Bošnjaci i fašizam?

[Gojeni H]

Lazio star Senad Lulic accused of racism after insulting Roma defender Antonio Rudiger following Derby della Capitale



http://www.mirror.co.uk/sport/football/ ... ed-9391936

Ova Evropa i ovaj politicki (ne)korektni govor fakat nepovratno idu u 3 pm.
Kada nas sve Amerikanci i Kinezi budu slali po cigare bice kasno.

Sta, Lulic terorista zato sto ovaj komentar upucuje na stereotip da su crnci sta - prodavci dzidza po njemackim trgovima?

Hebote, i ti jos to postavio kao dokaz bosnjackog fasizma? Aman ja Rabbi.

[high_volume]

Afirmirajući antifašizam iz Drugog svjetskog rata, znači neizostavno afirmirati i komunizam te, u vulgarnoj nacionalističkoj interpretaciji, stvarati konekciju s ateizmom. Bošnjački identitet je žestoko klerikaliziran i njegovim kreatorima to ne odgovara pa i po cijenu koketiranja s fašizmom.

Piše: Amer Tikveša

Husein efendija Đozo je bio SS oficir, handžarovac, koji je nakon Drugog svjetskog rata kroz zatvor te ruke Ozne i Udbe rehabilitiran. Nedavno su njegovi lik i djelo ponovo aktualizirani nakon što se jedan broj roditelja iz Goražda anonimno požalio da teško podnose što im djeca idu u školu koja nosi naziv po tom haupsturmfuehreru. Internet su preplavile njegove fotografije u SS uniformi sa prijateljima fašistima, kakav je, npr., Mile Budak ili jerusalimski muftija Mohammed Amin al-Husseini.

Ridikuli, pardon, radikali su odmah krenuli u Đozinu odbranu. Prvo se javio SAFF proglasivši to ateističkim napadom, a nedugo potom oglasio se i predsjednik Svjetskog bošnjačkog kongresa, čovjek sa unikatno suludom titulom „reis emeritus“ Mustafa efendija Cerić. On kritiku imena škole naziva napadom na Đozu a samim tim i na sve Bošnjake. Razlog tome vidi i u činjenici što je taj „napad“ anoniman. Anoniman je, međutim, upravo zbog Cerića i sličnih njemu koji i zbog najmanje problematizacije svega do čega bošnjački nacionalizam drži pokreću hajke u maniru upravo onih kojima je Đozo pripadao. Đozu, između ostalog, pravdaju i tako što mu žele umanjiti ulogu u fašističkoj postrojbi time što je bio „samo“ imam u Handžar diviziji. Tu se u najvećoj mjeri ogleda licemjerstvo bošnjačkog nacionalizma....

https://www.klix.ba/vijesti/bih/gorazda ... /210126085

[Loki2k9]

Nešto ste mi se uspavali...

Uskliknuo bi zato, bez svake sumnje profeta srednjevjekovlja muslimanskog Mustafa Busuladžić-Subnallah-Slava Allahu i neumitno pomislio, kako je baš božjom promišlju pobijedio fašizam zajedno sa NDH, sa Silama osovine i kako su svi zajedno kolektivno jebali majku "ljevičarima i crvenoj liliputanskoj bandi".

Kad bi danas ustao iz groba Mustafa Busuladžić, zasigurno bi uzviknuo-Hvala Allahu i Anti Paveliću, sve je onako kako sam naumio, propagirao i propovijedao.

Po tom klerofašisti i odanom činovniku NDH, zove se jedna sarajevska ulica. A, kako sada stvari stoje, zvaće se i osnovna škola u mjesnoj zajednici Dobroševići. Procedura je pokrenuta, a stigla je na inicijativu, pogađate, grupe građana.

Apsurdno ili pak karmičko-fašistički, a to treba podsjetiti, nekadašnja ulica antifašiste i narodnog heroja Fuda Midžića, istog onog koga je opjavalo "Zabranjeno pušenje", sad ironično nosi fašističku Busuladžićevu nomenu.

I dabome, nije ovo slučaj samo sa klerofašistom Mustafom Busuladžićem. Naflagrantniji primjer povampirenog bošnjačkog fašizma je Husein efendija Đozo SS oficir i handžarovac, po kome se "ponosono" zove škola u Goradždu. Prije toga, sa školske table i iz sjećanja stanovnika Goradžda u ropotarnicu prošlosti, protjeran je Nikola Tesla.

Kad smo kod fronatlnog bošnjačkog fašističkog napada, nije zgoreg pomenuti ni sandžadžkog nacističkog heroja Aćif efendiju, odlikaša Trećeg Rajha u bukvalnom smislu riječi, koji je sastavni dio i huliganske stadionske scenografije.

Ima tih likova na pretek. No, nije stvar u njima. Preciznije, ponajmanje je stvar u njima.

Kad zaurliče "tiha većina"

Vratimo se na početak i prošetajmo hipotetički sa Mustafom Busuladžićem po manje hipotetičkom hiperealnom Sarajevu. Zabrađene žene na sve strane, arapski investitori i turisti sa svojim pismom, običajima, kondominijumima, pomodarski religijski kult koji vlada kotlinom. Filmski festival svjetskog glasa koji se ne usklađuje niti sa željama publike i žirija, nego sa mjesecom Ramazana...

