Zločini u Brčkom '92.
Jedna od velikog broja masovnih grobnica u BiH
JAVNI ČAS ISTORIJE
Više od stotinu mladih iz cele Srbije imali su 5. septembra u Beogradu priliku da čuju autentična svedočenja žrtava torture srpskih paravojnih jedinica na području grada Brčkog. Mnogi su jezive priče žrtava čuli prvi put u životu. Lidija Franović
Jedna od velikog broja masovnih grobnica u BiH
PHOTO: EPA/FEHIM DEMIR
Nataša Kandić, direktorka Fonda za humanitarno pravo, koji je organizovao konferenciju Brčko '92. Van svake sumnje, istakla je da se krenulo tragom sudskih, pravosnažnih presuda Haškog tribunala, kojim su utvrđene činjenice o ratnim zločinima. Nakon Srebrenice, Prijedora, Foče i Čelebića, na red je došao najveći grad u Posavini. Prema njenim rečima, put kojim je išao Haški tribunal je „dobar način da jednog dana imamo ceo put ratnih zločina”.
„Mapa ratnih zločina je najbolje učilo za mlade i znaće se ko je za šta odgovoran”, kazala je ona otvarajući okrugli sto u Medija centru u Beogradu, 5. septembra. Potrebno je, nastavila je, da se stvori javna platforma za glas žrtava, jer suđenja za ratne zločine pred domaćim sudovima, koja su brojnija, nisu javna, za razliku od onih u Haškom tribunalu. Platforma bi bila garancija da buduće generacije neće slušati o nečemu za šta nisu odgovorne.
„Mladi nemaju odgovornost za ono što se dogodilo, ali itekako hoće da imaju odgovornost prema onome što se dogodilo”, zaključila je Kandić.
Snježana Filipović iz kancelarije Istraživačko-dokumentacionog centra za žrtve rata u Brčkom predstavila je rezultate istraživanja broja žrtava u Brčkom od 1992. do 1995, sa posebnim osvrtom na 1991. Projekat je ocenila kao veliki doprinos na putu ka istini. Prema rezultatatima tog istraživanja, u Brčkom je od 1991. do 1995. ubijeno je 1.658 ljudi, a najveći broj zločina počinjen je 1992. kada su stradale 944 osobe. Od tog broja još se 226 ljudi vode kao nestali. Filipovićeva je navela je da je od tog broja ubijeno 505 civila i to 409 muškaraca i 96 žena. Prema njenim rečima, od 1991. do 1995. u Brčkom je ubijeno 1.153 vojnika, 534 pripadnika Armije BiH, 508 pripadnika JNA i Vojske Republike Srpske i 111 pripadnika hrvatske vojske. Kada je reč o nacionalnoj strukturi ubijenih, Filipovićeva je rekla da je u Brčkom stradalo 911 Bošnjaka, 554 Srba, 186 Hrvata i sedam pripadnika ostalih nacionalnih grupa i da je najviše stradala populacija u rasponu od 18 do 45 godina.
Priče žrtava
Četvoro ljudi došlo je iz Brčkog u Beograd da svojim tragičnim životnim pričama posvedoče o vremenu zla, u kojem je ipak bilo primera dobrote i ljudskosti. Tokom njihovih veoma emotivnih ispovesti u sali je vladao muk, koji je, nažalost, remetila zvonjava nekoliko neisključenih mobilnih telefona.
Mladi hoće da znaju šta se dogodilo
„Jako je bitno što se ovakav skup održava jer javnost u Srbiji treba da se upozna sa onim što se dogodilo. Moja generacija ne zna za Srebrenicu... To je potrebno zbog žrtava i pravde”, kaže Sanja Dimitrijević (20) iz Niša, aktivistkinja Inicijative mladih za ljudska prava i Socijaldemokratske omladine, kojoj je žao što se nije pojavio niko od predstavnika srpske vlasti koji govore o izručivanju Mladića, ranije Karadžića, kada je potrebno pristupiti nekim fondovima EU ili ispuniti neke njihove uslove.
