al nejse..

Nego recimo iz srpske proslosti ratovanja...
Od poraza na Kosovu 1389 godine srbija nepostoji i tada se prvo Vuk Brankovic priklonio osmanlijama i dobio Kosovo kao
vazal osmanlijski.Stefan Lazarevic(Visoki)postao prvo vazal osmanlija i dobija na upravljanje Rasku da bi poslije postao
vazal Ugara i dobija na poklon Beograd i dio podrinja(Srebrenicu).Nego u Bosni pravoslavci-vlasi ratuju za Bosnu i brane
je 1388(kod Bilece) i 1389 na Kosovu.Kasnije opet brane od napada iz Srbije 1399 kada stefan pokusava napasti Bosnu
dobro on je zaratovao i sa sestricima mozda je volio ratovati .Nego pravoslavci u Bosni nastavljaju za vrijeme
osmanlija uvijek braniti Bosnu i napadati druge zajedno iz Bosne.Pa cak i za vrijeme ww1 ne mali broj odlazi u vojsku
austro-ugarske.
Nego u svom svom doprinosu ratovali su i bili dobri borci pogotovo u Bosni i bili su nagradjivani ratnim plijenom
(zemljom,sumom..) i sta se dogadja u proslom stoljecu jednostavno su imali vecu ponudu od opet susjedne zemlje
Srbije,kada dobija se poslije ww1 navodnim agrarnim reformama ratni plijen,tako i poslije ww2 naseljavanje Srba po
Yugi..1991-1995 ratuju za interese druge susjedne zemlje kao sto su ratovali uvijek za nekoga drugoga...jedan
paradoks.Ratuju sa svima a uglavnom ako imaju korist kroz ratni plijen.Nema osjecaja za svojim.Znaci ko ponudi bolje i
pravim seobu ali ako ce mi biti bolje...Medjutim ovaj posljednji rat na Balkanu je veoma pogresno procijenjen od strane Srba na Balkanu.Priklonili su se pogresnoj strani.Sumnjam da su dobili koliko su izgubili a nisu se borili za svoje nego su
samo pojedinci na vlasti osjetili dah proslosti tj.velicinu ratnog plijena.Ali vecina srba je gubitnik ovom zadnjom politikom za koju stranu su ratovali(Srbija kao druga drzava).

Ovo do ww1 razumem i male primese seirenja za ratovanje na strani Turske mi je razumljivo, mada mu mesta nema. Naravno da su ratovali za strane drzave kada svoju nisu imali. Pa komsija vidis li da Hrvati, Crnogorci i ostali postase glavni borci protiv terorizma za novog gazdu, bas kao i pre. I ti ces ako si dovoljno mlad da docekas jer vidim da si rat prihvatio. Jadne britanske Gurke postace smesni kad ex Juga postane grupni vazal NATOa. Za plen naravno, kao i uvek.

Ovo sto si napisao za ww1 pa na dalje o Srbima i njihovom ratovanju - na zapadu zovu rasizam, a kod nas pljuvacina. Necemo nas dva da se sporimo, jer ja to gledam drugacije i Juga, bila Kraljevina ili Republika je neprevazidjena drzava u poredjenju sa bednim i sada vec porobljenim banana republikama naslednicama.
Naravno to su samo nasa misljenja.

[_majevica_]

Ovo sto si napisao za ww1 pa na dalje o Srbima i njihovom ratovanju - na zapadu zovu rasizam, a kod nas pljuvacina. Necemo nas dva da se sporimo, jer ja to gledam drugacije i Juga, bila Kraljevina ili Republika je neprevazidjena drzava u poredjenju sa bednim i sada vec porobljenim banana republikama naslednicama.
Naravno to su samo nasa misljenja.

E vidis posto prvi dio svatas da su se pravoslavci iz Bosne uglavnom borili za Bosnu tj.ono sto su dobijali poslije tog rata.
Znaci nesto su bili kao akindzije kao i drugi -dobri borci.Znaci dobijali i titule svo vrijeme do ww1.Ali naglasak je da su
autohtoni koji ostaju i koji su bili domicialno stanovnistvo borili se za granice Bosne a naravno i za tadasnje okupatore.

