Zaratustrina skrinja

[sojka]

Nietzsche o

"TAKO JE GOVORIO ZARATUSTRA"
Knjiga za svakog i ni za koga

Sad da ispričam povest Zaratustrinu. Osnovna koncepcija dela, misao o večnom vraćanju,
vrhunska formula potvrđivanja do koje se uopšte može dopreti, pada u avgust 1881. godine:
bačena je na papir, s potpisom: »6000 stopa s one strane čoveka i vremena«. Tog dana išao
sam šumama pokraj Silvaplanskog jezera; nedaleko od Surleja, zastao sam pored jedne moćne
piramidalno nasložene klade. Tu mi je iskrsnula ta misao. — Izbrojim li nekoliko meseci
unatrag od toga dana, tada pronalazim, kao predznak, iznenadnu i izuzetno presudnu promenu
svoga ukusa, pre svega u muzici. Možda se ceo Zaratustra, sme računati u muziku; —
sigurno, za njega je preduslov bio čuti neko preporođenje u umetnosti. U maloj planinskoj
banji, Rekoaro, nedaleko od Vićence, gde sam proveo proleće 1881. godine, otkrio sam,
zajedno sa svojim maestrom i prijateljem Peterom Gastom, takode jednim od »preporođenih«,
da je kraj nas proleteo feniks muzike s perjem lahornijim i sjajnijim nego što se ikada
pokazalo. Brojim li, naprotiv, od onog dana, unapred, do iznenadnog porođaja, koji je
nastupio pod najneverovatnijim okolnostima, februara 1883 — zaključni deo, onaj isti iz
kojeg sam u Predgovoru naveo par rečenica završen je tačno u sveti čas u kojem je, u
Veneciji, preminuo Rihard Vagner — tada proizlazi da je trudnoća trajala osamnaest meseci.
Ovaj broj, tačno osamnaest meseci, mogao bi da prizove pomisao, barem među budistima, da
sam ja, u biti, ženka slon. — Međuvreme ispunjava »gaya scienza«, u kojoj je stotinu
pokazatelja blizine nečeg neuporedivog; najzad, ona pruža još i početak samog Zaratustre, u
pretposlednjem odeljku četvrte knjige pruža osnovnu Zaratustrinu misao. — U to isto
međuvreme spada i ona Himna životu (za mešoviti hor i orkestar), čija se partitura pre dve
godine pojavila kod E. V. Friča: možda ne beznačajan simptom za stanje te godine kada me je
da-kazivajući pathos par excellence, koga sam nazvao tragički pathos, prožimao u najvećem
stepenu. Tu će himnu jednom docnije pevati u moj spomen. — Budući da o tome kola
nesporazum, izričito upozoravam da tekst nije moj: on je silno nadahnuće izvesne mlade
Ruskinje s kojom sam tada prijateljevao, gospođice Lu fon Salome. Onaj ko ume da uopšte
uhvati smisao poslednjih reči pesme, pogodiće zašto sam joj se divio i bio joj sklon: one imaju
u sebi nešto veliko. Bol ne važi kao prigovor životu: »Ne pretiče li ti sreće i za mene, ne mari!
svoje muke imaš još...« Možda na tom mestu i u mojoj muzici ima nešto veliko. (Poslednja je
nota A-klarineta cis, ne c. Štamparska greška.) — Zimu zatim proveo sam u onoj ljupkoj tihoj
uvali Rapalo, nedaleko od Đenove, koja se useca između Kjavarija i obronaka Portofina.
Moje zdravlje nije bilo najbolje; hladna zima i preterano kišovita; mali albergo, uz samo
more, tako da je blizina vode noću onemogućavala spavanje, u svemu je predstavljao otprilike
suprotno od poželjnog. Uprkos tome i malne kao dokaz moga stava da sve što je presudno
nastaje »uprkos«, u toj zimi i u tim neugodnim prilikama nastao je moj Zaratustra. — Pre
podne uspinjao bih se, na jug, divnim putem prema Coaljiju, prolazeći pored borova i
pogledajući na morsku pučinu; poslepodne, kad god mi je to zdravlje dozvoljavalo, obilazio
sam uvalu Svete Margerite, spuštajući se prema Portofinu. Taj kraj i predeo prirastoše mi još
više za srce zbog velike ljubavi koju je prema njima osećao car Fridrih Treći; slučajno sam
ujesen 1886. godine opet bio na toj obali kada je on poslednji put posetio taj mali zaboravljeni
svet sreće. — Duž oba ta puta smišljen je celi prvi Zaratustra, pre svega sam Zaratustra, kao
tip: tačnije, obuzimao me je ...
2
Za razumevanje tog tipa neophodno je najpre razjasniti njegovu fiziološku pretpostavku: ona
je ono što nazivam veliko zdravlje. Ne znam ni bolje ni ličnije da objasnim taj pojam nego što
sam to već učinio u jednom od zaključnih odeljaka pete knjige »gaya scienza«. »Mi novi,
bezimeni, slabo razumljivi« — veli se tamo — »mi ranorođeni jedne još neosvedočene
budućnosti, za novi cilj (Zwecke) mi iziskujemo i nova sredstva, naime novo zdravlje, jače,
dovitljivije, izdržljivije, odvažnije, veselije nego što je bilo ma koje zdravlje dosad. Onaj čija
duša žeđa da proživi sav obujam dosadašnjih vrednosti i poželjnosti i oplovi sve obale tog
idealnog »Sredozemnog mora«, onaj ko hoće na osnovu pustolovina najvlastitijeg iskustva da
zna kako je pri duši nekom osvajaču i otkrivaocu ideala, kao i nekom umetniku, svecu,
