Woody wrote:julisiz es grant wrote:
Da, one su bile dio te generacije "zlatne
beogradske mladeži" (Milan Mladenović, Margita Stefanović, Bojan Pečar, Ivica Vdović, Sonja Savića) koju je ovisnost o narkoticima prerano odnijela na onaj svijet.
Jah! Imalo se, moglo se
Pozitivno pisu o njoj u komentarima, rekao bih da se nije kurcila
Evo jos malo o Mijatovicu, bio je izgleda korektan, steta sto nije osudio agresiju na BiH
"NIN", 10. februar
MIRA STUPICA: SAKA SOLI (3)
Odlomci iz feljtona
Kao clan Akademije filmske umetnosti i nauke, glasala sam za najvecu filmsku nagradu, "Kristalnu prizmu", koja se dodeljuje filmskim stvaraocima za zivotno delo ili za godisnja ostvarenja. Medju nagradjenima bilo je, neminovno, i ime sada vec svetski slavnog filmskog reditelja Emira Kusturice, za njegov veliki i potresan film "Podzemlje". Sa zadovoljstvom sam primila pocast da mu ja predam tu nagradu, a lepo je bilo sto je i on bas tada bio u zemlji i prisustvovao toj, za nas, vaznoj svecanosti. Za mene se taj mladi covek umetnicki rodio vec posle svog prvog filma, filmovane drame, "Bife Titanik", u sarajevskoj produkciji. Umetnicko dejstvo njegovog posla bilo je sigurno i vidljivo. Zapamtila sam tad to ime: Kusturica. Kasnije je uradio i film "Sjecas li se Doli Bel" i usao u konkurenciju za nagradu na filmskom festivalu u Veneciji. Nominacija je vec bila veliki uspeh. Posla sam u grad jednim za mene vaznim poslom, ali na vratima me presrete usplahireni Vuk Babic, reditelj divne "Kike Bibic", serije koja se i danas pamti. Pateticno klece preda me i nesto brzo i konfuzno isprica. Nekako razumeh da je trazio pomoc od mene. Film "Doli Bel" dobio je Zlatnog lava na festivalu u Veneciji. Kusturica ne moze da prisustvuje jer je u uniformi vojnika JNA, a zna se da vojnik preko granice ne sme. Onda se neko setio da bih ja tu mogla nesto uciniti, preko Cvijetina koji je u Predsednistvu drzave. "Dobro, rado cu pokusati, pa to je uspeh svih nas. Kako da ne, cim dodje Cvijetin kuci, zamolicu ga." "Ma, ne kada dodje kuci! To ne moze da ceka. Kusta veceras vec mora da krene." "Kako da krene? Pa, moraju prvo valjda da mu odobre da skine uniformu. A za to se ne pita Cvijetin, nego Generalstab Jugoslovenske narodne armije."
"Miro, u pitanju su minuti. Zovi Cvijetina."
"Ne mogu", kazem. "On je na plenumu CK."
"Izvuci ga sa sednice."
Mislim, mislim, i tesko mi, jer znam da su ga tako jednom izvukli s plenuma da bi mu saopstili kako mu je zena Sibina poginula u saobracajnoj nesreci, pa me to mnogo sputava. Babiceve oci me netremice gledaju.
"Dobro, Vuce, pokusacu preko sekretarice... Nado, hitno mi treba moj muz. Znam gde je, i da je nezgodno, ali uzdam se da ces ti to onako elegantno i neupadljivo da izvedes. Vazno je, veruj mi. I odmah mu reci da smo svi zdravi i citavi, da ne brine."
Cekamo, pusimo, gledamo na sat. Telefon!
"Sta je, pobogu?"
"Nista, Cvele. Jedna lepa stvar u kojoj mozes da pomognes."
I ispricam mu potanko. Slusa. Nista ne obecava. Videce. Opet gledanje na sat, pusenje i Vukovo drmanje nogom. Zvoni.
"Imate srecu", rece veselim glasom, "i general Gosnjak je na sednici. Ispricao sam mu. Slaze se. Odobrice. Otisao je da telefonira. Neka se Kusta pakuje."
Vuk vice, dize me u vazduh i okrece.
"Bezi", rekoh mu, "bezi dok se nisu predomislili."
Sutra uvece smo Cvijetin i ja gledali prenos i festu. Bili smo srecni sto je to nase dete dozivelo toliku radost, a i mi Jugosloveni toliki uspeh. Posle valjda pola godine zove Sarajevo. Opet filmadzije.
"Miro, pomazi, ovi nasi nece da puste Kustu i Sidranov scenario za novi film. Moli Cvijetina da ucini nesto."
Posto sam znala da je Cvijetin vec "usvojio" Kusturicu, islo je lako. Procitao je taj nepodobni scenario, "Otac na sluzbenom putu", i napisao nekom nadleznom, tamo u Sarajevu: "U scenariju nema niceg sto bi opravdalo zaustavljanje njegovog filmskog ostvarenja." Ali, Cvijetin je u Beogradu, a u Sarajevu ima mnogo popova i popova nad njima, pa se to i dalje otezalo. Kad god bi Cvijetin isao u Sarajevo, sapnula bih mu: "Molim te, vidi opet ono za Kustu." I Cvijetin je zaista svakog puta vodio nekakve razgovore oko tog nesrecnog scenarija. Na kraju se sve dobro zavrsilo i krunisano je novom nagradom mladom genijalcu, u Kanu.