Uskliknuo bi, zato, bez svake sumnje profeta srednjevjekovlja muslimanskog Mustafa Busuladžić-Subnallah-Slava Allahu i neumitno pomislio, kako je baš božjom promišlju nekako pobijedio fašizam zajedno sa NDH, sa Silama osovine i kako su svi zajedno kolektivno jebali majku "ljevičarima i crvenoj liliputanskoj bandi".

Jer, sad kao nikad odjekuje šeher Sarajevom, a bogme i daleko šire umotvorina tipa: "Val opće seksualne pokvarenosti i tjelesne golotinje, nošen mahnitanjima feminističkog pokreta, koji se razmahao u europskim zemljama, težeći da umjetno premosti nikad nepremostive duboke psihičke i tjelesne razlike, u biću muškarca i žene, zahvatio je djelomično muslimanku, koja je sve više zanemarujući poziv majke, postala rob svoga tijela, svojih strasti, rob vanjštine i mode kao i njezina drugarica u Europi. Stoga je naša obitelj kako u gradu tako i na selu u cijelosti ugrožena."

Ne, dragi moji, ovo nije napisao neki SAFF-ovac 2016. nakljukan Erdoganovim vlažnim snovima, nego baš pomenuti vajni intelektualac Mustafa Busuladžić u tekstu „Kult golotinje“, koji je objavljen u časopisu El Hidaje daleke 1943.

I možda je najmanje kriv Busuladžić, te ini klerofašistički portali. Krivica leži, primijetiće pažljiviji čitatelj u onoj "grupi građana", sa početka teksta koja je podnijela inicijativu da se Busuladžiću pored ulice i naziv škole dodijeli.

Ne, nije to nikava grupa građana. To je ona tiha desničarska većina, koja jednako kao kod Hrvata i Srba, nikada ne spava i koja vrijedno i marljivo sa kojena na koljeno prenosi svoj nacionalističku mržnju vijekovima. To je ona većina, koja se u sebi nosila pitanje svih ovih pet decenija-A ko je nas pitao, treba li osloboditi Sarajevo i ostale sandžake od ustaša i SS-ovaca???

Samo. O bošnjačkom nacionalizmu i klerofašizmu se ili ne govori ili se on uvijek pominje kao reaktivni oblik u odnosu na hrvatski i srpski.

A, tom i takvom bošnjačkom fašizmu, novopečeni mejnstrim povijesničari gotovo tepaju. Bošnjački fašizam im dođe nekako, kao malo bezazeleno neželjeno dijete. Nije zlatan, ne spominjemo ga često, ali neće nikome nauditi.

A, baš ovakav način razmišljanja je blentav i poguban. I kao u svakom klerofašizmu najveće su žrtve baš pripadnici naroda iz koga ovo zlo niče. Od narodnih heroja Osmana Đikića, Razije Omanović, pa do današnje progresivne mladeži. Ako je uopšte ima. I ako velom srednjevjekovlja nije obavijena.

Žrtve su borci i borkinje za prava polova, manjinske seksualne zajednice, drugi i drugačiji, ateisti...uopšte uzev sva ona "devijantna manjina", protiv koje se fašizam i nacizam "demokratski borio" gasnim komorama i ciklonom B.

I zato nema razlike, nema biranja i pipanja. Fašizam, najveće zlo u istoriji čovječanstva je jedan i jedini. Neki lokalni nacionalni prefiksi, po kojima je "moj fašizam" manji od "tvog fašizma" su upravo floskule kojima se hrani isto to zlo.

Osuditi, zabraniti, staviti sa one strane zakona. Izvršiti denacifikacija, sada i odmah. Nad svima. Nema opravdanja, nema čekanja. To je jedini lijek. Sve ostalo je relativizacija, koja pomaže ovom zlu da poput žohara preživi.

Piše: Dragan Bursać, novinar i kolumnista BUKA portala

Aferim Dragane, k'o da si naš

S obzirom da koristis fotosopirane slike kao dokaze, dobro te iko shvata ozbiljnim ovdje. Diskreditovan si u startu.

[Woody]

S obzirom da koristis fotosopirane slike kao dokaze, dobro te iko shvata ozbiljnim ovdje. Diskreditovan si u startu.

Jesi li se samo zbog tog komentara klonirao? Ipak ja vjerujem da si ti inteligentniji od ovoga što pišeš. Stranka te prati i ima velikih planova s tobom.

[Škobo Habu]

Da li ti je poznato da su na Fazlagića Kulu 1941. godine zajednički napali četnici i partizani?

[geralt]

Da li ti je poznato da su na Fazlagića Kulu 1941. godine zajednički napali četnici i partizani?

