e-novine.com/urednik Petar Lukovic

[pesak]

Nastavak kampanje protiv Helsinškog odbora

Objavljeno: Ned, 05. 10. 2008. 15:17

NOVE PRETNJE SONJI BISERKO

PHOTO: http://www.ceis-eu.org

Dvojica nepoznatih muškaraca sačekala su predsednicu Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji, Sonju Biserko, ispred njenog stana i uputili joj pogrdne reči. Beta
Biserko je agenciji Beta kazala da su obojica muškaraca bila obučena u crno i da su imali „oko 40 godina”.
„Jedan od njih stajao je ispred ulaza u zgradu, a drugi je sedeo pred vratima moga stana. Pozvala sam prijatelje, a potom i policiju, a ta dvojica su pobegla kada su došli moji prijatelji”, kazala je predsednica Helsinškog odbora.

Dodala je da je na lice mesta izašla policija i napravila uviđaj. Biserko je navela da je Helsinški odbor pre četiri dana zatražio zaštitu od policije, ali je nije dobio.

Prošle sedmice grupa ekstremista, koja već nedeljama protestuje zbog hapšenja haškog optuženika Radovana Karadžića, ostavila je maketu kukastog krsta pred zgradom u kojoj je smešten Helsinški odbor u Beogradu i vređala aktiviste te nevladine organizacije.

Pavel Domonji, šef novosadske kancelarije Helsinškog odbora za ljudska prava, rekao je agenciji Beta da je u najnovijem broju lista Tabloid, pored gomile uvreda na račun Sonje Biserko, objavljena i njena kućna adresa.

„Očigledno, ovo su posledice harange pojedinih 'patriotskih' medija i 'patriotskih veličina' protiv Sonje Biserko i Helsinškog odbora”, ocenio je Domonji.

http://www.e-novine.com/sr/srbija/clanak.php?id=17572

[pesak]

Analiza hajke na Helsinški odbor

Objavljeno: Pet, 03. 10. 2008. 15:31

RODOLJUBNA OFANZIVA
Inkvizicija živi: Junaci naših dana
PHOTO: KOMBO


Najnovija medijska kampanja u kojoj je Helsinški odbor za ljudska prava glavna meta jedna je od ilustracija unutrašnjih političkih previranja u Srbiji. Blokada parlamenta i odsustvo argumentovane javne rasprave o budućnosti Srbije pokazuju da se gubitnici vanrednih majskih izbora ne mire sa porazom. Vaninstitucionalno delovanje je skoro u potpunosti eliminisalo institucionalni život, što je pogubno za početak demokratske tranzicije Srbije – zaključuje se u analizi Helsinškog odbora povodom napada na ovu NVONajnovija hajka na Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiju i Sonju Biserko povodom godišnjeg Izveštaja o ljudskim pravima za 2007. godinu prevazišla je sve dosadašnje kampanje. Novina je što su mainstrem mediji kao što su, pre svega, Politika, Večernje novosti i NIN posvetili ogroman prostor (Politika i po dve strane) napadima koji čak nisu ni referirali na sadržaj Izveštaja. Okidač za kampanju bio je opširan prikaz Slobodana Antonića o izveštaju u nedeljniku Pečat, koji je u tom tekstu izvukao sva citirana imena i to proglasio „listom za odstrel Sonje Biserko“.
Godišnji izveštaj Helsinškog odbora za ljudska prava regularno izlazi već osam godina. Svaka publikacija ima za cilj da detektuje najbitnije probleme u zemlji koji usporavaju ili potpuno blokiraju njen razvoj. Takođe, veoma je bitan sa stanovišta negovanja kulture sećanja kako bi se izbegla relativizacija ili negiranje odgovornosti za ratove devedestih godina prošlog veka. Rad na pisanju izveštaja sprovodi celokupan tim Helsinškog odbora (zaposleni i saradnici), traje mesecima, podrazumeva brojne konsultacije i sugestije svih autora. Kao krajnji rezulatat, javnosti je dostupan materijal koji predstavlja analizu svih važnijih sfera srbijanskog društva (vlada, Skupština Srbije, verske zajednice, univerzitet, vojska, civilno društvo, mediji, manjine i dr). Helsinški odbor u svojim izveštajima daje i društveno-politički kontekst bez kojeg nije moguće razumeti prave uzroke stanja ljudskih prava. Ovo tim pre što je srpski radikalni nacionalizam bio generator ratova i masovnih kršenja ljudskih prava, kako u regionu tako i u samoj Srbiji. Upravo taj pristup i kritika koja dolazi od nevladinog sektora percipira se kao opasna i nepoželjna, što najčešće generiše oprobane metode diskreditacije.


Branik srpstva: Momo Kapor, smetlar

Izveštaj HO za 2007. godinu pod nazivom „Samoizolacija – realnost i cilj”, publikovan je još u maju 2008. godine, pa je utoliko neobičnije što je četiri meseca kasnije izazvao toliku pažnju medija. Tekstovi gotovo svih štampanih dnevnih i nedeljinih listova u zemlji, kao i TV dueli, bili su u znaku „vešto” konstruisane hajke na ovu nevladinu organizaciju. Sve je išlo na to da se diskredituje ne samo izveštaj i rad organizacije, već i ličnost Sonje Biserko. Prvi objavljen tekst pojavio se u Pečatu (12. septembra 2008), četiri meseca nakon objavljivanja izveštaja, što je samo po sebi simptomatično. Autor Sobodan Antonić u tekstu „Brisanje nepodobnih”, sastavio je „spisak” osoba koje se pominju, citiraju i kritikuju u godišnjem izveštaju. Naime, reč je o istaknutim profesorima Pravnog fakulteta koji su 2001. godine potpisali peticiju protiv Zakona o saradnji sa Haškim tribunalom. Fokus izveštaja bio je na predstavnicima one konzervativne nacionalističke struje koji su ovom peticijom doprineli atmosferi protiv evropskih integracija, s obzirom na to da je saradnja Srbije sa Tribunalom ključan i neizbežan uslov za priključivanje EU. „Problem” na koji se pozvao Antonić je neargumentovan. Jer navodni spisak ili popis (nazvan kasnije u medijima „lista za odstrel i eliminaciju”, „crna lista Sonje Biserko”) bio je dostupan celokupnoj javnosti od 27. juna 2001. godine. Objavili su ga mnogi mediji (isti koji sada to imputiraju HO) poput, na primer, Glasa javnosti. Očito problem nije u imenima, već u tome što su u Izveštaju HO te osobe kritikovane i proglašene odgovornim za usporavanje procesa „evropeizacije”. Inače, sve citirane ličnosti su sve do sada uvek sa ponosom isticale svoj doprinos u odbrani „srpstva”

Jedna od važnih primedbi na izveštaj, na čemu posebno insistira Slobodan Antonić jeste da je izveštaj pisan „novim poluhrvatskim jezikom”. Napominje se: „Tu nalazimo reči kao što su ’jugoslavenski’, ’Europa’, ’promicanje’ (u smislu propagiranja), ’razina’, ’ubojstvo’ (baš tako napisano, čistim ’korienskim’ pravopisom)” (Pečat, 12. septembar 2008). Tekst je inače upadljivo antihrvtaski jer se autor čak četiri puta osvrće na „problem” Hrvatske. Najpre, iz konteksta se izvlači preporuka HO da se u nastavi istorije mogu uključiti udžbenici iz regiona, kako bi mladi ljudi stekli celovitiju sliku ratova na ovim prostorma: „(...) proveriti sve univerzitetske udžbenike, a one nepodobne cenzurisati i zameniti ih udžbenicima iz Hrvatske ili sa Kosova” (u istom tekstu). Antonić dalje naziva „drugosrbijanskom” propagandom sledeće: „Kada je reč o suđenjima za ratne zločine, hrvatsko pravosuđe to odlično radi, dok, naprotiv, srpsko sudstvo opstruira i zataškava zločine”. Ovakvih opaski ima još, iako je poglavlje našeg izveštaja „Srbija i susedi” obuhvatilo analizu odnosa zemlje sa svim bivšim republikama. Međutim, mediji su skoncentrisani na Hrvatsku dok se, na primer, BiH i Republika Srpska ostavljaju po strani (što je razmljivo s obzirom na predstojeće izbore u BiH i otvaranje pitanja referenduma u Republici Srpskoj, dok se u Srbiji, na primer, u 10 strateških ciljeve nove stranke Tomislava Nikolića postavlja pitanje pripajanja RS).

Nakon ovog teksta u nizu drugih medija, koji su se oslanjali ne na sadržinu izveštaja, već na stereotipne opaske o nevladinom sektoru i na prepisivanje onoga što je Antonić već „utvrdio”, pokrenuta je prava kampanja. Spomenuti inetelektualci i novinari brzo su stavili u pogon uhodani mehanizam (kolumnisti, urednici novina Politika, NIN i tabloidi), ustajući protiv navodne odmazde HO prema njima. Tvrde da su lično ugroženi i to predstavljaju ili kao primitivni senzacionalizam (fudbaler Dule Savić tvrdi da mu HO preti fizičkom likvidacijom, ali da se on ne plaši) ili kao brigu za opstanak srpskog naroda. Slobodan Samardžić tvrdi da je izveštaj „deo duge plaćeničke akcije koja služi da pravi smutnju u javnom mnjenju i da proziva sve koji rade u korist srpskog nacionalnog interesa. Problem je u tome što oni u Srbiji imaju veliki manevarski prostor. Ovaj spisak je bio za očekivati. Između ostalog i zato što je njima zadatak da onemoguće demokratiju, zatvore sve kanale i unesu duh totalitarizma u Srbiju”. (Glas, 27. septembar 2008). Antonić takođe prognozira kataklizmu Srbije nakon ovog izveštaja: „Novost je naslovna strana knjige. Na njoj je po prvi put u srpskoj javnosti Srbija prikazana u granicama bez Kosova. Štaviše, Srbija je, na toj slici, ledena santa koja, usamljena, pluta u moru, topi se i raspada. Komad koji predstavlja Kosovo već je odvaljen. Koji komad je, po planovima Helsinškog odbora i njegovih pokrovitelja, sledeći na redu? Vojvodina? 'Sandžak'? 'Preševska dolina'? 'Vlaška Krajina'? I koliko će još trebati vremena da se ta usamljena ploča svede na meru koja bi zadovoljila Sonju Biserko i njene europske prijatelje?” (Pečat, 12. septembar 2008). Dominantni naslovi bili su u žargonu tabloida: „Biserko i njoj slične ‘crne udovice’”, „Lov na veštice Sonje Biserko”, „Žal za jednoumljem”, „Prljavi tragovi loših agenata”, „Sonja Biserko je fašista” „Sonjin spisak”, „Sonja Biserko hoće novi Goli otok”, „Sve srpsko po spisku”, „’Veštice’ rade po nalogu”. Takođe, intelektulaci i novinari koji su u izveštaju pomenuti samo u prilog argumentovane kritike njihovih stavova (za izveštaj nisu bitni oni kao ličnosti, njihov integritet, već nacionalistička matrica koju propagiraju), sada koriste najteže lične uvrede, reči koje pozivaju na linč. Tako se u Glasu (izjava Mome Kapora) moglo pročitati: „(...) zlonamerni ljudski otpadak koji ne sme da se potpiše na knjizi đubreta koju su objavili. Od čega ih je strah? Ne znam. Ali, u ovom trenutku mogao bi najviše da ih bude strah da ne izgube slugeranjsku službu kod inostranih poslodavaca. Jer, ma ko oni bili i ma šta hteli u Srbiji, ni oni ne vole neuspešne agente koji ostavljaju tako mnogo prljavih tragova. Niko normalan neće plaćati debile koji izazivaju toliko ogavnosti i otpora, gađenja i gneva u jednoj zemlji u kojoj bi morali pre svega da budu korisni” (Glas, 27. septembar 2008). Kapor je dao izjavu i za Press: „Ne verujem da će se ovo smeće od knjige dopasti gazdama Sonje Biserko na Zapadu, zato što je pokazala neuračunljivu, strašnu mržnju prema svemu što je srpsko i razumno”. (Press, 27. septembar 2008).


Rafalna paljba: Isidora Bjelica, nadrilekar
PHOTO: DRAGAN KUJUNDŽIĆ


Isidora Bjelica piše u sličnom maniru, dalje podstrekavajući mržnju: „Ovakav i ovoliki popis ljudi za koje drugarica Biserko traži izopštenje i uklanjanje jeste pre svega dokaz teškog paranoidnog stanja pomenute drugarice koja u svim tim ljudima vidi teoriju i praksu zavere, što bi u svakom civilizovanom društvu rezultiralo davanjem adekvatne besplatne medicinske pomoći od strane nadležnog ministarstva... Javno kažem: ona je teško obolela od paranoje te je opasna po okolinu i javni red i mir”. (Pravda, 27–28. septembar 2008). Dule Savić je iskoristio više listova: „To što rade te veštice na metlama iz nevladinih organizacija, rade po nalogu onih koji ne žele dobro Srbiji. Prave spiskove, kao u vreme Trećeg rajha! A, zašto su se okomili baš na te ljude i te institucije? Zato što se upravo oni svojim autoritetom i zalaganjem bore za očuvanje srpskog nacionalnog identiteta i države”. (Večernje novosti, 25. septembar 2008). Slični komenatri o Sonji Biserko pojavili su se u gotovo svim medijima, ostrašćeni, uvredljivi na račun njenog porekla ili fizičkog izgleda. Ne spominju se njen rad ili izjave, već se upotrebljavaju tradicionalni stereotipi svojstveni mizoginiji – ona je „zmija”, „veštica”, „aždaja”.

Upadljivo je da je sadržaj tih članaka uglavnom forsirao navodnu opasnost i radikalizam Helsinškog odbora. Mirjana Bobić Mojsilović naziva HO „ultraradikalnom levicom” koja nastupa pod parolom „Isterivanje može da počne”. Nije argumentovala zašto baš ta ideologija (s obzirom na to da je izveštaj upravo liberalno i tržišno orijentisan) i nije sasvim jasno da li oni koji dele takve etikete poseduju elementarno znanje o tome šta je njihovo značenje u datom kontekstu. Ali vrsta ideologije koja se pripisuje izveštaju izgleda nije važna – ona uglavnom varira od fašizma do staljinizma sa „unošenjem duha totalitarizma u Srbiju”, prema rečima Slobodana Samardžića. Lepeza ideologija ukazuje, pre svega, na potvrđivanje sopstvenih „tradicionalnih neprijatelja”. (U Pravdi 24. septembra Kosta Čavoški daje izjavu: „Čudi me da Sonja Biserko nije otišla korak dalje i preporučila iznova uspostavljanje koncentracionih logora, poput Golog otoka, što je najpraktičniji način izopštenja nepodobnih.”) Za crkvu i akademike to je komunistički režim, a za Mirjanu Bobić Mojsilović to je „ultraradikalna levica” i „komunističko-inkvizitorski ideološki purgatorijum Sonje Biserko”. Dušan Savić, fudbaler, naziva Sonju Biserko fašistom poredeći njenu delatnost sa Trećim rajhom. Cela kampanja bila je pokušaj da mobiliše publiku za nasilnu reakciju. Osim toga, na nekim sajtovima i u tabloidima pojavila se i kućna adresa Sonje Biserko.

