KNjIGA „Šta Evropa želi“, u koautorstvu hrvatskog filozofa, pisca i aktiviste Srećka Horvata, i slovenačkog filozofa, svetski priznatog profesora Slavoja Žižeka postala je apsolutni bestseler najpre u Evropi i u Americi (objavljena je 2013. na engleskom, zatim je doživela izdanja na još desetak svetskih jezika), a tokom ove godine i u regionu.
Analitično delo koje, kako je zapisao veliki holivudski reditelj Oliver Stoun, „treba da pročita svaki pravi Evropljanin veran stvarnoj ideji Evrope, u kome poznati slovenački ekscentrik i harizmatični hrvatski filozof, sa pozicija savremene levice daju analizu evropske pat pozicije“, uskoro će se pojaviti i u Srbiji, u izdanju beogradske „Lagune“.
- Razloge za popularnost knjige treba tražiti u tome što leve ideje počinju da se čuju. Pogledajte samo uspehe na poslednjim evropskim izborima - to više nije samo radikalna leva partija Siriza u Grčkoj, nego i Podemos u Španiji, stranka koja je izrasla iz „Idnignadosa“, a tu je i Združena levica u Sloveniji, što je prvi put da se na Balkanu, u mejnstrim politiku vraća prava, progresivna levica - kaže Srećko Horvat, autor devet knjiga („Diskurs terorizma“, „Protiv političke korektnosti“, „Pažnja! Neprijatelj prisluškuje“...), čije društvene komentare objavljuju vodeći svetski časopisi („Gardijan“, „Njujork tajms“...).
* Šta danas znači progresivna levica u ovim našim prilikama, i koliko ona zaista postoji?
- To je dobro pitanje. Jer, kod nas je pitanje šta je uopšte levica, a kamoli progresivna levica. Ako govorite o političkom mejnstrimu, onda je svima već odavno jasno da oni koji se predstavljaju levičarima, to čine samo zato jer, eto, nisu nacionalisti, a oni nisu nužno uvek levičari. Trenutna hrvatska vlada, koja se naziva socijaldemokratskom, nije ni socijalna, a ni demokratska, ona provodi radikalnije ekonomske reforme od HDZ-ovih radikala. Ali, kada govorimo o levici koja nije deo tog političkog spektra, dobra je vest da se počela rađati, artikulisati i spajati jedna nova balkanska levica. Ima je u Hrvatskoj, ima je i u Srbiji, a nemojte zaboraviti ni bosanske plenume s početka ove godine. Verovatno se većina ojađenih ljudi s tih plenuma ne bi nazvalo levičarima, ali ono što su tamo govorili i osećali jeste, upravo, jedna nova artikulacija levih ideja na Balkanu.
POLITIČKA KOREKTNOST * Koliko odnos Hrvatske i Srbije sada određuje politička korektnost?
- I previše. Bilo bi nam bolje bez političke korektnosti. Početkom ove godine, kada mi se pokvario vodokotlić u centru Beograda, posetio me majstor, koji mi je ispričao ovu anegdotu: bio je u vožnji kolima, a na semaforu se ispred njega našao automobil beogradske registracije. Kad se uključilo zeleno, taj auto nije krenuo, pa je majstor počeo da trubi, a kada mu je „pukao“ film, viknuo je: „Ajde, bre, budalo!“ Vozač je odgovorio: „Oprosti“, a majstor je uzvratio: „Izvini, nisam znao da si Hrvat“. On je, naprosto, hteo da kaže da nema ništa protiv Hrvata, ali poruka je mnogo dalekosežnija: tek onda kada ćemo budalama moći da kažemo da su „budale“, a da to ne bude shvaćeno kao uvreda po nacionalnoj osnovi, stvari će postati normalne. Ili drugačije rečeno: budale su budale, nezavisno od nacionalnosti kojoj pripadaju.
* U čemu su danas naše najveće postjugoslovenske zablude?
