A sad nazad na temu ...
Pokušaj deblokade u decembru 1992., sedmi nastavak:
Tekst: Ratni reporter Šefko Hodžić
Haos u noći
Izgubivši svaku nadu da će ubijediti borce da krenu ka Sarajevu, Fehim Bibić je sa Trebevića uspostavio vezu sa Vehbijom Karićem koji je bio na Igmanu i javio mu: „Stigao sam nadomak cilja, ali doživio sam nešto što nisam mogao ni zamisliti. Ne idemo ka cilju. Vraćamo se nazad!“
Iako je u maršu vodio i komandovao, u povratku je bio obični borac.
„Taj pokret nazad na sve je više sličio nego na organizovan marš vojske“, pisao je Bibić. „U mraku niko nikog ne vidi i ne sluša. Nema nikog da poveže konce, da ovlada masom. Korora nastoji da on to uradi, ali ne polazi mu za rukom. Bijes, jad i tuga što se vraćam skoro sa cilja u meni rastu“.
Hercegovački ratnici koji su s velikim elanom krenuli u proboj obruča oko Sarajeva, vraćali su se sa Trebevića umorni, pospani, gladni i s osjećajem da su izdani. „Sa strahom i dozom panike kreću dalje“, pisao je Miralem Jugo. Ali i njega, obuzimaju sumnje u „neke nepoznate ljude koji se ubacuju u kolonu“, a nisu Badžini. „U začelju kolone ponovo se čuje pucnjava“, zabilježio je on. „Izgleda da su i dole ubačene grupe.“
U početku kolonu vodi Mujo Hodžić. Kod sela Kasidoli imali su prvi susret sa srpskom patrolom. „Četnici su nas otkrili na oko 500 metara“, pisao je Bibić. „Dozivali su ko ide, predstavili se imenima: Rade i jedno ime. Iz kolone su se dozivali sa njima. Naredio sam Badži da obuhvatom s lijeva priđe, pohvata ili pobije ta dva četnika i produžimo marš. On je to i pokušao, ali je pravo putem krenula ogromna masa ljudi koja je pucala i dizala halabuku da je to bilo nevjerovatno. To se završilo sa dvojicom ranjenih i pokret je nastavljen.“
Ali, nakon izvjesnog vremena, utvrđeno je da u koloni nema dosta boraca. Hodžić i Badžo su se vratili i pronašli pedesetak boraca i zajedno su nastavili putovanje kroz noć.
Kolona izlazi na put Tvrdimići – Jahorina, gdje na raskrsnici prema selu Dvorište dolazi do nove tragedije. Tu je raskrsnicu trebalo da obezbjeđuje četa Jablaničana. Ali, oni nisu znali šta se jutros dogodilo Jablaničanima i „Crnim labudovima“. Bibić je tražio od Badže da uspostavi vezu sa jedinicom na raskršću koja je imala tajni znak „Most 1“. Ali Badžo nije uspio da uspostavi vezu. Badžo traži od Ibre Husnića, komandira Mostarske čete, nekoliko boraca koji će otići da vide ko je na raskrsnici. I nekoliko boraca odlaze u izvidnicu. Bibić opisuje šta se tada dogodilo: „Četnik ih kao u mirno doba zaustavlja, pita ko su. Oni odgovaraju. Poziva ih da odlože oružje što oni i čine, misleći da su naišli na Jablaničane. Vičem iz mraka da to ne čine, da zauzmu zaklon. Niko me ne sluša.“
Bibić dalje piše kako su ljudi sa raskrsnice pitali koje među njima glavni. „Iz mase odgovaraju:„Major!“
Pozivaju majora. Kažem Fočacima da je to klopka.“
Zarobljene izviđače likvidiraju, a Dervo Fajić se baca u stranu i spasava.
Tada dolazi do opšte pucnjave gdje, kako je napisao Bibić, „na jednog četnika pucaju svi i to jedni preko drugih, međusobno se ranjavaju i ubijaju“.
Ibro Husnić je zabilježio kako se među njih ubacila grupa ljudi koji su rekli da su Jablaničani i „Crni labudovi“. Ali, on se kasnije „uvjerio“ da su to bili četnici i koji su im pucali u leđa. On je zabilježio: „Na nas se otvara vatra i mi uzvraćamo. Borac do mene Voljevica Ramiz, trza se. Ja ga podižem i vidim da je pogođen u tjeme. Obavještavaju me da su još dva borca pogođena u leđa. Moj borac Jelovac Meho takođe u zatiljak, a komandir Druge čete Bilal Mirsad u leđa i još daje znake života.“
Stradaju i borci iz brigade „Bregava“. Kraj komandira čete Zije Boškaila gine njegov amidžić Semir Boškailo. A gine i još nekoliko Stočana.
