Feedback
Moderator: anex
-
maraccana
- Posts: 1140
- Joined: 10/08/2015 05:17
#851 Re: Feedback
Preciznije rečeno, guranje pod tepih itekako utemeljenog problema.
-
Zokipfc
- Posts: 1073
- Joined: 24/04/2013 18:44
#852 Re: Feedback
Ko to odlucuje? I sa kojim argumentima? Zasto?Sarajmen wrote:Majka mu stara, da bi se određeni događaj, ličnost ili šta već mogla objektivnije sagledati treba da protekne određeno vrijeme. Tvoja objava ili komentar kako ti više odgovara, jednostavno nema tu vremensku distancu i mojne da je na silu guramo na ovaj pdf i u onu temu sa onakvim naslovom. Nismo na FB-u .
Ipak, komentari il' replike vezane za tvoju objavu nisu obrisani već su prebačeni ovdje, dakle možeš-te da nastaviš-te sa razmjenom mišljenja. Pravo na mišljenje ti je zagarantovano, al' rasprava o ingerencijama ne.
-
pirpa
- Posts: 3832
- Joined: 22/02/2012 18:16
#854 Re: Feedback
Licno nemam razloga da ne vjerujem ovom dokumentu jer je ovjeran od strane Haga i koriscen kao dokazni materijal.
Što se tice para i ko je sve davao,primao pare... bolje od mene znaš da se nije nista moglo završiti ili prošvercovati a da se masno ne podmaže, bilo to Hrvatima ili Srbima..a ponekad i na nekom punktu UN.u /IFOR.u
Što se tice para i ko je sve davao,primao pare... bolje od mene znaš da se nije nista moglo završiti ili prošvercovati a da se masno ne podmaže, bilo to Hrvatima ili Srbima..a ponekad i na nekom punktu UN.u /IFOR.u
-
maraccana
- Posts: 1140
- Joined: 10/08/2015 05:17
#856 Re: Bošnjaci i fašizam?
Da se nadovežem na problem koji je utemeljen, a i dalje se širi, suprotno tvrdnjama @Sarajmena koji je bez ikakve osnove izbrisao temu koja ima temelje, evo novog materijala:maraccana wrote:Što nije korektno kada je toliko očito da je u pitanju fašizam, sramotiti zvanična obilježja vlastite države zarad vlastitih etno-političkih interesa i ideologije.Sarajmen wrote:Slažem se da bi se ka zvaničnom obilježju-zastavi trebalo imati korektniji odnos , na svakom pedlju Bosne i Hercegovine. Međutim, obrati pažnju na naslov teme i skontaj šta aludiraš sa svojom objavom. To nije korektno.
-
pirpa
- Posts: 3832
- Joined: 22/02/2012 18:16
#858 Re: Feedback
Piše: Vildana Selimbegović, 2002. godina
Kako danas o Juki govori general Stjepan Šiber...
"Mogu reći da smo u našem oslobodilačkom ratu, pravednom ratu, u borbi za opstanak naroda BiH, nisam rekao muslimanskog, imali nekoliko momaka koji su trebali biti heroji našeg oslobodilačkog rata. Trebali! Jedan od njih je Mujo Zulić, koji, nažalost, nije više živ, pa Puška, koji me je poslušao, pa Caco, koga nikada nisam vidio, pa Ismet Bajramović Ćelo, koji me nikada nije poslušao, a uvijek je govorio: bit će, pukovniče, kako ti kažeš. On je jaran moga mlađeg sina, ima i isti broj cipela - 47, i, nažalost, u zatvoru je. Jedan od njih je i Dževad Topić Topa, koji me je našao u New Yorku kada smo Ganić i ja pokušavali ubijediti američki Kongres da nam odmrzne embargo. Jedan od njih je i Jusuf Juka Prazina." Ovako danas govori Stjepan Šiber, tokom rata zamjenik načelnika Glavnog štaba ARBiH, koji po prvi put pripovijeda svoju večeru s Jusufom Jukom Prazinom. Ovo je njegovo svjedočenje.
ZAŠTO SE SMIJAO SEFER: Juka je čovjek koji je meni u neku ruku prirastao za srce i čovjek sa kojim, poslije onih događaja kada su njegovi crnokošuljaši opkolili Predsjedništvo, niko nije smio pričati. Sefer Halilović, tada šef, pitao me je: "Stjepane, bi li ti razgovarao s njim, pita Alija Izetbegović?" Odgovorio sam: "Jutros sam bio s Alijom, što me nije pitao? Ali, pristajem, pod jednim uslovom: da mu kažem sve što mislim i o vama i o njemu." Sefer se smijao, a ja sam pozvao Juku. Dogovorili smo se da dođe i rekao sam mu tada da povede koga hoće, ali da ima na umu da je u kabinetu šest stolica, ali i da mu za mene obezbjeđenje ne treba. Kada sam rekao sekretaru Almiru da dolazi Juka Prazina, zamalo nije pao u nesvijest. Pripremili smo specijalnu večeru: isti smo jelovnik imali i za Božić: kineska pita i mućkani himber. Juka je zakasnio i još poveo i mitraljesca sa sobom, jedan od njih je bio Jasmin Erović, sada bokserski trener. Srdačno smo se rukovali i kada sam mu rekao da mu mitraljez ne treba, poslao je Erovića kući.
KAKO SE VEČERALO: Ostalo nas je šestero: Juka, dvije ženskice u mini suknjama, dva momka, sve četvero pravnici, i ja. Rekli su da su večerali, tako da moju pitu nisu ni probali, a onda smo razgovarali. Objasnio sam mu da s njim nije htio pričati nijedan ministar, ni Sefer Halilović, ni Alija Izetbegović, predsjednik, a da sam ja dobio zadatak, ali i odobrenje, da mu kažem sve što mislim i o njima i o njemu. A on se samo uzmigolji. Pokažem mu tri naredbe: za komandanta specijalnih jedinica, koje nismo imali, za komandanta specijalne brigade Armije BiH, koja je trebala biti njegova jedinica, i za člana Generalštaba ARBiH. Onda kažem: "Moj Jusufe, ovom naredbom od tebe prave budalu. Ni u jednoj vojsci na svijetu, pa čak ni u preduzeću, jedan čovjek ne može biti na dvije stolice. A ti si ovdje na tri!" On se okrenu i upita one svoje: "Jeste li znali za to, pravnici?" Oni kažu: "Jesmo." "Što mi vi to niste rekli?" "Nismo smjeli."
KOGA JE PERSIRAO JUKA: On je mene sve vrijeme persirao; nikada to nije radio sa Seferom. Rekao sam mu: "Ti moraš stati, moj Jusufe", i pokažem mu debeli dosje koji su CSB i vojna služba dostavili o njegovim momcima, kakve su zločine radili nad ženama u Sarajevu. Onda kažem: "Ovo ne smije da se dešava, mi smo Armija države Bosne i Hercegovine i moramo biti čisti k'o suza. I, ne smije se više dešavati kao prije neki dan kad smo Zagi, Doko i ja došli u Sokoštark, da se ti grliš sa Velimirom Marićem. Ramiz Salčin, velika ljudina i pravi komandant, svoje je potjerao koji su htjeli krasti, a ti si doveo svoje ljude da kradete. Ne smiješ, Jusufe, to raditi. Moraš biti heroj."
Još smo pričali, pitao me šta predlažem da prihvati jer se tada govorilo i o varijanti da bude načelnik u pravnoj upravi, gdje smo imali vrsnog pravnika Mušira Brkića, i rekao je da će razmisliti. Iste je večeri poslao gajbu sokova i neko meso, koje smo odmah poslali u kuhinju.
SUSRET U ZAGREBU: Sljedeći put smo se vidjeli drugog ili trećeg maja 1993. Bio sam u delegaciji koja se vraćala s pregovora i u Zagrebu smo spavali: Silajdžić i Izetbegović u "Esplanadi", a u hotelu "Dubrovnik" Tunjo Filipović, Miro Lazović, Kasim Trnka i ja. Zove me predsjednik. U holu "Esplanade" četvorica ljudi: Željko Knez, koji je morao otići s mjesta zapovjednika i za kojim i dan-danas žali i moj kolega Hazim Šadić, Jerko Doko, Hasan Efendić, prvi komandant Teritorijalne odbrane, koji je tamo u Zagrebu zaratio s Čengićem, i Jusuf Prazina. On me je prvi ugledao: volio bih da sam ga slikao tada - sav u džinsu, momak pravi, delija…
Dakle, odmah me je povukao prema recepciji i rekao: "Šibere, oprostite, grdno sam pogriješio. Idete kod Alije, ima li šanse da kleknem pred njega da ga molim za izvinjenje?" Odgovorio sam: "Da sam ja Alija, ja bih te primio, ali bih te i smijenio kada bi napravio prvu grešku." "Znam, Stjepane, iskreno ste mi govorili kao sinu svom, ja molim popravak." Rekoh: "Jusufe, pokušat ću, ali sumnjam. Znam da je predsjednik merhametli, ali ne oprašta nikom."