Ali kako odjednom napustise pravoslavci iz Bosne poslije ww1 tu odbranu teritorija Bosne.Zato sto su gledali i malo sicarili
kada su solunasi uzimali ratni plijen (srbijanska vojska)po Bosni-agrarnim reformama.To je cinjenica da je oduzeto zemljiste prvo Bosnjacima pa Hrvatima i podijeljeno Srbima iz Srbije,CG.
Poslije ww2 jedva su se snasli Srbi u Bosni kome ce se prikloniti dal partizanima il cetnicima.Jer je vazan ratni plijen tj.
da se nesto opet dobije poslije rata
Pred zadnji rat Karadzic otvoreno je nudio svakom svom vojniku najmanje 5 dunuma sume za ucestvovanje na
njegovoj strani.Naravno tu su i one ratne price(pljackanja i ostalo) da se bude uz Srbiju.Al nije se bas to ispunilo.

Ovo sto si napisao za ww1 pa na dalje o Srbima i njihovom ratovanju - na zapadu zovu rasizam, a kod nas pljuvacina.

Zalosno ali je istina napisana bar se u necemu slazemo(mislim na kvalifikaciju mog teksta)
Srbi su cinili rasizam i pljuvacinu poslije ww1 u Bosni.Pogotovo pred zadnji rat ne smatraju svoju drzavu BiH.

[bokakotorska]

majevica
E vidis posto prvi dio svatas da su se pravoslavci iz Bosne uglavnom borili za Bosnu tj.ono sto su dobijali poslije tog rata.
Znaci nesto su bili kao akindzije kao i drugi -dobri borci.Znaci dobijali i titule svo vrijeme do ww1.Ali naglasak je da su
autohtoni koji ostaju i koji su bili domicialno stanovnistvo borili se za granice Bosne a naravno i za tadasnje okupatore.
...

Komsija, svi su tu autohtoni. Sad znam da to onda krene u pricu da su svi tu Bosnjaci ali raznih vera. Da su proklete Srbija i Hrvatska udarile propagandu i dobile autohtone pravoslavne i katolicke Bosnjake za svoje nacije. Citam o tome zahvaljujuci vama.
Mozda je tako bilo. Ako ti pravoslavni i katolici u Bosni hoce da budu Bosnjaci neka budu. Ako nece - neka nece.
Vaznoje da ostaju u Bosni i mirna Bosna. To je pitanje za sve Bosance, za mene nije, jer nisam odatle.

A to da li su bili akindzije ili martolosi kako god, bavili su se istim sportom kao i Svajcarci, Holandjani, Cesi, Poljaci, Slovaci, Litvanci, Bugari, Italijani, Nemci i svi drugi koji nisu imali svojih drzava do druge polovine XIX veka. Vazno je da shvatimo da su ti nasi preci svih boja bili savremeni sljakeri, proleteri. A glavni posao u Evropi je do skora bio rat.
I sada je ali vise nije moderno da se pale kuce po evropi. Nova moda je da evropljani pale po svetu, a ovde odmaraju malo.
Eto tako Hrvati i Crnogorci kao napredniji vec to rade po malo. Bice i nas drugih cim se uklopimo u nove vazalne seme.
Bilo bi sjajno da se malo prekvalifikujemo, ima i drugih poslova i bolje su placeni – veci je plen.
....
Poslije ww2 jedva su se snasli Srbi u Bosni kome ce se prikloniti dal partizanima il cetnicima.Jer je vazan ratni plijen tj.
da se nesto opet dobije poslije rata
...
Sad zasto su se opredeljivali za partizane i cetnike u NDH gde i Bosna bese ? Zato komsija sto su ih komsije klali kao zeceve. Da ne grcimo pricu dalje.
...
Ali kako odjednom napustise pravoslavci iz Bosne poslije ww1 tu odbranu teritorija Bosne.Zato sto su gledali i malo sicarili
kada su solunasi uzimali ratni plijen (srbijanska vojska)po Bosni-agrarnim reformama.To je cinjenica da je oduzeto zemljiste prvo Bosnjacima pa Hrvatima i podijeljeno Srbima iz Srbije,CG.