Ističe se takođe da je ovo „nasrtaj na demokratiju u Srbiji” (Slobodan Samardžić). Slično procenjuje i Antonić: „Ti spiskovi nisu slučajni, oni zaista misle da naprave vrstu lustracije. Tako agresivno nastupaju jer pretpostavljaju da su se neke stvari, posle izbora u maju, promenile” (NIN, 25. septembar).

Pripisivanje tolike moći jednoj nevladinoj oragnizaciji treba posmatrati i kroz celokupni konstrukt ove hajke. Ona je vremenski koincidirala sa inicijativom i ubrzo potom sa smenom glavne i odgovorne urednice Politike, Ljiljane Smajlović. U emisiji Utisak nedelje u kojoj je gostovala zajedno sa Sonjom Biserko i Slobodanom Markovićem, Ljiljana Smajlović je pokušala da dovede u vezu kritiku dvojice kolumnista Politike (S. Antonića i Đ. Vukadinovića) od strane HO sa njihovom mogućom smenom: „Godišnji izveštaj Helsinškog odbora samo je, pod drugim imenom, naknadni program Sonje Biserko kako denacifikovati društvo”. U nedeljniku NIN od 25. septembra 2008. Ljiljana Smajlović je napomenula: „...predsednica Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji je od Medlin Olbrajt, tadašnjeg američkog državnog sekretara, tražila da ozbiljno razmotri mogućnost okupiranja Srbije... a da se svi mediji, ovo je izuzetno zanimljivo, pogase, naprosto pozatvaraju, pa da onda okupacione vlasti (uz pomoć gospođe Biserko, valjda), izdaju dozvole denacifikovanim medijima”. U stvaranju takve atmosfere, glavna urednica je suprotno profesionalnoj etici, koristila list Politiku za hajku kako bi sačuvala svoju poziciju.

Najnovija medijska kampanja u kojoj je Helsinški odbor za ljudska prava glavna meta jedna je od ilustracija unutrašnjih političkih previranja u Srbiji. Blokada parlamenta, odsustvo argumentovane javne rasprave o budućnosti Srbije i sl. pokazuju da se gubitnici vanrednih majskih izbora ne mire sa porazom. Vaninstitucionalno delovanje je skoro u potpunosti eliminisalo institucionalni život, što je pogubno za početak demokratske tranzicije Srbije.

http://www.e-novine.com/sr/srbija/clanak.php?id=17519

[Fair Life]

http://www.e-novine.com/sr/srbija/clanak.php?id=27446

Umetnost propagande: Analiza “Politike” (1988-1991)

Petar Lukovic 1992.

[Fair Life]

http://www.e-novine.com/sr/srbija/clanak.php?id=27446

Umetnost propagande: Analiza “Politike” (1988-1991)

Petar Lukovic 1992.

http://www.e-novine.com/sr/srbija/clanak.php?id=27495

[nachtigal]

http://www.e-novine.com/sr/kultura/clanak.php?id=26593

Boris Dezulovic, Hrvat u emigraciji

[pici]

Pohvale i samo pohvale sa moje strane za zaista redovne pljuvaČe svega i svaČega na ovom balkanskom vilajetu.......uredništvo i novinari se dotiČu samog dna ljudske pohlepe,gluposti,oholosti itd itd....ono što je nezamislivo da se pomene u državniČkim visoko tiražnim medijima,e-novine to punom snagom i kapacitetom izbace na površinu........



redovan sam Čitalac e-novine i samo tako dalje nastavite i razvaljujte ove PI*DE Balkanske tj.ex-YU......

[nachtigal]

glasam uvijek za Glas Razuma

[Fair Life]

Iz Pescanika...

Petar Luković: Nemam baš nekog uverenja da ćemo na kraju čuti konkretno da je taj i taj novinar osuđen od strane toga i toga. Međutim, od svega toga postoji kolateralna korist, a to je sama činjenica da je ta tema ponovo u fokusu. Ljudi hteli ne hteli moraju da se prisećaju kako je to izgledalo sedam, osam, devet sati gledati dnevnik, dnevnikov dodatak, dete dnevnikovog dodatka, unuku dnevnikovog dodatka do četiri ujutru. Ti dnevnici su trajali duže nego što je Titanik tonuo. Ali, to su bile toliko strašne stvari bile već u onom trenutku kad se to dešavalo da je gomila ljudi bila u to vreme konsternirana činjenicom da se to pojavljivalo na televiziji. Znaš, kad se pojavi u dnevniku RTS-a Rada Đokić, dopisnica iz Sarajeva, koja kaže da čudovišni Muslimani Srbe bacaju u kaveze sa lavovima, a da celom operacijom rukovodi Davorin Popović iz Indeksa – tu zastaje i dah i pamet, zastaje sve i onda kažeš sebi – pa, čekaj, koja je to gornja granica ludila u ratu, u propagandi, u ljubavi prema naciji, ljubavi prema srpstvu, ljubavi prema Radovanu Karadžiću? Čega smo se sve naslušali, šta smo sve videli, od nošenja lobanja, moštiju, do čuvenih izjava... Sećam se dan-danas, znaš, Krste Bjelića na televiziji koji među nekim nesrećnim izbeglicama koje su ostale bez ičega uhvati neku babu i pita – majko, je l' bilo klanja? Pa se sećam onog legendarnog priloga iz Banjaluke koji je radio neki Vlada Slijepčević, o onom oklopnom vozu, sećaš se, iz Krajine kome nisu trebale čak ni šine, jebote, znači, voz je ne znam kako išao, svetosavskim nebom je išao. Dakle, oklopni voz kome ne trebaju šine i oni kao tajno šuškaju, neće glasno da kažu, oni imaju atomsku bombu, hidrogensku bombu, to je neka vrsta nepoznatog srpskog goriva koje se utače u njega ili se usisava, isisava, šta već. Gledaš sve to i počneš da se smeješ, a ljudi oko tebe mrtvi ozbiljni, kažu – pa, jebaćemo im majku, vidiš, sad imamo i voz. To je bilo neverovatno vreme. U Glasu javnosti 1993. godine pojavi se priča da je neki Srbin gore na Palama, gde će nego na Palama, dešifrovao tajnu koja već 21 vek muči civilizaciju, a to je perpetuum mobile. Dakle, imamo perpetuum mobile i proizvodnja počinje na Palama i oni kažu – ma, ko vas jebe sve i vašu naftu, naši tenkovi će sad perpetuum mobile. Oduševljene priče, pa pisma raspoloženih snaša i koje kažu – jao, znala sam, godinama sam sanjala da neki Srbin nađe perpetuum mobile. Ako tebi sad to izgleda kao razulareni, mahniti vic – ne, u to je verovao ogroman broj ljudi. Što su bile veće laži, više se verovalo, ljudi nisu verovali u malu laž. I to je suština rata koji je bio kod nas, koju su novinari, ti o kojima govorimo, provalili. Dakle, sitna laž ne prolazi, ali velika laž prolazi fenomenalno. A zašto prolazi? Zato što čovek kaže – pa, ne bi toliko valjda lagali, ovo je toliko strašno da ne može to niko da slaže.

Medijska scena u Srbiji, kad uzmeš Večernje novosti, Politiku, Politiku ekspres, Televiziju Beograd, Televiziju Novi Sad, to je bilo irealno. Novosti su 93. ili 94. godine uzele sliku Uroša Predića, dete koje plače na grobu, stavili je na naslovnu i napisale potresnu priču o nekom dečaku koji je ostao bez roditelja, koga su ubile ustaše, tužni dečak je došao na grob i tu plače. Mislim, slika Uroša Predića, aman! Misliš da je neko od čitalaca Večernjih novosti primetio da je u pitanju Uroš Predić? Who the fuck is Uroš Predić? Niti znaju Uroša Predića, niti znaju sliku, pojma nemaju, vide da je to super, savršeno. Pazi, to nekom da pričaš danas, to stvarno izgleda kao Monti Pajton na srpski način, ali to je period koji smo mi preživeli. Tamo 91-92. godine, kad smo gledali dnevnik 7-8 sati i nikog nismo zaklali posle tog dnevnika, govorili smo sami sebi – super sam, nisam obukao uniformu JNA, ili nisam stavio četničku šubaru, nisam nikog zaklao, fenomenalno, uspeo sam da preživim još jedan dan. Danas kad govorim o ratnim zločincima, ja ne govorim samo o bukvalnom pozivu da se kolje i ubija, već o jednom fenomenalnom, apsolutno kreativnom stvaranju atmosfere straha i mržnje. Svakog dana sam dodavao po jedan sloj, kao kad rascepiš neku planinu pa vidiš one slojeve onako od pre hiljadu godina. Tako smo u to vreme svaki dan imali jedan sloj ludila, pa novi sloj mržnje, pa onda dođe Milijana Baletić sa crnogorskog ratišta, pornografija u krvi, utegnuta, sise, Crnogorci neobrijani, oznojani, gađaju Dubrovnik, neki brodovi, ljuljaju neko tele... Mislim, orgije. Pa, u Novom Sadu emisija koju vodi Marko Keković, pa Spomenka Jović, pa Komrakov... Je l' se sećate vi svih tih ljudi koji su prošli? Govorim samo o televiziji, da ne govorim o novinama. To su bile najstrašnije, najludačkije, najgore priče koje je Evropa zapamtila verovatno u poslednjih 50 godina. I to je danas sve zakopano, a ti isti ljudi koji su to radili ili su danas u penziji ili su, kako da ti kažem, još uvek na tim funkcijama, ili su u Politici ili su u Novostima ili po nekim medijima. Milijana Baletić pobeđuje u emisiji Piramida glasovima gledalaca, piše ne znam da li u Pravdi ili Kuriru. Slobodan Jovanović, glavni urednik Politike ekspres, čovek koji je postao sinonim za tu vrstu novinarstva 90-ih godina, evo sad piše u nekom tabloidu, da li se zove Grom, ne znam. Mila Štula svake nedelje na TV Košavi. Mislim, oni su svi tu među nama, i po njima mi smo ti koji treba da se stidimo jer podsećamo na to šta su radili, ponovo unosimo raskole, baš sad kad ulazimo u Evropu. Uvek čujemo to „ali baš u ovom trenutku“, pa, nikad nije trenutak ni za šta. Mislim da je sama inicijativa tužilaštva za pohvalu, moram da kažem, to je jedan politički hrabar potez u današnje vreme, makar od njega ne bilo ništa. Apsolutno je super kad čujem da se neko usrao od straha zbog toga, divno mi je kad čujem da pola UNS-a živi u strahu.

Je l' se sećate kad je Filaret vadio lobanju pa pokazivao, kako su svi bili užasnuti, pa koliko je dobrovoljaca krenulo vođeno slikom iz prethodnog televizijskog dnevnika? Ti si u svojoj emisiji imala stotine takvih priča. Je l' se sećate Beograda kad su bili dobrovoljci Vojislava Šešelja na sve strane? Je l' se sećate autobusa koji su odavde išli za Srebrenicu 11. jula 1995? Naravno da mogu da razumem da je to nekome ko danas ima 18-19 godina, i ko je nacista i ko je fašista i ko misli da je patriota, sve to simpatično, super, to je Srbija, yes – može tako da misli, zato što ne zna. Mislim, šta imaš u tom mozgu, jer ne znaš ništa šta je bilo, jer nemaš pojma šta je bilo. Ta propast se desila u tim godinama, od 1991. do 1995, tih pet godina je uništilo sve ono što je postojalo i trebaće nam sad 30-40 godina da se izvučemo iz tog blata. A to blato vučemo iz dana u dan. Kad čitamo neke sajtove i novine, Novu srpsku fašističku misao, neke nedeljnike, tabloide, Pečat i ostalo – to su sve danas, bre, potpuno isti argumenti kao i onda. U ovim godinama ponovo čitam iste stvari, sve ono što su 90-ih godina izgovorili Dobrica Ćosić, Radovan Karadžić, Smilja Avramov i ne znam, to je sve isto. Oni genocid, mi fenomenalni, ovi ubilački, mi dostojanstveni, oni robovlasnički, mi slobodni, oni niski, mi visoki, oni bez mozga, a mi – svako od nas Tesla. Jebote, pa okej, voliš, ali zaustavi se, stani malo, stani! U koga imaju posle svega najviše poverenja? U crkvu i u vojsku. Pa je l' ima nešto treće? Strašno bih voleo da živim u nekoj zemlji u kojoj kažu da imaju poverenja recimo u univerzitet. Ne, nego u crkvu, a znamo dobro kakvih je skandala sve bilo u crkvi.

Da li postoji neki skandal koji se nije desio u vojsci? Od ubistva, krađe, pljačke, opreme, prodaje, tendera, satelita... Moraš da budeš debil, dupli debil, debil na kub, da kažeš da u te dve institucije imaš najveće poverenje. Ako je stvarno tako, ajmo da zatvorimo radnju, da kažemo da država više ne postoji. Istovremeno sa tom anketom imaš anketu u kojoj 1% građana u Srbiji ima poverenje u premijera vlade – pazi, 1%. Imajući ovoliki broj prijatelja, ja sam siguran da imam 2% u ovoj zemlji, ti imaš sigurno 2,5%. Jedan odsto poverenja, pa to znači – samo tvoja familija, eventualno komšiluk i možda poneki ministar. To su ta naša merila.