OFICIRI I HEROJI: To je bilo naše zadnje viđenje. Neko će reći to je izdaja. Neko će reći to su naši izrodi. Međutim, ti su momci na neki način od početka žrtvovani: mi jesmo imali mnogo oficira iz bivše JNA, ali oni nisu ni htjeli da idu u jedinice. Mislili su da je za njih Korpus ili Generalštab, a ti su momci - recimo, Mujo Zulić i Puška - tražili od nas, molili da imaju stručnjake za savjetnike. Ja znam priče i o Jusufu Prazini da je skupljao pare po Njemačkoj, znam i priču jednog prijeratnog visokog dužnosnika da je Jusuf ispod košare, gdje mu je dijete ležalo, kada je ulazio u avion imao komade zlata, ali ja govorim samo ono što sam vidio: na mene je ostavio dojam čovjeka koji mnogo hoće. Želio je da bude general, ali, pazite, i tu ima razlika: on je htio biti prvi general, dok je Ismetu Bajramoviću pojam bio pukovnik. Sjećam se, kad nam je nestala nafta iz Šenoine, a Rusmir Mahmutćehajić je tada bio kapo nad naftom, dok smo Pušina i ja bili supotpisnici za po pet litara, zovem ja Ćelu. Pokradena nafta. Neki mali odgovara: gospodin pukovnik je odsutan. Ja se razljutim i kažem: daj mi tog feldmaršala Ćelu, hitno ga trebam. Zove Ćelo i kaže: "Stjepane, matere ti, šta ti je to feldamaršal?" Ma, pusti, Ćelo, neko je ukrao naftu. A on će meni: "Prvo mi objasni to pa ću ti vratiti naftu." Nažalost, heroji oslobodilačkog rata u BiH su pod zemljom. Mnoge znam. Čovjek sam koji obilazi mezarja, i vidim ih tamo - to su oni momci koji su dolazili na vrata i pitali: Šiber, ima li koji metak. Nisu tražili papuče, ni pantalone, ni cigare… Tražili su metak. Nisu se bojali smrti, bilo ih je strah da četnici ne zauzmu Sarajevo.
-
_BataZiv_0809
- Nindža revizor
- Posts: 66185
- Joined: 09/05/2013 13:56
- Location: ...da ti pricam prstima..kad padne haljina...
- Vozim: Lancia na servisu
-
sadie_forever
- Posts: 6009
- Joined: 24/08/2014 21:34
#860 Vojaca
Gdje mogu naci vise o prvoj zeni zadnjeg bosanskog kralja,kada je umrla? posto je njen sin naslijedio kraljevstvo,dal je ona tada bila vec mrtva posto nisam procitala da ju je vratio u dvor i sl...a sto bi vjerovatno uradio da je bila tu
-
TouringBiker
- Posts: 1271
- Joined: 03/04/2013 21:52
- Grijem se na: Struju
#861 TV ORF: "Bosna, bila je nekad zemlja Franje Josipa"
Za one koji razumiju njemački (a nije loše pogledati i ko ne razumije, ako ništa zbog arhivskih materijala), odlična emisija koja je bila na programu austrijskog programa ORF2 u povodu 100. godišnjice smrti našeg (pret)posljednjeg cara, njegovog carskog i kraljevskog apostolskog veličanstva Franza Josepha od Austrije. Sa povučenim paralelama na današnju (ne)perspektivnost BiH, i sa dosta zanimljivih gostiju. Autor, Friedrich Otter, bio je dopisnik ORF-a iz BiH tokom rata i agresije:
http://www.veoh.com/watch/v114045972y2x9Y5zm
Menschen & Mächte
„BOSNIEN, ES WAR EINMAL FRANZ JOSEPHS LAND“
"Es war ein Land, das nicht lange gedauert hat", sagt die heute 87-jährige Enkelin jenes k.u.k. Lokomotivführers, der im Juni 1914 den Thronfolger Franz Ferdinand im Zug nach Sarajewo fuhr. Es war eine Reise in den Tod, auch der k. und k. Monarchie. Eine Reise in den Untergang des Alten Europa und seiner Imperien.
Im Bild: Ljerka Danon, der 87jährigen Enkelin des Lokomotivführers der k.u.k. Bosna-Bahn.
40 Jahre, von 1878 bis 1918, war es Teil der Habsburger Monarchie und damit „Franz Josephs Land"
100 Jahre nach dem Tod Kaiser Franz Josephs begibt sich Friedrich Orter mit seinem Kameramann Akram al Yasiri auf Spurensuche in jenes auch heute wieder zerrissene Land Bosnien-Herzogowina. Die Hauptstadt Bosniens ist ab der Annexion durch Habsburgertruppen 1878 eine Art „k. & k. Enklave" geworden, von der heute noch einiges zu spüren ist. Da gibt es ein k. und k. Museum, Cafes im Wiener Stil, oder ausrangierte, von den Wiener Verkehrsbetrieben nach Sarajewo verkaufte rote Straßenbahnen.
Im Bild: Franz Joseph-Gemälde vor der Restaurierung Landesmuseum Sarajevo.
Die Winterspiele von 1984 waren eine Art Waterloo für den österreichischen Skisport, lediglich Anton Steiner hat eine Bronzemedaille in der Abfahrt gewonnen.
Während des Jugoslawienkrieges flüchteten Tausende Bewohner aus der bosnischen Hauptstadt Richtung Österreich. Sarajewo wurde beinahe vier Jahre belagert. Während der Kämpfe starben fast 11.000 Menschen.
Im Bild: Friedrich Orter mit Ex-General Jovan Divjak, der Verteidiger Sarajevos im Krieg 1992-1995
Nach dem Waffenstillstand begann der Transformationsprozess der einst multiethnischen Stadt zur islamischen Metropole
Die immer manifestere Islamisierung machte auch der von Saudi-Arabien finanzierte Moscheen-Bau in Sarajewo und Umgebung deutlich. Religion war die ideologische Verbrämung, die auch ökonomisch motivierte Ziele tarnte. Am religiösen Transformationsprozess waren, abseits Saudi-arabischer Imane, auch einige in Wien tätige Bosnier beteiligt, die immer wieder Islamisten für den bewaffneten Kampf in Europa rekrutierten. Gerichtsprozesse und Verurteilungen in Wien und Graz belegen das deutlich. Die Verbindung heimischer Salafisten in bosnische Scharia-Dörfer reicht bis in die 1990er-Jahre zurück. Radikalisiert wurden und werden viele Islamisten erst in Wien. Heute, 2016, soll es in Österreich laut Verfassungsschutz bis zu 200 aus Bosnien eingeschleuste IS Schläfer geben. Ein neues Gewaltpotenzial braut sich zusammen. Ein explosives Gemisch vor unserer Haustür.
Im Bild: Friedrich Orter bei Dreharbeiten im Salafisten-Dorf Gornij Maoca.
Bosnien heute: ein zerrissenes Land
Ethnisch, politisch, religiös. Friedrich Orter präsentiert in seiner Dokumentation eine ebenso feinsinnige wie analytische Zeitreise zwischen verklärter Vergangenheit und ernüchternder Gegenwart. Ein im 20. Jahrhundert von drei mörderischen Kriegen zerstörtes Land, dessen offene Wunden nicht vernarbt sind. Darüber vermag auch die nostalgische Schönheit der wieder restaurierten k.u.k Gebäude Sarajevos und Mostars nicht hinwegtäuschen.
Bosnien heute: ein Land mit hoher Arbeitslosigkeit, sozialen Spannungen und zunehmender Gefahren eines radikalen Islam
Orter hat auch einen besonderen Reisebegleiter gefunden. Es ist der bekannte Schauspieler Erwin Steinhauer, der in seiner unnachahmlichen Art zeitgenössische Reiseberichte und Quellen rezitiert, einen Spannungsbogen zwischen gestern und heute.
