Duša ispod strehe: Umesto nekrologa Abdulahu Sidranu
Dva je književna žanra internet ubio. Ili je pred njih, rekao bi neko optimističniji, postavio najveće izazove. Ti žanrovi su nekrolog i putopis. Vizija Branka Miljkovića o svetu u kojem će „poeziju svi pisati" nije se (srećom?) ostvarila, ali dočekali smo svet u kojem nekrologe i putopise svi pišu. Umre čovek za koga niste pošteno ni čuli, ali vidite da vest „trenduje" pa na društvenoj mreži nakucate „RIP legendo", šta vas košta; isto tako, put vas nanese do Trsta ili Vupertala, ni o jednom od tih gradova vraga ne znate, nije da vas nešto posebno ni zanimaju, ali objavićete ipak gomilu fotografija i poneku tekstualnu beleškicu, barem da zavide dušmani.
Nisam želeo da pišem o smrti Abdulaha Sidrana. Znao sam da će ga digitalno ispratiti hiljade prolaznika kroz njegov život, znanih i neznanih. I neka ih, tako i treba biti. Ali retki pokušaji „pravih esejističkih nekrologa" ukazali su se skoro isključivo u formi prepričanih tabloidnih tračeva. Za razliku od hiljada njegovih prijatelja, ja sa Sidranom nisam bio blizak. Sedeli smo tri-četiri puta u nekim većim društvima i razmenili smo nekoliko desetaka elektronskih pisama. To bi manje-više bilo to. Međutim, koliko god znao biti blagoglagoljiv kozer i duhovit sagovornik, Sidran je prvenstveno bio pesnik.
Bič činjenice
Sve najvažnije što je napisao izvire iz „Sarajevske zbirke“. Prvo izdanje objavljeno je pre četiri i po decenije, 1979, u izdanju „Svjetlosti“. Još za života, međutim, o Sidranu je u sarajevskim medijima govoreno i pisano primarno kao o akademiku, o scenaristi, o dramskom piscu, o pasioniranom igraču šaha, o publicisti i komentatoru. Najmanje je potencirana njegova poezija. Nije to krivica sredine. Naše vreme je generalno surovo prema poeziji i poezije – kad bi se pitali masovni mediji, danas je uopšte ne bi ni bilo. Valja, međutim, poslušati Oktavija Paza: „Ako čovek zaboravi poeziju, zaboraviće samog sebe. Vratiće se u praistorijski haos.“
U odnosu na Sidranovu poeziju, ostatak njegovog opusa ipak je margina. Danilo Kiš nije za života objavio nijednu zbirku pesama, makar je pisao poeziju i po časopisama kao mladić objavljivao pesme od kojih su neke zbilja vrhunske. U jednom je razgovoru izjavio kako nije postao pesnik jer mu je smetala prejaka racionalnost. Rekao je tada da je za poeziju potrebno imati neku marginu nejasnog u izražavanju i mislima te nastavio: „To zapravo i jeste poezija, to traženje zvuka i smisla koji se negde dopunjuju, a koji nisu nikad sasvim zvuk, sasvim muzika, a ni sasvim smisao.“
I zaista, kod svakog pravog pesnika postoji ta maglovitost, postoji ono nešto što je neobjašnjivo i što racionalna aparatura ne može do kraja da razluči. Tu se dodiruju poetsko i magijsko. Specifičnost Sidranove poezije je, međutim, baš u njegovoj radikalnoj čežnji da neobjašnjivo razjasni, da rasprši maglu. U pesmi „Ars Poetica“ on upravo programski kaže: „Pjesma mora biti /tačna po svemu, a precizna u izrazu“. A u „Šetnji sa Stevanom“ kazaće: „Po koži lirike/ – bič činjenice“.
Sidranova poezija zato i nastaje u nekom ponoru između akribičnog i preciznog poetizovanja istorije te neobjašnjivosti nadahnuća i neke skoro instinktivne preosetljivosti spram jedva čujnih signala iz dubine. Poodavno je još Marko Vešović kao ključnu reč Sidranove poetike odredio „dvoglas“. Magla i jasnoća mogu biti jedna metafora takve Sidranove dvoglasnosti.