Kad god se učini mali pokušaj da se nešto raščisti sa prošlošću, odmah se javi bulumenta s druge strane. Ljiljana Smajlović Ugrica u Utisku nedelje, pa u jednom tekstu, pa juče ili danas u Vremenu. Ona se ni ne ponaša kao predsednica UNS-a, ona se ponaša kao majka zaštitnica svoje dece. Ona sa njima deli njihovu bol, njihov strah, njihovu tugu, govori o tome kako je to sada potpuno besmislena stvar. Zašto je besmislena, izvini? Po čemu je novinar kao takav drukčiji od bilo kog građanina ove zemlje? Ako bilo koji građanin ove zemlje učini krivično delo, on ide pred sud i u zatvor, zašto to ne bi važilo za novinara? Zašto za njih samo važi sud profesije? Što bi rekao moj kolega Andrej Nikolaidis koji je pisao tekst u e-Novinama, šta bi to značilo, da ratnim zločincima sude samo njihova udruženja? Recimo udruženje nezavisnih koljača da sudi svojim zločincima, ili udruženje snajperista Sveti Vid da sudi snajperistima? Kako profesija da sudi? Napravio si krivično delo, izazvao si zločin, šta sad profesija da ti kaže - nemoj sledeći put, daćemo ti opomenu, izbacićemo te iz UNS-a, ili šta? Kakve veze profesija ima s tim? Neki mesar napravi zločin, a oni kažu - ne damo mesara da ide pred sud nego će mesari Beograda njemu da izreknu disciplinsku meru, ne može da prodaje meso sledećih mesec dana zato što je zaklao nekog? Mislim, nemoj da novinare izdižemo, novinari su apsolutno isto što i bilo koja druga profesija. Bolje da je Smajlovićka govorila o tome koga bi Udruženje trebalo da prima, koji bi profesionalni uzusi trebali da važe za te ljude. Hoće ona da mi kaže da su oni poštovali sva ta pravila? Hoće da kaže da su bili fantastični profesionalci, da su samo izveštavali šta su videli? Je l' videla Rada Đokić da su bacali Srbe lavovima? Zanimljivo je da imamo Ljilju Smajlović kao perjanicu tog pokreta otpora tužilaštvu. Onda se, naravno, među prvima javio Slobodan Antonić, to je principijelno, po njemu je štampa slobodna da sve napiše, sloboda iznad svega. Dakle, ovaj ima pravo da izmišlja, ima pravo da poziva, ima sve pravo, samo ne sme da napiše, po Antoniću, „hajde da ubijemo nekog“. To niko nije rekao nikada, niko nije bio toliko lud da kaže tako nešto, nego su napravili sve da drugi kolju u njihovo ime, nema potrebe da oni prljaju ruke.

Onda imamo Zoricu Tomić, jednu od sestara Mojsilović, koja je danas sociolog kulture ili kulturni sociolog, jebem ga, nešto jeste. Napisala u Blicu kratak tekst po imenu Bruka. Bruka se odnosi uopšte na ovu ideju da se danas takvo pitanje poteže i da se unose opet nemiri u društvo koje je pomireno deklaracijom o pomirenju, bla-bla-bla. Last but not least je, naravno, Miroslav Lazanski, koji je pokušao da bude duhovit i rekao je, kao, ha-ha-ha. Miroslav Lazanski koji je u vreme vukovarskih operacija savetovao da vojska ne gađa Vukovar artiljerijom nego da se napravi obruč oko grada, pa da se ljudi izgladne, da svi poumiru, da nađemo najhumaniji način, da ne rušimo nego da samo ljudi poumiru. 1991. godine grupa penzionera je negde tamo kod rezervoara na Košutnjaku iz zasede zaskočila dvojicu stranaca, vezali ih za drvo i zvali miliciju da su ih oteli. Ispostavilo se da su tu dvojicu stranaca danima pratili, jer su ovi prolazili kroz šumu u Košutnjaku i nešto beležili. Penzioneri, koji su čitali sve moguće novine, gledali televiziju, odmah su shvatili o čemu se radi. To su stranci koji su došli da stave otrov u rezervoar i tako pobiju pola Beograda, uključujući i te nesrećne penzionere, i onda su se rešili na jedan vid oružane borbe, da pokokaju ove Amerikance. Došla i milicija i ispostavi se da su to ljudi iz dve ambasade koji su obeležavali stazu za tradicionalni diplomatski kros koji se tu održavao svake godine. Pazi, svako je video neprijatelja na svakom mestu, to je bilo to društvo. U Novostima se sećam i dan danas jedne rubrike iz '91. godine, valjda, u naslovu je pisalo Zaklan sveštenik, u podnaslovu je pisalo da je sveštenik teško ranjen, a na kraju te rubrike sveštenik je dao izjavu za Večernje novosti. Misliš da je neko primetio, urednik, novinar, da je nešto kontradiktorno, od mrtvog do živog, teško ranjen u sredini, je l' bio neki problem oko toga? Ma jok, bre, stavi gore naslov samo Zaklan sveštenik, ko će to dole da čita, a i ako čita, pa šta, oživeo. Srbin, može mu se. Kad bih ja sad skupio sto tih vesti i objavio u svetu to bi bio bestseler, pitali bi - čekaj, jebote, je l' to stvarno objavljeno? Pa, stvarno, i ljudi su verovali? Verovali. Pa, koja je to zemlja? Srbija, brale, vrh, brate.

Te godine su oblikovale kulturni model i mozgovni model i model ekonomije, model vlasti, model života koji danas imamo, to je sve produkt toga. Ljudi su do 1987. godine bili drukčiji, drukčije su se ponašali u ovoj zemlji od ovih ljudi koji danas žive ovde. Jednog će dana antropolozi to verovatno da utvrde, da je tih 4-5 godina bilo potpuno šokantno u razvoju stanovništva ovde. To su kao neki potpuno drugi ljudi, čak su i oni koje si znao nekako poludeli, u međuvremenu su dobili potpuno druge osobine. Kad vidiš tu masu koja će sve da ti veruje – samo mu obećaj, obećaj mu ludilo, pljačku, nacionalni ponos, široke granice, Srbija do Beča, jebote, pretnje, bombardovaćemo Rim, Srbija do Tokija. Ozbiljno, why not? Šta, do Rusije samo skokneš, pa nije to neki veliki problem. Je l' se sećaš da je Milošević predlagao konfederaciju sa Grčkom, a to što je između nas Makedonija, jebeš Makedoniju. Šta je sledeći korak u tom ludilu, udruživanje sa kojim zemljama? Sa Iranom? Zašto ne, konfederacija na daljinu, može, dopisni član iranske federacije, može i to.

Znaš zašto je taj period značajan? Zato što su mediji bili motor svega toga, bez medija je to bilo apsolutno nemoguće uraditi. Ne bi bilo toliko mržnje da nije bilo medija, ne bi toliko ljudi poginulo da nije bilo medija. Kako je lako napraviti zlo, fantastično. To je osećanje koje sam svih godina imao. Ako njih desetak ne može da spava danas, to mi je veliko zadovoljstvo. Nemam nikakav način naslade prema tim ljudima koje ne volim. Da li ih mrzim - da, da li im želim zlo - da, da li bih se radovao kad bi neko umro - da, radovao sam se kad je umro Krste Bjelić, mogu da kažem, da. Nikog mi od tih skotova nije žao. Taj Krste Bjelić, pa taj šta je uradio u svojoj kratkoj karijeri, pa Gebels bi mu se divio. Taj jezik koji su oni forsirali u to vreme, ustaše, drogirani, crnokošuljaši, sve to je ostalo u jeziku, svađi, mržnji. Svako malo Vuk Jeremić nešto popizdi na Hrvate, pa Vuk Jeremić poludi na Bosance... Mislim, dosadno mi je da čitam Jeremićeve priče - nećemo pritiske čekajući presudu itd. Ne mogu to da čitam. Ali stalno imaš tu priču o tom Kosovu i to je šamanska mantra u kojoj imaš tri ludaka koji samo viču „Kosovo, Kosovo!“. Pa, gledaj, jebote, u kakvoj zemlji živimo. Nikad nisam živeo u ovako bezličnoj zemlji, između vlasti i opozicije, izuzimajući naravno LDP, ono ostalo ne znaš ko je gori. Zamisli, opozicija u kojoj su stari radikali, novi radikali i Velja Ilić i Koštunica, a ovde imaš Tadića, Jeremića, Šutanovca, magnate – ludilo od države.

Mislim, ova vlast povremeno jeste proevropska. Ovo obećanje o belom šengenu, mislim, stvarno mi se i beli i crni i šengen popeo na onu stvar, veruj mi, šest godina slušam Đelića – evo, samo što nismo, samo što ga nismo, samo što ga nismo dobili, evo, sutra ćemo... Između Đelića koji je jurio beli šengen i Ljajića koji juri Mladića nikakve razlike nema, njih dvojica su kao braća od iste matere, evo, samo što nismo, evo, sledećeg meseca, nikad mu nismo bili bliže, evo, na dohvat smo ruke. Da li postoji neki način da se čuje moja molba, lična: nemoj, Ljajiću, sledeća tri meseca ništa da kažeš, beži, kad te molim, ne pominji Mladića. Kako ozbiljno da shvatim kad Ljajić mrtav ozbiljan kaže – samo što ga nismo uhvatili? Pa, jebo te bog, hajde uhvati mene, uhvati bilo koga, nemoj me zajebavati! Pitaj Đelića kako je on uhvatio šengen, dogovorite se, imamo dva hvatača u vladi, dva bacača‚ kao da imamo američki bejzbol, jebote. Mislim da gledaoci masovno udaraju glavom u zid kad ga čuju, evo, dao bih mu neke pare samo da ne priča. Sad sam nešto čuo da Palma priča. Ne znam šta priča, ali šta god da priča Palma, to mi izgleda ludački. Bio sam sad, prvi put me neko pozvao, na nekom diplomatskom prijemu, posle sedam godina, a prve tri osobe koje sam video kad sam ulazio, Vučić, posle toga Nikolić i razdrljeni Palma, mislim da je bio u potrazi za nekom hranom, ili je po onom dvorištu tražio neku životinju za zoološki vrt. Dovoljno mi je bilo njih trojicu da vidim, to su, dakle, sad proevropske snage.Onda sam nekome rekao da se ponašaju kao da su prvi put ovde, a taj mi odgovor - ma, jok bre, to dolazi stalno, starosedeoci, sve znaju, tu nema frke nikakve.

Imam novi princip sad, sad ih ubijam zvukom. Kad se pojave na televiziji, odmah isključujem. Recimo, prošle nedelje sam se zajebao pa sam slušao šta je govorio stariji Krkobabić, i onda kažem sebi - pa čekaj, Lukoviću, jesi ti normalan, šta slušaš to, gasi, bre. Mislim, šta me interesuje šta ima Tadić da kaže, uopšte me ne interesuje. Svejedno da li je bio u Valjevu na folklornoj večeri ili je bio u Ujedinjenim nacijama. Što bi me interesovalo šta će da kaže Slavica Đukić-Dejanović, ali život je čudo, što bi rekao Kusturica, pa kad ja neću da čujem šta kaže Slavica Đukić-Dejanović onda mi neko dojavi. Kaže, danas je ona u Skupštini rekla da će svojim autoritetom, koji je inače ogroman i poznat po svetu, učiniti sve da Đavolja varoš postane osmo čudo sveta. Ne bi me začudilo da Skupština Srbije donese zakon kojim proglašava da je to osmo svetsko čudo. Ako mi proglasimo, tačka i gotovo. Čime se mi bavimo...

Pošto nisam bio gost u emisiji jedno četiri-pet meseci, šta je obeležilo to vreme? Masovna iskopavanja u Srbiji, neki put tražiš Dražu, a nađeš mamuta, mislim, voleli bi ljudi da su tražili mamuta a našli Dražu, ali jebiga, nismo takve sreće. Nijedan dan bez Draže za Večernje novosti i Politiku. U Politici prošle nedelje velika reportaža, čitava Ivanjica živi u strepnji koja je dublja od nade da će biti pronađen Dražin grob, da će njegovi ostaci biti preneti u njegovu grobnicu u Ivanjici i da će to postati neka turistička meka, gde će svi četnici ovog sveta dolaziti da se poklone kostima, ne mamutovim, nego Dražinim. To je njihova turistička nada. Pa, je l' ima Ivanjica nešto drugo, pizda mu materina, sem Draže? Mislim da Vuk Drašković ima puno razloga da likuje, znaš, kad se on pojavi na televiziji, kad on kaže – e, da nisu ubili Dražu i da je Draža pobedio danas bismo bili daleko u Evropskoj uniji. Znači, ubili smo Dražu i time smo sasekli svaku mogućnost da ikad odemo u Evropsku uniju. Pazi, Draža, cela ona bivša Jugoslavija, obožavali su ga svi. Odbijam uopšte mogućnost da sam pogrešno učio istoriju. Šta je priča o zločinima, može '45. godina, ali 1990. godine ne. Tu vidiš šizofrenost ove vlasti, ona će istovremeno da podrži i Vukčevića i tužioca i Večernje novosti, kao što podržava, jednako voli i uživa navodno i u Exitu i u Guči, i u Evropi i u Kosovu, i u Iranu i u Švedskoj, mislim, i narodnjaci i rokenrol, to sve može, sve može. Ko se danas seća da je Vučelić bio direktor televizije Novi Sad u njenom najgorem periodu? Ne, on je danas vlasnik Pečata, marksista, pazi, marksista, on se slika sa cigarom, iza njega, Če Gevara ili Marks, on je levičar.

Imaš crkvu, pa narodnjake, pa splavove, pa mobilne, pa džipove, kladionice, pa SMS, pa okreni 888 i dobićeš pare... Mislim, samo konj radi, ideja ovog društva je da samo konji rade. I to ti je produkt tog svega što je bilo. Kad govorimo o tom ratu, njemu su u međuvremenu otpali neki točkovi, ali on taljiga i dalje. Kad se jednog dana vrati Republika Srpska Krajina, kad se jednog dana vrati naša srpska Crna Gora, pa mi kad budemo uzeli Kosovo... To je operisano od bilo kakve vrste normalnog razgovora, to sve suza suzu stiže, to je sve jad, čemer, kletva, tuga, bol, patetika do neba i natrag. To ih bol proždire svakog sekunda kad pogledaju na mapu. Sve se bojim da je tako, sve se bojim da su svi patriote, stvarno toliko brinu o tome, svi su odustali od svojih poslova, svi žive kao pustinjaci i pozdravljaju se – vidimo se sledeće godine u Prištini, aha. To je vrsta nezapamćenog licemerja, biti pre podne patriota, a po podne organizovani kriminalac ili obratno, svejedno. Biti zagovornik evrointegracija do 10 ujutru, a od 11 do 12 jebe majku svima. Stvarno, mislim da je odlična ideja koju sam usvojio nedavno, uopšte više ne razmišljam o budućnosti, nijednog sekunda poslednjih godinu dana nisam pomislio o nekoj ideji kako će Srbija izgledati za godinu-dve. Ne interesuje me, ni zemlja, ni narod, ni građani. Niko ne brine o meni, ne brinem ni ja ni o kome. Ravnodušno gledam autobuse koji se raspadaju, penzionere koji kupuju Kurir i uživaju, taksiste na čijim tablama je postavljeno hiljadu i pet stotina ikona, svi mogući radikali, svi mogući koljači. Čak sam postao ravnodušan i na Mlađana Dinkića. Samoubistvo uvek ostaje kao final solution. I onda pokušavaš da kažeš sebi - pa, jebiga, zajebavaćemo se, mislim stvarno, pravićemo fun od svog života.