Pred zadnji rat Karadzic otvoreno je nudio svakom svom vojniku najmanje 5 dunuma sume za ucestvovanje na
njegovoj strani.Naravno tu su i one ratne price(pljackanja i ostalo) da se bude uz Srbiju.Al nije se bas to ispunilo.
.....

Ovaj deo mi ne drzi vodu jer ispada da Srba nije ni bilo. Do ww1 bili su Bosnjaci, Hrvati i Solunasi izgleda kad vas covek cita. Koliko je tih Solunasa bilo kad izginu preko milion Srba od nekih 4 miliona tada ? Onda posle ww1 se pola Srbije preselilo u Bosnu ?! A sad opet u Srbiji oko 6 miliona Srba ? Pa Albanci su onda male mace za nas po natalitetu. Taj sto veze tu pricu o solunasima mora da je imao keca iz matisa, a pet iz maternjeg, smer poezija.
Ta reforma je bila ali vi malo previse baladirate o njoj i sto kazu Hrvati malo napuhavate tu pricu.
Bila je tema i steta da se malo nije bolje odradila. Previse je bila jednoglasna, a tada se slabo problem sagleda.
...
Srbi su cinili rasizam i pljuvacinu poslije ww1 u Bosni.Pogotovo pred zadnji rat ne smatraju svoju drzavu BiH.
...
Srbi jesu bili gordi na Jugu.

Nije to lako bilo slusati sigurno nikome kome je juga bila maceha.

Ali sada valjda shvatamo da su imali na sta da su gordi, jer iskren da budem tesko i ja prihvatam da mi Srbija bude zemlja posle juge, pa me ne cude Bosanci bez obzira na poreklo kojima je sada tesno i zagusljivo. Mladima pogotovo.

Sve su te zemljice bedurija, nemoj se ljutiti ali tako jeste.

[zonbirile]

hej vbokakotorska priča o plijenu,pa srpski mentori ih proglasili lešinarima Balkana.Kao što je i kultura Aboriđana,Zulua-kultura,tako je i prošlost izgubljenog balkanskog plemena Srba-prošlost.

[bokakotorska]

Jos malo o oslobadjanju kroz iskustva poznatih i promisljanja manje slavnih.

Mi I stari gospodin Kapicic

Komentar intervjua sa Kapicicem “Bio sam Bog”