Im Bild: Erwin Steinhauer liest aus zeitgenössischen Quellen zu Friedrich Orters ORF-Dokumentation
http://www.veoh.com/watch/v114045972y2x9Y5zm
Menschen & Mächte
„BOSNIEN, ES WAR EINMAL FRANZ JOSEPHS LAND“
"Es war ein Land, das nicht lange gedauert hat", sagt die heute 87-jährige Enkelin jenes k.u.k. Lokomotivführers, der im Juni 1914 den Thronfolger Franz Ferdinand im Zug nach Sarajewo fuhr. Es war eine Reise in den Tod, auch der k. und k. Monarchie. Eine Reise in den Untergang des Alten Europa und seiner Imperien.
Im Bild: Ljerka Danon, der 87jährigen Enkelin des Lokomotivführers der k.u.k. Bosna-Bahn.
40 Jahre, von 1878 bis 1918, war es Teil der Habsburger Monarchie und damit „Franz Josephs Land"
100 Jahre nach dem Tod Kaiser Franz Josephs begibt sich Friedrich Orter mit seinem Kameramann Akram al Yasiri auf Spurensuche in jenes auch heute wieder zerrissene Land Bosnien-Herzogowina. Die Hauptstadt Bosniens ist ab der Annexion durch Habsburgertruppen 1878 eine Art „k. & k. Enklave" geworden, von der heute noch einiges zu spüren ist. Da gibt es ein k. und k. Museum, Cafes im Wiener Stil, oder ausrangierte, von den Wiener Verkehrsbetrieben nach Sarajewo verkaufte rote Straßenbahnen.
Im Bild: Franz Joseph-Gemälde vor der Restaurierung Landesmuseum Sarajevo.
Die Winterspiele von 1984 waren eine Art Waterloo für den österreichischen Skisport, lediglich Anton Steiner hat eine Bronzemedaille in der Abfahrt gewonnen.
Während des Jugoslawienkrieges flüchteten Tausende Bewohner aus der bosnischen Hauptstadt Richtung Österreich. Sarajewo wurde beinahe vier Jahre belagert. Während der Kämpfe starben fast 11.000 Menschen.
Im Bild: Friedrich Orter mit Ex-General Jovan Divjak, der Verteidiger Sarajevos im Krieg 1992-1995
Nach dem Waffenstillstand begann der Transformationsprozess der einst multiethnischen Stadt zur islamischen Metropole
Die immer manifestere Islamisierung machte auch der von Saudi-Arabien finanzierte Moscheen-Bau in Sarajewo und Umgebung deutlich. Religion war die ideologische Verbrämung, die auch ökonomisch motivierte Ziele tarnte. Am religiösen Transformationsprozess waren, abseits Saudi-arabischer Imane, auch einige in Wien tätige Bosnier beteiligt, die immer wieder Islamisten für den bewaffneten Kampf in Europa rekrutierten. Gerichtsprozesse und Verurteilungen in Wien und Graz belegen das deutlich. Die Verbindung heimischer Salafisten in bosnische Scharia-Dörfer reicht bis in die 1990er-Jahre zurück. Radikalisiert wurden und werden viele Islamisten erst in Wien. Heute, 2016, soll es in Österreich laut Verfassungsschutz bis zu 200 aus Bosnien eingeschleuste IS Schläfer geben. Ein neues Gewaltpotenzial braut sich zusammen. Ein explosives Gemisch vor unserer Haustür.
Im Bild: Friedrich Orter bei Dreharbeiten im Salafisten-Dorf Gornij Maoca.
Bosnien heute: ein zerrissenes Land
Ethnisch, politisch, religiös. Friedrich Orter präsentiert in seiner Dokumentation eine ebenso feinsinnige wie analytische Zeitreise zwischen verklärter Vergangenheit und ernüchternder Gegenwart. Ein im 20. Jahrhundert von drei mörderischen Kriegen zerstörtes Land, dessen offene Wunden nicht vernarbt sind. Darüber vermag auch die nostalgische Schönheit der wieder restaurierten k.u.k Gebäude Sarajevos und Mostars nicht hinwegtäuschen.
Bosnien heute: ein Land mit hoher Arbeitslosigkeit, sozialen Spannungen und zunehmender Gefahren eines radikalen Islam
Orter hat auch einen besonderen Reisebegleiter gefunden. Es ist der bekannte Schauspieler Erwin Steinhauer, der in seiner unnachahmlichen Art zeitgenössische Reiseberichte und Quellen rezitiert, einen Spannungsbogen zwischen gestern und heute.
Im Bild: Erwin Steinhauer liest aus zeitgenössischen Quellen zu Friedrich Orters ORF-Dokumentation
-
TouringBiker
- Posts: 1271
- Joined: 03/04/2013 21:52
- Grijem se na: Struju
#862 Re: Vojaca
https://bs.wikipedia.org/wiki/Jelena_Branković_(Mara)sadie_forever wrote:Gdje mogu naci vise o prvoj zeni zadnjeg bosanskog kralja,kada je umrla? posto je njen sin naslijedio kraljevstvo,dal je ona tada bila vec mrtva posto nisam procitala da ju je vratio u dvor i sl...a sto bi vjerovatno uradio da je bila tu
-
pirpa
- Posts: 3832
- Joined: 22/02/2012 18:16
#863 Re: Feedback
20. 8. 1992. godine Nenad Ševo (Služba bezbjednosti Vojske Republike Srpske na Grbavici, bivši profesor MUP-ove škole na Vracama) zove Juku Prazinu. Inače, Nenad Ševo u ovom razgovoru, koji je trajao gotovo 90 minuta, koristi pseudonim "Pero" .
Juka: Imaćeš posla ovdje. Ne idi nigdje!
Nenad: Sprema se nešto?
Juka: Moram šta ću!
Nenad: Jel' ti žao djece?
Juka: Moram! Jebo ti čovjeka koji je okružen ovdje. Slušaj, radnim danom imaš 30 ljudi na Grbavici, a ja neću napadati! Jel' pošteno? A petkom, subotom i nedeljom nešto malo više!
Nenad: U redu!
....
Juka: Šta će ovi tvoji Aliji predložiti sada gore?
Nenad: Srbi su uzeli dosta teritorije da ne znaju šta će sa njima. Ne mogu Srbi biti govna pa da uzmu tolike teritorije, to je jasno!
Juka: Dabogda kćeri da te hadžija uzme....
Nenad: Pazi šta sam ti rekao!
Juka: Znaš kako se to meni predstavlja. Da će se podijeliti na dva dijela, Hrvatska i Srbija, a da ćemo ga mi popušiti!
Nenad: Slušaj, bio sam na Ilidži i moram ti reći da su dole to napravili bolje Hrvati i Srbi od vas... Ima finesa...
Juka: Vidi, oni mogu granatirati i ovo i ono, ali ako neko pođe mene lično da izigra, pobiću komplet sve što mogu da pobijem, a mogu puno, mogu pobiti sve ovo Srba u gradu što ima! Kad bi bilo stani-pani, jer pored ovoliko ljudi da neko pravi račun bez mene... Ne ide!
Nenad: Ti si Juka ličnost, ti si skupio 2-3 hiljade ljudi..
Juka: Dođi pa da obiđemo da vidiš sve!
....
Nenad: Ja sutra prelazim..
Juka: Sutra ako budeš prelazio, u redu. Ali ako ne budeš sutra, onda sačekaj jedno 5-6 dana..
Nenad: Hoćeš li sutra u Delminijumu da popijemo kafu nas dvojica?
Juka: Ne bih smio sutra ići tamo, ne da ne bih smio, nego neću da idem tamo jer su jednom digli oružje i došlo mi je sve da zapalim, brata mi mrtvog!
Nenad: Ja sam u stanju sutra da dođem u Delminijum. Ja ću tamo između 4-6, pa ti predloži.
Juka: Na hrvatsku teritoriju?
Nenad: Čija je da je, ja ću doći da popijemo kafu!
Juka: Eto može, biću ja u 4 tamo!
....
Nenad: Pitaj ti Aliju Izetbegovića za Munira Alibabića, on ga je ispitivao! Taj Alibabić je imao kontakte sa Alijom Izetbegovićem i sastajali su se u kafani Koševo gdje je sjedio operativac iz Službe državne bezbjednosti i slikao kada njih dvojica pričaju! Ja imam tu fotografiju, evo, ako hoćeš, donijet ću je sutra! Pazi, Alibabić je držao Izetbegovića na vezi kao saradnika. Hoćeš da ti ponesem fotografiju da vidiš te jade??
Juka: Ti mene razdvoji od njih...
Nenad: Sve su to policijski doušnici. Kakav si ti sa tim Alijom Izetbegovićem?
Juka: Što?
Nenad: Da mu ja pošaljem...
Juka: Jebi ti njemu mater onu...
Nenad: Ovdje su mu kod nas svastika i kćerka, ako hoćeš da ti ih pošaljem, samo kaži!