Srbija postaje najbolje mesto za zajebanciju, ne znam drugu zemlju u kojoj ne znaš ko je gori, ne znaš da li je gora vlast ili opozicija, da li su gori iz jedne institucije ili iz konkurentske institucije, da li je gora Zvezda ili Partizan, da li je gora narodna muzika od zabavne. Sve je od goreg oca i crnje majke. Idi ulicom, pogledaj taj svet, neverovatan broj ljudi koji izgledaju kao zombiji. To što su glupi, to se podrazumeva. Ja bih voleo da postavim kameru ispred biblioteke da vidim ko uđe, jebem mu mater, dao bih mu Nobelovu nagradu - ej, majstore, svaka ti čast što si ušao, nije važno, uzmi Ljiljanu Habjanović-Đurović, ali ti svaka čast, čak i Miru Marković, ali knjiga je knjiga. Hajde, počećemo od toga. Ako je uspeo Toma Nikolić da sazri za šest meseci, uspećeš i ti, nisi valjda gluplji od Tome. Katastrofalno je, nema ni promaje, nema ni vetra, nema ničega, stojimo u mestu, potpuno je isti današnji dan kao što je bio jučerašnji, ništa se ne dešava, ama ništa. I što se desi, prođe za dan-dva. Ne postoji nikakav pokret, nikakva akcija, ni gerila, ni underground, ništa ne postoji. Još kad dođe jebeno fucking leto, tu sve staje, kao da nas seče ekvator, života mi, kao da smo u nekim džunglama i kad dođe leto niko više nema snage, svi padnu. Juni, jao, ko da izdrži sad i juli, pa i avgust... Nigde nikog ne možeš da nađeš, svi na odmorima, probaj samo da nađeš majstora. Danas je trebalo da dođu majstori kod mene kući u 12 sati i, naravno, prošlo je i 12 i 1 i pola 2, ja zovem tamo centralu - gde su majstori, majstori ne mogu da dođu. Pa, dobro, čekaj, da ja nisam zvao je l' bi se majstori možda javili da kažu da neće doći? Ne bi se javili. Javi se posle dva sata neki majstor i kaže - ja sam majstor, pitam ga je li on onaj što je trebalo da dođe, nije, kaže, on je neki drugi. Rekoh - gde si ti sad, pa kaže - ja sam ispred vaše zgrade, pa rekoh - ja sam na poslu sada. A njemu je ova žena rekla da sam ceo dan kod kuće. Mislim, rekao sam joj da nisam kod kuće, sve što sam joj rekao ona je pogrešno prenela. Izvinite, leto, vrućina, imamo puno posla. Jebalo te leto i vrućina! Kad će mi doći majstor? Nemam pojma.

Probaj danas da nađeš nekoga da razgovaraš nešto ozbiljno, ma kakvi, vidiš kakva je vrućina, svi su nervozni. A svi gledaju turističke aranžmane, gde ima jeftinije, koja agencija, znaš, najveća je briga da li možemo da odemo čarterom odavde, ne moramo da odemo u ustašku Hrvatsku da letimo iz Osijeka, šta ako nas zakolju u Osijeku, kako da pođemo u Tursku. Ovi tamo kolju u Turskoj, kolju u Hrvatskoj, ko će preživeti to? Sunce, more, Ruskinje, ribe, žurke – zar nije život beautiful?

[nachtigal]

Uvreda bosanskohercegovačke elite

Slučaj građanina Nedžada B.

Piše: Emir Imamović


Bivši premijer FBiH Nedžad Branković više nije podstanar, inženjer je pred kojim je, kao u još jednom pop hitu, perspektiva, ima sina tinejdžera i ženu vršnjakinju, vikendicu i stan od 132 kvadratna metra u elitnom sarajevskom naselju Ciglane i još svašta
Photo: metro-portal.hrTužilac Oleg Čavka je na suđenju Brankoviću i, također, nekadašnjem premijeru FBiH Edhemu Bičakčiću, obrazlažući optužnicu, pored ostaloga kazao da se Nedžad Branković doselio u naselje u kojem je živjela elita. „Ne vidim zašto ne mogu stanovati gdje je stanovala elita?!“, zacvilio je Branković i glasno, da ga čuju i sudija i tužitelj i suborac Edhem i njihovi advokati, dodao da se osjeća - uvrijeđenim


Photo: lična arhiva„Ne vidim zašto ne mogu stanovati gdje je stanovala elita?!“. Nedžad Branković, bivši predsjednik Vlade Federacije BiH, bivši direktor Energoinvesta, bivši direktor Željeznica FBiH; maneken tranzicije i SDA-ov dečko koji je obećavao; suprug i otac... On, taj i takav, uredno podšišan, vrata stegnutog kravatom, u decentnom tamnom odijelu, jednostavno nije mogao izdržati, a da ne odgovori kantonalnom tužiocu Olegu Čavki koji je na suđenju Brankoviću i, također, nekadašnjem premijeru FBiH Edhemu Bičakčiću, obrazlažući optužnicu, pored ostaloga kazao da se Nedžad Branković doselio u naselje u kojem je živjela elita. „Ne vidim zašto ne mogu stanovati gdje je stanovala elita?!“, zacvilio je Branković i glasno, da ga čuju i sudija i tužitelj i suborac Edhem i njihovi advokati, dodao da se osjeća - uvrijeđenim.

Građanin Nedžad B. bio je do rata – a u Bosni će se vrijeme još dugo, jako dugo, mjeriti na ono do i ono poslije prženja jedne zemlje topovima – osrednji inženjer, podstanar i može biti da je, kao u pop pjesmuljku, ustajao svakog jutra u šest, išao na posao i, hajde da pretjeramo, mirisao na jabuke. Građanin Nedžad B. više nije podstanar, inženjer je pred kojim je, kao u još jednom pop hitu, perspektiva, ima sina tinejdžera i ženu vršnjakinju, vikendicu i stan od 132 kvadratna metra u elitnom sarajevskom naselju Ciglane. On, koji je 1996. prodao djedov voćnjak i materino prstenje, još malo posudio, pa u kući uveo mjere radikalne štednje, pokrenuo je te, prve post apokaliptične bosanske godine, privatni biznis: počeo je proizvoditi plastične kašikice za kafu, znate one bijele što se dobiju u kafićima pa ih omladina gricka dok ih čeljust ne zaboli. Prve je godine građanin Nedžad B. vratio uloženo, druge je proširio proizvodnju, treće je kupio stan od 132 metra kvadratna u elitnom sarajevskom naselju Ciglane, a sve poslije nije bilo muzika nego dobro strateško planiranje, izvoz, razvoj...

Bivši predsjednik Vlade Federacije BiH Nedžad Branković bio je do rata – a u Bosni će se vrijeme još dugo, jako dugo, mjeriti na ono do i ono poslije prženja jedne zemlje topovima – osrednji inženjer, podstanar i može biti da je, kao u pop pjesmuljku, ustajao svakog jutra u šest, išao na posao i, hajde da pretjeramo, mirisao na jabuke. Nedžad Branković je, dakle, do prije 17 godina bio, da se ne lažemo, niko i ništa: jedan od bezbroj inžinjera samo ne baš napredan, sa poslom od kojeg je mogao spajati prvi i 31., neko kome se otimao uzdah kada god bi prošao pored Ciglana. Podsvijest je gadna i ma koliko čovjek vjerovao da nije osuđen na prosječnost ona je uvijek tu da podsjeti na istinu, na to da se, što bi veliki treneri rekli, za vrhunski rezultat mora ići preko granice vlastitog bola, a za to treba imati nešto s čime se čovjek rodi. Osim ako ne dođu vremena u kojima se ide preko granice bola, ali tuđeg.

Bivši predsjednik Vlade Federacije BiH Nedžad Branković više nije podstanar, inženjer je pred kojim je, kao u još jednom pop hitu, perspektiva, ima sina tinejdžera i ženu vršnjakinju, vikendicu i stan od 132 kvadratna metra u elitnom sarajevskom naselju Ciglane i još svašta nešto samo upisano na svastiku

„Ne vidim zašto ne mogu stanovati gdje je stanovala elita?!“, procvilio je Nedžad Branković na početku suđenja na kojem se od njega i, također, bivšeg premijera Edhema Bičakčića traži odgovornost zato što su budžet većeg bh. entiteta oštetili za 114.000, a budžet Energoinvesta za 150.000 maraka. Pronađeno u prevodu: Energoinvest čiji je direktor bio Nedžad Branković i Vlada FBiH čiji je predsjednik bio Bičakčić, kupili su u sarajevskom naselju Ciglane stan od 132 metra kvadratna direktoru Energonivesta Nedžadu Brankoviću baš dok se on spremao da na mjestu premijera zamijeni Edhema Bičakčića. U međuvremenu je Branković stan otkupio za 920 maraka. Ili 14 pfeninga, odnosno sedam euro centi, kako kome paše, po metru kvadratnom!

Nedžad Branković je bezobrazan i bezobziran čovjek – „Po zakonu!“, bio je njegov odgovor na novinarske upite kako je došao do stana – ali sigurno ima napade iskrenosti. On je dakle, uredno podšišan, vrata stegnutog kravatom, u decentnom tamnom odijelu, zaista povrijeđen tužiteljevim navodom da je doselio tamo gdje je nekada živjela elita. Njemu, Nedžadu Brankoviću, naprosto nije jasno zašto on ne bi mogao stanovati tamo gdje je stanovala elita. I u tom nerazumijevanju je tragedija, ali ne njegova, nego naša.

Ozbiljni će ljudi u neozbiljnim razgovorima, onima što ne traže duga objašnjenja, razliku između neozbiljne države, današnje Bosne i Hercegovine i ozbiljne, dakle one Jugoslavije u kojoj je BiH bila republika, objasniti poređenjem famoznih kadrovskih rješenja. Reći će, recimo, kako je Titov politički komesar bio apsolvent filozofije na Sorboni - Koča Popović, a SDA-ov Timur Numić, pomoćnik ratnog zločinca Mušana Topalovića Cace za personal; kako je u ona doba direktor (i osnivač!) Energoinvesta, vjerovatno najuspješnije kompanije u povijesti bosanskog biznisa bio praški student Emerik Blum, a u ova naša Nedžad Branković, kako je bosanske puteve za svog mandata gradio Džemal Bijedić, dok je Edhem Bičakić za svog polagao kamene temeljce za saobraćajnice kojih još uvijek nema... Nema u tim poređenjima ničega od jugonostalgije, neokomunizma i istog takvog socijalizma, niko tu ne žali za vremenima radnih akcija i verbalnog delikta, nego samo i isključivo za društvom u kojem se ulazak u elitu plaćao emancipacijom. U kojem bi se onoga koji nakon što ništa po zakonu ne uradi kao direktor Željeznica i Energoinvesta, a usudi se pitati „zašto ne mogu stanovati gdje je stanovala elita?“ – pregledalo.

Nije, rekosmo li, najgore to što je Nedžad Branković uvrijeđen kao seoska mlada kazao: „Ne vidim zašto ne mogu stanovati gdje je stanovala elita?!“, nego što je iskren i što on nije izuzetak nego pravilo u zemlji u kojoj društvenu elitu ne čine pojedinci koji su znanjem i radom došli i do imetka i do uticaja i ugleda, oni dakle što brigom za opće dobro i zalaganjem za zajedničke interese obogaćuju društvo – kao izmišljeni građanin Nedžad B. - nego sasvim suprotno: ili oni koji su svoje snove spremni ostvarivati pretvarajući tuđe živote u noćne more ili oni koje su usput proizveli. Kao što su Izetbegovići, Numići, Tihići…i besperspektivnog inženjera bez ičega pretvorili u Nedžada Brankovića koji bježeći s mjesta premijera odmara na Bledu ili Bjelašnici, vikende provodi u vikendici nad Sarajevom, a radne dane u stanu kupljenom za 920 maraka, u naselju u kojem je nekada živjela elita.

e-novine 06.07.09

[pici]

Taj clanak sa Brankecom je prejak




Kad Citroen crta granice
Golicanje velikosrpske mašte
e-Novine



Photo: sarajevo-x.com

Kada to već nisu uspeli Milošević i Tuđman, ni njihovi krojači granica i crtači mapa, stručna služba Citroenovih geografa potrudila se da ispuni želje dva ratna havera, sa posebnim akcentom na srpsku stranu

Naime, prilikom predstavljanja novog modela C3 u Parizu predstavnici francuskog proizvođača automobila predstavili su i prospekt evropskih zemalja u kojima imaju svoja predstavništva, a među njima nema ni Bosne i Hercegovine, ali ni Crne Gore.

Letimičan pogled na mapu koju je objavio sarajevo-x otkriva veoma čudne oblike zemalja sa prostora bivše SFRJ. Zadovoljstvo mapom mogli bi da izraze Slovenci čija teritorija je dobrim delom proširena na područje Zagorja, ali i Istre, a čini se da su i dobri delovi Gorskog kotara, kao i Rijeka u Citroenovom prospektu nalaze u Evropskoj uniji, odnosno Sloveniji i to samo dva dana nakon ostavke hrvatskog premijera.

Hrvati ne mogu da budu zadovoljni ni izgledom južnog dela svoje zemlje, odnosno južne Dalmacije. Dubrovnik i podneretvanski kraj je ovaj put konačno pao pred srpskim pretenzijama. Crna Gora, to vekovno srpsko ognjište konačno je u zagrljaju majke Srbije koja bi se u ovoj verziji sa pravom mogla nazvati mediteranskom zemljom.

Deo napaćene BiH i to onaj posavski, zapao je Hrvatima, pa se očekuje i reakcija Milorada Dodika.

Inače, Citroen uredno ima svoju verziju sajta za bh tržište, što nije slučaj za Crnu Goru, pa bi se dalo zaključiti na osnovu prikazane mape da je stručni tim geografa pod velikim uticajem nekog od srpskih gastarbajtera iz Pariza.