Kada Crnogorac stasom I licem podsjeca na engleskog plemica, na spoj moci I etike, kada izborom odjece pokaze ukus I tako izmakne prosjeku, onda je predstavnik naroda, slicno misici u kostimu: u oba slucaja radi se o idealizovanim nama.
Ali ako je nekadasnji terorista koji dimnom bombom pravi paniku u teatru, student medicine kada Hitler napada Jugoslaviju, drug mladim sadistima ili faniticima koji sami odlucuju ko je od sunarodnika stetocina I trijebe ih, zatim ratnik protiv nacizma I heroj po odluci pobjednika u ratu gradjana, pa u nastavku, kako sam kaze – bog jer je poluga tajne policije – onda zasluzeno izaziva paznju.
Ako jos, u knjizi o svom zivotu, isijava privlacnost sa odsjajima opasne moci, ako je brutalno, premda selektivno iskren, ovaj svedok I borac nasih krvavih cijepanja je ogledalo onoga sto smo bili ili jesmo. Starac koji se razmece zivotnim uspjehom, najljepsim fotografijama I osvezavajucim erosom, od koristi je pokusajima da se pomogne sklapanje predstave o poslednjim ratovima, cjelovite I vjerovatne.
On svjedoci o aktivnom djelu ljudi zvanom poseban kov, o bioloskom dijelu svake generacije koji radi ovako: sleduj sve svoje strasti sve do ubistava, ideja, vjera, laz, moc ili kazna ce ih pravdati. Rizik zivota je nacin opstanka na talasu velike radosti. Ovo je stav I psiha pojedinca u mnogim grupama. Od navijaca, preko kalifornijskih, ustavom organizovanih udruzenja narkodilera, krv za ulazak, krv za izlazak, raznih zavjerenickih grupa, sekti i paravojski, do totalitarizma I fundamentalizma.
Gospodin Kapicic pominje zivahnu crticu iz biografije koja lici na rad u ringu ili jos vise na sadomazohisticki trening, sacinjen od dobrovoljnog teskog batinanja I trpljenju batina od drugova I upotrebe ovako usavrsenih sklonosti u susretu sa policijom koja batinama brani zakon. Detalj bistri atmosferu doba, vrijednost odlucnosti, ono sto uspjesne izdvaja iz reda obicnih I pristojnih I omogucava im skok u svijet vlasti, gdje se ove nagonom rukovodjene individue jedino osjecaju kod kuce. On poducava I o svjetu politike, kljucnom poslu kome ovdje hrle nemilosrdni, a od njega okrecu bolji.
Temu svih ljudi svakog doba – kako saznavati istinu – gospodin Kapicic otvara ledenom frazom
“ Odakle znaju kad nijesu bili tamo ?”
Njome opisuje otrovno I svemoguce oruzje organizacije kojoj je pripadao I svih organizacija koje ne kontrolise dobar zakon.
Cemu ne prisustvujemo ne postoji – postoji sto dozvole najjaci. Gledao si I zato tvrdis da je tacno ?
E tacno je suprotno, za to imamo ocevica, mnogo njih, pravih Ili lazavih, pa je ishod po volji najmocnijeg. Pri tome, opet bez namjere, opisuje presudnu vaznost strucnog I postenog informisanja u orijentisanju dobronamjernih.
Gospodin Kapicic s pravom sebe smjesta u nalet vise sile: Bog nas ovakve pravi pa mi samo sledujemo ono sto priroda zada. S razlogom se prikaze vaznom slamkom u vjetru I insistira na razumjevanju konteksta, to jest pravdanju svojih razloga. On nije izmislio komunizam ni pravio nase naravi I raskole, on se borio prvo protiv zakona svoje drzave, potom u duplom ratu – protiv okupatora I “domacih slugu” I pobijedio.
Ideja da je sukob nacizma I komunizma bio dvoboj zlih istorijskih sila, gospodinu Kapicicu je uvreda, jer ne razdvaja dva protivnika I jednovremena dogadjaja: borbu protiv okupatora I crvenu revoluciju. Uz to ne znamo da li su njegovi srp I cekic I zvijezda bili ispunjeni radom Marksa, Lenjina, Staljina, Berije, Jagode, Blohina I td, ili samo titoizmom – odbijanjem ovdasnjeg vodje da sebe I svoj svijet preda u ruke najmocnijem vodji, paranoiku I sadisti, sto jeste bila nasa privremena sreca.
No ove dileme, razmrsilo je vrijeme: danasnji kontekst ne skriva das u I ovdasnji I sovjetski komunisti, izmedju ostalog, postigli I totalni raspad sopstvenih gradjevina. Svi danas, potomci svih strana u staroj katastrofi, stoje uz orijentaciju one porazene strane koja je naginjala parlamentarizmu I privatnoj svojini, premda, to je sporedno jer ideje se kod nas uvijek ogledaju kroz divljacke strasti I nikada zbog ravnoteze slobode I pravde.
Da li je onda skroz besmisleno pitati za patriotizam I kod ostalih, I gdje sem kod komunista ? Ili se I to moglo ugurati u crveni monopol ? To, nesto odbrambeno I plemenito, jeste postojalo, bilo dijelom prisvojeno, pa zaklonjeno ideologijom I vodjeno od strane fanaticne organizacije s centrom u inostranstvu, zlom I zato propalom. Cak I najplementije u poduhvatu – ponuda bratstva, nasim plemenima zvanim nacije, iako pazljivo njegovana, nije uspjela jer se gradila na fantaziji I nedovoljnoj slobodi. Ali mozda mnogo trazimo od starog gospodina, on I nije knjiski tip vec bucni ratnik, bonvivan I sklon kazni ako ga ometu.
Da razumje ovaj pogled sprecava ga iskustvo, tukao fasiste, eliminisao bracu – izdajnike, saborce sa pocetka, one koji su u komunistima vidjeli Staljinove agente I izdajnike, a u sovjetskoj petokraki, mnogo pakla, a malo raja. Po zavrsetku rata on je, to jest drugi su, pomlatili bez suda mnogo ljudi, a kasnije hapsili svoje, prave I krive, saljuci ih na muke, nikad to priznajuci. Kazna nasih pobjednika nad nasim porazenima ili nevinima, patnja ili smrt od bliske ruke, nadilazi patnje I zrtve pobjednika ulozene u pobjedu. Na izvjesnoj vagi ovo ravnanje brani pretvaranje patnje u privilegiju.
Gospodin Kapicic je radio I na kazni I na nagradi, uz to I na izolovanju svojih hrabrih, beskompromisnih drugova koji su izdali Tita I partiju, a ostali vjerni Staljinu – sto je zasluga I usteda silne nase krvi.
Drugovi jesu prvili drzavu u kojoj djeca nisu patila grijehe roditelja, u kojoj su skole, poslovi, sve sem slobodno misljenje, politika I preduzetnistvo, bili dostupni svima..