zakonodavcu, mudracu, naučniku, bogomoljcu, božjem otpadniku starog stila, tome je za to
prvenstveno potrebno veliko zdravlje — takvo koje ne samo da se ima nego se još i stalno
stiče i mora sticati, jer se uvek iznova napušta, mora napuštati... I pošto smo dugo bili na
takvom putu, mi argonauti ideala, srčaniji možda nego što je pametno, i dovoljno često
brodolomci i sa štetovanjem, ali, kako je rečeno, zdraviji nego što je dozvoljeno, opasno
zdravi, uvek iznova zdravi — dešava se da nam se tada pričinjava kao da je pred nama, kao
nagrada za ono što smo prošli, još neka neotkrivena zemlja, čije granice još niko nije sa
gledao, s one strane svih dosadašnjih zemalja i zakutaka ideala, svet prebujan lepim, stranim,
upitnim, strašnim i božanskim, tako da je naša znatiželja, kao i žeđ za posedovanjem,
podjarena — ah, da se odsad više ničim ne možemo utažiti!... Kako bismo mogli da se još,
nakon takvih izgleda (Ausblicken) i s takvom nesitom glađu za znanjem i savešću
zadovoljimo sa savremenim ljudima? Dosta teško, ali je neizbežno da na njihove najdostojnije
ciljeve i nade gledamo s jednom loše održavanom ozbiljnošću i možda ih nijednom više ne
pogledamo ... Drukčiji je ideal koji sledimo, čudesan, zavodljiv, pun opasnosti, ideal na koji
nikoga ne bismo hteli da nagovaramo, jer nikome ne priznajemo tako lako pravo na njega:
ideal jednog duha, koji se bezazleno, to jest nehotice i zbog preobilja i siline poigrava sa
svime što se dosad nazivalo svetim, dobrim, nedodirljivim, božanskim; duha za koga bi ono
najviše, u čemu narod nalazi s pravom svoje merilo vrednosti, značilo već toliko mnogo
koliko opasnost, propadanje, ponižavanje ili, barem, okrepa, slepilo, povremeno
samozaboravljanje; ideal nekog ljudskog-nadljudskog zdravlja (Wohlsein) i blagonaklonosti,
koji će često izgledati dosta neljudski, na primer, ako se stavi pored cele dosadašnje zemaljske
ozbiljnosti, pored sve dosadašnje prazničnosti u gestu, reči, zvuku, pogledu, moralu i zadatku,
kao njihova najotelovljenija nedobrovoljna parodija — i s kojim možda, uprkos svemu tome,
tek počinje velika ozbiljnost, tek je stavljen pravi upitnik, preokreće se sudbina duše,
podešava kazaljka, počinje tragedija ...«
3
— Da li je iko, krajem devetnaestog stoleća, jasno pojmio ono što su pesnici snažnih
razdoblja nazivali nadahnuće? U suprotnom slučaju, hoću to da objasnim. — Ma i s
najneznatnijim ostatkom praznoverja u sebi jedva da bi se umela odbaciti, u stvari, predstava
da smo puka inkarnacija, puka muštikla, puki medijum nadmoćnih sila. Pojam otkrovenja, u
smislu da nešto iznenada, s neizrecivom sigurnošću i tananošću, biva vidljivo, čujno, nešto što
nas najdublje potresa i obara, jednostavan je opis stanja stvari. Čuje se, ne traži se; uzima se,
ne pita se ko tu daje; poput munje sine neka misao, s neminovnošću, u neoklevajućem obliku
— nikada mi nije bilo dato da biram. Zanos, čiji se ogromni napon katkad pretače u bujicu
suza, tokom kojeg korak čas brz čas spor biva; nepotpuno obeznanjivanje (Ausser-sich-sein) s
najdistinktnijom svešću o bezbroj finih drhtaja i utrnuća sve do nožnih prstiju; ponor sreće u
kojem joj se ono najbolnije i najmrklije ne protivstavljaju, nego deluju kao uslovljeno, kao
iziskivano, kao neka nužna boja unutar takvog svetlosnog preobilja; instinkt za ritmičke
odnose koji prenapinje udaljena prostranstva oblika — dužina, potreba za nekim dalekosežno
napregnutim ritmom bezmalo je mera za silu nadahnuća, neka vrsta protivteže za njen pritisak
i napon ... Sve se u najvišem stepenu zbiva nesvojevoljno, ali kao u nekom vihoru osećanja
slobode, neuslovljenosti, moći, božanstva ... Nesvojevoljnost slike, paraboličke figure, jeste
ono najznačajnije; više se ne poima šta je slika, šta je parabolička figura, sve se nudi kao
najbliži, najtačniji, najjednostavniji izraz. Izgleda nam zaista, da se podsetimo na jednu
Zaratustrinu reč, kao da same stvari prilaze i nude se za paraboličku figuru (— »tu se sve
stvari mazno primiču tvome govoru i ulaguju ti se; jer, hoće da zajašu na tvoja leđa. Tu na
svakoj paraboli jašeš ti do svake istine. Tu ti se rastvaraju reči čitavog bivstvovanja i škrinje
reči: celo bivstvovanje hoće tu da postane reč, celo postajanje hoće da nauči od tebe da govori
—«). Takvo je moje iskustvo o nadahnuću: ne sumnjam da bi moralo vraćati milenijume da bi
se našao neko ko mi sme reći »i moje je takvo«. —
4
Nekoliko sedmica zatim ležao sam bolestan u Đenovi. Onda je usledilo turobno proleće u
Rimu u kojem sam podnosio život — nije bilo lako. U stvari, preterano me je ozlovoljavalo to