Istina, granica nije na liniji - Virovitica, Karlobag, Ogulin ali u svakom slučaju golica velikorspsku maštu u predstojećim vrućim julskim i avgustovskim danima


Pokvarena mašta i prljave strasti

[pici]

Napred u propast!
Piše: Ljiljana Jokić Kaspar

Gde je Varšavski pakt kad mi je najpotrebniji: Plač Vojislava Koštunice

Gde je Varšavski pakt kad mi je najpotrebniji: Plač Vojislava Koštunice
Photo: BETA/Marko Rupena

Vojislav Koštunica misli kako je za samo godinu dana glupi narod zaboravio njegovu vladu i silno štetočinstvo koje je napravila. Još se nije ni ohladilo osinje gnjezdo DSS, a on već vidi sebe kao novog truta. Osim što traži nove izbore i novu šansu da nas upropasti, zagovara i referendum o izjašnjavanju ulaska Srbije u NATO. Računajući na negativnu propagandu koja se svakodnevno levkom sipa u glavu građanima Srbije, nada se pozitivnom ishodu jer narod mora mrzeti one koji su ga bombardovali, razbili Jugoslaviju, ma ko zna šta su sve radili samo da nas namerno upropaste

Taman sam se ponadala da ćemo se rešiti mita o Milošu Obiliću koji je posle kosovske bitke pre više od 600 godina sabljom rasporio turskog sultana Murata, „od učkura do grla bjeloga“, kad se pobunila srpska "naučna i intelektualna javnost“, optužujući strane elemente da nam kradu istoriju, identitet i pravo na istinu. Ni manje ni više, „albanski lobi“ u Americi hoće da nam oduzme pravo na smrt i ubistvo mrskog neprijatelja! U vreme mog školovanja u četvrtom razredu osnovne škole učile su se narodne pesme i tada sam prvi put, iz usta učiteljice, čula sve strahote zapisane u epskim pesmama naše narodne poezije, pa i detalj Obilićevog „podviga“. Svakom normalnom detetu u tom uzrastu mora biti muka od lomljenja ruku, nogu i vađenju očiju (starom Vujadinu od strane Turaka Lijevljana), Kosova polja na kome gavranovi krvavih kljunova komadaju ostatke ljudskih tela i rekom krvi koja teče, dok se Kosovka devojka šeta tim poljem, poji „rujnim vinom“ retke preživele, preskačući usput mrtve i iskasapljene junake.

Pamtim osećaj straha i mučnine koji me je prošao tek petnaestak godina kasnije kada sam spremala ispit iz Narodne književnosti, a profesor me na istom gnjavio analizom pesme Smrt majke Jugovića. Insistirao je na odsečenoj ruci najmlađeg Jugovića koju je gavran poneo u kljunu za večeru, a potom ispustio u krilo neutešnoj majci koja je u bici izgubila muža i sinove. Infarkt, a možda je dobila i moždani udar, rekoh zapanjenom profesoru, koji je tražio da mu na ispitu objasnim njeno psihičko stanje proizašlo iz kontakta sa mrtvom rukom.

Ogromne zbornike srpskih narodnih pesama od preko 2000 stihova koje sam u cilju svog budućeg poziva morala da naučim napamet, sakrila sam od svog deteta koje je sve o klanju i ubijanju saznalo gledajući strahote u direktnom prenosu na televiziji. Izveštaji sa „bojnog polja“ s kraja dvadesetog veka, očvrsli su njenu generaciju, pa su Miloša Obilića šaljivo nazivali Džek Trbosek, jer je Miloš za njih bio samo nervno rastrojeni gubitnik, naspram savremenih ubica i koljača koji su tradicionalno nasledili njegovu opsesiju. Savremene ubice su tamanile stotine i hiljade nedužnih civila iz neobjašnjive osvete prema izmišljenim potomcima Murata, ne shvatajući da čine osvetu sebi i sopstvenom životu. Nisu znali da se ubijanjem neće spasti duhovne i svake druge bede, da će im budućnost biti mračnija nego posle Kosovske bitke. Nije važno čiji je Miloš Obilić, ali nam pored Ratka Mladića, Radovana Karadžića i stotine savremenih ubica, uopšte ne treba! Što se mene tiče, neka ga prisvaja ko god hoće.

A Tomislav Nikolić protekle nedelje beše u poseti Briselu, gde se sastao i razgovarao sa Oli Renom. Ta poseta izazvala je političku zabrinutost u javnosti Srbije. Pa šta ako je Toma bio kod Olija, i Slobodana Miloševića su u vreme njegovih najgorih političkih odluka i poteza primali svi važni svetski političari i pri tome svakako znali sa kim razgovaraju. Zabrinutost srpske javnosti zbog te posete je potpuno nepotrebna jer Oli Ren zna za koga Toma navija. Sigurno su mu poznate i mnoge Tomine želje, naročito ona da Srbija postane ruska gubernija. Nije mu nepoznata ni njegova ljubav prema Ratku Mladiću i Radovanu Kardžiću, a nema nepoznanica ni o nastanku njegove „nove“ partije na političkom nebu Srbije. Nije niko u EU toliko glup, pa da poveruje da se vukovi pretvaraju u jaganjce kad god navuku ovčiju kožu. Ako se u Srbiji neguje kratka pamet i zaboravlja šta se juče ručalo, Evropa ne bi bila takva kakva je da lako oprašta i zaboravlja. Još manje bilo ko veruje da će Tomislav Nikolić ako dođe na vlast „pridružiti“ Srbiju Evropi. Samo lakoverni u Tomislavu Nikoliću ne vide glavnog kapetana broda koji, kako god bilo, mora doživeti brodolom. Prvo, „brod“ je jako star i ofucan, propušta vodu na sto mesta, a posadu mu čine uglavnom gusari. Samo je pitanje vremena i nekog skrovitog zaliva Evrope u koji će ga Toma (ako postane kapetan) sakriti i držati van plovnog puta. Gladnim i izbezumljenim građanima na budućim izborima više neće nuditi hleb za tri dinara, sada se nada lovu u mutnom i muljevitom. Već je uzeo bućkalo i udara po površini mameći somove. Ko god promoli glavu na tom bućkalu i treba da bude ulovljen.


Jednom radikal, uvek naprednjak: Tomislav Nikolić, kandidat za kapetana

Photo: BETA/MILE GVOZDENOVIĆ

Tomina somovska lovina zavisi od dobrog, ili lošeg pamćenja građana Srbije koji su po tom pitanju vrlo sumnjivi i nestabilini. Po dosadašnjem iskustvu, na izborima uvek u poslednjem trenutku prevagnu razum i nada, ali šta vredi kad posle izabrani „ponuđači“ sami sebi skoče u stomak. DS je ponudio bolje sutra, ali sve teče neizdrživo sporo, a bajata prošlost nam se prodaje kao bolja budućnost. Trenutno nam se buđavo nudi kao dnevno- sveže. Politička elita Srbije ima dugu i bogatu tradiciju obmanjivanja svojih birača, potcenjujući njihovu zdravu pamet. Eto i Vojislav Koštunica misli kako je za samo godinu dana glupi narod zaboravio njegovu vladu i silno štetočinstvo koje je napravila. Još se nije ni ohladilo osinje gnjezdo DSS, a on već vidi sebe kao novog truta. Osim što traži nove izbore i novu šansu da nas upropasti, zagovara i referendum o izjašnjavanju ulaska Srbije u NATO. Računajući na negativnu propagandu koja se svakodnevno levkom sipa u glavu građanima Srbije, nada se pozitivnom ishodu jer narod mora mrzeti one koji su ga bombardovali, razbili Jugoslaviju, ma ko zna šta su sve radili samo da nas namerno upropaste.

Koštunica je protiv NATO saveza jer zna da je članstvo u NATO paktu ulaznica za EU. Kao i svi protivnici tog saveza želi da zadrži Srbiju na „neutralnom terenu“, što duže u mraku svoje i vladavine raznih bolesnika i nesposobnjakovića. Problem mu stvara nepostojanje Varšavskog pakta, inače eto Srbije na pravom mestu! Da je posle Drugog svetskog rata Josip Broz bio tako gadljiv, „pravdoljubiv“ i mrzeo saveznike koji su bombardovali Srbiju, bivši narodi Jugoslavije bi na svojoj koži osetili ono što su osetili naši susedi, pa bismo danas bili pametniji. Ne čudi me stav Vojislava Koštunice i njegovih pristalica, ali me zabrinjava priča o „neutralnosti“ Srbije koju zagovaraju predsednik Boris Tadić i Demokratska stranka. Oni trenutno vrše vlast, imaju moć, medije i priliku da govore, kažu i objasne građanima istinu, o NATO-u, EU, bombardovanju i potrebi da budemo u savezu i dobrim odnosima sa susedima, svetom i sami sa sobom, a ne protiv svih i svakoga ko je normalan. Umesto toga, čuje se samo lupetanje o neutralnosti i nekakvom novom „sazivu“ nesvrstanih. To govori da naša vlast ne zna šta radi, ili su nas lagali kad su obećavali evropski put Srbiji. Očito im se u EU ne žuri, a i zašto bi? Njima ništa ne nedostaje. Članstvo Srbije u EU bi im donelo neuporedivo veću odgovornost i manjak slobode za zgrtanje novca, mogućnosti improvizacije tamo gde je ne sme biti, a morali bi i da polažu račun građanima.

Gledam gomilu raznih političara, državnih sekretara, šefova kabineta i skeretarica kojima se strašno sviđa da imaju ogromne plate, da se voze i putuju o državnom trošku, muvaju po koktelima i prijemima, da mudroserišu na javnoj sceni, ali retko kome pada na pamet da radi ono za šta je plaćen. Kako je moguće da neka direktorka državnog preduzeća „na sitno“ pljačka firmu i troši državni novac za svoje lične potrebe? Da za državne pare šopinguje po inostranstvu, kupuje skupe satove, nakit, đinđuve i nekakvu garderobu, dok se radnicima „Želturista“ gde direktoruje mesecima ne isplaćuju plate? Tek kada su joj provalili neopravdane račune (navodno je sve priznala Milutinu Mrkonjiću), dala je ostavku. Pa valjda svaki lopov treba da odgovara za krađu, a ne da se ispoveda resornom ministru! Koliko znam, tom istom Mrkonjiću je i Mihalj Kertes svojevremeno sve „priznao“ još dok su radili zajedno. Zato Mihalju Kertesu nije nikad pala ni dlaka sa glave, kao što neće ni Mrkonjinoj direktorki. Podario je Kertes prijateljima bogatstvo i milione, pa ko još na svetu goni svog dobrotvora? O našoj trenutnoj, ekonomskoj gabuli ne mogu ni reč. Građanima je svega preko glave, život im postaje noćna mora. Ako se strvinari i politički ološ definitivno dočepaju vlasti, nema nam spasa!


Dežurni ispovednik: Milutin Mrkonjić Mrka

Photo: FoNet/Vlada Srbije

Ne gledam Univerzijadu jer ne podnosim primitivizam, nacionalizam i šovinizam sa sportskih tribina. Pokušala sam da gledam bar otvaranje i sve vreme imala tremu da se ne pokažemo kao glupa, obesna, primitivna rulja. Publika nije izdržala, zviždala je tuđim himnama i sportistima. Fuj!

Gledala sam i slušala emisiju koja je pokušala da nešto gukne o lustraciji i intelektualcima koji su služili Miloševićevoj ideologiji i režimu. Vidim da su neke moje kolege vrlo velikodušne prema bivšim slugama. Poštuju svoje političke neistomišljenike što je sasvim u redu, samo da ti neistomišljenici nisu iz lične koristi i profiterstva bili direktno uključeni u velike laži i obmane, podržavajući rat i ubijanje. Danas se sve svelo na različite stavove i sukob mišljenja, važno je da su svi na svom, „osvojenom“ mestu, pa da zaboravimo ko je šta radio. Zajednička deviza sadašnjih saveznika -kvaziintelektualaca i politikanata je „ja tebi care, ti meni gospodine, a obojica znamo da smo govna“! Njihovo licemerje je odvratno, a karakter isti kao kod Miloševićevih slugu! Priznajem da sam vrlo militantna i da mi ne pada na pamet da zaboravim sav gadiluk koji su sluge proizvele i na kome danas rade sluge novih vlastodržaca. Muka mi je od njihovih nagrada i zasluga za politikanstvo, povraća mi se na počasti koje su stekli zahvaljujući svom beskrupuloznom karakteru. Nadam se da će kad tad zakon o lustraciji biti primenjen. Nikad nije kasno rešiti se ološa, obmanjivača, lažova i lopova, pa i onih koji su se navodno bavili kulturom, naukom, duhovnošću i umetnošću. Najgori su baš ti muljavi mudroseri „meka srca“ koji bi da praštaju i glume dobrotvore iz straha da ih stari pokvarenjaci ne otkriju sa rukom u ćupu para. Kad bolje razmislim, nisu takvi „umetnici“ i javne ličnosti nikad zaradili neke pare, kupovali su ih u svim vremenima jeftino - za kilo junetine. Protiv njih nema leka, svaka vlast ih voli i podržava. Trenutno se ubiše da prevedu srpsku reč učkur na engleski i „naučnim metodama“ dokažu da je Murat nosio gaće sa učkurom.



Odličan tekst u punu sridu Bravo.......

[pici]

TV Novi Sad: Milijana Baletić opet jaše
Povratak na mesto zločina
Piše: Dinko Gruhonjić





Zvali su me jutros sa Radiotelevizije Vojvodine, pokrajinskog "javnog servisa", uspaničeni jer su čuli vest. I ne samo da su čuli, nego su i videli Milijanu u prirodnoj veličini, kako je sa friškom loknastom frizurom, "poput generalice, umarširala u zgradu"

Agencijska vest glasi: "Novinarka Milijana Baletić vraćena je sudskom presudom na posao u Radioteleviziji Vojvodine (RTV), potvrđeno je u toj medijskoj kući. Ona je dobila otkaz na bivšoj Televiziji Novi Sad 2003. godine, nakon čega se žalila sudu i sud je doneo odluku da ona bude vraćena na posao.Nezavisna udruženja novinara Srbije i Vojvodine u više navrata označavala su Baletićevu kao jednu od 'perjanica' ratne propagande režima Slobodana Miloševića.

Ona je na početku ratova u bivšoj Jugoslaviji radila i kao ratna reporterka Televizije Novi Sad."

Podsećanja radi, samo pre nekoliko sedmica portparol Tužilaštva za ratne zločine Bruno Vekarić obavestio nas je da tužilaštvo istražuje i pojedine novinare, za koje se sumnja da su učestvovali u ratnoj propagandi i tako na neposredan način pomagali ratne zločince. Mi iz Nezavisnog društva novinara Vojvodine odmah smo ponudili svu pomoć Tužilaštvu, svu raspoloživu arhivu, dokumentaciju, svedoke i sećanja. Jedna od naših "favoritkinja" za optuženičku klupu svakako je narečena persona Baletić Milijana.