Juka: Čije? Njegove??
Nenad: Ima džaba da idu samo ako ti kažeš, a ako ih on traži, treba za njih 1.000 ljudi!!!
Juka: Nikad neću reći. Neka crknu i on, i svastika, i kćerka!
Nenad: Jesi li me čuo? Prekosutra ujutro idu, ako ti kažeš!
Juka: Jebo im ja mater, mogu crknut' pored mene i on i one. Sad za Olimpijadu u Barseloni šalju dvojicu sportista i 25 delegata sa njima, a niko se nije sjetio da pita bi li se ti Juka malo odmorio.
Nenad: Da, mi znamo kako oni svi izvlače porodice preko Unprofora… Imamo čovjeka na aerodromu!
-
kowalski1
- Posts: 328
- Joined: 09/04/2012 00:05
#865 Whose Bosnia Edina Hajdarpašića
Mladi istoričar iz Sarajeva koji je predavač na Loyoli u Čikagu je napisao knjigu o komplikovanim 19-vijekovnim problemima nacionalnog određenja Bosne. Komplikovanim jer vjerovatno ne postoji tema koja je više zloupotrebljivana od političara, a manje obrađivana od ozbiljne nauke kao ova. Knjiga je dobila najvažniju svjetsku nagradu iz oblasti nacionalnih studija Rotschild http://nationalities.org/prizes/joseph- ... hild-prize i vjerovatno je najveće dostignuće nekog našeg naučnika u svijetu posljednjih godina.
U knjizi ne očekujte mitove i navijanje za jednu, drugu ili treću stranu. Autor polazi od teze da je jedan od razloga (vjerovatno ključni) neuspjeha stvaranja zajedničkog identiteta u Bosni dvostruki odnos hrišćana prema muslimana istovremeno kao prema braći i "drugima". Hajdarpašić koristi termin br(others), "drugi" koji koliko god bili bliski zbog religije i nagomilanog nepovjerenja pod osmanlijama su postali toliko udaljeni da bilo kakva ozbiljnija inkluzija u nacionalne pokrete ili u zaseban se pokazala neuspješnom. Kada tome dodamo Austrougarsku nacionalnu politiku, te interese Srbije i hrvatskog pokreta dobijamo sliku zašto je Bosna ostala bez svog političkog naroda i zašto smo tu gdje jesmo danas.
Uglavno, knjiga je dosta poučna, laka za čitanje i razbija mnoge stereotipe koji su se nafabričili prethodnih godina. Pošto još nema prevoda (i ko zna kad će biti) kačim link na engleskom, pa ko je zainteresovan neka pročita.
http://libgen.io/book/index.php?md5=20E ... 0AA6F3E385
U knjizi ne očekujte mitove i navijanje za jednu, drugu ili treću stranu. Autor polazi od teze da je jedan od razloga (vjerovatno ključni) neuspjeha stvaranja zajedničkog identiteta u Bosni dvostruki odnos hrišćana prema muslimana istovremeno kao prema braći i "drugima". Hajdarpašić koristi termin br(others), "drugi" koji koliko god bili bliski zbog religije i nagomilanog nepovjerenja pod osmanlijama su postali toliko udaljeni da bilo kakva ozbiljnija inkluzija u nacionalne pokrete ili u zaseban se pokazala neuspješnom. Kada tome dodamo Austrougarsku nacionalnu politiku, te interese Srbije i hrvatskog pokreta dobijamo sliku zašto je Bosna ostala bez svog političkog naroda i zašto smo tu gdje jesmo danas.
Uglavno, knjiga je dosta poučna, laka za čitanje i razbija mnoge stereotipe koji su se nafabričili prethodnih godina. Pošto još nema prevoda (i ko zna kad će biti) kačim link na engleskom, pa ko je zainteresovan neka pročita.
http://libgen.io/book/index.php?md5=20E ... 0AA6F3E385
-
pirpa
- Posts: 3832
- Joined: 22/02/2012 18:16
#866 Re: Feedback
SJEĆANJA:
Ratni konvoji konja iz Klisa, Mostaru su donijeli skoro 100 tona hrane...
Mostar, juna 1993., bio je razoren, opkoljen, izolovan, iscrpljen, pocijepan, odsječen od ostatka svijeta, bio je kostur od grada. Nestašica vode, hrane, lijekova, naoružanja, municije, a mnogo gladnih, ranjenih, protjeranih, iscrpljenih, mnogo djece, svi na izmaku snaga. Sva oružja i oruđa VRS, HVO i HV sa okolnih brda, sijači smrti danonoćno i nemilosrdno ubijaju dio grada, koji je pod kontrolom ARBiH.
Seonica, 12.7.1993., komandant 4.korpusa general Arif Pašalić, sa saradnicima Žuljević, Džiho i Branković, zabrinut sjedi kod komandanta Klišanske brigade Hasana Hakalovića, iznosi težinu situacije.Zajedno, prave plan za doturanje pomoći braniocima i građanima Mostara. Komandant Hakalović, priča nam da im je odmah rekao da ima četiri magacina u Nevizdracima, Parsovićima, Seonici i Buturović Polju, „pregledajte sve i uzmite šta vam treba“, rekao im je poznati čovjek iz naroda i dobar domaćin, komandant Haso.“Kad smo sve završili, oni otvoriše tašne i hoće da plate, kažu imaju novac“, priča komandant Hakalović, koji je odbio novac jer smo valjda jedna Armija BiH, borimo se za iste ciljeve, a Klišani su poznati kao slobodoljubivi,ponosni, istinoljubivi, ljudi široke duše i velikog srca, istinski patrioti.
Iste večeri, u komandu 45.bbr. pozvan je Bećir Beća Demirović, koji je dobio naredbu da organizuje konvoj konja za Mostar. „Haso je znao da ja volim konje i da je moj otac Ahmet poznati džambas, najbolji poznavalac konja u čitavom kraju, koji je po zubima znao odrediti starost konja, po ušima i očima čitao je dušu konja, znao je kad je konj ljut, uplašen, neraspoložen, umoran, bolestan“, priča nam Beća.
Da je izbor bio pravi pokazuje podatak da je već slijedećeg jutra, 13.7., Beća iz Nevizdraka i sa Graca pripremio 12 konja i krenuo na zadatak. Za saradnika, izabrao je odličnog vojnika i dobrog druga Dedić Ramiza, koji takođe poznaje narav konja, ima veliko iskustvo u radu s konjima. Prvo su sve konje stavili zajedno da se malo upoznaju i zbliže. Čim su krenuli za Buturović Polje, jedan konj Jablan, odmah se izdvojio i stavio na čelo kolone, nikome nije dao ispred sebe, a drugi su ga priznali za predvodnika.Otac je Beći na polasku dao važne savjete i još rekao „čuvaj svakog konja, nikad ni jednog ne udaraj bez razloga, konj pamti i vratiće ti kad ti bude najteže“.
U Buturović Polju, smotru konja izvršio je brigadni veterinar Atif Karović. Konjima su pregledana kopita, noge, leđa, samari. Išli su lagano, povezani , ali nenaviknuti na asfalt i buku, bili su jako plašljivi cestom do Ostrošca. Pred tunelom Crnaja, prije Jablanice, stadoše kao ukopani, neće ni makac jer je u tunelu bio mrak, a konj ne voli nepoznato, neizvjesnost.
Rezervna varijanta bila je ići preko Dobrigošća, gdje nas je čekao vodič Idrizović i pratio nas sve do škole u Glogošnici, odakle nas prihvata vodič Ćazim. U Glogošnici smo večerali, noćili i, ujutro 14.7., u pet sati, krenuli. Prvi konj nosio je tovar štaka, drugi upakovanu krvnu plazmu, a ostali po tri sanduka sitne municije, prisjeća se Beća.Na Glogovu kod čatrnja čekala su nas dvojica vojnih policajaca, u 11 sati bili smo na Ravnima kod kuće Smaje Nazdrajića. Na vrh Bućevca, ispod Ravni, konj koji je nosio krvnu plazmu nagazio je na minu.Plakali smo, poljubili ga i teškog srca ostavili onako umornog, dobroćudnog, ranjenog, tužnog... Jedno vrijeme na Glogovo nam je tovare iznosio helikopter.
Za prvih 30 dana prebacili smo 11 tura jer je stanje u Mostaru bilo očajno, bez municije, lijekova, hrane, struje. Beća se sjeća da su jednom iz Mostara hitno tražili ručne bombe, jer su saznali da HVO u Šantićevu dovodi zarobljenike u živi štit i bombe bi naši borci bacali iza leđa zarobljenika. Za 9 sati prebačeno je 7 tovara sa 14 sanduka bombi.