Kad smo vec kod Fazlagica kule:

Toga dana, upravo noću 4/5 juna, Herman Tonogal je sa svojom šarolikom vojskom blokirao s. Korita. Ne osjećajući prevaru seljaci su se odazvali pozivu. Vjerujući da ih pozivaju na kuluk ili na izvršenje neke druge obaveze, kao što su činile i druge vlasti, išli su mirno prema sokolskom domu, gdje su ih ustaše zatvorile. Ujutru 5 juna ustaše su odvajale po 10 ljudi u posebnu prostoriju i zvjerski ih mučile. Isprebijane ljude odvozile su kamionima do Koritske jame, tu ih ubijale maljevima i ćuskijama, ili' polužive zajedno sa ubijenim survavale u provaliju duboku preko 30 metara. Poslije svake partije od 10—15 ljudi, za njima u jamu su bacale ručne bombe. Poslije izvršenog pokolja selo je opljačkano. Prema izvještaju Okružnog krila Bileće, iz Korita je otjerano 5.294 komada krupne i sitne stoke. Istog dana, na Pavliću kod Stepena, je ubijeno 7 ljudi, a samo 4 dana kasnije na istom mjestu maljevima i kundacima još 20 ljudi iz Gacka, Avtovca, Rudog Polja i Nadanića. Njihovi leševi su odvučeni i u istu jamu bačeni, tako da se, prema navedenom izvještaju komandanta krilnog zapovjedništva u istoj sada nalazi 167 leševa, osim nekoliko onih koji su se spasili," a govori se da ih ima i više, u što ja nisam hteo da ulazim, jer to nije od važnosti.

Za njega je važno samo to što se »iz te jame razvija neizdržljiv smrad«, pa se boji da ne dođe do trovanja Trebišnjice kao ponornice. Njegovi navodi »govori se da ih ima i više« su tačni, jer je samo 5 juna u Koritsku jamu bačeno oko 180 ljudi.

Saznavši da u Koritskoj jami ima još živih ljudi, pet dana poslije pokolja, grupa ustaša se našla na gubilištu. Sa otvora jame su dozivali: »Da li je neko živ, došli su Crnogorci spasioci«. Za spušteni konopac uhvatila su se dva polumrtva čovjeka koji su 5 dana proveli u jami zatrpani leševima. Na izlazu iz jame, umjesto spasilaca čekao ih je malj.

Deveti jun je pokazao da iza koljačke politike ustaša stoje najveći vrhovi vlasti »nezavisne države«, jer je tada »ustaški povjerenik za Bosnu i Hercegovinu (Jure Francetić — prim. S. S.) dao nalog da se strijelja 20 Srba, koji su u Gacku bili kao taoci zatvoreni. U zatvoru se još nalazi oko 150 Srba . . . « " Seljaci Dulića, Danića, Pržina, Kazanaca, Dobrelja, Samobora, Lipnika, a zatim cijela gatačka površ saznali su pojedinosti o pogibiji ovih ljudi od Novaka Mastilovića koji je, vezanih ruku, poškropan krvlju i mozgom poubijanih, ipak uspio pobjeći. Ispričao je jezive prizore mrcvarenja ljudi na Pavliću kod Stepena. »Udri kundacima, ne troši municiju«, — to je bila komanda za pogubljenje.

Iz dana u dan stizale su vijesti o novim nečuvenim zločinima. Jakov i Radovan Milović, koji su uspjeli da pobjegnu sa strijeljanja, donijeli su vijest da su istog dana kada su pobijeni Korićani, ustaše iz Fazlagića Kule pohvatale 23 čovjeka iz sela Zagradaca i pod izgovorom da ih vode na saslušanje u Gacko, odvele ihi na Kobilju Glavu i strijeljale; zatim vijest da je iz gatačkog zatvora dovedeno u Avtovac 11 ljudi, na zvjerski način mučeno, poubijano i zatrpano u avtovačko strvinište, da je deset Gačana »koje su odveli u Mostar« ubijeno u Surdupu na Morinama.

Ustaše su 17 juna ponovo došle u s. Zagradac da dovrše posao započet 5 juna; prikupile su preostalo stanovništvo (ukupno 31 lice), zatvorile u kuće i spalile. Tako je malo selo Zagradci prestalo da postoji. Više niko nije smetao ubicama da međusobno podijele imovinu svojih žrtava.

Izvor: Savo Skoko, Hercegovina u NOB, koji je kao dokaze koristio svjedocanja prezivjelih, kosti iskopane iz jame, te ustaske arhive i izvjestaje.

Komandant i organizator zlocina je bio Herman "Kreso" Tonogal, Hrvat, ali su direktni izvrsioci bili Bosnjaci iz Fazlagica Kule. Koga interesuje, evo i hrvatski izvor koji isto potvrdjuje: https://hrcak.srce.hr/101948

Dan kasnije noću 4. na 5. lipnja 1941. pod vodstvom ustaškog povjerenika za kotar Gacko Hermana Tonogala pobijeno oko 140 ljudi iz sela Korita i bačeno u jednu jamu blizu sela. Nekoliko stradalnika je preživjelo, pa su o “tome obavijestili svoje seljane a i druga sela”. Do 9. lipnja ustaše su ubile i u jamu kod Korita ubacile još 27 osoba, “te je u istoj sada 167 leševa”. “Iz Korita je zaplijenjeno 5294 komada krupne i sitne stoke koja je razdata raznim muslimanskim selima kotara Gacko na čuvanje, od koje se kolje jedino za potrebe Ustaškog stana u kotaru gatačkom. Lica kod kojih je ova stoka ne smiju je ni pod kakovim izgovorom za sebe klati”, opisao je posljedicu ustaške akcije u Koritima zapovjednik oružničkog krila ne navodeći zašto je to učinjeno.

[trocadero]

Jama u Koritima gdje su ubijeni Srbi.



Jama Čakvarica gdje su ubijeni Bošnjaci.

[stubrijez]

Kako glupa slika. Kao da u Srbiji i Hrvatskoj nije bilo partizana. U BiH postojala čitava divizija domaćih SS-ovaca.