Zvali su me jutros sa Radiotelevizije Vojvodine, pokrajinskog "javnog servisa", uspaničeni jer su čuli vest. I ne samo da su čuli, nego su i videli Milijanu u prirodnoj veličini, kako je sa friškom loknastom frizurom, "poput generalice, umarširala u zgradu". Ništa se, dakle, nije promenila, vojnički "personality" joj je i dalje isti, kao kada je onomad, sa šljemom na glavi, podgrijavala "srpske junake" da pobiju sve što se pobiti da, bilo da je "inoverno" ili "nelojalno srpsko". Kada je "oslobađala" Dubrovnik sa hrabrim pijanim crnogorskim pljačkašima. Dubrovnik, taj grad kojeg nikada niko u istoriji nije granatirao i niko ga nije srušio doli zemljotresa i "junačkih sinova" iz Hercegovine i iz Crne Gore, potpomognutih propagandnim vojvođanskim divizijama, pod komandom Milorada Vučelića, danas slavnog izdavača i producenta, zakletog levičara po opredeljenju.

Ko se čudi Milijaninom come backu, taj ili je lud ili je koštuničavo neobavešten. Jer valja nam se pripremati za sledeću fazu srbijanske postgenocidne društvene evolucije: za "veliku koaliciju" između "demokrata" i "naprednjaka" koja se sprema, kažu, najdalje do januara. Za takav "podvig", usluge raznih milijana biće im i više nego potrebne. Međutim, mi nećemo odustati od saradnje sa Tužilaštvom, naivno verujući da će tu bagru ratnih huškača, te monstrume okrvavljenih ruku, zbog čijeg su "izveštavanja" stradala deca, žene, starci, ranjenici, civili svih boja sem crne i fašističke - stići zaslužena kazna i da će goreti u paklu! Revanšizam, nego šta!

[pici]

A eve i od neprevazidjenog,nenadhebivog,kolosalnog Petra Velikog Lukovica


Srbija: Ko se seća Srebrenice još?
Tri orkestra u čamcu, o trubačima da ne govorimo
Piše: Petar Luković



Sećanje je precenjeno: Važno da je Srbija vesela

Nakon metafizičkih poruka Tadića & Cvetkovića, sasvim je razumljivo što srbijanski mainstream mediji 11. jula nisu imali šta da kažu o toj, kako se zove… Srebrenici. Sem šturih agencijskih vesti o još jednom obeležavanju zločina u Potočarima, mediji nisu pridavali poseban značaj ovom tragičnom subotnjem jubileju, okupirani festivalom Exit, Univerzijadom, Drinskom regatom i još jednim intervjuom Vuka Jeremića (pod miroljubivim naslovom “Neću u Hrvatsku na more!”) koji je upravo 11. jula za tabloid “Press”, prigodno a diplomatski objasnio zbog čega neće na hrvatski Jadran…

Uspešno, radno ali naglašeno veselo, u Srbiji se okončao taj 11. jul koji se u nekim zemljama Evrope, iz samo njima poznatih razloga, obeležava kao Dan sećanja na genocid u Srebrenici. Budući da predsednik države i Skupština predsednika države nisu poklekli pred nečuvenim zahtevima nevladinih organizacija da Srbija usvoji Deklaraciju o Srebrenici (predsednik zauzet; skupština ne radi; leto je; vrućina; kako sad da raspravljamo o ratnim zločinima kad idemo svi na more u pravoslavnu Grčku; dokle više o prošlosti; zar nismo izručili Miloševića i Karadžića, šta još hoće od nas), bilo je neizbežno da se formulom “Udri 11. jul na veselje” potvrdi koliko je čitava Srbija mentalno zdrava u ovom trenutku, zagledana samo u budućnost, oslobođena ružne prošlosti s kojom današnja The Serbia nema nikakve veze, kakva crna Srebrenica kad se zatvara Univerzijada, privodi kraju Exit, kreće nova “Žikina šarenica”, a baš 11. jula započinje rekreativno-turistička manifestacija „Drinska regata“ baš u blizini Srebrenice – sa tri orkestra trubača koji će sa učesnicima ploviti u tri čamca. Jezikom pastoralnog retarda “Večernje novosti” pišu da je “maršruta plovnog puta niz Drinu od Rogačice do Ljubovije duga 40 kilometara. Prolazi kroz veoma lepe predele koji okrepljuju oči i dušu i postaju nezaboravni...”.

TADIĆ I UNIVERZUM: Valjda inspirisan nadahnutom najavom glede okrepljivanja duše, predsednik Srbije nekako je primorao sebe da u subotu 11. jula podseti svoju Press službu da mu nešto napišu povodom te, kako se zove… Srebrenice. Već prva rečenica saopštenja maestralno relativizuje pomenuti 11. jul: “Predsednik Srbije Boris Tadić izjavio je danas da, zbog srebreničkih, ali i svih drugih nevinih žrtava, oni koji su počinili ratne zločine moraju biti u Hagu”. Ključna reč ovog iskaza je “ali”: jer, nisu samo u pitanju “srebreničke žrtve” već sve “druge nevine žrtve”, valjda je Predsednik mislio i na Vijetnam, i na Sudan, i na Ruandu, i na žrtve u Hirošimi, i na Dahau…predsednik možda deluje lokalno ali razmišlja globalno, zato je on predsednik a mi nismo.

Ovo protadićevsko priopćenje u kojem se prepričavaju misli Velikog Predsednika ima još četiri nesuvisla pasusa.

1. Srbija je čvrsto opredeljena i čini sve da završi saradnju sa Tribunalom, ne samo zato što je to "naša zakonska obaveza", naveo je Tadić, "već i zbog nas samih i pomirenja među narodima i prosperitetnijeg života na Balkanu".

2. "Odajući poštu žrtvama Srebrenice, odajemo poštu svim nevino nastradalim", poručio je Tadić u izjavi koju prenosi pres služba predsednika Srbije.

3. "Sve nevine žrtve moramo poštovati", naveo je Tadić, "jer jedino pamteći i poštujući žrtve drugih, kao i naše, možemo pronaći snagu za pomirenje i mir među narodima Balkana, kako bi krenuli napred ka prosperitetnijoj i izvesnijoj budućnosti, koja nije opterećena ratnim zločinima".

4. Srbija čini sve da uhapsi Ratka Mladića i završi saradnju sa Hagom, rekao je Tadić i napomenuo da ne postoji kolektivna krivica jednog naroda, već onaj ko je počinio zločin ima ime i prezime.

Ako bih morao da prepričam ono što je Boris Tadić hteo da kaže, posegnuo bih za nekom od izjava učesnica takmičenja za Miss World: i one, kao Tadić, poštuju sve nevine žrtve; i one, kao Tadić, preporučuju “prosperitetnu i izvesniju budućnost”; i one, kao Tadić, veruju da ne postoji kolektivna krivica jednog naroda; i one, kao Tadić, veruju u “pomirenje i mir među narodima”, ali one, za razliku od Tadića, makar znaju da je masakr u Srebrenici najveći zločin u Evropi posle Drugog svetskog rata. Čudi samo što Predsednik nije pomenuo ozonsku rupu iznad Srebrenice: možda je ona usisala onih 8.000 likvidiranih?

ACID-TRIP MIRKA CVETKOVIĆA: Čim je saznao da Boris Tadić nešto pokušava da izjavi povodom 11. jula, izvesni Mirko Cvetković koji se i dalje predstavlja kao Predsednik Vlade Srbije, brže bolje je požurio da preko Press službe Vlade Srbije medijima doturi nekoliko razbarušenih misli glede te, kako se zove… Srebrenice. Za razliku od Tadićevog pismenog zadatka koji ukupno ima pet pasusa, Cvetkovićev uradak je kraći za dva pasusa ali zato nemerljivo luđi:

1. Povodom 14 godina od zločina u Srebrenici, predsednik Vlade Srbije Mirko Cvetković rekao je da nijedan zločin počinjen u prošlosti na prostoru bivše Jugoslavije ne sme biti zaboravljen, prenosi pres služba Vlade Srbije.

* Ako se doslovno primeni ovo Cvetkovićevo Pravilo Apsolutnog Nezaborava, to znači da moramo pamtiti svaki zločin iz strasti, zločin pri krađi, zločin onako, zločin iz nehata, zločin u samoodbrani, saobraćajani zločin, zločin iz niskih pobuda…nekoliko stotina hiljada ako ne i par miliona zločina počinjenih “u prošlosti na prostoru bivše Jugoslavije”. Znači li to, po Cvetkovićevim postulatima, da se Srebrenice ne smemo sećati ako se ne sećamo svih zločina “na prostoru bivše Jugoslavije”? Šta ako nam promakne neki zločin u alkoholisanom stanju 1956. u ruralnim delovima Homolja? Gubimo pravo da se sećamo Srebrenice?

2. Naš dug prema žrtvama je da sve koji su počinili zločine izvedemo pred lice pravde. Imena i prezimena žrtava znamo, a posao pravosudnh organa, kako Srbije, tako i susednih zemalja je da otkriju i procesuiraju zločince", kazao je premijer Mirko Cvetković.

* Nastavljajući svoju ingenioznu teoriju, Cvetković ide korak dalje: on, izgleda, napamet zna imena svih žrtava “na prostoru bivše Jugoslavije” od 1918. do dana današnjeg! Samo je potrebno da se otkriju i osude zločinci: ništa lakše!

3. "To je jedan od najvažnijih uslova pomirenja i trajnog mira na ovim prostorima”, rekao je on.

* Briljantno! Mirko smisli kosmičku teoriju besmisla povodom Srebrenice, objašnjava istu bez Srebrenice i izvodi univerzalni zaključak da je njegova teorija - uslov pomirenja i trajnog mira! Mirko, Aristotelu!

BEZBEDNOST & DOBRODOŠLICA: Nakon ovakvih poruka Tadića & Cvetkovića, sasvim je razumljivo što srbijanski mainstream mediji 11. jula nisu imali šta da kažu o toj, kako se zove… Srebrenici. Sem šturih agencijskih vesti o još jednom obeležavanju zločina u Potočarima, mediji nisu pridavali poseban značaj ovom tragičnom subotnjem jubileju, okupirani festivalom Exit, Univerzijadom, Drinskom regatom i još jednim intervjuom Vuka Jeremića (pod miroljubivim naslovom “Neću u Hrvatsku na more!”) koji je upravo 11. Jula za tabloid “Press” diplomatski objasnio zbog čega neće na hrvatski Jadran: “Mislim da građani Srbije treba da idu na odmor na ono mesto koje je u skladu sa njihovim, pre svega, materijalnim mogućnostima, ali i tamo gde se osećaju bezbedno i gde su dobrodošli”.


Sećanje na nas same: Vuk i Amfilohije na svečanoj Akademiji posvećenoj Kosovu, 12. jula 2009

Ovaj deo o “bezbednosti” i “dobrodošlici” mogao bi se nehotice uklopiti u svaku priču o Srebrenici i ratnim zločinima, ali tu priču vam neće nikad ispričati Vuk Jeremić: za njega, baš kao za Tadića i posebno za psihodeličnog Cvetkovića – sećanje na genocid je mentalna, neprijatna prinuda koju valja što pre obaviti tog 11. jula povodom te, kako se zove… Srebrenice.

Čisto da se ne zaboravi. Ovako je 8. maja 1985. Predsednik SR Nemačke Rihard fon Vajceker govorio povodom datuma koji je označio kapitulaciju fašističke Nemačke: „Osmi maj je dan sećanja. Sećati se znači spomenuti se nekoga događaja tako iskreno i čisto da on postane deo našeg sopstvenog bića. To naše istinoljublje stavlja pred velike zahteve. Mi se danas s tugom prisećamo svih ljudi umrlih u ratu i strahovladi. Posebno se sećamo šest miliona Jevreja ubijenih u nemačkim koncentracionim logorima. Sećamo se svih naroda koji su patili u ratu, pre svega neizrecivog broja građana Sovjetskog Saveza i Poljske koji su izgubili život. Kao Nemci s tugom se sećamo i naših sunarodnika koji su poginuli kao vojnici ili prilikom vazdušnih napada u domovini, u zarobljeništvu i prilikom izgona. Sećamo se ubijenih Sinta i Roma, ubijenih homoseksualaca, umorenih duševnih bolesnika, ljudi koji su umrli zbog svog verskog ili političkog ubeđenja. Sećamo se ubijenih talaca. Sećamo se žrtava iz pokreta otpora, građanskog, vojnog ili verskog, radničkog, sindikalnog, komunističkog otpora. Sećamo se onih koji nisu aktivno pružali otpor, ali su pre pristali da odu u smrt nego da se ogreše o svoju savest”.

Toliko o Srbiji, državi bez sećanja.

[pici]

Svi smo mi pomalo četnici
BIA voli Dražu
Piše: Petar Luković


Onozemaljska tuga: Pomen Čiči u crkvenoj priči, Beograd, 17.7.2009.


Za sada, u Vladi još nije formirano Ministarstvo za zemne ostatke Draže Mihailovića, ali ako bude – glavni kandidat, pored čelnika BIA, biće četnoliki Slobodan Homen, inače državni sekretar u Ministarstvu pravde, koji javnost svakodnevno i sveširoko obaveštava o radu Državne komisije izjavama da nikad nismo bili bliže Dražinom grobu, da je samo pitanje dana kad će kosti biti otkopane, da se krug smrti zatvara, da se vrteška smrti okreće sve sporije, da će građanima laknuti kad nađemo grob, da je nađeni grob jedini uslov našeg životnog napretka!

U zemlji Srbiji više ništa nije čudno. Koliko prekjuče, predsednik Boris Tadić setio se nesvrstanog druga Tita nazvaši ga „vizionarem“; koliko juče, preciznije u subotu, predstavnici Bezbednosno-informativne agencije (BIA) položili su venac na spomenik četničkog vođe Draže Mihailovića usred Ravne Gore; podrazumeva se, naravno, da je ovakvo odavanje počasti izraz ljubavi prema još jednom „vizionaru“, ali i osebujni deo političke filozofije današnje Srbije čiji reklamni psihodelični slogan glasi: „I Evropa i Kosovo i Nesvrstani i Rusija i Partizani i Četnici i Tito i Draža i Exit i Guča i BIA i UDBA i Velja Ilić i Slobodan Homen“.