Na putu spasa, od granata, snajpera, mina, srčanog udara, umora, ogromnog napora poginulo nam je i umrlo 28 konja, a bila su mobilisana ukupno 194 grla iz cijele Doline Neretvice, od Jasenika do Lisičića.Za devet mjeseci prenešeno je skoro stotinu tona municije i hrane, znači hiljadu tovara po stotinu kilograma. Civilna zaštita Klisa sakupljala je brašno, šećer, so, džemove, bestilj, sir, kajmak, maslo, voće, povrće, grah, luk, suho meso i dr. Tovare su primali neki Efica, Đulić i Pekušić, a u povratku smo dogonili duhan, cigarete, prazne čahure, aluminijske legure za „Pretis“ u Jablanici, naftu i dr., kaže Beća.Po 42 konja, Ramiz i ja znali smo sami izvesti do cilja.Na Glogovu, ( 1.224 metra n/v) smo se odmarali. Protiv sebe imali smo zimi veliku hladnoću, uski planinski zaleđeni put, smetove snijega i po dva metra, ispričao nam je Bećir Demirović Beća.
Svoje sjećanje na ovaj ratni zadatak iznijeli su nam i Haketa Zijad i Ćosić Senad, maloljetni dobrovoljci. „ Za put Jasenik – Parsovići – Ostrožac – Jablanica – Glogošnica – Glogovo - Ravne –Podgorani i nazad, konji i pratnja ostajali su po desetak dana.Jedni od najboljih konjovodaca, ovaj put prešli su više puta u pratnji čak i po deset konja. Konji su na ovom teškom putu znali potrošiti nove potkovice. Polazak iz Glogošnice bio je oko 5 sati ujutro, jer na jednom mjestu kolona je bila vidljiva sa Vrda i HVO nas je gađao čak i iz VBR-a. Dolazak u Ravne bio je pred mrak, jednom smo stigli i saznali da je na Markalama toga dana, 5.2.1994. ubijeno 68 ljudi i ranjeno 144, dobro se sjećaju ova, tada dva maloljetna borca, a danas nezaposleni hranioci porodica.
Suad Mešukić, kao pratilac komandanta Ramića, često je išao putem spasa preko Glogova, pa je sretao konvoje. „Konji su bili tako pametni i uvježbani da su sami, jedan po jedan, pretrčavali dio puta koji je bio tučen sa Vrda.Pritegneš mu lanac, blago udariš rukom i kažeš hajde sad brzo, on pretrči i čeka te na livadi, dok pase travu“, ispričao nam je Suad.
Konjovodci su bili još Ćosić Amer, Hamza, Adem, Zikrija, Latif i Hamdo Kozić, Salem Begluk , Savić Branko i Zoran, Gagula Šaban i Ramo, Boloban Fiko i Enver, Avdić Zijo, Hodžić Džemal, Buljina Hajrudin,Hrnjica Abdulah,Vejsil Hondo, Osman Hakalović, Turković Đemal, Mujak Ferid, Ramić Ramo i drugi.
Konvoji konja organizovani su sve do 18.3.1994., tj do Vašingtonskog sporazuma. Ovo je samo djelić istine o značaju konvoja, o ulozi boraca, žena i djece iz Klisa na prikupljanju i prenošenju hrane i municije za spas Mostara, za odbranu Hercegovine i Bosne. Mostarska udruženja organizuju marš putem spasa, ali zaborave pozvati Klišane.Međutim, nihov doprinos odbrani BiH nije valorizovan ni u samom Klisu ni u Konjicu.
Da li će nadležni konačno organizovati pisanje barem jedne knjige o odbrani općine Konjic, da li će se nekada podići spomenik bosanskom brdskom konju koji je iznio veliki teret rata, bio najbolji vojnik, saveznik čovjeku.Taj Bosanski brdski konj, “plemić” među životinjama, pripitomljen prije 6.000 godina, pametan je, lijep, izdržljiv, prkosan i skroman, čelične tjelesne građe, nesrazmjerne snage, snažne
konstitucije i velike izdržljivosti, uvijek oprezan i siguran, vrlo poslušan, plemenita životinja, simbol snage, prijateljstva i lojalnosti.
(Posvećeno poginulim i umrlim konjima na putu spasa Klis-Glogovo-Mostar; Foto: porušeni mostovi između Jablanice i Mostara)
Piše: Mirsad Čukle
Ratni konvoji konja iz Klisa, Mostaru su donijeli skoro 100 tona hrane...
Mostar, juna 1993., bio je razoren, opkoljen, izolovan, iscrpljen, pocijepan, odsječen od ostatka svijeta, bio je kostur od grada. Nestašica vode, hrane, lijekova, naoružanja, municije, a mnogo gladnih, ranjenih, protjeranih, iscrpljenih, mnogo djece, svi na izmaku snaga. Sva oružja i oruđa VRS, HVO i HV sa okolnih brda, sijači smrti danonoćno i nemilosrdno ubijaju dio grada, koji je pod kontrolom ARBiH.
Seonica, 12.7.1993., komandant 4.korpusa general Arif Pašalić, sa saradnicima Žuljević, Džiho i Branković, zabrinut sjedi kod komandanta Klišanske brigade Hasana Hakalovića, iznosi težinu situacije.Zajedno, prave plan za doturanje pomoći braniocima i građanima Mostara. Komandant Hakalović, priča nam da im je odmah rekao da ima četiri magacina u Nevizdracima, Parsovićima, Seonici i Buturović Polju, „pregledajte sve i uzmite šta vam treba“, rekao im je poznati čovjek iz naroda i dobar domaćin, komandant Haso.“Kad smo sve završili, oni otvoriše tašne i hoće da plate, kažu imaju novac“, priča komandant Hakalović, koji je odbio novac jer smo valjda jedna Armija BiH, borimo se za iste ciljeve, a Klišani su poznati kao slobodoljubivi,ponosni, istinoljubivi, ljudi široke duše i velikog srca, istinski patrioti.
Iste večeri, u komandu 45.bbr. pozvan je Bećir Beća Demirović, koji je dobio naredbu da organizuje konvoj konja za Mostar. „Haso je znao da ja volim konje i da je moj otac Ahmet poznati džambas, najbolji poznavalac konja u čitavom kraju, koji je po zubima znao odrediti starost konja, po ušima i očima čitao je dušu konja, znao je kad je konj ljut, uplašen, neraspoložen, umoran, bolestan“, priča nam Beća.
Da je izbor bio pravi pokazuje podatak da je već slijedećeg jutra, 13.7., Beća iz Nevizdraka i sa Graca pripremio 12 konja i krenuo na zadatak. Za saradnika, izabrao je odličnog vojnika i dobrog druga Dedić Ramiza, koji takođe poznaje narav konja, ima veliko iskustvo u radu s konjima. Prvo su sve konje stavili zajedno da se malo upoznaju i zbliže. Čim su krenuli za Buturović Polje, jedan konj Jablan, odmah se izdvojio i stavio na čelo kolone, nikome nije dao ispred sebe, a drugi su ga priznali za predvodnika.Otac je Beći na polasku dao važne savjete i još rekao „čuvaj svakog konja, nikad ni jednog ne udaraj bez razloga, konj pamti i vratiće ti kad ti bude najteže“.
U Buturović Polju, smotru konja izvršio je brigadni veterinar Atif Karović. Konjima su pregledana kopita, noge, leđa, samari. Išli su lagano, povezani , ali nenaviknuti na asfalt i buku, bili su jako plašljivi cestom do Ostrošca. Pred tunelom Crnaja, prije Jablanice, stadoše kao ukopani, neće ni makac jer je u tunelu bio mrak, a konj ne voli nepoznato, neizvjesnost.
Rezervna varijanta bila je ići preko Dobrigošća, gdje nas je čekao vodič Idrizović i pratio nas sve do škole u Glogošnici, odakle nas prihvata vodič Ćazim. U Glogošnici smo večerali, noćili i, ujutro 14.7., u pet sati, krenuli. Prvi konj nosio je tovar štaka, drugi upakovanu krvnu plazmu, a ostali po tri sanduka sitne municije, prisjeća se Beća.Na Glogovu kod čatrnja čekala su nas dvojica vojnih policajaca, u 11 sati bili smo na Ravnima kod kuće Smaje Nazdrajića. Na vrh Bućevca, ispod Ravni, konj koji je nosio krvnu plazmu nagazio je na minu.Plakali smo, poljubili ga i teškog srca ostavili onako umornog, dobroćudnog, ranjenog, tužnog... Jedno vrijeme na Glogovo nam je tovare iznosio helikopter.