Pokazali su sto Juzni Sloveni umiju kad rade zajedno I jednovremeno,

ali mnogo bolje od toga,

kako rade neuka bahatost I nekontrolisana moc misleci da mogu sto ne umiju.

Nije li otuda, najvecim dijelom, potekao nov uspjeh, novih ljudi posebnog kova ?

Preneseno iz NINa.
Branislav Markovic, Podgorica

[zonbirile]

ljudi jest tema prošlost,ali okrenimo se budućnosti.Zna li se šta je sa Ligom i kada će Vojvodina na put.E kada se to desi osta Srbija na pravoj teritorijalnoj mjeri,ali sa jednom falinkom,imati će manje Srba u njoj neko ostalih-sic.

[bokakotorska]

Которани прославили Савиндан и Трипундан

Испред храма Светог Николе окупили се Которани обе вероисповести (Фото Ж. Комненовић) Котор – Православни и католички верници јуче су по традицији заједно прославили Савиндан и почетак Трипунданских свечаности у Котору. Испред храма Светог Николе након литургије Которане обе вероисповести, одред Бокељске морнарице и градску музику поздравио је парох которски, протојереј ставрофор Момчило Кривокапић са свештенством.

„Да бисмо живели у слози заиста нам треба много помоћи са неба. Ове године Бог је дао да смо прославили 1.200 година од преноса моштију Светог Трифуна у Котору, 100 година катедралног храма Светог Николе, 200 година претходне цркве Светог Николе, 170 година Српског певачког друштва Јединство. Светост и светиња нас окупљају и једино нас оне могу окупити“, истакао је у својој светосавској беседи Которанима отац Момчило Кривокапић.

Након окупљања испред цркве Светог Николе верници обе вероисповести отишли су заједно испред базилике Светог Трипуна, где је „лоде”, похвале Светом Трипуну, заштитнику града Котора, изговарао мали адмирал Бокељске морнарице Ђорђе Ћурчија из Ђеновића.



Ж. Комненовић
[објављено: 28/01/2010]

[bokakotorska]