Potpuno si fulio poentu. Fašista ima svugdje, od Amerike do Medine, od Vatikana do Tokija... ali to nije tema nego pokreti i paradržave koje su bile fašističke. Bosna i Bošnjaci to nikad nisu imali, za razliku od Srbije i Hrvatske.

Ne moras imati drzavu da bi bio fasista. Ne moras biti ni u ratu da bi bio fasista. Fasizam je ideologija i stil zivota, evo ovde na forumu imas desetine fasista Bosnjaka (i ostalih da napomenem da ne bude odma kme kme ustase i cetnici su gori od nas).

[trocadero]

[Grean]

Da li ti je poznato da su na Fazlagića Kulu 1941. godine zajednički napali četnici i partizani?

Kad smo vec kod Fazlagica kule:

Ima i ovo. Prezivjeli iz Avtovca su izbjegli u Sarajevo, uglavnom Pasici, ima ih dosta u Sarajevu, samo njima je receno da su ih klali i ubijali cetnici a sad ispade partizani. Mozda je bilo lakse reci cetnici, nije se smjelo pricati. Ne znam odakle su Tanovici, da li su i oni iz Avtovca ili Fazlagica kule.

Sve ovo je na pogresnoj temi jer ti ljudi nisu imali nista sa fasizmom ali upotpunjava istinu.

Na to nisu ostali imuni ni partizani, pa su tako u zajedničkoj akciji na Vidovdan 1941. zauzeli Avtovac i zaklali 28 žena i djece. 31.avgusta 1941. ustanici su na putu Gacko-Nevesinje zaustavili autobus, iz kojeg su izveli 10 putnika i pobili ih (među njima i šestoro djece). Krajem avgusta napravili su pokolj u bilećkim selima Fatnici i Planoj, ubivši na stravičan način nekoliko desetina Bošnjaka (o čemu je svjedočio Feđa Avdić, dječak koji je jedini iz svoje porodice preživio pokolj i kasnije postao priznat akademski slikar).

Sve ove “akcije” ustanika unijele su nemir u bošnjački živalj bilećkog kraja. Prvih dana septembra Miro Popara, politički komesar Operativnog štaba NOP za Hercegovinu (kasnije proglašen za narodnog heroja), preko posrednika upućuje poziv bošnjačkom narodu bilećkog kraja da se okupe svi na jednom mjestu i da će ih njegovi ustanici sprovesti “na sigurno”, do Stoca. Naivni narod, oko 700 duša, pretežno nejake djece, žena i starih iskuplja se na zbornom mjestu i Popara ih upućuje, u pratnji 12 ustanika, prema Berkovićima. Na putu se tužnoj koloni ojađenog naroda pridružuje veća grupa ustanika iz Crne Gore. Kolona je prenoćila u kasarni u Berkovićima, gdje su već počela pojedinačna ubistva i silovanja žena i djevojaka od strane ustanika. Sutradan su svi odvedeni na brdo gdje se nalazi jama Čavkarica. U grupama od po desetak odvođeni su do jame i udarcima u potiljak bacani u ponor dubok nekoliko stotina metara, na čijem su kamenitom dnu nalazili smrt. Tako je skončalo 500-700 duša u jednom danu. Svi osim Hadžere.

[geralt]

Da li ti je poznato da su na Fazlagića Kulu 1941. godine zajednički napali četnici i partizani?

Kad smo vec kod Fazlagica kule:

Ima i ovo. Prezivjeli iz Avtovca su izbjegli u Sarajevo, uglavnom Pasici, ima ih dosta u Sarajevu, samo njima je receno da su ih klali i ubijali cetnici a sad ispade partizani. Mozda je bilo lakse reci cetnici, nije se smjelo pricati. Ne znam odakle su Tanovici, da li su i oni iz Avtovca ili Fazlagica kule.

Sve ovo je na pogresnoj temi jer ti ljudi nisu imali nista sa fasizmom ali upotpunjava istinu.

Na to nisu ostali imuni ni partizani, pa su tako u zajedničkoj akciji na Vidovdan 1941. zauzeli Avtovac i zaklali 28 žena i djece. 31.avgusta 1941. ustanici su na putu Gacko-Nevesinje zaustavili autobus, iz kojeg su izveli 10 putnika i pobili ih (među njima i šestoro djece). Krajem avgusta napravili su pokolj u bilećkim selima Fatnici i Planoj, ubivši na stravičan način nekoliko desetina Bošnjaka (o čemu je svjedočio Feđa Avdić, dječak koji je jedini iz svoje porodice preživio pokolj i kasnije postao priznat akademski slikar).

Sve ove “akcije” ustanika unijele su nemir u bošnjački živalj bilećkog kraja. Prvih dana septembra Miro Popara, politički komesar Operativnog štaba NOP za Hercegovinu (kasnije proglašen za narodnog heroja), preko posrednika upućuje poziv bošnjačkom narodu bilećkog kraja da se okupe svi na jednom mjestu i da će ih njegovi ustanici sprovesti “na sigurno”, do Stoca. Naivni narod, oko 700 duša, pretežno nejake djece, žena i starih iskuplja se na zbornom mjestu i Popara ih upućuje, u pratnji 12 ustanika, prema Berkovićima. Na putu se tužnoj koloni ojađenog naroda pridružuje veća grupa ustanika iz Crne Gore. Kolona je prenoćila u kasarni u Berkovićima, gdje su već počela pojedinačna ubistva i silovanja žena i djevojaka od strane ustanika. Sutradan su svi odvedeni na brdo gdje se nalazi jama Čavkarica. U grupama od po desetak odvođeni su do jame i udarcima u potiljak bacani u ponor dubok nekoliko stotina metara, na čijem su kamenitom dnu nalazili smrt. Tako je skončalo 500-700 duša u jednom danu. Svi osim Hadžere.