„Da je interesovanje bilo veliko pokazuje činjenica što su se mladi iz cele Srbije svakodnevno prijavljivali, sve do dan pred konferenciju, da su insistirali da dođu. Neki su se čak odrekli spavanja da bi došli u Beograd”, rekla nam je Jelena Simić iz Fonda za humanitarno pravo.
Smail Musić bio je zatočen od 1. maja do 5. oktobra 1992. Do 14. jula iste godine bio je zatočen u svom soliteru, koji su posećivali vikendaši (pljačkaši) iz Srbije. Zatim je odveden u logor Batkovići, gde su ljudi premlaćivani ako bi ga okarakterisali kao logor a na kao sabirni centar. Nije video, ali zna da je bilo mrtvih u logoru. U Batkovićima je video i Gorana Jelisića, zvanog Adolf, najpoznatijeg ratnog zločinca iz Brčkog, kojem je suđeno u Hagu. Na kratko je pušten iz logora kad mu je 29. septembra poginula kćerka, da bi 5. oktobra bio razmenjen.
Abdulahu Mujdanoviću je 5. maja 1992. na kućna vrata stigla paravojna jedinica, u kojoj su bili momci u farmerkama i vindjaknama. Sin, koji je bio sportista, otišao je kod komšije. Ubrzo će zajedno biti odvedeni do Vatrogasnog doma, kasnije do garnizona... Kolega Milisav Milutinović daje naređenje vodniku da ih vodi kući. Međutim, nova banda ponovo ih vodi prema farmi, na kojoj su videli krvavi bager. Vraćaju ih kod fiskulturne sale, gde njegov sin biva ubijen. Mnogo godina nije mogao prihvatiti tu istinu jer nikada nije video njegov leš.
Adila Suljević imala je 26 godina kada je počeo rat u Brčkom. Vrlo brzo imala je priliku da vidi hladnjače napunjene leševima, kao i da iskusi pretnje Ljubiše Mauzera. Na dan streljanja civila na gradskom stadionu u Brčkom bila je silovana, i pored toga što je tokom streljanja imala spontani pobačaj i veliko krvarenje.
„Ja sam tad bila mrtva, moj svijet se srušio”, rekla je ova hrabra žena. Kao i sve nevine žrtve, spominjala je ne osećanje bola, već stida. Nakon stadiona odvedena je u logor Luka, odakle je izašla zahvaljujući pomoći čoveka kojeg je zadužio njen otac, čika-Pero. Međutim, Adila je morala, zbog radne obaveze, da odlazi u logor i čisti krvave tragove zločina.
„Da se ovo zlo više nikada ne dogodi i ne ponovi”, poručila je ona.
Džafer Deronjić razbolio se na početku rata u Brčkom i završio u bolnici, ispred koje su bili minobacači. Traženo mu je 2.000 nemačkih maraka da ga puste kući. U logoru nije prepoznao prijatelja Muhameda Bukvića, kojem je lice bilo deformisano od batina. Nije bilo dana, kaže on, da Goran Jelisić, Konstantin i maloletna Monika Simeunović nisu ulazili u hangar u Luci i tukli zatvorenike.
„Rijetka je bila noć da neko nije ubijen, a o prebijanju da i ne govorim”, priča Deronjić, koji je od torture u logoru izgubio vid na levom oku. Kasnije je odveden u Batkoviće, gde su ljudi prebijani, dok su u Luci ubijani. Starci i deca, kojih je u Batkovićima bilo više od 100, kaže on, nemaju nikakve potvrde da su bili u logoru.
Imao je sreću da je „brao kukuruz kod dobrog čovjeka” i time se dodatno prehranjivao, a retki su bili slučajevi da su se u to vreme mogle nabaviti životne namirnice, cigarete, kafa. I on je, kao i Smail Musić, razmenjen 5. oktobra.
„Ne bojim se istine”, rekao je Džafer Deronjić, koji je bio i svedok optužnice na haškom suđenju Goranu Jelisiću i koji je spreman ponovo da svedoči ako ga pozovu.
Na konferenciji, među publikom, bili su i predstavnici srpskih logoraša iz Rahića kod Brčkog koji su sa Mirsadom Tokačom, posle završetka izlaganja upoređivali svoje podatke o žrtvama.
http://www.e-novine.com/sr/drustvo/clanak.php?id=16641