…Atila je umro radeci svoj posao, i nije pripadao Kamori.
Sumnja zapravo lebdi nad svakim ubistvom. Masinerija klanova je savrsena. Nema tu greske. Postoji samo kazna. I tako ljudi veruju klanu, a ne porodicama, jer sta zna porodica, ne veruju ni kolegama sa posla koji su poznavali zrtvu, a ni sam castan zivot koji je pojedinac vodio ne uliva mnogo poverenja. Taj rat melje i pojedince bez trunke krivice; zrtve se upisuju u kolateralnu stetu ili moguce krivce.
Dario Skerilo, dvadest sest godina, ubijen 26. decembra 2004. Dok se vozio na motoru, pogodjen je u glavu I u grudi I ostavljen da skonca na zemlji; krv mu je potpuno natopila kosulju. Bio je nevina zrtva. Dovoljno je bilo to sto je iz kraja napacenog krvoprolicem, iz Kazavatorea. I posle ovog ubistva postoji samo cutanje, nerazumevanje. Nema epitafa, niti zapisa, niti secanja. "Kada nekog ubije Kamora, nikad se ne zna", kaze mi jedan starcic dok se krsti u blizini mesta na kome je Dario ubijen. Krv na zemlji je plamtece crvena. Nije svaka krv iste boje. Dariova krv je purpurna, kao da I dalje tece. Prosuta piljevina ne moze svu da je upije. Jedan automobil, iskoristivsi prazno mesto, parkira se na barici krvi. I sve je gotovo. Sve je pokriveno. Ubili su ga da bi poslali poruku, poruku od mesa zatvorenu u krvavu kovertu.
Kao u Bosni, kao u Alziru, kao u Somaliji, kao u bilo kom haoticnom lokalnom ratu, kada je tesko razumeti ko je na kojoj strani, u kome je to dovoljno da ubijes svog suseda, psa, prijatelja ili rodjaka.
Ako se samo posumnja da si neciji rodjak, ako postoji najmanja fizicka slicnost, eto vec dovoljnog razloga da postanes meta. Dovoljno je da covek prodje ulicom pa da ga "krsti" olovo. Vazno je da bola, tragedije, uzasa bude sve vise. S jednim ciljem da se tako potvrdi njihova apsolutna snaga, neosporna dominacija, i tvoja nemoc da ustanes protiv te istinske, realne, vladarske moci. Sve dok i sam ne pocnes da mislis kao i oni koji se vredjaju zbog jednog poteza ili reci. Biti na oprezu, paziti, cutati, da bi spasao zivot, da ne bi dirnuo zicu visokog napona osvete. Dok sam se udaljavao sa mesta s kog su odnosili Atilija Romana, postajalo mi je jasno. Shvatao sam zasto me majka posmatra zabrinuto, kao da me pita zasto sam jos tu, zasto ne pobegnem, sta I dalje trazim na prostorima pakla. Pokussavao sam da se setim koliko je bilo stradalih, ubijenih, ranjenih od dana mog rodjenja……

….Bitno je da meso za klanje ostaje u barustinama periferija, spljosteno ispod hrpa betona I djubreta, u fabrikama na crno I magacinima kokaina. I da o tome niko ne govori, da se sve predstavlja kao obracun bandi, rat odrpanaca. Onda te vise ne cude grimase na licu tvojih prijatelja koji su otisli odavde, oni dolaze ovamo jedino da posete stari kraj, iz Milana ili Padove i ne znaju sta si ti postao. Odmeravaju te od glave do pete, pokusavaju da ti izmere specificnu tezinu i naslute jesi li propalitet ili dobar. Gubitnik ili kamorista. I pred raskrnicom puteva ti vec znas kojom stazom ces poci, i ne vidis nista dobro na kraju puta.
…

Gomora, Roberto Savijano

[fantom*]

Vec duze vrjeme ceprkam po dalekoj i bliskoj proslosti,trazeci neke odgovore.Najvise me zanimaju Srbi i njihova proslost,te koliko se ta proslost reflektira na same Srbe te njihove susjede.
Jedno je za mene sigurno.Srbi su kroz istoriju zivjeli izmedju maca i krsta.Ravnotezu su tesko ikada nasli.Srbi su kroz vjekove proizvodili najvise zahvaljuci ludim glavama bjedu i jad,najvise sebi licno.Sjeca li se neko (IZ UDZBENIKA)kako su Srbi u Beogradu pred drugi svr izjavili."BOLJE RAT NEGO PAKT".Ili one pjesme rado Srbin ide u vojnike,napisana od svestenog lica.Ili one Ko to kaze ko to laze SRBIJA JE MALA,NIJE MALA NIJE MALA TRI PUT RATOVALA,I OPET CE AKO BOG DA SRECE.
Sarajevski atentat i Gavrilo princip,svima poznat ishod tog atentata.
Pola Srbije su poveli preko Albanije u smrt.
Da neduzim.Srbi su kroz istoriju nagrabuslil.Ali nikada nisu svatili da su i sami krivi.Svi su krivi samo oni ne.Otuda Mladiceva izjava o osveti Turcima.
DALI SE RADI DAKLE KOD DJELA SRPSKOG NARODA O PARANOJI, TE JEDNOJ TESKOJ PSIHOZI,KAO PROIZVODU TOG STRASNOG VREMENA.
STA MISLITE O TOME??