za pesnika Zaratustre najneuljudnije mesto na zemlji koje nisam bio svojevoljno izabrao;
pokušavao sam da izmaknem — hteo sam u Akvilu, suprotnost Rimu, osnovanu iz
neprijateljstva prema Rimu, kao što ću i ja jednom osnovati mesto za spomen ateisti i
neprijatelju crkve comme il faut, mom najbližem srodniku, velikom caru Fridrihu Drugom od
Hoenštaufena. No, u svemu tome bi neka kob: moradoh opet natrag. Najzad, zadovoljio sam
se s piazza Barberini, nakon što sam se umorio tragajući naporno za nekom antihrišćanskom
okolinom. Bojim se da nisam jednom čak, da bih što je mogućno više izbegao rđave zadahe,
zalazio u palazzo del Quirinale, raspitujući se da nemaju neku tihu sobu za jednog filozofa. —
U jednoj loggia, visoko ponad rečene piazza, iz koje se pružao pogled na Rim, dok se duboko
dole čuo romor fontane, bila je spevana ona najsamotnija pesma koja je ikada spevana, Noćna
pesma (Nachtlied); u to me je vreme neprekidno obletala neka melodija neizrecive sete, čiji
sam refren ponovo našao u rečima »mrtav pre besmrtnosti...« U leto, vrativši se na sveto
mesto gde mi je sinula prva munja misli o Zaratustri, pronašao sam drugog Zaratustru. Deset
dana je bilo dovoljno; ni u jednom slučaju, ni za prvog ni za trećeg i poslednjeg, nije mi
trebalo više. U zimu potom, pod halkionskim nebom Nice, koje je tada prvi put zasvetlucalo u
mom životu, našao sam trećeg Zaratustru — i stigao na kraj. Jedva godinu dana ukupno.
Nezaboravnim trenucima osveštana su mi mnoga skrivena mestašca i vrhovi u predelu Nice;
onaj presudni deo, koji nosi naslov »O starim i novim tablicama«, bio je spevan tokom
tegobnog uspinjanja od stanice do Eze, čudesnog mavarskog gnezda na litici, — kod mene je
gipkost mišića bila uvek najveća kada je stvaralačka snaga najobilnije tekla. Telo je poneseno:
izostavimo »dušu« iz igre ... Često su me rnogli videti da igram; tada sam mogao po sedam,
osam časova da lutam brdima, i ne pomislivši na zamor. Spavao sam dobro, smejao se mnogo
— bio sam pun krepkosti i strpljenja.
5
Ne uzimajući u obzir ta desetodnevna dela, godine za vreme i, pre svega, posle Zaratustre bile
su godine očajnog stanja koje se ni sa čim ne može uporediti. Skupo se ispašta biti besmrtan:
za to se za života umire više puta. — Postoji nešto što nazivam rancune prema velikom: sve
veliko, neko delo, čin, onog časa kada je završeno okreće se protiv onoga koji ga je učinio.
Upravo time što ga je učinio, on je odsad slab — ne može više da izdrži svoj čin, ne gleda ga
više u lice. Imati nešto za sobom što se nikada nije smelo hteti, nešto u čemu je svezan čvor u
sudbini čovečanstva — i imati to odsad na sebi!... To maltene drobi... Rancune prema
velikom! — Drugo je jeziva tišina koja se čuje oko sebe. Usamljenost ima sedam ljuštura;
ništa više ne može da prodre kroz njih. Sreće se s ljudima, pozdravljaju prijatelji: nova pustoš,
nijedan pogled više ne pozdravlja. U najboljem slučaju, neka vrsta revolta. Takav sam revolt
okusio, u veoma različitom stepenu, ali gotovo od strane svakog ko mi je bio blizak; izgleda
da ništa nije uvredljivije nego iznenada zapaziti izvesnu distanciju, — retke su otmene prirode
koje ne umeju da žive a da ne poštuju. — Treće je apsurdna osetljivost kože prema sitnim
ubodima, svojevrsna bespomoćnost pred svim što je malo. Čini mi se da je to uslovljeno
neizmernim razbacivanjem svih defanzivnih snaga, koje je pretpostavka svakog stvaralačkog
čina, svakog čina koji izvire iz najličnijeg, najunutrašnjijeg, najdonjeg. Time su istovremeno
istavljene male defanzivne sposobnosti; nikakva im snaga više ne pritiče. — Usuđujem se još
da nagovestim da se loše vari, nerado kreće i suviše razgolićuje pred nepoverenjem, te
mraznim osećanjima — pred nepoverenjem koje je u mnogo slučajeva samo etiološka
omaška. Jednom sam u takvom stanju osetio blizinu, zahvaljujući blažim, prema ljudima
prijateljskijim mislima, kravljeg krda još pre nego što sam ga ugledao: To ima topline u sebi...
6
To delo je posve za sebe. Izuzimamo pesnike: možda uopšte nikada nije nešto bilo sačinjeno
od takvog preobilja snage. Tu je moj pojam »dionisko« postao vrhunski čin; mereno prema
njemu, sav ostatak ljudskog delanja izgleda siromašno i uslovljeno. Da ni jedan Gete, ni jedan
Šekspir, ni trenutak ne bi umeli da dišu u toj neizmernoj strasti i na toj visini, da je Dante,
upoređen sa Zaratustrom, samo vernik a ne neko ko tek stvara istinu, duh koji vlada svetom,
sudbinu, da su pesnici Vede sveštenici i nedostojni čak da razvežu pertle na obući jednog