Ako nisu imali ni petokraku ni kokardu na glavi, nema smisla govoriti o "partizanima" i "cetnicima" u ljeto 1941.

Komuniste u istocnoj Hercegovini si tada mogao prebrojati na prste, a Miro Popara je u to vrijeme "zapovijedao" sa mozda 10 ljudi oko sebe. Ima iz tog perioda komicna scena u kojoj je jedinica komunista izasla iz Mostara da preuzme komandu nad ustankom, pa se po noci izgubili u Podvelezju i na kraju vratili u Mostar. O nekim partizanskim jedinicama na tom podrucju se moze govoriti od oktobra 1941. pa nadalje.

[Woody]

Naravno!

Ne možemo govoriti o partizanima u junu 1941, kada je prva akcija partizana poduzeta tek 4. Jula 1941, a naredba za oružanu borbu KPJ izdaje tek nakon Njemačkog napada na SSSR 22. Juna 1941.

Boško je bio malo nervozan...

[Grean]

Ako nisu imali ni petokraku ni kokardu na glavi, nema smisla govoriti o "partizanima" i "cetnicima" u ljeto 1941.

Komuniste u istocnoj Hercegovini si tada mogao prebrojati na prste, a Miro Popara je u to vrijeme "zapovijedao" sa mozda 10 ljudi oko sebe. Ima iz tog perioda komicna scena u kojoj je jedinica komunista izasla iz Mostara da preuzme komandu nad ustankom, pa se po noci izgubili u Podvelezju i na kraju vratili u Mostar. O nekim partizanskim jedinicama na tom podrucju se moze govoriti od oktobra 1941. pa nadalje.

Mozda, ali ne sumjam da su kasnije ponijeli spomenice prvoborca kao i heroj Miro Popara.

Ja sam rekao vec ranije da takve pragmaticne stavove partije razumijem, bilo je najvaznije pridobiti Srbe ali ne smije se istina frizirati da bi se sve vezano za taj pokret idealizovalo.

[Emiremir33]

Da li ti je poznato da su na Fazlagića Kulu 1941. godine zajednički napali četnici i partizani?

Kad smo vec kod Fazlagica kule:

Ima i ovo. Prezivjeli iz Avtovca su izbjegli u Sarajevo, uglavnom Pasici, ima ih dosta u Sarajevu, samo njima je receno da su ih klali i ubijali cetnici a sad ispade partizani. Mozda je bilo lakse reci cetnici, nije se smjelo pricati. Ne znam odakle su Tanovici, da li su i oni iz Avtovca ili Fazlagica kule.

Sve ovo je na pogresnoj temi jer ti ljudi nisu imali nista sa fasizmom ali upotpunjava istinu.

Na to nisu ostali imuni ni partizani, pa su tako u zajedničkoj akciji na Vidovdan 1941. zauzeli Avtovac i zaklali 28 žena i djece. 31.avgusta 1941. ustanici su na putu Gacko-Nevesinje zaustavili autobus, iz kojeg su izveli 10 putnika i pobili ih (među njima i šestoro djece). Krajem avgusta napravili su pokolj u bilećkim selima Fatnici i Planoj, ubivši na stravičan način nekoliko desetina Bošnjaka (o čemu je svjedočio Feđa Avdić, dječak koji je jedini iz svoje porodice preživio pokolj i kasnije postao priznat akademski slikar).

Sve ove “akcije” ustanika unijele su nemir u bošnjački živalj bilećkog kraja. Prvih dana septembra Miro Popara, politički komesar Operativnog štaba NOP za Hercegovinu (kasnije proglašen za narodnog heroja), preko posrednika upućuje poziv bošnjačkom narodu bilećkog kraja da se okupe svi na jednom mjestu i da će ih njegovi ustanici sprovesti “na sigurno”, do Stoca. Naivni narod, oko 700 duša, pretežno nejake djece, žena i starih iskuplja se na zbornom mjestu i Popara ih upućuje, u pratnji 12 ustanika, prema Berkovićima. Na putu se tužnoj koloni ojađenog naroda pridružuje veća grupa ustanika iz Crne Gore. Kolona je prenoćila u kasarni u Berkovićima, gdje su već počela pojedinačna ubistva i silovanja žena i djevojaka od strane ustanika. Sutradan su svi odvedeni na brdo gdje se nalazi jama Čavkarica. U grupama od po desetak odvođeni su do jame i udarcima u potiljak bacani u ponor dubok nekoliko stotina metara, na čijem su kamenitom dnu nalazili smrt. Tako je skončalo 500-700 duša u jednom danu. Svi osim Hadžere.

U vezi partizanski zločina u Hercegovini (Istočnoj),najviše se spominje Vlado Šegrt

[Loki2k9]

S obzirom da koristis fotosopirane slike kao dokaze, dobro te iko shvata ozbiljnim ovdje. Diskreditovan si u startu.