njihov najbolji istoričar i najbolja knjiga u kojoj ćeš naći mnoge odgovore na postavljena pitanja
UGODNO ČITANJE
http://www.rastko.rs/rastko-bl/istorija ... dex_l.html

[fantom*]

ima li neko link za knjigu Sime Ćirkovića
"Istorija srednjovjekovne Bosne"

[Isidora]

Vec duze vrjeme ceprkam po dalekoj i bliskoj proslosti,trazeci neke odgovore.Najvise me zanimaju Srbi i njihova proslost,te koliko se ta proslost reflektira na same Srbe te njihove susjede.
Jedno je za mene sigurno.Srbi su kroz istoriju zivjeli izmedju maca i krsta.Ravnotezu su tesko ikada nasli.Srbi su kroz vjekove proizvodili najvise zahvaljuci ludim glavama bjedu i jad,najvise sebi licno.Sjeca li se neko (IZ UDZBENIKA)kako su Srbi u Beogradu pred drugi svr izjavili."BOLJE RAT NEGO PAKT".Ili one pjesme rado Srbin ide u vojnike,napisana od svestenog lica.Ili one Ko to kaze ko to laze SRBIJA JE MALA,NIJE MALA NIJE MALA TRI PUT RATOVALA,I OPET CE AKO BOG DA SRECE.
Sarajevski atentat i Gavrilo princip,svima poznat ishod tog atentata.
Pola Srbije su poveli preko Albanije u smrt.
Da neduzim.Srbi su kroz istoriju nagrabuslil.Ali nikada nisu svatili da su i sami krivi.Svi su krivi samo oni ne.Otuda Mladiceva izjava o osveti Turcima.
DALI SE RADI DAKLE KOD DJELA SRPSKOG NARODA O PARANOJI, TE JEDNOJ TESKOJ PSIHOZI,KAO PROIZVODU TOG STRASNOG VREMENA.
STA MISLITE O TOME??

njihov najbolji istoričar i najbolja knjiga u kojoj ćeš naći mnoge odgovore na postavljena pitanja
UGODNO ČITANJE
http://www.rastko.rs/rastko-bl/istorija ... dex_l.html

Za gospodina što čeprka:

http://www.novinar.de/2010/02/02/jaseno ... ikana.html
Verovatno su i ovi ''sami krivi''. A što se tiče psihoze, pardon teške psihoze...na znam šta da ti kažem, meni ovo nije normalno..a tebi?

ljudi jest tema prošlost,ali okrenimo se budućnosti.Zna li se šta je sa Ligom i kada će Vojvodina na put.E kada se to desi osta Srbija na pravoj teritorijalnoj mjeri,ali sa jednom falinkom,imati će manje Srba u njoj neko ostalih-sic.

Pa ne znam šta je s ligom -fudbalski klub Vojvodina nije loš, mada može i bolje, otišo im Kačar..ako misliš na taj put

[bokakotorska]

Isidora hvala za link, nisam obratio paznju isprva, sada tek vidim tekst na novinar.de

Ovde se puno diskutovalo o raznim teskim temama iz istorije i uvek se kretalo u njih sa polazista zrtve su velike, zlocinci su krivi, pritom zlocinci su bivali jako sirok spektar ljudi u krajnjoj liniji svodilo se na naciju....