Sarajevski, pridev
Početkom devedesetih mnogo je knjiga napisano, a da im je veza sa Sarajevom označavana već u naslovu: „Sarajevo Blues“ (Mehmedinović), „Sarajevski Marlboro“ (Jergović), „Sarajevski rukopis“ (Tontić), „Sarajevska tuga“ (Goran Simić). I Sidranov „Sarajevski tabut“ spada u tu skupinu, no ovaj je pridev u Sidranovom slučaju tek odjek naslova iz 1979, već pominjane „Sarajevske zbirke“, čija je vrednost prepoznata instantno po objavljivanju. Ovu je zbirku Midhat Begić prozvao „jedinstvenom poemom Sarajevu, kakve do danas nismo imali“.
I zbilja, teško je uopšte pronaći neko slično delo posvećeno Sarajevo. U Sidranovim stihovima žive i Gavrilo Princip i Ivan Frano Jukić i izmišljeni astrolog Eugena Savojskog i bezimeni slepac i Mula Mustafa Bašeskija i Silvije Strahimir Kranjčević i Kulin Ban i Tin Ujević. Pesma o potonjem započinje stihom: „Ja nikada neću shvatiti ovaj grad“. Baš to se upravo i uspostavlja kao razlog da se gradu peva.
U svojoj možda najkraćoj pesmi („Ljetna noć na selu“) Sidran ovako govori: „Vascijelu/ noć/ gledam/ u nebo/ I ništa/ ništa/ ne razumijem“. I Sarajevo i nebo se, po Sidranu, dakle, opiru razumevanju, ali to ne treba da značiti da su jedno drugom slični.
Evo opet Sidranovih stihova širokoj publici poznatih: „Nipošto reći k a o, jer neuporedive/ su stvari, i ništa ničemu nije nalik“.
Stevan Tontić je možda i prvi primetio Andrićev uticaj na Sidrana. Taj uticaj je i filozofski i tematski. Sidranu je bliska andrićevska filozofija patnje, ali i teme iz bosanske prošlosti karakteristične za Andrića česta su Sidranova inspiracija. Tu su i Latas i franjevci i sarajevski Jevreji i literarizovanje istorijskih izvora. No dok je Andrić pisac cele Bosne, na Sidranovoj „kognitivnoj mapi“ postoji samo Sarajevo.
Jedan kratki ciklus iz „Sarajevskog tabuta“ dođe kao poslovični izuzetak koji potvrđuje pravilo. U njemu je već citirana pesma o letnjoj noći na selu, zatim pesma o biševskoj Modroj spilji te pesme smeštene u Slovačku i Toronto. U poslednjoj, na samom njenom kraju, Sidran će, iako inače nesklon rimi, zavapiti: „Ne mogu, pod strehom, u njegovu dušu ući./ Meni se ide kući. Meni se ide kući“.
U imenu ciklusa, međutim, ponovo se ogleda Andrićev uticaj. „Koliko sam ja svijeta vidio“ – baš to kaže Andrićev Đerzelez ležeći u Jetakarininom krilu. (Usput budi rečeno, ova lirski intonirana „duša ispod strehe“ u sidranovskom svetu skoro nužno priziva onu repliku iz „Doli Bel“ kad Klikeru sa strehe, ili sa oluka, padne kap na leđa pa mu „ćuna ispuše ko dušica“: Duša kao duša i dušica kao deo fudbalske lopte asocijativno su u kontekstu poezije neodvojive.)
Kako tone Venecija
I kad mu je istorija inspiracija, Sidrana zanima sadašnjost. U prošlosti su, kako on kaže, „neke godine mahom ružne“, a takođe „svako je sutra gore od danas“. Godinama nakon 1979, Sidran je dopunjavao „Sarajevsku zbirku“. Čuvenu pesmu „Mora“ prvi put je objavio u dopunjenom izdanju „Sarajevske zbirke“ iz 1987.
Мора
Што то радиш сине?
Сањам, мајко. Сањам, мајко, како пјевам,
а ти ме питаш, у мом сну: што то чиниш, синко?
О чему, у сну, пјеваш, сине?
Пјевам, мајко, како сам имао кућу.
А сад немам куће. О томе пјевам, мајко.
Како сам, мајко, имао глас, и језик свој имао.
А сад ни гласа, ни језика немам.
Гласом, кога немам, у језику, кога немам,
о кући, коју немам, ја пјевам пјесму мајко.