- Najveća zabluda se i dalje sastoji u tome da ljudi još uvek veruju u takozvanu tranziciju, da će tamo - bila to Evropska unija ili „razvijeni Zapad“ - biti bolje. Ali i to se menja. Ljudi su sve više svesni da ovo stanje nije održivo, i da nas ne čeka dobra budućnost ukoliko se sve zablude tranzicijskog perioda ne izvrnu na glavu.
* Vaša knjiga analizira slom evropskih socijalnih država, demistifikuje neoliberalizam i njegovo uvlačenje u Evropsku uniju, kao i u zemlje koje pretenduju na to članstvo. Sa nasleđem koje imamo, šta neoliberalizam donosi ovom našem prostoru?
- Šezdesetih godina, Jugoslavija je imala prosečni industrijski rast od šest zarez jedan odsto, zdravstvo i obrazovanje bili su besplatni, pismenost je bila devedeset jedan odsto, a očekivani životni vek sedamdeset dve godine. To je službena statistika Svetske banke. Ali, to je sve počelo da se menja nakon što je neoliberalizam krenuo da se uvlači u trbuh Jugoslavije. Ne znam koliko je poznato da je Jugoslavija između 1979. i 1988. uzela čak šest kredita od Međunarodnog monetarnog fonda, i da je samo mesec dana nakon Titove smrti potpisala najveći kredit koji je MMF ikada dao na svetu do tog datuma. Ono što je Jugoslavija morala da učini zauzvrat jesu, naravno, „strukturalne reforme“, a konsekventno, umesto da se situacija poboljša, došlo je do rapidnog pada razvoja, standarda života i masovnog otpuštanja radnika.
Od 1980. do 1987. industrijski razvoj pao je na 2,8 odsto, a 1987. već je bio na nuli, dok je 1990. dospeo na minus deset. Kada Srbija ovih dana iznova koketira s MMF-om, samo se setite koliko je ljudi bilo na ulicama 1987. Te godine, nakon šest kredita MMF-a, u čitavoj Jugoslaviji bilo je 1.686 radničkih štrajkova, u kojima je učestvovalo 288.686 radnika. Dalje zaduživanje neće ni podstaći proizvodnju, niti će izvući zemlju iz krize. Daljim zaduživanjem srljamo u novu katastrofu!
* Ko zna kuda EU ide - Nemačka, koja diktira uslove na periferiji Evrope, ili možda neko drugi, i da li sama EU zna šta želi od sebe?
- Stalno slušamo kako Nemačka ili Brisel „diktiraju“ stvari. Na ovim našim prostorima uvek je postojala ta potreba da se neki grad na B uzme kao fantazmatski objekt donošenja odluka. Prvo su to bili Beč i Budimpešta, potom je to bio Beograd, a sad je Brisel. Ali, pravi problem nije niko „napolju“, pravi problem je naša lumpenburžoazija, ova kompradorska elita koja vrlo dobro sarađuje sa kolonijalnim gospodarima.
* Šta EU želi na Balkanu, a šta narodi na Balkanu žele od današnje EU?
- EU želi isto ono što je Austro-Ugarska želela pre izbijanja Prvog svetskog rata. Ovaj je prostor uvek bio kolonija. Za vreme Austro-Ugarske, Balkan je služio kao poligon za eksploataciju prirodnih bogatstava - šume Bosne i Hercgovine bile su najveća pošumljena teritorija u tadašnjoj Evropi iza Finske. Paralelno, došlo je do sprečavanja domaće industrije. Zbog železničkog sistema koji je bio isključivo u interesu Budimpešte i čiji je cilj bio zadaviti hrvatski eksport, mađarska je roba u Hrvatskoj bila jeftinija od hrvatske. Slična se situacija ponavlja i danas. Narod je ponovo zadužen, iskorišćava se jeftina radna snaga, iskorišćavaju se prirodna bogatstva. Uz svečana obeležavanja sto godina od izbijanja Prvog svetskog rata, svi govore o tome kako je rat završen. Ali, umesto Austro-Ugarske monarhije dobili smo austrijske, nemačke i francuske banke! Sedamdeset pet odsto banaka u Srbiji u stranom je vlasništu, devedeset odsto u Hrvatskoj, a čak devedeset pet odsto u Bosni i Hercegovini. Je li rat zaista gotov, ili se samo vodi drugim sredstvima?