Dakle ovaj tekst sa novinar.de je interesantan upravo jer ide u temu sa aspekta metoda i uzroka i zato ga postavljam ponovo, jer ne otvara svako postavljen link. Osim toga stavljam i link direktno na europesworld jer je tekst odatle preuzet - za one koji citaju engleski

http://www.europesworld.org/NewEnglish/ ... fault.aspx

i link za citanje o delatnosti Krunoslava Draganovica, pranje novca i transfer nacista u Juznu Ameriku

http://www.vaticanbankclaims.com/

---------------------------

Jasenovac - holokaust podstaknut od Vatikana

BRISEL - Evropski časopis Svet Evrope (Europe`s World), objavio je, povodom svetskog dana sećanja na žrtve holokausta, da je

BETA-PRESS; 01.02.2010

+++


“ustaški logor Jasenovac u nacističkoj marionetskoj Nezavisnoj državi Hrvatskoj (NDH) bio treći najveći i verovatno najsvirepiji logor za istrebljenje u Drugom svetskom ratu”.

U iscrpnom i dokumentovanom osvrtu, pod naslovom “Jasenovac-holokaust koji je podstaknut od Vatikana”, časopis u kojem saradjuju ugledni evropski intelektualci, političari i državnici navodi da se okrutnost u Jasenovcu “može objasniti više verskim nego drugim razlozima”.

“Vatikan je odigrao važnu ulogu u potonjim dogadjajima pranja novca i zaštite ratnih zločinaca”, piše u osvrtu saradnik Sveta Evrope, finski stručnjak za balkansku politiku Ari Rusila.

Na sudskom procesu u Americi, dodaje se u analizi, “Vatikanska banka je optužena da je `oprala` deo ustaškog opljačkanog blaga” a 1986. američka vlada objavila je dokumenta koja pokazuju da je “Vatikan organizovao bekstvo ustaškog poglavnika Ante Pavelića i još 200 visokih zvaničnika ustaškog režima u Argentinu”.

“Dok je za nacističku Nemačku Jasenovac više bio orudje za etničko čišćenje, za ustaše je verski vid imao bitnu ulogu”, naglašava Rusila.

“Ustaški vodji su”, dodaje se u članku, “stavili do znanja da žele da pobiju trećinu srpskog stanovništva u Hrvatskoj, trećinu da deportuju, a ostalu trećinu da iz pravoslavlja prekrste u katolicizam - svi koji su to odbili bili su usmrćeni”.

“Činjenica je da su 743 katolička sveštenika bili pripadnici ustaša i lično ubijali Srbe, Jevreje i Rome; logorom Jasenvac je upravljao fra Filipović-Majstorović, katolički prelat”, dodaje se.

U osvrtu Sveta Evrope navode se podaci Vikipedije, Enciklopedije holokausta, izraelskog centra Vad Jašem i drugih izvora, a daju se i adrese veb-stranica, koje nude mogućnost da se preko interneta pregledaju dokumentarni filmovi o Jasenovcu.

Takodje se navodi da je prema raznim izvorima, u samom stratištu Jasenovca pobijeno više od sto hiljada ljudi, a u svim ustaškim logorima i celoj NDH sedamsto hiljada zatočenika.

“Svirepost ustaša je bila toliko velika da se na to žalio i zapovednik nemačke vojske u tadašnjoj Jugoslaviji”, ukazuje se u analizi evropskog časopisa.

“Katolički sveštenici koji su učestvovali u ubijanju na desetine hiljada Srba, Jevreja i Roma i upravljali Jasenovcem, pobegli su iz Evrope na kraju rata kroz Vatikanske `pacovske kanale`, koje je nadzirao fra Draganović, koji je pomogao da pravdu izbegnu i takvi sumanuti tipovi poput (nacističkog zločinca) Klausa Barbija”, navodi se u tekstu.


Ponedeljak, 1.2.2010.

[zonbirile]

@bokakotorska,isidora
đaba razmjenjujete gluposti,ustvari u pravu ste sve je bilo tako,ali hajde pričamo o prošlosti,pa krenimo dalje od 41g da vidimo zašto je to tako.Nije ovo pravdanje zločina,nego da se sagleda kontekst događanja i osvjetle događaji mnogo prije osvita 41g i NDH.Pa ta dva naroda nisu imala dodira ni zločina do 1918g.