Naravno, to Kusturica nije zaboravio. Dolazio je sa mojim Borom kod nas na more, u Trpanj, pricao o novim projektima, cak je predvideo i jednu ulogu za mene u "Domu za vesanje". Nisam ni trepnula kad se to nije ostvarilo. Znala sam da su postojali neki razlozi za to. I, kad sam videla moju "zamenicu", onu divnu i neponovljivu kreaciju stare Ciganke u "Domu za vesanje", rekla sam: "Nema na svetu glumice koja bi to tako, kao ova naturscik umetnica, odigrala."
Godine su prosle. Rat. Jad. Bezanje iz nesrecne zemlje. Nema Cvijetina. Nema ni njegove dece. Bora u Pesti i Pragu, Kusta u Americi, Parizu. Ja sa svojom porodicom u Beogradu guram sama kako znam.
Cvijetin mi je davno, jos kad je umro Rocko Colakovic i sahranjen bez ikakve pompe i govorancija, rekao: "I mene cete tako sahraniti, na Vukosavcima, gde su mi otac i moji mrtvi ratni drugovi. Niko, sem vas najblizih i moja tri ratna druga." Rekao mi je imena tih drugova. Vreme je prolazilo, sa jednim drugom se politicki razisao, drugi, Rato Dugonjic, koga je najvise voleo, umro je, treceg je rat u Sarajevu zarobio, kao i njegove Vukosavce. A i groblje na Vukosavcima vandali su izrovali i oskrnavili. Ja sam ga u Beogradu sahranila tiho, kako je zeleo. Samo ja, rodjaka Vesna i jedini drug koji nam se u njegovoj bolesti nasao, njegov ratnik bez visokih sarzi, dobri covek Ljubo Asceric. Ni vlast ni televizija nisu se oglasili. Moje je da ga sahranim kako je zeleo, ali njihovo je moralo biti da reaguju na vest o njegovoj smrti. Gospodin Vucelic je u to vreme vladao Televizijom. Kad umre televizijski kabloman, oda se posta dobrom radniku i njegova fotografija stoji pred nama, ali ilegalac, robijas, ratnik, komesar, narodni heroj i bivsi predsednik za njih nije bila vest ni koliko meteoroloski izvestaj: "Danas ce padati kisa."
U to vreme vlast se cesto presvlacila iz komunista u nacionaliste, i obratno. Prema potrebi. Cvijetin je imao maler da su bas tada glumili nacionaliste, pa je on kao komunista bio nepodoban. Ne moze se nigde na svetu dogoditi da se smrt bivseg predsednika, voleli ga ili ne, ne objavi. Gospodin Vucelic je uvek umesan i u svemu uspesan covek, pa mu je i to uspelo...
Na zavrsetku filmske feste i opste graje, grljenja i cestitanja, iz Kusturicinog zagrljaja dve rasirene ruke prema meni i poljupci. To mene grli i ljubi gospodin Vucelic. A ja stojim zatecena i bez reakcije. I zato sam sada tako gorka i mrska sebi samoj.
Uoci dana polaganja urne Cvijetina Mijatovica sedim predvece u svome stanu sa rediteljem Jagosem Markovicem. Telefon. Kabinet predsednika drzave. Gospodin Lilic je sigurno od svih danasnjih politicara najbenignija licnost, pa mirno prihvatam vezu. Uctivi pozdravi s obeju strana.
"Gospodjo Stupice, sutra je dan druga Maje (partizansko ime Cvijetinovo). Treba li vam nesto?"
"Ne, hvala. Ni meni ni drugu Maji ne treba bas nista."
"Mozda da vam, za sutra, posaljemo kola?"
"Ne, hvala, postoji taksi."
"Necete imati nista protiv da u nase ime prilozimo buket, 'suzu'?"
"O, imacu protiv, gospodine. Hocete da svoje propuste pokrijete tom 'suzicom' i automobilom, ali vam ja to necu dozvoliti. Gospodine Lilicu, Cvijetin Mijatovic je za dve godine izgubio zemlju, partiju, drugove, decu i zdravlje. Ostala sam mu samo ja, njegova zena. Ne znate ni vi, gospodine Lilicu, sta vas sve ceka. Zato, cuvajte, pre svega, svoju porodicu, a najpre svoju suprugu. Dok je vreme, zasluzite je, jer ce vam na kraju, kao i svima, ostati samo ona."
Spustili smo slusalice.
Dok sam spustala Cvijetinovu urnu, odjeknula su gromko tri vojna plotuna. Nekoliko metara iza njegovog groba sahranjivali su neko vojno lice. Nasmesila sam se i sapnula mu: "Cvele, ipak si dobio svoje zasluzene plotune." Lakse mi je pri dusi.
Nastavak na B92...