Jesi li se samo zbog tog komentara klonirao? Ipak ja vjerujem da si ti inteligentniji od ovoga što pišeš. Stranka te prati i ima velikih planova s tobom.

Klonirao? Pogledaj od kojeg sam datuma ovdje. Izgleda da sam ti ubo zicu pa si se malo uznemirio. Jedna rozE pilulica i bit ces ti dobro.

[Grean]

U vezi partizanski zločina u Hercegovini (Istočnoj),najviše se spominje Vlado Šegrt

Nadjih i to, za ove je manje sumnje sta su nosili na kapi.

Kako su partizani “oslobodili” Nevesinje

Crtica o malo poznatim događajima koji su se zbili 14. februara 1945. godine kada je, prema svjedočenjima, ubijeno između 150 i 200 bošnjačkih civila.

Šta se i kako, ustvari, desilo 14. februara? Zbog činjenice da su počinitelji zločina bili partizani, pripadnici Narodnooslobodilačkog pokreta o ovome se nije smjelo govoriti jer bi govornici bili proglašeni „neprijateljima sistema“ i naravno u skladu s tim i žestoko kažnjeni. Ono što se pričalo, iako u rijetkim slučajevima, bilo je u krugu porodice i strogo se vodilo računa da se priča ne proširi. Tek poslije 1990. godine počelo se „glasnije“ govoriti o ovom zločinu.

Ovdje ćemo prenijeti tri svjedočenja o 14. februaru, osoba koje su posmatrale, odnosno koje su direktno vezane za žrtve ovog kobnog dana.


Šta se i kako, ustvari, desilo 14. februara? Zbog činjenice da su počinitelji zločina bili partizani, pripadnici Narodnooslobodilačkog pokreta o ovome se nije smjelo govoriti jer bi govornici bili proglašeni „neprijateljima sistema“ i naravno u skladu s tim i žestoko kažnjeni. Ono što se pričalo, iako u rijetkim slučajevima, bilo je u krugu porodice i strogo se vodilo računa da se priča ne proširi. Tek poslije 1990. godine počelo se „glasnije“ govoriti o ovom zločinu.

Ovdje ćemo prenijeti tri svjedočenja o 14. februaru, osoba koje su posmatrale, odnosno koje su direktno vezane za žrtve ovog kobnog dana.

Prvi je svjedok Hasan Tanović: “I tako rat teče, teče, dolazi ‘45. godina. 14. II 1945. godine partizani oslobađaju Nevesinje. I narod izlazi pred njih. Ljudi k'o ljudi, izašli pred njih da ih pozdrave. Izišao je i Kadrija Konjalija, sekretar Komiteta KP u Nevesinju. Ja ono što sam vidio svojim očima, to je bilo strašno. Tavanski je prozorčić gledao na zgradu Općine. To je bilo jedno dvorište. I mi promatramo, babo i ja, šta se dešava.

Partizani pokupili i sve Bošnjake i Hrvate, što je bilo, stavili ih u red a pred red postavili mitraljez šarac. Stavili su i hodžu. Bilo je 30, 40 ljudi, toliko sam vidio. Prozor je bio otvoren i pogled je pucao baš na njega. Onaj partizan sjede za mitraljez… a pred njim ljudi koji su došli da pozdrave, da dočekaju (oslobodioce). Dvojica među njima, ljudi pametni, vidjeli što će biti. Bio je Sejdo Šarančić i bio je beg Bašagić. Bacili su se dole prije nego što je oroz okin’o mitraljezom i pokosio sve te ljude.

Piljar Enver Ljubović, koji je imao negdje oko 28, 27 godina, gledam ga zapanjenim dječjim očima, naglo je izletio te bježi iz toga reda! A za njim neki oficir s pištoljem, jedanput, dvaput, triput, četiri puta – obara ga i ubija.

Drugi dan mi smo nekako sišli, počela je civilna vlast da funkcionira, i moglo se po gradu ići. Ja idem na onaj most prema Pahlevini. Vidim Kadriju Konjaliju ubijenoga, s prosutim mozgom. I svi naši ubijeni ljudi bili su civili. Zanatlije, trgovci, ljudi koji nisu bili ni u jednoj vojsci.

O ljudima koji su tih dana pobijeni, o njima nikada niko nije davao izjave, vjerojatno ljudi nisu smjeli ni zucnuti, vjerovatno je to tako bilo. Dan nakon događaja koji sam opisao, moj babo i Salko Korkut, sa Hamzom Kazazićem, pokupili su sve naše poubijane ljude na ona stočna kola, iskopali su veliku jamu na haremu, zajedničku grobnicu, i tu su ih sve zajedno sahranili…

Dvije džamije koje su bile, pretvorene su u skladišta. To su bile Dugalića džamija i Trebovića džamija. Mi smo održavali Carevu džamiju, ona je služila svrsi, a one su dvije pretvorili u magacine.“

Nefiza Omerika (rođ. Bojčić) je također bila svjedokom zločina počinjenog 14. februara. Ona je u to vrijeme bila udata za Jusufa Muraspahića i živjeli su u čaršiji Nevesinje. Kada je narod saznao da partizani napadaju Nevesinje nastala je pometnja jer se pretpostavljalo da bi mogli činiti zločine, posebno imajući u vidu činjenicu da je u njihovim redovima bilo mnogo dojučerašnjih četnika koji su, vidjevši da gube rat, promijenili uniforme.