I pesma „Rasvjetljavanje slučaja iz 1641“, koja se, kako se već iz naslova vidi, bavi događajem iz sedamnaestog veka, Sidrana interesuje radi savremenih konotacija. Iz te pesme se vidi da je u pravu Danilo Kiš kad notira da su za Sidrana „dobro i zlost skolastičke kategorije“.
Kad je počeo rat, Sidran je bio u svojim kasnim četrdesetim, s pedesetim rođendanom na horizontu. U ne preterano velikoj i snažnoj konkurenciji, on se iz perspektive opsade Sarajeva ukazao kao idealan kandidat za „bošnjačkog najvećeg živućeg pisca“.
Na tragu svoje scenarističke slave, 1994, na jubilarnom pedesetom Filmskom festivalu u Veneciji biva član žirija. Predsednik žirija je čuveni australijski režiser Piter Vir. Tu, u fabuloznoj Veneciji, izašavši na nekoliko dana iz ratnog pakla, Sidran piše pesmu „Zašto tone Venecija“, po mnogima svoju poslednju zaista veliku pesmu i posvećuje je upravo Piteru Viru.
Kad sklopi „Sarajevski tabut“ kao knjigu svojih izabranih pesama, „Zašto tone Venecija“ će dobiti epiloško mesto, nasuprot „Mori“ koja će biti prolog. Epiloška pesma ovde zaista biva antipod sanjanosti i maglovitosti pesme koja otvara zbirku. To je onaj „po svemu tačni i u izrazu precizni“ Sidran, a pesma je transparentna u etimološkom smislu, što će reći prozirna, no prozirna na način onih policijskih stakala/ogledala što ih viđamo u holivudskim filmovima. Pesnik kroz staklo posmatra svet, a čitalac u ogledalu vidi samoga sebe.
Prešernova klet
Kao dečak na pragu mladićstva, neposredno pred rat, s pažnjom sam pratio ciklus Virovih filmova prikazivanih na televiziji nedeljom uveče i mnogo sam zavoleo gomilu njegovih filmova: od „Izleta na Henging Rok“ i „Vodoinstalatera“ preko ona dva sa ranim ulogama Mela Gibsona – „Galipolje“ i „Godina opasnog življenja“ do „Svedoka“ i „Obale komaraca“. U bioskopu smo gledali „Društvo mrtvih pesnika“, a „Zelenu kartu“ na VHS-u. Ta moja očaranost Virovim filmovima uvek mi se ugradi u čitanje Sidranove „Venecije“, a zarad te posvete.
Hteo sam to nekako da mu kažem, ali nisam, mislim, uspeo da to isposredujem na pravi način. Jedanput, neposredno nakon one operacije očiju koja je postala tabloidna tema, vodio sam ga kao malo dete od Srpske kafane do Hotela „Union“. Trebalo je da tamo stignemo u tri popodne, da on zasedne sa „užičkom ekipom“ (od Slobe Gavrilovića do Zorana Panovića), a kako smo malo prerano krenuli nisam pošao najkraćim putem. U tom trenutku on je skoro potpuno slep, a zbog kratkoročnih posledica operacije koja srednjoročno i dugoročno treba da mu popravi vid.
Uglavnom, kao kod Miše Kovača, pričamo o svemu, hodamo polako, a on najednom, iz čista mira, zastaje pored jednog „izloga“ i pita: „Gdje smo ovo?“ Kažem da je tu nekad bila „Prešerneva klet“. A on kaže: „E, šta sam ja tu popio!“
Sećam se toga dok gledam onaj spot gde Kemal Monteno grli Sidrana koji još nema ni pedeset i peva „Pismo prijatelju“. Sede tu i Zdravko Grebo i Kemal Kurspahić. Pevaju skupa da „ne idu iz toga grada“.
Sa Sidranovom smrću još jedan deo tog grada odlazi pod zemlju. Nije ostalo još puno toga, ali za utehu, ako se u „Prešernovoj kleti“ imalo šta popiti, i tamo je, očito, imalo šta propasti.
MUHAREM BAZDULJ
Tako se nudio strankama i svima, bas tuzno. Kao i ono da mu Kusta plati operaciju dok mu kcerka dobro zaradjuje kao ambasador, recimo, a isti Nemanja o njemu sve najgore pisao po Beogradu.
E o tom već mogu. Dva filma sa Kusturicom su vrh bosanske, jugoslovenske i svjetske kinematografije. Evo, jedan vjerovatno netačan citat, al' gdje je mene puklo, u Ocu. 