Valjda oslobođeni svake stege koja ih je godinama sputavala da priznaju kako im je zločinac Draža draži nego bilo koji upokojeni partizan – predstavnici Službe ovim kolektivnim gestom dokazali su da nikako nije slučajno ovo grozničavo traganje za đeneralovim grobom; za sada, u Vladi još nije formirano Ministarstvo za zemne ostatke Draže Mihailovića, ali ako bude – glavni kandidat, pored čelnika BIA, biće četnoliki Slobodan Homen, inače državni sekretar u Ministarstvu pravde, koji javnost svakodnevno i sveširoko obaveštava o radu Državne komisije izjavama da nikad nismo bili bliže Dražinom grobu, da je samo pitanje dana kad će kosti biti otkopane, da se krug smrti zatvara, da se vrteška smrti okreće sve sporije, da će građanima laknuti kad nađemo grob, da je nađeni grob jedini uslov našeg životnog napretka!

Priliku da sa spomenikom Draže Mihailovića prozbori koju reč nije propustio ni ministar za dijasporu Srđan Srećković (đeneralski kadar Srpskog pokreta obnove), tako da je i Vlada Srbije zvanično ali indirektno bila sponzor ove četničke žurke što i ne čudi kad se zna da je Srbija valjda jedina zemlja u Evropi gde antifašisti i fašisti (partizani i četnici) imaju jednakopravni položaj: tobože, svi su se oni borili protiv mrskog okupatora!

Budući da je Srbija poslednjih meseci opsednuta ljubavlju prema monstrumu Čiči, sasvim je prirodno što se režimski istoričari utrkuju u svojim komplimentima Krvavom Đeneralu. Za „Glas javnosti“, Bojan Dimitrijević, koji je pisao o četničkom pokretu i radio Dražinu biografiju, kaže da ne postoji pravosnažna presuda suda o rehabilitaciji četničkog komandanta, ali da ga je istorija odavno rehabilitovala.


- Đeneral Mihailović je bio načelnik generalštaba i ministar vojni Vlade Kraljevine Jugoslavije. Znači, ministar vlade u izgnanstvu, a ne Nedićeve vlade. Komandovao je snagama koje su bile na strani antifašističkog fronta. Njegova uloga je pozitivna i to su verifikovali svi saveznici u Drugom svetskom ratu. Činjenica da je osuđen posledica je unutrašnjeg sukoba i srpskog građanskog rata u kome je pobedio komunistički pokret - naglašava Dimitrijević, član komisije koja traga za Čičinim grobom.

Njegov kolega Čedomir Antić (nekadašnji član G17+) potvrđuje da je Draža bio vođa jednog od dva antifašistička pokreta na našim prostorima.


Fan bez brade: Na Đeneralovom parastosu, 17.7.2009

- Jedno vreme je jedino njegov pokret bio priznat od saveznika, kao i od vlade u izgnanstvu. Osuđen je na partijskom, nelegitimnom i nelegalnom sudu. Mislim da ga je potrebno rehabilitovati, a to je već započeto rehabilitacijom Slobodana Jovanovića, koji je bio premijer vlade u kojoj je Mihailović bio vojni ministar. Ovde ne govorimo o rehabilitaciji ideja, već konkretnog čoveka s imenom i prezimenom - ističe Antić. On priznaje da postoje određene kontroverze u vezi Ravnogorskog pokreta, jer su neki njegovi delovi činili zločine nad muslimanima istočne i srednje Bosne.

- Međutim, teško je to dovesti u direktnu vezu s Dražom Mihailovićem. On zapravo i nije osuđen za zločine, već za saradnju s okupatorom i izdaju. Bolje bi bilo da je Zakon o rehabilitaciji primenjen na sve po automatizmu, a da sud pokreće nove postupke protiv onih koji su činili ratne zločine. Međutim, u Srbiji postoje dve strane, partizanska i četnička, koje neće pomirenje, već svaka želi da trijumfuje - smatra Antić.

Kad ispod ove priče podvučemo koljačku crtu, jasno je da su BIA, Vlada i nekakvi istoričari samo vrh ledenog brega ispod kojeg negde leži Draža pevušući staru, narodnu: Živ je Čiča, umro nije, dok je Homena i Srbije!

[pici]

Šumske priče: Rajko Vasić poručuje grupi Dubioza kolektiv
Bosna ne postoji!
e-Novine



Sam svoj majstor: Rajko Vasić i džip (džip desno)


A onda, kretenoidi koji ne znaju gdje su došli, raspale: Dobro veče, Bosno. Kraj Vrbasa. Kao da su na mitingu Harisa Silajdžića. Hiljadama godina na tom mjestu niko nije izgovorio riječ Bosna. Možda nešto češće se izgovaralo Bosanska krajina. Nije civilizovano ali je normalno da ih je neko gađao jabukama i kamenjem – objašnjava Dodikova robinja Isaura po imenu Rajko Vasić

Na svom šumskom blogu, Rajko Vasić, izvršni sekretar Dodikove partije SNSD, svoje retko inteligentne čitaoce svakodnevno zasipa tekstovima i fotografijama o sopstvenim uspesima; nema te teme koju Rajko ne ume da obradi na svoj ruralni način, svejedno da li je to smrt Savke Dabčević Kučar ili koncert grupe Dubioza kolektiv tokom kojeg su na scenu bačene kamenice. Prepoznatljiv stolarski stil krasi Rajkove nesputane misli u obliku ubijenih cepanica, recimo: „Ostajem pri tome da je hajka na Srbiju i njenog predsjednika Tadića i hajka na Republiku Srpsku, u stvari, jedna antisrpska histerija koja se smišljeno razvija, sa različitim intenzitetima i impulsima, ne samo u političkim nego i u vjerskim pa i u najsvjetovnijim, plinskim kao i onosvjetskim, dobrovoljačkim i tuzlanskim nivoima. Sarajevo je taj nuklearni reaktor iz koga ističe nekontrolisana uranska emisija“.

TKO JE MISTERIOZNI RAJKO: Za one koji, srećom, ne žive u Šumskoj, na pitanje „tko je Rajko Vasić“ odgovara sam Rajko Vasić u trećem licu jednine: „Rajko Vasić, napredni grafički radnik, stolar, slikar, dizajner, enigmat, fudbaler banjalučkog drugoligaša Krajina, televizijski novinar, ratnik, posljednji ministar informacija Republike Srpske, inicijator osnivanja žurnalistike na banjalučkom Filozofskom fakultetu i portparol Stranke Nezavisnih Socijaldemokrata, rođen je 2. jula 1952. gladne. Školovao se u Osječanima, Doboju i Beogradu gdje je 1975. diplomirao novinarstvo na Fakultetu političkih nauka“.

A GDE JE RAJKO ZAPOČEO NOVINARSKI POSAO: Opet Rajko o Rajku: „Novinarski posao počeo je u beogradskom NIN-u, pisao je u Borbi, Oslobođenju, Nezavisnim novinama, Republici, Radiju Slobodna Evropa, a u Televiziji Sarajevo je bio dopisnik sa banjalučkog područja i samostalni urednik i autor emisije lokomoB&L koja se iz Banjaluke emitovala za područje Bosne i Hercegovine, sve dok ga mrski SDS nije izbacio s posla. Za 15 godina objavio je više od 10.000 tekstova“.

JE LI RAJKO BIO NEDAVNO NA ROK FESTIVALU: „Bio sam u Krupi na Vrbasu, predveče dana kada je počinjao taj neki rok festival“.


Šumski rokenrol: Vasić ispred zida (zid desno)

OPIŠI NAM, RAJKO, FESTIVALSKU ATMOSFERU DODIKOVIM REČIMA: „Klasika Vudstoka. U minijaturi. U provinciji. Rok samo u nomenklaturi. Po ivičnjacima, međama, bogazima, ispod malih ruksačkih šatora, uz ledenu vodu Vrbasa, po hladovima spaljene nekošene trave, povaljale se i razgaćile maloljetnice sa po plastičnim dvolitrama jelena među nogama a muškići, u bjesomučnom zujanju, u potrazi za njima i za mjestom za spavanje, sa cigaretama u ustima i sa duvanom i travom u cigaretama. Odsvakle. To je područje gdje se riječica Krupa ulijeva u Vrbas“.

NE ZNA FEDERACIJA ŠTA JE ROCK’N’ROLL ALI RAJKO ZNA ŠTA JE ŽIVOT U ŠUMSKOJ: „Među takav sastav rok-pastve, došla je i neka grupa iz Sarajeva, iz Federacije, preciznije. Momci, ako su rokeri, trebali su da znaju šta je život. Rok je način života. Ali rok nije način zajebancije. Rok nije politika. Trebali su, dakle, da znaju da je to publika sa dvolitrom među nogama i, mnogi, sa travom u glavi, publika koja želi da se zabavi, da ode, da upali motore kaleidoskopa nepovezanih slika transa, djece cvijeća, harda, coola, nizaštonejebavajuće stvarnosti...“

KAKO JE RAJKO EMOTIVNO DOŽIVEO GRUPU DUBIOZA KOLEKTIV: „A onda, kretenoidi koji ne znaju gdje su došli, raspale: Dobro veče, Bosno. Kraj Vrbasa. Kao da su na mitingu Harisa Silajdžića. Hiljadama godina na tom mjestu niko nije izgovorio riječ Bosna. Možda nešto češće se izgovaralo Bosanska krajina. Nije civilizovano ali je normalno da ih je neko gađao jabukama i kamenjem. Nisu svi na rok-festivalu drogirani. Čak i da su rekli: Dobro veče, Bosno i Hercegovino, ne bi izazvalo oduševljenje. Možda ne bi dobili jabuke i kamen, ali ne bi dobili ni publiku. Ja kao, kao stari springstinovac, rekao bih na bini: Jebemo sve osim roka? Garantujem da bi bio delirijum“.

RAJKO, DAJ JEDNU SNSD MISAO KAO ZAKLJUČAK: „Bosna ne postoji. To, dabome, neki marginalni bend ne mora da zna. Ali, mora da zna da treba izbjegavati provokaciju publike. Pošto, kao muzička grupa, idu na izbore, kod svojih muzičkih glasača. A oni isto, kad bi Haris, u Goraždu počeo sa: Dobro veče, braćo Srbi“.

[Jazz_Junkie]

Pomoć za e-novine

Da se e-novinama ne bi ponovio „Feral", ovim putem pozivamo čitaoce koji su u mogućnosti da nam pomognu novčanim donacijama, svejedno da li je reč o malim ili skromnim ili neskromnim donacijama

Nakon 14 meseci postojanja, e-novine došle su u situaciju da se obrate čitaocima za pomoć: kako bi naš web-portal opstao i ostao ono što je od početka bio - nezavisno glasilo koje ne pomaže država ili neka politička partija - neophodna nam je finansijska podrška. Odmah da objasnimo: nismo hteli da uvodimo nikakvu stalnu nedeljnu ili mesečnu ili godišnju pretplatu koja bi samo pretplatnicima omogućila da čitaju naš sadržaj; nismo hteli da se udružujemo sa drugim medijskim kolektivima; preostalo nam je samo da se obratimo onima zbog kojih e-novine i postoje, a to su naši čitaoci.

* Poslednjih nekoliko meseci bili su prilično turbulentni za redakciju e-novina, ne samo zbog promene dizajna. Dosadašnji vlasnik portala povukao se iz posla; e-novine ostale su u vlasništvu i na upravljanje zaposlenima.

* Medijska situacija u Srbiji u kojoj nekoliko ljudi iz okruženja Borisa Tadića imaju korporativnu moć nad medijima jer njihove agencije poseduju devedeset odsto celokupnog marketinškog tržišta - dovela je e-novine u poziciju u kojoj je bio „Feral Tribune" uoči gašenja. Bez obzira na veliku čitanost i regionalni uticaj, portal e-novine iz političkih razloga, odlučeno je, ne sme da dobije oglase jer su e-novine vrlo kritične prema režimu Borisa Tadića i njegovim ljudima, svejedno zvali se oni Dragan Đilas ili Srđan Šaper.

* Da se e-novinama ne bi ponovio „Feral", ovim putem pozivamo čitaoce koji su u mogućnosti da nam pomognu novčanim donacijama, svejedno da li je reč o malim ili skromnim ili neskromnim donacijama.

AKO ŽIVITE U SRBIJI A ŽELITE DA NAM POMOGNETE:

* Najjednostavnije je da običnom uplatnicom na naš tekući račun (265-1750310000342-41) uplatite sumu od koje možete bezbolno da se rastavite.

* Još jednostavnije je da lično dođete u redakciju e-novina (Hadži Prodanova 15, Beograd, kod „Vuka") i uz kafu i piće vašu donaciju ubacite u kutiju na kojoj piše „Donacije". Razgovor i druženje sa redakcijom - obavezni.

AKO ŽIVITE VAN SRBIJE A ŽELITE DA NAM POMOGNETE:

* Molimo vas da nam se javite mailom na adresu: [email protected] kako bismo se dogovorili o najefikasnijem metodu donacije.

H-alter/e-novine

[Jazz_Junkie]

Akcija spašavanja E-novina

Petar Luković u razgovoru za H-alter: Srbija iz dana u dan tone dublje u negiranju svoje odgovornosti za postjugoslavenske ratove. Teško je takve stvari objasniti srbijanskom društvu, sada kad je ono zauzeto drugim problemima, poput prijateljstva sa Rusijom, Kinom, nesvrstanima... Suočavanje s mračnom prošlošću misija je E-novina, i zato je Borisu Tadiću i ostaloj političkoj vrhuški stalo da nas ne bude.

Nakon što je redakcija E-novina prošlog tjedna objavila da se nalazi u katastrofalnoj financijskoj situaciji zbog koje je moguće gašenje portala, nastala je prilična panika u redovima post-feralovskih mind setova. Na Facebooku (a gdje drugo?) bilo je komentara poput „Upomoć, ako se ugase E-novine, oglupit ću". Neizvjesnost u kojoj se našao taj portal naslanja se na poredak u kojem se nezavisni i drugačiji glasovi gase jer nisu dovoljno zanimljivi, dovoljno spektakularni ili dovoljno „seksi" za oglašivače koji publiku redovno podcjenjuju i stavljaju je u liniju čudotvorne formule uspjeha '3S' - seks, sport, skandal. Portali koji se odluče na otpor takvom načinu razmišljanja i „uspjeha" stalno su na rubu propasti i na egzistencijalnim su mukama. Veliki uspjeh E-novina koje su u 14 mjeseci postale regionalno poznat i priznat portal dokazuje da je otpor moguć i da ga publika priželjkuje. One na brutalan, ciničan, ali prije svega zabavan način daju svojoj publici nadu da borba za drugačije mišljenje nije uzaludna.

