Jay Jay Okocha - africki Maradona

[kiligonzales]

Sinoc se oprostio od fudbala jedan od najvecih fudbalera ikada Ronaldinho El Magico, igrač koji je postavio standarde driblanja u fudbalu. Međutim u sjenu toga driblera pao je i njegov bivši saigrač iz PSG također sjajni dribler i igrač Jay Jay Okocha.

Sudbina je učinila da jedan ode u Barsu, a drugi u Bolton. Jedan postaje najboljim igračem svijeta, a drugi se zakitio nadimkom afričkog Maradone, što mu je i najveci domet karijere.

Koliko se Okoche sječate?

[kiligonzales]

Toliko dobar, da su mu dali dva imena, pevali su navijači Boltona jednom od najboljih afričkih fudbalera svih vremena, koji je maštovitim driblinzima izluđivao protivnike, a osmehom osvajao srca navijača u svakom klubu u kojem je igrao. Augustin Džej Džej Okoča, čovek koji nije dosegao zvezde, iako su mu one bile naklonjene.

Za razliku od mnogih afričkih fudbalera, o njemu se uvek pisalo isključivo zbog njegovog fudbala. Sa druge strane, o njemu se nikada nije pisalo onoliko koliko njegov talenat zaslužuje. Augustin Azuka Džej Džej Okoča, jedan od najboljih fudbalera u istoriji ”crnog kontinenta”.


Svojom nesvakidašnjom tehnikom, hrabrim driblinzima i sluhom za igru, Okoča je prokrčio put sa prašnjavih ulica Enugua do najvećih svetskih stadiona. Doduše, Okoča je imao i sreće na samom početku te avanture, jer je njegov talenat otkriven sasvim slučajno, kada je bio u poseti prijatelju u Nemačkoj.

Počeo je da igra za Borusiju Nojnkirhern, pa su mu vrlo brzo igre u trećem rangu u Nemačkoj donele ulaznicu za veliku scenu. Ajntraht iz Frankfurta je bio njegov naredni klub, a u njemu je napravio ime i pokazao svetu šta ume. U prvoj sezoni postigao je jedan od najlepših golova te godine, onaj kada se poigrao sa živcima i refleksima Olivera Kana, tada mladog golmana Karlsruea.

Iako je odlično igrao i bio jedan od najboljih u ekipi, tri godine kasnije, Okoča se, zajedno sa još nekoliko saigrala, posvađao sa Jupom Hejnkesom, tadašnjim trenerom Ajntrahta, pa se na kraju sezone Ajntraht preselio u "cvajtu", a Okoča u Istanbul.
U Fenerbahčeu se zadržao dve sezone, postao državljanin Turske, a odlične igre i sjajan učinak (62 utakmice, 30 golova) su ga preporučili velikim evropskim klubovima. Bio je zapažen i na Svetskom prvenstvu u Francuskoj 1998. godine, ali Nigerija, pod komandom Bore Milutinovića, ipak nije imala snage za velike poduhvate.



Stigao je poziv iz Pari Sen Žermena, "težak" 24 miliona dolara, pa ni Fener a ni Okoča nisu mogli da odbiju. Međutim, u Parizu stvari nisu išle kako je Nigerijac planirao. Počelo je kao u snovima, prelep gol na debiju protiv Bordoa. Međutim, povrede, prevelika očekivanja, i teret "desetke" koju je nasledio od Raija, legende PSŽ-a, doneli su Okoči svega 84 meča za četiri godine.

U Pariz je stigao supertalentovani klinac iz Brazila - Ronaldinjo, i uprkos činjenici da su se fantastično razumeli na terenu, nisu često igrali zajedno, jer su obojica imali vrlo sličan stil i igrali su na istoj poziciji. To je značilo da stariji Okoča mora da pakuje kofere. Iako nije pokazao sav svoj talenat u Parizu, bio je jedan od miljenika navijača PSŽ-a, a jedno kratko vreme nosio je i kapitensku traku.

Bolton je bio najbrži i najkonkretniji, pa je Okoča raskošni Pariz zamenio gradićem u blizini Mančestera.

Četiri godine u dresu Vonderersa, donele su Okoči status legende. Ukupno je odigrao 124 utakmice, bio kapiten, heroj navijača na Ribok stadionu, pokretačka snaga tima Sema Olerdajsa, koji mu je pružio slobodu u igri, koja mu je bila potrebna kako bi pokazao čime sve raspolaže.

Ali, godine su stizale... Uprkos odličnim partijma, na žalost svih navijača, finansijski vrlo skroman Bolton nije želeo da produži ugovor sa Okočom, smatrajući da ne može još dugo da igra na tom nivou.

Ispostavilo se da su bili u pravu, jer je Okoča nakon Boltona odradio dve "tezge", u Kataru i Halu, nakon čega je rešio da se penzioniše.

Ako pitate bosonoge dečkiće u Enuguu, verujem da bi "ubili" za karijeru kakvu je imao Okoča. Ako pitate ogromnu većinu današnjih fudbalera, oni bi dali milione za delić Okočinih veština. Ali, ako pitate Okoču, verujem da bi priznao da je sa svojim talentom mogao mnogo, mnogo više, jer zlato sa Nigerijom na Olimpijadi u Atlanti 1996. godine, jedini je veliki uspeh ovog magičnog, nasmejanog Nigerijca.



Da je igrao u većim klubovima i da je fudbal shvatao kao surovu profesiju, a ne kao igru i dečačku ljubav, možda bi osvojio i još po neki, pa bi ga onda svrstavali među one najveće. Ali, u mojim očima, on će zauvek biti jedan od najuzbudljivijih i najatraktivnijih fudbalera koje sam ikada gledao.

Među milionima fudbalera, koji su protrčali kroz moju dnevnu sobu, malo je bilo onih koji su igrali sa takvom gracioznošću, neshvatljivom mirnoćom i zadivljujućom lakoćom. Klasičnu "desetku", kakvih danas možete na prste jedne ruke da nabrojite, koja je do ludila dovodila protivnike lucidnim driblinzima. Okoča nije to radio da bi ih ponizio, jednostavno, to je bio njegov fudbal. Drugačije, i manje zanimljivije, nije umeo.

[°u°]

Prije bi mu pristajao nadimak Afrički Ronaldinho


Kahn

[kiligonzales]

Prije bi mu pristajao nadimak Afrički Ronaldinho


Kahn

Satro ga je ovdje driblinzima haha

[Edin H.]