Te jeseni 1992 snijeg je u Banjaluci došao ranije nego inače a meni su stopala rasla, što je značilo da prošlogodišnje zimske čizme nisu baš bile udobne za nositi.
Mama i tata jedva da su imali para za hranu, a ono malo pomoći od “bratskog” Merhameta jedva da je bilo za deset dana.
Ja sam se nadao da će mi stariji rođak prebaciti svoje zimske čizme ali njega valjalo prvo nagovoriti.
Kako sam jedan dan sišao do podruma da uzmem nešto, tako sam našao tatine stare čizme koje je obično nosio kada bi išao na teren. Iako su bile prašnjave i isflekane nekom bojom, ja sam ih ponio u stan, tata ih je očistio, pitajući se jesam li siguran da ih mislim nositi. Probao sam ih i bile su mi taman pa sam sutradan išao u njima u školu.
Taj dan sam ispao glavni među rajom u razredu jer ostali vršnjaci su imali tad vojne čizme koje je inače nosila vojska VRS, oni bi ih dobijali preko očeva (mahom vojna lica) a mi koji smo tih dana imali ne baš najpopularnija imena i snalazili se kako smo znali. Vala te vojničke ne bih obukao sve i da mi ih neko ponudio.
Bilo me pomalo strah da nosim ove čizme jer bi se mogla naći neka budala koja bi me natjerala da ih skinem i idem bos kući, što je bilo sasvim uobičajeno.
Pa ipak, imao sam sreću. Čitavu sam ih zimu nosio, išao u njima u šumu po drva i sve su izdržale. Doduše ne baš najbolje izolovane od hladnoće ali taj se problem riješavao sa još jednim parom čarapa.
Zima je prošla, stiglo je proljeće a mi smo jednog majskog dana zauvijek napustili naš dom. Čizme nisam ponio sa sobom i iako sam poslije imao mnogo bolje i ljepše čizme - ove su mi nekako ostale najdraže.
Prva mi je djelovala nedovršeno. 