E-novine svoj stil ponajviše duguju liku i djelu Petra Lukovića, hrvatskoj javnosti poznatog po kolumni „Pero s onoga svijeta" koja je godinama izlazila u Feral Tribuneu. U Srbiji, Luković je najviše poznat kao „mrzitelj svega srpskoga". Najbolje ga ide brzinska disciplina izluđivanja nacionalista, primitivaca i neofašista kakvima obiluju prostori brdovitog Balkana.

Citajte dalje na H-alteru.

[pici]

Malo ljubavno pismo Veranu Matiću
Smrt Retrovizoru, sloboda narodu!
Piše: Petar Luković



Čiji si ti mali: Matićev ili Lukovićev?

Apsolutno sam siguran da će te naši čitaoci – zbog beskompromisnog rečnika, tvrdih literarnih opservacija i meke spisateljske ruke – zavoleti već posle prvog teksta; ne vidim razlog da uskoro ne započneš kolumnu pod naslovom „Zahtev za objavljivanje odgovora“, tik uz Viktora Ivančića, Borisa Dežulovića i Ljubomira Živkova
Photo: Dragan Kujundžić

Izuzetni Verane,

Odluka da počneš da pišeš za e-novine u pro bono statusu, dakle džabe, besplatno, nesebično, iz ljubavi, neobično nas je obradovala i, priznajem, potresla u surovim vremenima ekonomske krize kad je malo onih koji bi danas radili bez honorara. Tvoj prvi objavljeni tekst u e-novinama („Zahtev za objavljivanje odgovora“) ne samo da zadovoljava naše najniže kriterijume, već lepršavošću stila u simboličkoj povezanosti s brojevima iz „Službenog glasnika“ i tvog omiljenog Zakona o informisanju – vizuelno izgleda kao Instalacija numeričkog tipa.

Apsolutno sam siguran da će te naši čitaoci – zbog beskompromisnog rečnika, tvrdih literarnih opservacija i meke spisateljske ruke – zavoleti već posle prvog teksta; ne vidim razlog da uskoro ne započneš kolumnu pod naslovom „Zahtev za objavljivanje odgovora“, tik uz Viktora Ivančića, Borisa Dežulovića i Ljubomira Živkova.

Živkov? Kad već nehotice pomenuh nesrećnog Živkova, kleta sudbina je htela da Ljubomira, i ti i ja, kao glavni urednici, imamo za saradnika; kod tebe je radio „Retrovizor“, kod nas kolumnu „Promašivanje teme“, bar je tako bilo do ponedeljka ujutru u 11 sati otkad Ljuba više ne radi za tebe. Kako si ono divno napisao u svom autorskom tekstu: „Sa Ljubomirom Živkovim je raskinut autorski ugovor iz razloga ozbiljne ekonomske krize, kao i sa nizom drugih honorarnih saradnika RTV B92 sa početkom nove programske šeme. Neki od njih su se odlučili da nastave volonterski rad na B92 do poboljšanja finansijske situacije“.

Ako ovu ekonomsku misao pokušam da razumem, čini mi se da se B92 odlaskom Živkova finansijski oporavio i stao na noge Velikog brata; shvatam, upravo je honorar Ljubomira Živkova bio taj kamen oko vrata koji je davio tvoju Korporaciju, upravo je tih tri minuta programa pravilo najveći trošak, upravo je pohlepni Živkov bio taj koji te je sputavao da se u koštac uhvatiš sa svetskom ekonomskom krizom u televizijskom rasejanju.

Čitajući nekoliko desetina puta tvoj tekst – nikad dovoljno divljenja za kreativni, urednički rukopis direktora, glavnog urednika & predsednika UO RDP B92 a.d. – umalo da propustim nekoliko tvojih epohalnih demantija. Inspirisan temeljitošću koja te je uvek krasila, krećem se po tvom tekstu pažljivo, od reči do reči, od prideva do glagola, ne propuštajući da, kao voajer, gledam između rečenica, beznadežno ljubomoran na melodijsku poetiku tvog eseja. Ali, dužnost zove: da krenemo!

1. U prvom elokventnom pasusu, kažeš da je „netačna informacija“ sledeća Lukovićeva rečenica: „Dinkićev Zakon o informisanju, smehotresna presuda Vrhovnog suda Srbije glede Tijanića u citatima, i otkaz Ljubomiru Živkovu sa TV B92 – delovi su istog političkog projekta koji cenzuru shvata kao efikasnu toljagu u borbi sa unutrašnjim neprijateljima čija kritika Borisa Tadića ili Mlađana Dinkića ili Vuka Jeremića ili Aleksandra Tijanića direktno podriva nacionalne interese njihove Srbije“.

Bez obzira koliko želeo da ti poverujem da je u pitanju „netačna informacija“, u svojoj skromnosti zaboravio si da objasniš zašto je to „netačna informacija“. Poseduješ li nekakav artefakt kao onostrani dokaz da – Luković laže? Ili je dovoljno da ti verujemo na reč da je u pitanju „netačna informacija“. Evo, verujemo ti sve što kažeš. Elvis Presley je živ? I to ti verujemo.

2. U drugom naizgled elokvetnom pasusu kažeš da je „netačna informacija“ sledeća tvrdnja „da je Ljubomir Živkov oteran sa B92 telefonskim pozivom, valjda Predsednika Republike, a koji je poziv usledio nakon što je Živkov u ’Retrovizoru’ Borisu Tadiću uputio pitanje: ’Zabranjujete knjige, zabranjujete citate - šta je sledeće?“. Ono što se u sportu zove pad koncentracije, dragi moj Verane, kod tebe se u ovom slučaju zove – bulažnjenje. Zašto? Zato, dear Veran, što u tekstu „Čistka se nastavlja: Pao i Retrovizor“ povodom kojeg si napisao prvi pro bono tekst za e-novine, nema te tvrdnje, nema tog citata, nema tih rečenica, nema, čoveče, ničega od toga što pominješ!

Ali! Ima nešto što te je možda poremetilo, izmestilo iz mentalne ravnoteže, sjebalo: na početku tekstu koji nisi pročitao jer su ti ga prepričali, lepo piše latinicom: „Na sholastičko pitanje iz jučerašnjeg teksta upućeno Borisu Tadiću ’Zabranjujete knjige, zabranjujete citate - šta je sledeće?’, predsednikov odgovor je stigao ekspresno: sa Televizije B92 oteran je Ljubomir Živkov čija je mala autorska emisija pod imenom ’Retrovizor’, nakon osam godina postojanja, ukinuta jednim telefonskim pozivom“.
Matićeve beleške za kolumnu: Lud pamti a pametan precrtava


U tvom direktorskom transu zbog ekonomske krize, herr Veran, pomešao si tekstove! Objasni mi, molim te: kako si uspeo da shvatiš da je tobože Ljubomir Živkov pitao voljenog predsednika: „Zabranjujete knjige, zabranjujete citate - šta je sledeće?“, kad je to rečenica koju sam ja ispisao, ne samo u tekstu nego i u naslovu? Znam da nosiš naočare, problem s vidom delimo zajednički, ali, jebiga: da pomešaš dva teksta, da moj citat staviš Živkovu u usta retrovizora, pa da sve onda demantuješ kao „netačnu informaciju“, malo je too much za personu koja se potpisuje šifrom predsednik UO RDP B92 a.d, kao da je u pitanju Da Vinčijev kod, a ne devičanski tekst za tvoj omiljeni web-portal e-novine.

Mali profesionalni savet: kad idući put budeš pisao svoj tekst za e-novine, pročitaj pažljivo tuđe tekstove nekoliko puta; zatvori oči i uči ih napamet: neka te neko kasnije presliša – Sanda Savić ili Gordan Paunović, da provere jesi li šta upamtio, da nešto nisi pomešao, hoće to da se zbrka – Luković, Živkov, Petar, Ljuba, ko da pamti šta je ko kome rekao, važno je, dragi moj Verane, da samo pamtiš ono što ti Tadić kaže a Tadić kaže da je Srbija „demokratska zemlja u kojoj su mediji slobodni“.

3. Konačno, kažeš, „netačna je informacija“ da je „B92 ćerka-firma Demokratske stranke Borisa Tadića“. Prihvatam. Sad verujem da u pitanju nije ćerka-firma nego sin-firma Demokratske stranke Borisa Tadića. Mnogo mi je lakše.

Finally, u ime čitalaca e-novina, javno te pozivam da nam pišeš što češće i što duže; nema veze što mešaš tekstove, menjaš pasuse, što se Kreativno Igraš, što voliš da se pozivaš na Službeni glasnik, Glasnik Borisa Tadića ili Dinkićev Zakon o informisanju; mi volimo način na koji nam se obraćaš i demantuješ, obožavamo tvoj korporacijski šmek glede svetske ekonomske krize i još jednom zahvaljujemo na pro bono prilogu kojim si se svrstao uz naše mnogobrojne donatore!

Ne zaboravi na kolumnu: „Zahtev za objavljivanje odgovora“ je nešto najoriginalnije što je iko od naših tzv. kolumnista smislio. Zato si nam, Verane Matiću, dragoceniji nego što možeš da pomisliš. Umalo da napišem da te volimo, ali u vremenima uoči Parade ponosa – i ova se teška emocionalna izjava može shvatiti pogrešno. Zato ostajemo verni našoj večnoj paroli: Smrt Retrovizoru, sloboda narodu!

[Chmoljo]

E-novine pred gašenjem?

Apeluju: e-Novine


Redakcija e-novina ovih će dvadesetak dana raditi bez prestanka; učinićemo sve da pokušamo da ovu finansijsku katastrofu prevaziđemo. To dugujemo ne samo sebi već i najboljim čitaocima na svetu – čitaocima e-novina

Dragi prijatelji,

Portal http://www.e-novine.com nalazi se pred zatvaranjem. Razlog: nedostatak novca za održavanje vitalnih funkcija sajta. Već mesecima se, čitaoci to znaju, borimo za opstanak: samo zahvaljujući njihovim donacijama, uspeli smo da nekako preživimo, ali danas, sa obavezama prema hosting provajderima, agencijama (Beta, FoNet, EPA), prema maloj ekipi zaposlenih koja već četiri meseca nisu primili nikakvu platu, prema mnogobrojnim saradnicima koji mesecima rade besplatno, uzgred suočeni sa troškovima stanarine, telefona, ubitačnih poreza... u situaciji smo koja ne sluti na dobro.

Ukratko: imamo 20 dana da pokušamo da učinimo sve što je u našoj moći da održimo ovaj jedini pravi regionalni portal. Politički pritisak Tadićevog režima preko marketinških agencija koje drže Tadićeve dahije (Dragan Đilas, Nebojša Krstić, Srđan Šaper) jeste test za svakog od vernih čitalaca e-novina kojima se ovim putem obraćamo.

Ako ste u mogućnosti da nam pomognete da e-novine opstanu i ostanu ono što jesu: potpuno nezavisno, kritičko, antifašističko i antinacionalističko glasilo, beskompromisno u želji da se krvava prošlost nikako ne zaboravi te da i dalje pišemo o svim zločinima učinjenim u naše ime – uz prisustvo najeminentnijih novinarskih imena u regionu, pomognite nam što pre! Možete koristiti plaćanje preko interneta (Plimus), možete preko e-maila [email protected] dobiti sve informacije kako novac da uplatite iz inostranstva, možete, konačno, doći u našu redakciju (Hadži Prodanova 15) i na licu mesta suočiti se sa silesijom svih naših problema, uz besplatnu kafu.

Ako ne možete da nam novčano pomognete, možda znate one koji su voljni da nam pomognu na razne načine: ljude koji bi svoje kompanije oglašavali kod nas, možda znate nešto što nam na pamet ne pada – izvolite, javite nam se i javite drugima šta se dešava e-novinama.

Redakcija e-novina ovih će dvadesetak dana raditi bez prestanka; učinićemo sve da pokušamo da ovu finansijsku katastrofu prevaziđemo.

To dugujemo ne samo sebi već i najboljim čitaocima na svetu – čitaocima e-novina.

PS. Za sve informacije, ako želite, možete nas pozvati telefonom +381 11 386 28 38

*Narednih dana povodom situacije u e-novinama objavljivaćemo tekstove naših novinara i urednika, kao i naših spoljnih saradnika. Već sutra možete čitati autorske tekstove Petra Lukovića, Branislava Jelića i Tomislava Markovića.

[pici]

tuga i žalost ....uglavnom da srbija kao i njeno malojezgreno čedo PC-i daju milione na paj sad ....nezavisne medije i po svemu zavisne od vladajuče elite .tačka.kraj.ponor.bezdan

[black]

http://www.e-novine.com/stav/34235-ime-rtava.html

[seln]

Samo bih da podsjetim stovane ahbabe i jaranice da je 11.2. u 20:00 u kahvicu Balkan ( Halaci, od sebilja prema vijecnici) donatorsko vece za e-novine. Ko je kail da ode i kadar priloziti neku forintu, dirham ili rupiju veliki ce sevap zaradit.
Spasimo poljednji nezavisni medij na ovim prostorima!

[strujnik]

Ja tamo nisam vidio nikakav devizni racun, pa da priupitam postoji li on ikako, a da ga ja nisam vidio. Ovo placanje preko interneta jos ne praktikujem.

[seln]

Ja tamo nisam vidio nikakav devizni racun, pa da priupitam postoji li on ikako, a da ga ja nisam vidio. Ovo placanje preko interneta jos ne praktikujem.

Deviznog racuna nema, previse je komplikovano. Zavisi gdje zivis, mozes uplatiti preko plimus-servise(uzima i paypal), a nabolje bi bilo, ako mozes, da odes na donatorsko vece. Tamo ce se organizovano skupljati.
Evo sta kazu same e-novine:
http://www.e-novine.com/srbija/vesti/32 ... acija.html

[seln]

U četvrtak, 11. februara u 20 sati, mala ali snažna neformalna ekipa ljubitelja e-novina priređuje akciju prikupljanja novca za e-novine. Na donatorskoj večeri učestvovaće i specijalni gosti iz Beograda - Petar Luković, glavni urednik e-novina, sa delom redakcije u sastavu: Žarka Radoja, Branislav Jelić i Tomislav Marković. U Balkan Cafeu to veče moći ćete kupiti specijalni broj Književnog žurnala sa nekim od najzanimljivijih dijelova tekstova e-novina, te intervjuom sa Petrom Lukovićem, kupiti zadnji broj teorijskog časopisa (sic!), licitirati za ekskluzivno pred-izdanje nove zbirke priča Lamije Begagić, kupiti majice, bedževe, bookmarke i naljepnice sa prikladnim sloganima. Sav novac prikupljen od ovih stvarčica od simboličkog značaja biće doniran e-novinama, a organizatori će se pobrinuti da uz svrsishodni dio večeri ide i odlična atmosfera