Zaratustre — sve je to premalo i ne dočarava distanciju, azurnu usamljenost, koja obitava u
tom delu. Zaratustra ima večno pravo da kaže: »Ja ocrtavam krugove oko sebe i svete granice;
sve ih se manje uspinje sa mnom na sve više brda — ja pravim planinu od sve svetijih brda.«
Saberite duh i dobrotu svih velikih duša: sve zajedno ne bi bile u stanju da stvore jednu
Zaratustrinu besedu. Ogromne su lestve kojima se on penje i silazi; on je video dalje, hteo
dalje, mogao dalje nego ma koji čovek. On osporava sa svakom reči, taj najviše da-kazujući
od svih duhova; u njemu su povezane sve suprotnosti u jedno novo jedinstvo. Najviše i
najpodzemnije snage ljudske prirode, ono najslađe, najobesnije i najstrašnije izvire s
besmrtnom sigurnošću iz jednog vrela. Do njega se nije znalo šta je visina, šta dubina; još
manje se znalo šta je istina. U tom otkrovenju istine nema nijedan trenutak koji bi neki od
najvećih već predujmio (vorweggenommen, anticipirao), odgonetnuo. Ni o kakvoj mudrosti,
istraživanju duša, umetnosti, ne da se govoriti pre Zaratustre: ono najbliže, najsvakodnevnije,
govori tu nečuvene stvari. Izreka podrhtava od strasti; govorništvo je postalo muzika; munje
su hitnute napred prema do sada nenaslućenim budućnostima. Od onih koje su do sada bile,
najmoćnija snaga pretočena u jezičku figuru siromašna je i igrarija prema povratku jezika
prirodi slikovitosti. — A kako tek Zaratustra slazi i svakome kazuje ono najdobrostivije!
Kako čak nežnim rukama obujmljuje svoje osporavatelje, sveštenike, i s njima zbog njih
boluje! — U svakom trenutku čovek je tu premašen, pojam »natčovek« postao je tu najveća
realnost, — sve ono što se dosad nazivalo veliko u čoveku leži ispod njega u beskrajnoj
udaljenosti. Ono halkionsko, lakonogost, sveprisustvo zline i besomučja i sve ono što je inače
tipično za tip Zaratustre nikada ni sanjano nije bilo kao bitno za veličinu. Upravo u tom
prostornom obujmu, u toj pristupačnosti protivstavljenom, Zaratustra se oseća kao vrhunska
vrsta svega bivstvujućeg; i ako se oslušne kako je on definiše, odustaće se tada od toga da mu
se traži odgovarajuća poredba.
— duša koja je s najdužim lestvama i najdublje može da siđe,
najobuhvatnija duša koja može u sebi najdalje da trči i luta i tumara,
najnužnija, koja se sa zadovoljstvom stropoštava u slučajnost,
bivstvujuća duša koja hoće u postajanje, imajuća, koja hoće u htenje i žudnju —,
koja samoj sebi beži, koja samu sebe sustiže u najdaljim okružjima,
najmudrija duša, kojoj se ludost s najvećom slašću obraća,
koja samu sebe najviše voli, u kojoj sve stvari imaju svoju struju i protivstruju i plimu i oseku
— —
Ali, to je pojam samog Dionisa. — Upravo tamo vodi jedno drukčije promišljanje.
Psihološki problem u tipu Zaratustre jeste poput onoga koji u nečuvenom stepenu kaže Ne,
čini Ne, svemu čemu se dosad govorilo Da, premda može biti suprotnost duha koji kazuje Ne;
poput duha koji nosi ono što je najteže od sudbine, kob zadatka, premda može biti
najlepršaviji i najonostraniji — Zaratustra je plesač —: poput onoga koji ima najoporiji,
najstrašniji uvid u realnost, koji je mislio »najbezdanije misli«, premda u njima ne nalazi
nikakav prigovor ljudskom bivstvovanju, čak ni prema njegovom večnom vraćanju — štaviše,
nalazi još i razlog povrh da sam bude večno. Da svim stvarima, »neizmerno neograničeno Dakazivanje
i aminovanje« ... »U sve bezdane nosim i svoje blagosiljajuće Da — kaživanje«...
Ali, to je još jednom pojam Dionisa.
7
— Kojim će jezikom govoriti takav duh kada govori sam sa sobom? Jezikom ditiramba. Ja
sam pronalazač ditiramba. Čujte kako Zaratustra govori sa sobom pred sunčev zalazak (II,
414 i d.): nijedan još jezik (Zunge) pre mene nije imao takvu smaragdnu sreću, takvu
božansku nežnost. I najdublja seta takvog Dionisa biva još ditiramb; za pokazatelj uzimam
Noćnu pesmu — besmrtnu tužbalicu o tome da se bude osuđen da, zbog preobilja svetla i
moći, zbog svoje sunčeve prirode, ne voliš.
Noć je: sada glasnije govore svi vodoskoci. A i moja duša je vodoskok.
Noć je: sad se tek bude sve pesme zaljubljenika. A i moja duša je pesma nekog
zaljubljenika.
U meni je nešto nestišano, nestišljivo, što hoće da se oglasi.
U meni je lakomost za ljubavlju što sama govori jezik ljubavi.
Svetlost sam: ah, da sam noć! Što sam svetlošću opasan, no to je moja samotnost.
Ah, da sam taman i mračan! Kako bih srkao s dojki svetlosti!
I vas same htedoh još blagosloviti, vi male iskričave zvezde i svici tamo gore! — i
blažen biti zbog vaših svetlosnih dara.