Dakle, u toj pometnji jedan dio Bošnjaka svih dobi počinje bježati prema Mostaru. U jednoj od tih grupa bio je i njen muž Jusuf Muraspahić kojega su sa grupom od još 41 uglavnom mlađeg muškarca zarobile a potom i strijeljale partizanske jedinice na lokalitetu Kričanje na Podveležju (10-ak km od Mostara). Strijeljani su bez ikakvog suđenja.

Na pitanje kako je moguće da je to sve učinjeno Nefiza odgovara da su oslobodioci dobili „odriješene ruke“ 24 sata – mogli su raditi šta su željeli, bez ikakvih posljedica. Nefiza, na kraju, naglašava da je poslije II svjetskog rata bilo strogo zabranjeno govoriti o ovim događajima.

Nafija Šarančić još je jedan od svjedoka zločina februara 1945. U to vrijeme sa svojom porodicom živio je u Bašagića kući u Nevesinju, nakon što su izbjegli iz sela Odžak. Sjeća se kako je 14-og posljedni put vidio svoga oca Mušana, govoreći svojoj supruzi: „Čuvaj djecu!“ Nakon toga se, bježeći pred partizanima, uputio ka Mostaru, da bi, kao i Jusuf Muraspahić, bio uhvaćen na Kričanjima i tu strijeljan od strane partizana.

Strijeljanje su preživjela petorica Nevesinjaca – Omer i Huso Maslo, Smajo Šikalo, Huso Ćehić i Juso Šarančić. Zahvaljujući ovim ljudima saznalo se za tragediju na Kričanjima. Prije strijeljanja većina zarobljenih je bila vezana u bodljikavu žicu. Nafija također navodi da su se smaknuća dešavala na cijelom potezu od Nevesinja pa do Podveležja. Naime, partizanske zasjede bile su locirane i u rejonu Grepka (ulaz u Nevesinje iz pravca Mostara) i tu su ubijali svakoga ko je naišao – potpuno neselektivno.

Kao najodgovornije za ove zločine Nafija navodi Čedu Kapora i, posebno izdvajajući, Vladu Šegrta, komandanta 10. hercegovačke udarne brigade koji je i dao već pomenute „odriješene ruke“ partizanskim jedinicama u Nevesinju – u prevodu to je značilo „ubijte koga želite“.

Teren oko jame u Bišini su zakrčili leševi pa su partizani naredili da se ubacuju u jamu. Radi zatiranja traga zločinu, naredili su da se gradsko smeće baca u jamu. Tako je stratište postalo i danas aktivno gradsko smetljište.

[trocadero]

Jel ovaj Vlado što mu je vjetar za noć oduvao tek postavljenu bistu?

[Emiremir33]

Jel ovaj Vlado što mu je vjetar za noć oduvao tek postavljenu bistu?

Jeste i vraćena mu je bista i još nekolicini narodni heroja NOB-a

[trocadero]

Vlado Šegrt
"Било је можда превише стријељања… Ја то из садашње перспективе размишљам, али из ондашње можда и није, но је требало још више.“

[trocadero]

Pisah li ja ono nekad da on nije baš bio dobar u vugla i da je redom sve tamanio!?

Скоко наводи да је у том периоду, од укупног броја од партизана убијених недужних херцеговачких Срба било 38. жена и дјевојака.
Почетком фебруара 1942. године Владо Шегрт долази из Баљака (Билећа) у село Братач – општина Невесиње. Јединица под његовом командом починила је и ова убиства. Да није ријеч о претјеривању ни произвољном односу према жртвама репресије и терора партизанских „казнених експедиција“ у Херцеговини 1942. године, навешћемо имена споменутих жена и дјевојака:

У Билећком срезу убијене су: Мијановић Јела, Вукоје Драгица, Суџум Ката, Бошњак Илинка, Биберџић Стана, Биберџић Васа.
У Требињском срезу: Стијачић Петрана, Бабић Стоја, Мијановић Петра, Гудељ Мила, Вукаловић Драга, Вучковић Анђа, Џоџо Ружица, Путица Коса, Бубало Анка, Булајић Љубица, Пиџула Анка, непозната жена из Конавала.
У Невесињском срезу: Вучковић Милева, Тепурић Стана, Чупковић Наталија, Жедијар Стојанка, Ђерић Крстиња, Марић Милица (Милица је била трудна. Убијена је марта 1942, зато што је била рођена сестра Петра Самарџића, једног од најистакнутијих вођа јунског устанка против усташа у Херцеговини 1941 године), Шаренац Јованка, Шаренац Стана (посљедње двије убијене у својој кући од бомбе коју су убацили Шегртови „пролетери“ 20. 02.1942)
У Столачком срезу: Беловић Софија,
У Гатачком срезу: Мучибабић Јела (у потиљак јој из пиштоља пуцала партизанка Љубица Ивковић), била тешко рањена и непокретна, касније убијена крампом, Гузина Лепосава (Љубица Ивковић је тешко ранила, али је преживјела), Грубачић Даринка, Вишњевац Сава, Зеленовић Тонка, Милинковић Миољка, Николић Стана, Николић Јована, Думнић Божана, Илић Аница, Тодоровић Риста.
У Коњичком срезу: Лакатош Сузана.
Списак убијених није потпун.
Почетком марта 1942. године убијена је Вида Тепурић из села Батковићи (Невесиње) мајка шесторице синова: Сава, Новице, Душана, Анђелка, Милана и Гојка и три кћери: Љубице, Драгице и Милице. Владо Шегрт је лично убио у Засеоку села Грабовица – Жуновина почетком марта 1942. године и старца Јова Тепурића, супруга Виде Тепурић.