* U čemu je danas pravi problem Hrvatske i Slovenije koje su članice EU, a u čemu Srbije, Bosne, Makedonije i Crne Gore, koje se još uvek bore za taj status?
- Kada je pre nekoliko godina britanski istoričar Nil Ferguson održao predavanje u Zagrebu, ulazak Hrvatske u EU opisao je ovako: Hrvatska će u Uniju ući posle ponoći, kada su već svi gosti pijani, a hrane je ponestalo. Prostor je potpuno uneređen, mnogi spavaju, a neki su već uzeli kapute i pripremaju se za odlazak. Ako je ulazak Hrvatske u EU moguće opisati na ovaj način, kako onda opisati ulazak Srbije? Pa nikako drugačije nego kao dolazak na „after-parti“.
* Rekli ste da niste evroskeptik, ni neko ko je apriori protiv EU. Zašto se nama na ovim prostorima stalno podvaljuje da su Evropa i EU jedno isto?
- Zato jer „Evropa“ još uvek ima dobru konotaciju, uz nju se ne vezuje sve ono što se vezuje uz EU. Ali, razlika je ogromna. „Evropa“ nije samo geografski pojam, „Evropa“ je ideja. A kao ideja „Evropa“ još uvek može imati emancipatorski potencijal, kao što to može imati i Balkan. Za razliku od toga, EU je - pri čemu mislim pre svega na Evropsku centralnu banku i Evropsku komisiju - kao onaj bik u onom starom grčkom mitu, koji siluje Evropu, odnosno narod.
* Neoliberalizmom, kao dominantnom ideologijom u EU, odbacuje se socijalna država koja je ideja veka i rezultat krvave sindikalne borbe i napretka. Koliko ljudi na ovim prostorima uopšte shvataju suštinu neoliberalizma, i gde je naša budućnost?
- Mislim da je sve više onih koji to shvataju na vlastitoj koži. Uzmite samo nove zakone o radu koji su gotovo istovremeno, ovog leta, prihvaćeni i u Srbiji i u Hrvatskoj. Lepo je to sažeo jedan stariji gospodin za vreme sarajevskog plenuma: „Ja možda ne znam što je internet, ali vi nećete znati što je penzija“. Sve većem broju ljudi na Balkanu je jasno da raspadom Jugoslavije nismo dobili ni demokratiju ni prosperitet, i ukoliko se hitno ne stane na kraj neoliberalnim merama - nećemo imati ni budućnost.
DIREKTNA DEMOKRATIJA
* Da je došlo do referenduma da se zabrani upotreba ćirilice u Vukovaru, šta bi to značilo, i da li direktna demokratija može da funkcioniše u sistemu koji je sam po sebi nedemokratičan?
- Apsolutno sam protiv referenduma o zabrani upotrebe ćirilice u Vukovaru! Takvi referendumi samo su dokaz pervertiranog shvatanja direktne demokratije i tu ste potpuno u pravu: direktna demokratija ne može da funkcioniše ako nemate funkcionalnu reprezentativnu demokratiju. Pa uzmite referendum o pristupanju EU - reklo bi se, divna mera koja narodu daje slobodu da sam odabere hoće li ući u EU ili ne. Ali, ako je hrvatska vlada uložila čak šest stotina hiljada evra u pozitivnu kampanju, ako je samo nekoliko dana pre referenduma ministarka spoljnih poslova zapretila da penzije neće biti isplaćene ukoliko se ne glasa „za“, da li je čudno što su ljudi glasali pozitivno? Ipak, neke ljude možete varati sve vreme, ali ne možete sve ljude varati sve vreme. S najnižom izlaznošću od samo četrdeset tri odsto, Hrvatska je srušila prethodni rekord Mađarske. To znači da je tek dvadeset devet odsto sveukupne populacije bilo za ulazak u EU. Da li je to demokratija?
http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/po ... i-koloniju