Ali ja živim u sopstvenom svetlu, usrkujem plamenje u sebe što iz mene suklja.
Ne poznam sreću uzimaoca; i često mi se prisnilo da bi krađa još blaženija morala biti
nego uzimanje.
Moje je siromaštvo što mi ruka nikad ne počine zauzeta darivanjem; moja je zavist što
gledam u očekujuće oči i obasjane noći čežnje.
O, neblaženstvo svih darivalaca! O, pomračenje moga sunca! O, lakomosti za žudnjom!
O, nesite gladi u sićenju!
Uzimaju od mene: ali, diram li još u njihovu dušu? Jaz je između uzimanja i davanja; i
najmanji jaz valja naposletku premostiti.
Raste glad iz moje lepote: da pričinim bol želeo bih onima kojima obasjavam, da
opljačkam one koje sam darivao — toliko sam gladan zline.
Trgnuv ruku kad joj druga već pođe u susret: nalik vodopadu koji dok se obrušava još
okleva — toliko sam gladan zline.
Takvu osvetu smišlja moje obilje, takvo pritvorstvo izvire iz moje samotnosti.
Sreća moja u darivanju preminu s dariva-njem, vrlina moja zamori se od sebe u svome
preobilju!
Ko neprekidno dariva preti mu opasnost da postane bestidan; ko neprekidno deli,
nažuljiće ruke sve samim deljenjem.
Moje oko ne preliva se više pred stidom molilaca; moja ruka posta odveć tvrda prema
drhtanju nakrcanih ruku.
Kuda izmače suza mome oku i paperje mome srcu? O, usamljenosti svih darivalaca! O,
ćutljivosti svih obasjavalaca!
Mnoga sunca kruže u pustom prostoru: svemu što je tamno govore svojim svetlora —
meni ćute.
O, eto neprijateljstva svetlosti prema obasjavaocima: nemilostivo grede ona svojim
stazama.
Nepravično prema obasjavaocu najdubljeg u srcu, ledno prema suncima — tako grede
svako sunce.
Nalik nekom vihoru hode sunca svojim stazama. Slede svoju neumoljivu volju, svoju
studen.
O, vi ste tek, vi tamni, vi noćni, oni koji joj stvarate toplotu iz onoga što obasjava! O, vi
tek se dojite mlekom i potkrepom iz vimena svetlosti!
Ah, led je oko mene, ruka moja gori na lednom! Ah, žeđ je u meni koja sahne za vašom
žeđi.
Noć je: ah, da moram biti svetlost! I žeđ za noćnim! I samotnost!
Noć je: sada poput vrela iz mene suklja moja žudnja — za besedom žudim.
Noć je: sada glasnije govore svi vodoskoci. A i moja duša je vodoskok.
Noć je: sad se bude sve pesme zaljubljenika. A i moja duša je pesma nekog
zaljubljenika. —
8
Tome slično nikada nije spevano, nikada osećano, nikada nikada propraćeno nije bilo: tako
pati jedan bog, jedan Dionis. Arijadna je bila odgovor na takav ditiramb o sunčevom
usamljivanju u svetlosti... Ko sem mene zna šta je Arijadna! ... Za sve takve zagonetke niko
dosad nije imao rešenje, sumnjam da je tu iko ma i nazreo samo zagonetku. — Zaratustra
jednom, sa strogošću, određuje svoj zadatak — koji je i moj — da je nedopustivo omašiti u
smislu: njegovo Da-kazivanje ide dotle da opravdava, čak i da spasava sve što je minulo.
Gredem među ljude kao među odlomke budućnosti: one budućnosti koju ja nazirem.
I sve moje misli streme tome da u jedno spevam i zberem ono što je odlomak i
zagonetka i svirepi slučaj.
I kako bih podneo da budem čovek ako čovek ne bi bio i pesnik i odgonetač zagonetki i
spasitelj od slučaja?
Spasiti minule i sve »bilo je« pretvoriti u neko »tako sam hteo!« — to bi se prema meni
nazivalo tek spasenje.
Na drugom mestu određuje on s krajnjom strogošću šta za njega samog može biti
»čovek« — nikakav predmet ljubavi ili čak samilosti — i nad velikom mučninom od čoveka
zagospodario je Zaratustra: čovek je za njega bezobličje, tvar, ružni kamen kome je potreban
vajar.
Više ne hteti i više ne procenjivati i više ne stvarati: o, kad bi mi taj veliki zamor ostao
stalno dalek! I u saznavanju osećam jedino radost svoje volje u stvaranju i postojanju; i to se
dešava onda kada je nevinost u mom saznanju, jer je u njoj volja za stvaranjem.
Ta me je volja odmamila od Boga i bogova: šta bi, pak, bilo da se tvori kad bi bogovi tu
bili?
No, čoveku me stalno iznova tera ona, moja plaha volja za tvorenjem; tako se nateruje
čekić na kamen.
Ah, vi ljudi, u kamenu mi spava jedna slika, slika nad slikama! Ah, mora spavati u
najtvrđem, najružnijem kamenu!
Sad se svirepo razjaruje moj čekić prema svojoj tamnici. S kamena prskaju komadi: što
da hajem za to!
Hoću to da okončam, jer mi dođe neka sen — najtiša i najlakša od svih stvari mi
jednom dođe!
Lepota natčoveka dođe mi kao sen: šta me se još tiču — bogovi!...
Ističem završno gledište: podvučeni stih daje povoda za to. Nekom dioniskom zadatku
pripada tvrdoća čekića, sama radost u uništavanju kao odlučujući preduslov. Imperativ:
»budite tvrdi!«, najdublja izvesnost o tome da su svi tvorci tvrdi jeste autentični znamen neke
dioniske prirode. —