Za prvih 30 dana prebacili smo 11 tura jer je stanje u Mostaru bilo očajno, bez municije, lijekova, hrane, struje. Beća se sjeća da su jednom iz Mostara hitno tražili ručne bombe, jer su saznali da HVO u Šantićevu dovodi zarobljenike u živi štit i bombe bi naši borci bacali iza leđa zarobljenika. Za 9 sati prebačeno je 7 tovara sa 14 sanduka bombi.
Na putu spasa, od granata, snajpera, mina, srčanog udara, umora, ogromnog napora poginulo nam je i umrlo 28 konja, a bila su mobilisana ukupno 194 grla iz cijele Doline Neretvice, od Jasenika do Lisičića.Za devet mjeseci prenešeno je skoro stotinu tona municije i hrane, znači hiljadu tovara po stotinu kilograma. Civilna zaštita Klisa sakupljala je brašno, šećer, so, džemove, bestilj, sir, kajmak, maslo, voće, povrće, grah, luk, suho meso i dr. Tovare su primali neki Efica, Đulić i Pekušić, a u povratku smo dogonili duhan, cigarete, prazne čahure, aluminijske legure za „Pretis“ u Jablanici, naftu i dr., kaže Beća.Po 42 konja, Ramiz i ja znali smo sami izvesti do cilja.Na Glogovu, ( 1.224 metra n/v) smo se odmarali. Protiv sebe imali smo zimi veliku hladnoću, uski planinski zaleđeni put, smetove snijega i po dva metra, ispričao nam je Bećir Demirović Beća.
Svoje sjećanje na ovaj ratni zadatak iznijeli su nam i Haketa Zijad i Ćosić Senad, maloljetni dobrovoljci. „ Za put Jasenik – Parsovići – Ostrožac – Jablanica – Glogošnica – Glogovo - Ravne –Podgorani i nazad, konji i pratnja ostajali su po desetak dana.Jedni od najboljih konjovodaca, ovaj put prešli su više puta u pratnji čak i po deset konja. Konji su na ovom teškom putu znali potrošiti nove potkovice. Polazak iz Glogošnice bio je oko 5 sati ujutro, jer na jednom mjestu kolona je bila vidljiva sa Vrda i HVO nas je gađao čak i iz VBR-a. Dolazak u Ravne bio je pred mrak, jednom smo stigli i saznali da je na Markalama toga dana, 5.2.1994. ubijeno 68 ljudi i ranjeno 144, dobro se sjećaju ova, tada dva maloljetna borca, a danas nezaposleni hranioci porodica.
Suad Mešukić, kao pratilac komandanta Ramića, često je išao putem spasa preko Glogova, pa je sretao konvoje. „Konji su bili tako pametni i uvježbani da su sami, jedan po jedan, pretrčavali dio puta koji je bio tučen sa Vrda.Pritegneš mu lanac, blago udariš rukom i kažeš hajde sad brzo, on pretrči i čeka te na livadi, dok pase travu“, ispričao nam je Suad.
Konjovodci su bili još Ćosić Amer, Hamza, Adem, Zikrija, Latif i Hamdo Kozić, Salem Begluk , Savić Branko i Zoran, Gagula Šaban i Ramo, Boloban Fiko i Enver, Avdić Zijo, Hodžić Džemal, Buljina Hajrudin,Hrnjica Abdulah,Vejsil Hondo, Osman Hakalović, Turković Đemal, Mujak Ferid, Ramić Ramo i drugi.
Konvoji konja organizovani su sve do 18.3.1994., tj do Vašingtonskog sporazuma. Ovo je samo djelić istine o značaju konvoja, o ulozi boraca, žena i djece iz Klisa na prikupljanju i prenošenju hrane i municije za spas Mostara, za odbranu Hercegovine i Bosne. Mostarska udruženja organizuju marš putem spasa, ali zaborave pozvati Klišane.Međutim, nihov doprinos odbrani BiH nije valorizovan ni u samom Klisu ni u Konjicu.
Da li će nadležni konačno organizovati pisanje barem jedne knjige o odbrani općine Konjic, da li će se nekada podići spomenik bosanskom brdskom konju koji je iznio veliki teret rata, bio najbolji vojnik, saveznik čovjeku.Taj Bosanski brdski konj, “plemić” među životinjama, pripitomljen prije 6.000 godina, pametan je, lijep, izdržljiv, prkosan i skroman, čelične tjelesne građe, nesrazmjerne snage, snažne
konstitucije i velike izdržljivosti, uvijek oprezan i siguran, vrlo poslušan, plemenita životinja, simbol snage, prijateljstva i lojalnosti.
(Posvećeno poginulim i umrlim konjima na putu spasa Klis-Glogovo-Mostar; Foto: porušeni mostovi između Jablanice i Mostara)
Piše: Mirsad Čukle
-
pirpa
- Posts: 3832
- Joined: 22/02/2012 18:16
#867 Re: Feedback
11.01. 2017. godine navršeno je dvadeset četiri godine od izvođenja ratne operacije Munja ‘93, koja se odigrala na bihaćkom ratištu u zoni odgovornosti 505. viteške bužimske brigade. Loše vrijeme ni ove godine nije spriječilo one najupornije da 11. januara obilježe svoju veliku ratnu pobjedu baš na mjestu neposrednog odigravanja bitke kod Kedića Glavice, gdje je 2014. godine podignuto monumentalno spomen-obilježje.
Prisutni pripadnici i potomci pripadnika 505. viteške brigade, uz ostale goste, prisjetili su se dana kada su u pomno isplaniranoj i vođenoj akciji ušli iza leđa neprijatelju te iz više pravaca napada uništili njihove položaje i stvorili dotad neviđenu pomutnju u njihovim vojnim redovima. Svi su bili saglasni u jednom: uspjeh operacije Munja ‘93 uveliko je odredio budući karakter ratovanja 105. (kasnije 505. viteške) bužimske brigade na čelu s njenim komandantom Izetom Nanićem.
TAJNA OPERACIJA
Cijela operacija Munja ‘93 bila je isplanirana i realizirana od strane komande 105. bužimske brigade na čelu s komandantom Izetom Nanićem. Mjesto izvođenja bilo je na širem prostoru Banjana, brdovitog predjela Cazinske krajine u trokutu istočno od Bužima, sjeverno od Bosanske Otoke i jugozapadno od državne granice, tzv. “suhe međe”.
Ciljevi ove operacije bili su zauzimanje strateški povoljnijih borbenih položaja i odbacivanje neprijatelja sa šireg rejona Banjana kako ne bi mogao neposredno gađati bužimska naseljena mjesta Dobro Selo i Radoč.
Za izvođenje ove operacije komanda 105. bužimske udarne krajiške brigade vršila je višednevna izviđanja neprijateljskih položaja utvrđujući raspored snaga i sistem odbrane. Prethodno su, u oktobru 1992. godine, pripadnici ove brigade izveli akciju Oganj ‘92, u kojoj su zauzeli vrlo dominantnu kotu, Ćorkovaču (603), i tako ovladali državnom granicom. Ovim osvajanjem ostvareni su znatno povoljniji uvjeti za planiranje šire akcije oslobađanja državnog teritorija u pravcu sjevera i istoka. Frontalni napad više nije bio jedina opcija.
Sve je planirano u strogoj tajnosti. Vrlo je važno naglasiti da u trenucima priprema za operaciju bužimska brigada nije imala skoro nikakvo značajnije naoružanje. Polovina od ukupnog broja boraca u brigadi bila je bez oružja. U operaciji je sudjelovalo ukupno 360 boraca podijeljenih u šest borbenih grupa, koji su sa sobom u akciju odnijeli gotovo većinu do tada raspoloživog oružja.Za dan izvođenja ove akcije odabran je 11. januar 1993. godine, koji se našao između dvaju pravoslavnih praznika (Božića i Nove godine). Tog ponedjeljka, oskudno odjevene u domaće uniforme “bužimke” i ogrnute bijelim čaršafima zbog snijega, sve jedinice 105. brigade (uz jedno odjeljenje boraca iz 511. bosanskokrupske brigade) iza ponoći bile su na svojim jurišnim pozicijama, s kojih su borbene grupe trebale krenuti u opći napad u šest sati ujutro.