U tom haosu teško je ranjen i Nevesinjac Muharem Mušan Jugo. Bilal je umirao i molio da ga ne ostave. Mušan je tražio od svojih boraca da ga ostave, da i sebe ne izlažu riziku. Znao je koliko su duboko u neprijateljskoj teritoriji. Pred pohod u deblokadu Sarajeva Mušan je javio supruzi Zineti da uskoro stiže i ona mu je plela džemper. Bio je omiljen među borcima i oni su ga nosili. Ipak, kasnije, i sami iznemogli, poslušali su ga i ostavili ranjenog u Jahorini. Ta slika kad ostavlja svog saborca i komšiju Mušana progonila je poznatog hercegovačkog junaka Musu Tinjaka do smrti. (Poginuo je u ljeto 95).
Miralem Jugo je organizovao kružnu odbranu. On je zabilježio da je tada „izgleda bilo među nama ubačenih četnika“. Kad je pucnjava utihnula, na snijegu je ležalo pet mrtvih i pet ranjenih mostarskih boraca.
Mrtve su sahranili u snijeg, ranjenike ponijeli. Ali, ubrzo su naišli na novu stražu. Senad Konaković Badžo je zabilježio: „Pošto sam išao prvi, rekao sam vodiču da odvede kolonu zaobilaznim putem, a ja sam sa svojim vojnicima ostao tu i razgovarao sa onima koji su nas zaustavili na udaljenosti na jedno 150-200 metara. Nisam mogao zaključiti o kome se radi. Kada je kolona prošla, krenuo sam i ja za njom i ponovo se našao na čelu kolone. Prošli smo kroz gustu šumu i na jednoj livadi čekali dok pristignu ranjenici. Vojnici koji su nosili ranjenike su galamili i palili baterijske lampe i ja sam ih upozorio da to ne čine.“
„U tom momentu“, pisao je Badžo, „ponovo se začula pucnjava sa začelja kolone i nastalo je opšte rasulo. Svi su bježali kud su znali i gledali su da spasu samo svoju glavu. U toj uzbuni rasturila se i moja jedinica.“
Ibro Husnić je o tom događaju napisao i ovo: „Okrećem se i na pet, šest metara vidim tri osobe, stoje jedan kraj drugog. Na moje pitanje ko su i da dignu ruke u vis, oni su se počeli zaklanjati jedan iza drugog. Ovaj prvi je govorio da su Konjičani. Tada ja otvaram rafal i njih trojica istovremeno padaju. A jedan od njih se podiže i urliče veoma razgovjetno: „Provaljeni smo braćo četnici!“ Husnić je zabilježio da je neko skočio na njega s leđa i žicom mu stezao vrat, ali da je uspio pobjeći.
Više nije bilo nikakvog reda i kolona je razbijena na grupice.
Zahir Hrnjica iz brigade „Neretvica“ tražio je od Miralema Juge da uspostavi vezu sa Komandom na Igmanu da im upute pomoć za izvlačenje ranjenika. Ali, on nije uspio da uspostavi vezu. U ovom haosu najviše je stradalo boraca iz Neretvice.
A Korora je napisao da su se naši uglavnom poubijali između sebe, pucajući čak iz nitroglicerinske puške bez ikakvog cilja. „Oni su u svakoj jeli vidjeli četnika i oni su žrtve vlastitog straha“, pisao je Korora.
Miralem Jugo je sa grupom svojih boraca čekao zoru u šumi na Jahorini. Zabilježio je: „Ostavili su nas vodiči i ljudi iz prethodnice. Ostali su samo ranjeni i mrtvi.“
Već oko podne 21. decembra prve grupe boraca vratili su se u Slavljeviće odakle su pošli dva dana ranije. Veće ili manje grupe pristizale su narednih nekoliko dana. U pomoć su im upućeni borci Fočanske brigade i jedinice „Muderis“ iz Konjica.
Fehim Bibić je iskreno u izvještaju naveo: „Ja sam ih tamo odveo. Vraćali su se sami i mnogi se više nikad neće vratiti. Muči me to, proganja... Čini mi se da sam učinio sve da ne dođe do toga, a opet mislim da sam još nešto mogao.“
[/quote]