[sojka]

O svestenicima

http://www.sarajevo-x.com/forum/viewtop ... f=6&t=1279

[sojka]

o putu stvaraoca

http://www.sarajevo-x.com/forum/viewtopic.php?f=7&t=864

[sojka]

[simi5]

Moj problem sa Ničeovim Zaratustrom je u bezobzirnosti i neodgovornosti koju zagovara. Posledice takvog gledanja na svet su po slabog da se razbije vrlo brzo o realnost u kojoj ne može da dominira svojom voljom. Gledala sam više njih koji su opijeni jednostavnom zaslađenom idejom samo uzmi ono što poželiš rasturali kockice svojih života da ih nikad više ne sastave.

Posledice po jakog su usamljenost koju čak i jaki teško podnose i trošenje ogromne energioje u sukobu sa ostalim ljudima u okolini. Jer za razliku od knjige u stvarnom svetu okolina i te kako pruže otpor i drugi brane svoje interese.

[sojka]

Citanje i najmanjeg pasusa njegovih djela- trazi nas cijele, nasu kompletnu paznju.
Cesto se "igra" sa citaocem,ustvari zeza nas i plazi nam jezik. Ne znam koliko zapravo zagovara neogovornost i bezobzirnost, a koliko su intepretacije iste.
On iskusava citaoca. Stoga me ne cudi da postoje oni koji to naprosto pozele, mada nije problem u tome, nego
nacin na koji to cine i disuse. Dobra su mu djela, iako utopija

Kada zastupa neodogovornost..? Kada nesto nije na mjestu i to ponovljen broj puta. Razmisljala sam tada o tome,
svjesna doza neodogovornosti moze biti nekada na mjestu, da ne ocekujemo previse ...Put koji treba proci sam- a rezultat na kraju balade je opsta odgovornost, preuzimanje iste-pa cak i one "nad". Ili doza bezobzirnosti, koji mnogi nose u sebi, a ne cini nam se, dok zastupaju opste dobro, a to recimo nije. Koliko je on prisutan, bez knjiga, mozemo vidjeti u bezbroj
dnevnih primjera-neovisno od vjere, godina etc...

On upozorava od te usamljenosti, ali je nuzna- na putu ispravnog sazrijevanja, ukoliko ne ukljucuje izolaciju. Cista psihologija. Da nije tako, svi mi bili klonovi,papagaji-isti, a drustvo je uvijek u sukobu.

Ne govorim o disuse-u, niti ga takvog mogu zastupati.
N. sam kaze mene ne moze citati svako.
Citala si redove posvecene nama zenama- zar ih mozes uzeti za ozbiljno?

[simi5]

Kad govorimo o čoveku koji se zagledao u oči konja i prso svašta je moguće. Mada nikad mi nije bila jasna tehnika kako je uspeo da se zagleda u oči razrokoj životinji.

Za mene je Zaratustra velika oštra kritika i karikatura, ali većina onih koji su čitali samo Zaratustru a ostale Ničeove radove nisu se prime. Jednostavno šapuće u uvo kao ona edenska guja sumnjive ideje.

[sojka]

Kadkad se zamislim nad Pandorinom skrinjom i nadjem medju uspomenama,suvenirima i zamagljeno ogledalce doticne budalice(od milja ima tepanjiska od mene).
Skinem inje pred ocima od neprizora svakodnevnih i najiskrenije vidim nekada nasamarenog konja u sopstvenom ogledalu- oci u oci. Iza eufenizma krije se maglacisti maslacak, mozda je podsjecanje na reinkarnacije u kojima su konji kroz vijekove pasli travu i sluzili vjerno covjeku- i u dobru i u zlu.