Svega nekoliko minuta iza šest sati, borac Trećeg bataljona Sead Dizdarević Tajfun napao je neprijateljski bunker, čime je operacija otpočela. U narednih desetak minuta sve jedinice bužimske brigade bile su u napadu na neprijateljske položaje i ubrzo ih stavile pod svoju kontrolu.Fotografija broj 6. - Sead Dizdarević TajfunIstovremeno, bužimski borci (potpomognuti pomenutim odjeljenjem bosanskokrupske brigade) ovladali su putnom komunikacijom duboko u pozadini s ciljem sprječavanja dopremanja pomoći neprijatelju iz pravca Glodne i Bosanskog Novog. Neprijateljske snage bile su potpuno razbijene. Spajanjem jedinica Drugog bataljona s fronta i jedinica Trećeg bataljona iz neprijateljske pozadine, te ovladavanjem najdominantijim uzvišenjem na Kedića Glavici (Orlovo gnijezdo, 450) od strane jedinica Prvog bataljona, gotovo su u potpunosti realizirane zamisli komandanta Izeta Nanića.
Oko deset sati tog dana neutralizirane su sve neprijateljske vatrene tačke od Nikolića Glavice do Kedića Glavice, izuzev uporišta u banjanskoj školi, koja je zauzeta dva dana kasnije. Time su bile stvorene pretpostavke da se ukopaju nove dostignute linije odbrane, koje su do kraja januara trpile bezuspješne srpske kontranapade.
Ostatak januara srpske snage pokušavale su bezuspješno povratiti izgubljene položaje, a najviše truda uložili su u neprestanim napadima na Orlovo gnijezdo. Do kraja rata nisu imali uspjeha u svojim namjerama.
EPILOG MUNJE ‘93
Jedan čovjek bio je mozak cijele operacije, kojom je sve vrijeme komandirao s osmatračnice na Ćorkovači. Bio je to tadašnji dvadesetosmogodišnji komandant brigade – Izet Nanić. Vojskovođa koji nije htio isključivo prihvatiti ulogu branioca već je htio biti i oslobodilac. Svoju nadarenost za vojničke poduhvate pokazao je prvi put u 1992. godini u operaciji Oganj, a potvrda svega toga bila je operacija Munja ‘93.
Bužimska 105. brigada realizirala je briljantnom taktikom uspješno operaciju Munja ‘93 i oslobodila znatan prostor državne teritorije. Ovom je operacijom Nanić odbacio neprijateljsku artiljeriju od Bužima, a određen broj te artiljerije dopremio je i u svoju komandu kao ratni plijen. Bužimska brigada imala je poslije ove akcije po prvi put u svom vlasništvu topove, minobacače i veliki broj municije. S obzirom da ih je većina u akciju krenula s nekoliko metaka u džepu, sama činjenica da su se dodatno naoružali dala je veliki moral i sigurnost svakom bužimskom borcu. Poslije Munje, odanost boraca svome komandantu bila je bezrezervna.Fotografija broj 5. - Minobacačko odjeljenje na položajuNeposredni neprijatelj na spomenutom prostoru i operaciji bio je oličen u Prvoj novogradskoj brigadi Vojske Republike Srpske na čelu s komandantom Rankom Dabićem. Ta brigada izgubila je 69 vojnika (koliko ih je ostalo na oslobođenoj teritoriji), a danas mnogi tvrde da su im tad poginula 163 vojnika. Zarobljena su četiri vojnika. Bez obzira koji je tačan broj poginulih neprijatelja, bio je to najveći poraz srpskih snaga na bihaćkom okrugu u dotadašnjem toku rata, zbog kojeg je u Bosanskom Novom tih dana bila proglašena višednevna žalost.
Poslije januara 1993. godine, Bužim i Cazinska krajina dobili su nove heroje koji su se svojim podvizima proslavili tih zimskih dana. Pričalo se o Seadu Dizdareviću, koji je tih dana zaradio nadimak Tajfun, kada je poput tajfuna rušio neprijateljske bunkere. Herojstvom su se istakli i Hazim Suljić, Šefik Veladžić, Hasan Musić i mnogi drugi.
Tih januarskih dana, u operaciji i neposredno nakon nje prilikom neprijateljskih kontraudara, svoje živote za Bosnu i Hercegovinu položilo je ukupno 18 boraca i starješina 105. brigade. Osam ih je poginulo neposredno prvog dana operacije. Tog 11. januara svoje živote izgubila su braća Hasan i Husein Šahinović, Fikret Tahić, Mirsad Salkić, Husein Sijamhodžić, Ibrahim Bajrektarević, Hilmija Cinac i Enver Abazović. U kontranapadima na osvojena područja poginuli su: Hašim Ekić, Ibrahim Topalović, Nijaz Porić, Hazim Suljić, Hasan Sijamhodžić, Esad Mamić, Sanel Dizdarić, Redžo Dedić, Hasan Musić i Dževad Varcar.
Brigadu je posebno teško pogodilo ranjavanje i smrt majora Hasana Musića, komandanta Prvog bataljona. S njim su na čelu borci oslobodili najteže neprijateljsko uporište na Kedića Glavici i uspješno odolijevali srpskim kontranapadima.
INTERVJU SEAD JUSIĆ: Poslije Munje je narod bio svjestan da je moguće pobijediti
Munja je primjer pridržavanja ratnog prava. Svi poginuli vojnici odmah su skupljeni i isporučeni. Zarobljenici su i liječeni te kasnije isporučeni
STAV: Gospodine Jusiću, u čemu se ogleda značaj operacije Munja ‘93? Komandant Izet Nanić slovio je za sjajnog ratnog stratega. Koliko je njegova uloga bila dominantna u kreiranju plana operacije Munja ‘93?
JUSIĆ: Plan Izeta Nanića bio je anulirati prednost neprijatelja u naoružanju. Kako ga anulirati? Doći iza leđa neprijatelju i svesti borbu na “puška na pušku”, uz faktor iznenađenja i našu prednost u borbenom moralu. Dakle, prednost naša bila je borbeni moral. Ranije se taj moral gubio u polovičnim akcijama, gdje se ode jednom pa ne uspije, gdje poginu najhrabriji i tome slično. Tako se postepeno počne ljuljati povjerenje u komandnu strukturu. Munja je u potpunosti razbila te nedoumice kod naroda, a kod boraca se izgradilo povjerenje koje je bilo presudno za dalji tok rata. Poslije Munje, narod Okruga (u cjelini) bio je svjestan da je moguće pobijediti. U tom je smislu ona napravila jednu prekretnicu u psihologiji i dala nam šanse da istrajemo i pobjedimo. Značaj Munje, pored topova i minobacača, bio je u ovom elementu i posebno je odjeknuo. Komandant Izet Nanić na jedan je poseban stvaralački i maštovit način primijenio poznata načela vojne ratne taktike, maksimalno koristeći raspoloživi borbeni moral, uvjete terena i vremena, uz faktor iznenađenja. I tako smo dobili bitku.
Fotografija broj 8. - Sead Jusić
STAV: Da li je tu operaciju podržala Komanda Petog korpusa? Često se špekulira da oni to nisu odobravali i da je operaciju Nanić poduzeo na svoju ruku?
JUSIĆ: Ljudi misle da tamo gdje oni nisu bili, ili oko čega nisu bili upoznati, da onda niko nije bio upoznat. Izet Nanić nije bio paravojska. Zbog specifičnosti tadašnjeg društvenog trenutka, raznoraznih sumnji i mnogih plasiranih priča, mi smo pribjegli maskiranju (to se zove maskiranje borbenog dejstva) i to višestrukom. U tom smo smislu u subotu organizirali festival “Biramo prvi glas Bužima”, pa su i sami naši borci rekli da od akcije nema ništa. Plasirali smo priče da ćemo napasti za Novu godinu, Božić i slično. Komandant Korpusa jeste bio upoznat, ali Komanda nije. Komandant Ramiz Dreković bio je upoznat i čak odobrio određene količine municije i pušaka (koje smo dobili na pozajmicu od komandanta 511. brigade). Prema tome, nije da niko nije znao za operaciju. Ipak, niko nije znao pojedinosti osim Izeta Nanića i njegove Komande. Kako će akcija ići, znao je Izet Nanić, Meho Bašić, Zijad Nanić (i to ne u potpunosti) i komandanti bataljona: Hasan Musić, Hamdija Mustafić i Sead Jusić. Ostali su znali onoliko koliko im je trebalo.
STAV: Šta Munja danas predstavlja Bužimu i ostatku naše domovine?
