15. april 1992.
Danas sam, zajedno sa zamenikom ministra za odbranu Munirom Bisićem i podsekretarom u Ministarstvu odbrane Omerom Bašićem, dao prvi intervju za štampu u Međunarodnom press-centru
Na pitanje koje se odnosilo na problem rešavanja statusa JNA u Bosni i Hercegovini, odgovorio sam: »Opredelenje Predsedništva je da se odnosi sa JNA reše dogovorom, na miran i dostojanstven način, bez konfrontacije. Sačinjena je Platforma za razgovor sa vršiocem dužnosti Saveznog sekretara za narodnu odbranu generalom Blagojem Adžićem i njegovim suradnicima, u kojoj se ističe dobra volja i iskrena namera da se pitanje daljeg boravka zatečenih snaga JNA na teritoriji RBiH razreši u obostranom interesu. U svakom slučaju nismo za upotrebu sile,… Medjutim, Munir, Omer i ja iznosimo jedinstven stav da oni koji ubijaju nezaštićen narod, koji vrše genocid, neće ostati nekažnjeni.
I dok je konferencija za novinare trajala, nastavlja se celodnevni odlazak građana iz Sarajeva, uz izdašnu pomoć JNA. Sa aerodroma poleću vojni avioni sa civilima. Vozovi i autobusi su brojni i puni. Odlaze oni koji ne veruju da će oružani sukob uskoro prestati, većinom pripadnici srpske nacionalnosti. Ono što izvesno znam to je - ja i moja porodica nigde ne idemo, ostajemo u našem gradu, gde smo proživeli dvadeset sedam mirnih godina, u Logavinoj ulici, uz Baščaršiju.
Povoljnom utisku s press konferencije, po mom mišljenju, prilog je dao gospodin Alija Izetbegović, svojim mudrim zaključkom: »U Bosni i Hercegovini nije po srijedi nikakav etnički sukob, kako se u nekim krugovima pokušava tumačiti. Ovo je klasična agresija spolja, potpomognuta iznutra, na našu nezavisnu i međunarodno priznatu državu, na njene demokratski izabrane organe. Ovu agresiju toleriše JNA u Bosni, a u Hercegovini direktno pomaže.«
Na ovu Predsednikovu izjavu reagovala je Komanda 2. VO saopštenjem:
»Veoma nam je žao što događaji u našoj Republici prerastaju u sve oštrije međunacionalne sukobe, čije su posledice neviđeni egzodus naroda, individualni teror, posebno pojedinih nacionalista, vandalski upadi u stanove, kolektivni strah do bezumlja koji prerasta u panični beg naroda sa nesagledivim posledicama po život nejači: žena, dece i staraca. Nad životom ljudi nadvila se glad, sve se više šire zarazne bolesti koje nemamo čime da lečimo. Kako u Sarajevu, tako i na celom prostoru BiH, čvrsto i sigurno držimo sve vitalne tačke, objekte, komunikacije i punktove, čime ćemo, sasvim sigurno, sprečiti oružane sukobe većih razmera. Budite sigurni da, i ako dalje zadržite poverenje u Armiju, mi ćemo vam obezbediti mir i slobodu, sreću i spokojstvo.«
Kakve li podlosti u ovom pamfletu!? Tako nešto izjavljivati u trenucima kada iz Podrinja, iz sata u sat, stižu sve dramatičnije vesti! U Foči gori Prijeka čaršija, kulturno – istorijsko jezgro grada, staro preko 500 godina, što je rezultat dejstva zapaljivom municijom po njemu. Više od 10.000 stanovnika napustilo je grad zbog oružanog terora kojeg nad njima sprovode domaći i prekodrinski Srbi.
Članovi Patriotske lige u Zvorniku pružaju žestok otpor u rejonima Bukovik, Vidikovac i Kula-grad, a »arkanovci«, do zuba naoružane koljačke grupe, vrše nedela, i već su pobili preko 300 građana, siluju, otimaju i pale imovinu zvorničkih Muslimana, naročito onih viđenijih. Potresna su svedočenja izbeglica koji su uspeli da se spasu o masakru u gradu i ratnom plenu kojeg arkanovske horde odvlače preko Drine u Srbiju.
I danas je nastavljeno neselektivno granatiranje grada. Na redu su Mojmilo i Vojničko polje, a naselje Dobrinja je opkoljeno i potpuno odsečeno od centra Sarajeva. Sve veći strah se uvlači među stanovništvo.
Ministarstvo zdravlja je saopštilo da je od početka granatiranja Sarajeva, zaključno sa 11. aprilom 1992. godine, poginulo 17 naših sugrađana, a da ih je 172 ranjeno. Jučer je Gradsko saobraćajno preduzeće doživelo ogromno razaranje. Desetak minobacačkih granata od 120 mm, sistematski naciljanih sa brda na »remizu«, uništilo je 24 autobusa i 30 tramvaja i oštetilo 40-tak vozila. Možda su u GRAS-u mogli reagovati bolje, da su se dosetili da vozni park razvuku na više mesta po gradu, a ne da ih drže u remizi. Ko zna!?
Na povratku kući čekala me radost, moj unuk Damir. Kod njega nema naređivanja, samo posluh. Dedov! Snaha Azra traži razumevanje za našu dečicu. Treba ih izvesti iz grada. Saglasan sam sa njome. Dovoljno je da nas trojica odraslih Divjaka, otac Jovan i sinovi Želimir i Vladimir, ostanemo i ratujemo za naše Sarajevo. Moramo dati šansu mojim unucima, deci mojih sinova, Damiru i Gregoru, da stasaju u miru i budu graditelji bosanske budućnosti.
Pred ponoć idem supruzi u bolnicu Koševo. Nisam je video već tri dana. Zaplašena je i zabrinuta za unuke, sinove, snahe. U celoj ovoj nesreći što se nadvila nad nama svima, srećna je okolnost za nju i za mene da je u bolnici, da je zbrinuta i sa ljudima. Da je ostala sama u kući strah bi je, verujem, već dotukao…
Vraćam se u Štab i pravim bleške. Sada je 2.30 iza ponoći. Iz daljine, iz pravca Mojmila, Dobrinje i Ilidže, poput potmule, povremene grmljavine, dopiru eksplozije granata u intervalima od 10 do 15 minuta. Iznenada se dosetih aktuelnog gradskog vica i nasmejah se pred spavanje. Kao, pitaju Muju: »Koje su najbrojnije snage u Sarajevu?« »HOS, odgovara.« »Kakav HOS, crni Mujo?« »Čuj, kakav!? Haustorske odbrambene snage, eto ti!«, Mujo će pobednički.
Eh, taj sarajevski duh, nepobedivi! I u paklu će opstati. Dobar je to znak….
http://opsadasarajeva.blogspot.ba/2015/ ... ost-u.html
#105 Re: Dan Armije Republike BiH