Na to mudraci kazu da se ista greska moze ponoviti samo jedanput- u suprotnom smo sami krivi, dakle provjereno smo budale-nema drugacijeg izraza za izvjesne postupke. Ispricavam se. Kada je cjelokupno covjecanstvo u pitanju- nasao se neko ko je pukao od muke da objasni greske ponavljanja jednog te istog, greski covjecanstva. Na ovom mjestu postajem oprezna.

[sojka]

Kažeš da si slobodan? Hoću da znam šta je tvoja misao vodilja a ne da si se izvukao ispod jarma. Da li si ti jedan od onih koji je smeo da se izvuče ispod jarma? Ima ih mnogih koji su odbacujući od sebe uslužnost odbacili i svoju zadnju vrednost. Slobodan, od čega slobodan? Šta je do toga stalo Zaratustri! Nego, treba da mogu da čitam iz tvoga vedrog oka: slobodan, za što? Možeš li ti sam sebi dati svoje zlo i svoje dobro, i obesiti svoju volju iznad sebe kao zakon? Možeš l
i biti sebi sam i sudijom i osvetnikom svoga zakona? Strašno je ostati nasamo sa sudijom i sa osvetnikom svoga rođenog zakona.

>>O putu stvaraoca<<

Jos jedan primjer krajnje odgovornosti i iskrenosti prema samom sebi.

[sojka]

O SAMILOSNIMA

* A nanese li ti prijatelj zlo, tada kaži: "Opraštam ti što si meni učinio; ali što si učinio sebi - kako bih ti to mogao oprostiti!"
* Treba obuzdati svoje srce; jer ako se ono pusti; ubrzo će otići i glava? *
Teško svima koji ljube, a nisu još toliko uzvišeni da bi bili iznad svoje samilosti!
Đavo mi je jednom ovako govorio: "I bog ima svoj pakao: to je njegova ljubav prema ljudima."
A nedavno sam ga čuo kako govori ove riječi: "Bog je mrtav; od svoje je samilosti prema ljudima umro bog."


************** **************
O KLATEŽI

* Život je izvor zadovoljstva; ali gdje pije i klatež, tu su sva vrela zatrovana.
* "Čuvajte se da ne pljujete protiv vjetra!"


Tako je govorio Zaratustra.

[sojka]

>>Onaj je otkrio sebe koji kaže: Ovo su moje DOBRO i ZLO; time je ušutkao krticu i kepeca koji kažu: što je za sve dobro, dobro je, što je za sve zlo, zlo je.<<

[sojka]

covjek je konopac izmedju zivotinje i nadcovjeka..


(lijepa utopija)

[mamica papucarka]

i onoga koga mi ne mozete nauciti letjeti, toga mi naucite brze padati Moral jakih se razlikuje od morala slabih

[sojka]

Mamice- o tom se radi vjeruje da se svekoliko covjecanstvo moze izroditi jakim moralom do nadcovjeka.


Produzenim krilom sna...leti galebe...

[mamica papucarka]

sojka, smajlic je zbog mene jer sam svratila na ovaj podforum, pa se sama sebu cudim. Inace, nekada sam na faxu morala imati Zaratutru u malom prstu, pa se sjecam citata itd, itd iako je bilo prije desetak godinica

"Ideš li k ženama? Ne zaboravi bič!"

[sojka]

Moja Zaratustra na nasem...je otisla na "uspomene" starih dana jedne generacije...

[emra_a]

jeli i gdje ista pogodio 100% i sa preciznoscu? nije! ljudi njegove rijeci prepoznavaju tek NAKON nekog dogadjaja...a naravno tad rijeci tumace onako kako im je volja..jer sve njegove proroke mozes protumaciti kako bas zelis

[sojka]

Svi smo mi manje vise proroci... On kaze da vjerujes samo sebi, da vjerujes u sebe, da postujes svoju volju,
da pratis sebe, umjesto bilo koga. Nije "proricao", uglavnom nas je kritikovao.


(danas sam bas citala jedan zanimljiv o prorocima poput nosterdamusa...facit-carpe diem-sed respice finem.)

[sojka]