Оно што је Владо Шегрт радио у Невесињу фебруара и марта 1942. године, настављено је и пред сам крај рата, 14. фебруара 1945. године. Његова Десета херцеговачка „ударна“ бригада стријељала је 15. младих дјевојака – Невесињки, на основу лажних оптужби и спискова које је једна партизанска „обавјештајка“ доставила шефу ОЗН-е Десете херцеговачке „ударне“ бригаде. Тада је убијена и малољетна (седамнаестогодишња) кћерка Јеле Мучибабић – Рајка. „Ударници“ су тада стријељали и сљедеће дјевојке:
Зору Ковачевић, Наталију Гутић, Драгицу Васиљевић, Љепосаву Граховац, Загорку Колак, Смиљу Гудељ, Зору Чоловић, Драгу Вукотић, Милицу Бјелицу, Јованку Бурлицу, Рајку Банашевић, Борику Тешановић, Милицу Вучинић, Десанку Милошевић. По убиству наведених српских мученица, све су сахрањене у порти српске православне цркве у Невесињу.
Према новијим сазнањима (Изјава Гојка Тепурића за Вечерње новости 2010. године) тада су још убијене и: Јованка Иванишевић, Десанка Васиљевић, Душанка Гутић и Јованка Самарџић.

[trocadero]

Jel ovaj Vlado što mu je vjetar za noć oduvao tek postavljenu bistu?

Jeste i vraćena mu je bista i još nekolicini narodni heroja NOB-a

Stvarno? Ja prošlo ljeto kad sam bio dole ne vidjeh je.

[geralt]

Ako nisu imali ni petokraku ni kokardu na glavi, nema smisla govoriti o "partizanima" i "cetnicima" u ljeto 1941.

Komuniste u istocnoj Hercegovini si tada mogao prebrojati na prste, a Miro Popara je u to vrijeme "zapovijedao" sa mozda 10 ljudi oko sebe. Ima iz tog perioda komicna scena u kojoj je jedinica komunista izasla iz Mostara da preuzme komandu nad ustankom, pa se po noci izgubili u Podvelezju i na kraju vratili u Mostar. O nekim partizanskim jedinicama na tom podrucju se moze govoriti od oktobra 1941. pa nadalje.

Mozda, ali ne sumjam da su kasnije ponijeli spomenice prvoborca kao i heroj Miro Popara.

Ja sam rekao vec ranije da takve pragmaticne stavove partije razumijem, bilo je najvaznije pridobiti Srbe ali ne smije se istina frizirati da bi se sve vezano za taj pokret idealizovalo.

Partizanski zlocini u Hercegovini su najizrazeniji u periodu "lijevih skretanja" ciji je lokalni ideoloski predvodnik bio upravno Miro Popara. Poslije rata je sve svaljeno na Poparu i Petra Drapsina jer su bili mrtvi i nisu se mogli braniti, dok su mnogi stvarni krivci kao sto je Vlado Segrt postedjeni. Slicno se desilo u Crnoj Gori, gdje je sve svaljeno na mrtvog Ivana Milutinovica i disidenta Djilasa, a postedjeni su Mose Pijade i beatificirani Sava Kovacevic. Zataskalo se i da je ta politika podrzana sa najviseg nivoa iz Vrhovnog staba, te da je postala problematicna tek kad je rezultirala gubitkom podrske medju lokalnim stanovnistvom i potpunim kolapsom u Trecoj ofanzivi.

Samo sto tvojoj tezi o "pridobijanju Srba" bas ne ide u prilog cinjenica da su zrtve "lijevih skretanja" bili Srbi sa procetnickim simpatijama, a ne Bosnjaci.

[Grean]

Samo sto tvojoj tezi o "pridobijanju Srba" bas ne ide u prilog cinjenica da su zrtve "lijevih skretanja" bili Srbi sa procetnickim simpatijama, a ne Bosnjaci.

Ovo se vise odnosilo na ispovijest rahmetli Adila Zulfikarpasica, ponasanje VS prema zlocincima u Foci nakon ulaska partizana.

[geralt]

Samo sto tvojoj tezi o "pridobijanju Srba" bas ne ide u prilog cinjenica da su zrtve "lijevih skretanja" bili Srbi sa procetnickim simpatijama, a ne Bosnjaci.

Ovo se vise odnosilo na ispovijest rahmetli Adila Zulfikarpasica, ponasanje VS prema zlocincima u Foci nakon ulaska partizana.

Znam, citao sam ispovijest rahmetli Adila. Moja poenta je da od tri naroda u BiH, Bosnjaci imaju najmanje razloga za mrznju prema partizanima.

[Nekako s proljeća]

Puno je pravih partizana izgleda izginulo do 1943. i Teheranske konferencije, mislim na one koji se nisu morali brijati prije nego šajkaču prilagode titovki. Ti koji su se brijali 1993 nakon amnestije su i dalje bili vukovi u jagnjećoj koži.