>>3
U izvesnoj meri poznajem svoje prednosti kao pisca; u pojedinim slučajevima mi je takođe
dokazivano da svikavanje na moje spise veoma »kvari« ukus. Jednostavno se više ne mogu
izdržati ostale knjige, ponajmanje filozofske. Neuporedivo je odličje kročiti u taj otmeni i
delikatni svet — za to se nikako ne sme biti Nemac; najzad, reč je o odličju koje sam čovek
mora da zasluži. Ko mi je, pak, srodan po visini htenja, taj doživljava, pri tom, istinske
ekstaze učenja: jer, ja dolazim s visina, na kojima nijedna ptica nije proletela, poznajem
bezdane u kojima nijedna noga nije zalutala. Kazivali su mi da nijednu od mojih knjiga nije
mogućno odložiti iz ruku — da čak remetim noćni spokoj ... Ne postoji nipošto uznositija i u
isti mah rafinovanija vrsta knjiga — one mestimično dopiru do onoga najvišeg do čega se na
zemlji može dopreti, do cinizma; one se moraju savladavati koliko s najosetljivijim prstima
toliko i s najrobustnijim šakama. Svaka khrkost duše onemogućava im pristup jednom za
svagda, čak i svako rđavo varenje: ne sme se biti nervozan, mora se imati veseo trbuh. Ne
jedino siromaštvo, pristup im sprečava i ustajali vazduh duše, još mnogo više ono strašljivo,
ono nečisto, ono osvetoljubivo iz potajice u utrobama: jedna moja reč nagoni sve rđave
instinkte da se pokažu. U svojim poznanicima imam ogledne životinje preko kojih stičem
utiske o različitim, izuzetno poučno različitim reakcijama na moje spise. Time što neće da
imaju posla s njihovim sadržajem, na primer moji takozvani prijatelji, postaju »bezlični«: žele
mi sreću da se opet »toliko daleko« vinem — i proizišao bi napredak u većoj vedrini tona ...
Sasvim poročni »duhovi«, »lepe duše«, oni temeljno i do dna lažljivi, prosto ne znaju šta bi
trebalo da započnu s tim knjigama — otuda ih vide pod sobom, što je divna doslednost svih
»lepih« duša. Rogata stoka među mojim poznanicima, dozvolite, čisti Nemci, nagoveštavaju
da nisu uvek moga mišljenja, ali ipak katkada ... Čak sam i o Zaratustri to slušao... Za mene je
podjednako i svaki »feminizam«, u čoveku, i u muškarcu, zaključana kapija: nikada se neće
stupiti u taj lavirint izukrštanih saznanja. Nikada ne smete sami sebe štedeti, morate imati
čvrstine u svojim navikama, da biste pod sve samim oporim istinama bili raspoloženi i vedri.
Kada sebi zamišljam sliku nekog savršenog čitaoca, onda iz nje iskrsava uvek neko čudovište
od srčanosti i znatiželje, sem toga još nešto gipko, prepredeno, oprezno, rođeni pustolov i
otkrivalac. Najzad: onome kome, u osnovi, jedino govorim ne bih znao bolje da kažem nego
što je to Zaratustra rekao: kome on hoće jedino da ispriča svoju zagonetku?
Vama, neustrašivim tragaocima, kušaocima, i onome ko se ikad navezao s varljivim jedrima
na opasna mora, —
vama, pjanim od zagonetki, radosnim zbog sutona, čiju dušu frulama mame u lavirintska
grotla:
jer nećete strašljivom rukom da pipate za nekim koncem; i tamo gde ste kadri pogoditi mrzi
vas da otključavate ...<< F.Nietzsche

[vratnik]

Ich träum’ ich treff’ dich ganz tief unten
der tiefste Punkt der Erde, Mariannengrabenn, Meeresgrund
Zwischen Nanga Parbat, K2 und Everest,
das Dach der Welt dort geb’ ich dir ein Fest
Wo nichts mehr mir die Sicht verstellt
Wenn du kommst, seh’ ich dich kommen schon vom Rand der Welt
Es gibt nichts Interessantes hier
Die Ruinen von Atlantis nur
Aber keine Spur von dir
Ich glaub’ du kommst nicht mehr

wir haben uns im Traum verpasst

Du träumst mich ich dich
Keine Angst ich weck’ dich nicht
Bevor du noch von selbst erwachst

Über’s Eis in Richtung Nordpol dort wird’ ich dich erwarten
Werde an der Achse steh’n
Aus Feuerland in harter Traumarbeit zum Pol
wird alles dort sich nur um uns noch dreh’n
Der Polarstern direkt über mir
Dies ist der Pol ich warte hier
Nur dich kann ich weit und breit noch nirgends kommen seh’n

Ich wart’ am falschen Pol

Wir haben uns im Traum verpasst

Du träumst mich ich dich
Keine Angst ich finde dich
Bevor du noch von selbst erwachst

bitte, bitte weck’ mich nicht
solang ich träum’ nur gibt es dich...

Du träumst mich ich dich
Keine Angst ich weck’ dich nicht
Bevor du noch von selbst erwachst

Lass’ mich schlafend heuern auf ein Schiff
Kurs: Eldorado, Punt das ist dein Heimatort
Warte an der Küste such’ am Horizont
bis endlich ich sehe deine Segel dort
Doch der Käpt’n ist betrunken
und meistens unter Deck
Ich kann im Traum das Schiff nicht steuern
eine Klippe schlägt es Leck
Im Nordmeer ist es dann gesunken
Ein Eisberg treibt mich weg

Ich glaub’ ich werde lange warten
Punt bleibt unentdeckt

Wir haben uns im Traum verpasst

Du träumst mich ich dich
Keine Angst ich weck’ dich nicht
Bevor du noch von selbst erwachst
Du träumst mich ich dich
Keine Angst ich finde dich
Am Halbschlafittchen pack’ ich dich
und ziehe dich zu mir
Denn du träumst mich, ich dich
ich träum dich, du mich
Wir träumen uns beide wach

[Shanti]

'Nemoj biti mahalica za muhe'



ps. I Gora Maslinova, kao i cijela knjiga je jednostavno fa n t a s t i č n a!