JUSIĆ: Munja je primjer za mlade generacije i općenito za sve ljude. Primjer mogućeg kada se čini nemoguće. To bi mogao biti u društvenom, ekonomsko-razvojnom ili nekom drugom pogledu primjer da, uz pomoć od Allaha dž.š., uspjeh nikada ne izostaje ako ljudi uistinu kvalitetno pristupe nekom poslu, osmisle ga na pravi način (s jasnim ciljem i koncepcijom). Osim toga, Munja je primjer pridržavanja ratnog prava. Svi poginuli vojnici odmah su skupljeni i isporučeni. Zarobljenici su i liječeni te kasnije isporučeni. Bužimska 505. brigada primjer je obilježavanja godišnjica i druženja boraca, bez obzira što običan život nosi razne politike u kojima svako ima neke interese. Nažalost, ono što vidimo po zemlji nije dobro. Ja bih volio da su svi iznad nas u prisjećanju na rat. Mi za sebe možemo kazati da je obilježavanje zadovoljavajuće i da može bolje, ali ako smo mi u svemu tome primjer drugima, onda to ne valja.
-
Indigont
- Posts: 453
- Joined: 30/12/2010 15:07
- Location: https://poslovice.org/
- Contact:
#868 Matica Srbija? Banjaluka je originalno katolička, bila dio Hrvatske
Ime Banjaluka se prvi put spominje 1494. u povelji ugarsko-hrvatskog kralja Vladislava II u kojoj spominje i kaštelana Banjaluke Juraja Mikulašića. Znači tu su živjeli katolici, bilo je i franjevaca tu. Banjaluka je nakon tog perioda osmanskim osvajanjem postala središte Bosanskog sandžaka i Bosanskog Ejaleta, više od 100 godina. Dodik priča o "ujedinjenju sa maticom Srbijom". Kakvom maticom? Možeš li pročitati historiju grada u kojem si glavni baja?
Vrbaski Grad / Vrbaški Grad. Tijekom srednjeg vijeka grad je u okviru Hrvatskog Kraljevstva, od 1102. g. Hrvatsko-ugarskog kraljevstva, a u 14. i 15. st. prelazi iz banovine Slavonije u banovine Bosnu (npr. u vrijeme Stjepana II. Kotromanića).
Banja Luka je bila obično najjužnije veće uporište Zagrebačke biskupije, a inače je pripadala Donjim krajevima, odnosno starohrvatskoj župi Plivi. Početkom 15. st. pripada hrvatskom plemiću i hrvatskom banu Hrvoju Vukčiću Hrvatiniću. U to vrijeme se javlja i novi naziv - Banja Luka (u značenju Banska livada, po banu), koji je ostao do danas. Padom Bosne pod Turke 1463. g., Banja Luka je ostala dijelom Hrvatske, kao dio vojne formacije Jajačka banovina utemeljene radi otpora turskom osvajanju. U toj hrvatskoj protuturskoj krajini bila je jedan od najvažnijih gradova.
Godine 1528. g., Turci osvajaju cijelu Jajačku banovinu, time i Banju Luku. U osmanskoj državi postala je sjedište nahije (Banjolučka nahija), od 1553. Bosanskog sandžaka Turske Hrvatske, od 1580. do 1639. Bosanskog vilajeta te od 1851. Banjolučkog okruga.
Da li vi čitate svoju povijest ili neku izmišljenu? Kako osoba iz RS koja je na primjer rođena pored rijeke Bosne može govoriti o "matici" Srbiji? Razumio bih što vam smetaju Bošnjaci (i meni kao jednom od njih su iritantni) ali zašto vam smeta Bosna? Vaša zemlja i vaših pradjedova zemlja? Zašto je grad na ušću rijeke Bosne - Bosanski Šamac morao biti preimenovan u Šamac? Čovječe na BOSNI se nalazi, na njenom ušću. Jesu li Slavonski Brod i Bosanski Brod tako imenovani da se izbjegne zabuna i zašto sad unosite konfuziju tako što se ovaj u Bosni zove samo Brod? Možete li se probuditi iz propagande i noćne more prije nego je kasno?
Vrbaski Grad / Vrbaški Grad. Tijekom srednjeg vijeka grad je u okviru Hrvatskog Kraljevstva, od 1102. g. Hrvatsko-ugarskog kraljevstva, a u 14. i 15. st. prelazi iz banovine Slavonije u banovine Bosnu (npr. u vrijeme Stjepana II. Kotromanića).
Banja Luka je bila obično najjužnije veće uporište Zagrebačke biskupije, a inače je pripadala Donjim krajevima, odnosno starohrvatskoj župi Plivi. Početkom 15. st. pripada hrvatskom plemiću i hrvatskom banu Hrvoju Vukčiću Hrvatiniću. U to vrijeme se javlja i novi naziv - Banja Luka (u značenju Banska livada, po banu), koji je ostao do danas. Padom Bosne pod Turke 1463. g., Banja Luka je ostala dijelom Hrvatske, kao dio vojne formacije Jajačka banovina utemeljene radi otpora turskom osvajanju. U toj hrvatskoj protuturskoj krajini bila je jedan od najvažnijih gradova.
Godine 1528. g., Turci osvajaju cijelu Jajačku banovinu, time i Banju Luku. U osmanskoj državi postala je sjedište nahije (Banjolučka nahija), od 1553. Bosanskog sandžaka Turske Hrvatske, od 1580. do 1639. Bosanskog vilajeta te od 1851. Banjolučkog okruga.
Da li vi čitate svoju povijest ili neku izmišljenu? Kako osoba iz RS koja je na primjer rođena pored rijeke Bosne može govoriti o "matici" Srbiji? Razumio bih što vam smetaju Bošnjaci (i meni kao jednom od njih su iritantni) ali zašto vam smeta Bosna? Vaša zemlja i vaših pradjedova zemlja? Zašto je grad na ušću rijeke Bosne - Bosanski Šamac morao biti preimenovan u Šamac? Čovječe na BOSNI se nalazi, na njenom ušću. Jesu li Slavonski Brod i Bosanski Brod tako imenovani da se izbjegne zabuna i zašto sad unosite konfuziju tako što se ovaj u Bosni zove samo Brod? Možete li se probuditi iz propagande i noćne more prije nego je kasno?
-
TheMule
- Posts: 3764
- Joined: 04/05/2009 03:34
#869 Re: Matica Srbija? Banjaluka je originalno katolička, bila dio Hrvatske
To ide ovako:
Kako ti se zove otac? - Nemanja
A djed? - Petar
A pradjed? -Milos
A Milosev djed? - Milan
A njegov? - Stjepan
A Stjepanov? - Zlatan
A Zlatanov? Gvozden
A njegov? Tvrtko
Dalje? Pribislav
itd itd.... to su ljudi koji su prodali sebe za saku novcanica prije par stotina godina... jedno je mijenjati ime, a drugo negirati identitet, porijeklo i zemlju...
Kako ti se zove otac? - Nemanja
A djed? - Petar
A pradjed? -Milos
A Milosev djed? - Milan
A njegov? - Stjepan
A Stjepanov? - Zlatan
A Zlatanov? Gvozden
A njegov? Tvrtko
Dalje? Pribislav
itd itd.... to su ljudi koji su prodali sebe za saku novcanica prije par stotina godina... jedno je mijenjati ime, a drugo negirati identitet, porijeklo i zemlju...
-
Krokodajl
- Posts: 8237
- Joined: 27/01/2016 12:36
#870 Re: Matica Srbija? Banjaluka je originalno katolička, bila dio Hrvatske
Ili što bi Dražen Zanko rek'o "od stoljeća sedmog tu žive Hrvati" 
-
Duka Dizel
- Posts: 1115
- Joined: 25/01/2015 08:29
#871 Re: Matica Srbija? Banjaluka je originalno katolička, bila dio Hrvatske
Ovo je valjda tema za istoriju.
Uzgred, današnji Banjalučani i uopšte stanovnici današnje Krajine nemaju veze sa onim od pre 600-700 godina.
Nije u pitanju samo velika vremenska distanca, nego su preci današnjih Krajišnika doseljeni iz matice, nakon što su prostori Krajine opusteli po turskom zauzimanju Jajca.
Uzgred, današnji Banjalučani i uopšte stanovnici današnje Krajine nemaju veze sa onim od pre 600-700 godina.
Nije u pitanju samo velika vremenska distanca, nego su preci današnjih Krajišnika doseljeni iz matice, nakon što su prostori Krajine opusteli po turskom zauzimanju Jajca.
-
prog321
- Posts: 7052
- Joined: 08/07/2014 21:03
#872 Re: Matica Srbija? Banjaluka je originalno katolička, bila dio Hrvatske
Hrvoje Vukcic je imao sjediste u Jajcu, Srednja Bosna.Indigont wrote:
Banja Luka je bila obično najjužnije veće uporište Zagrebačke biskupije, a inače je pripadala Donjim krajevima, odnosno starohrvatskoj župi Plivi. Početkom 15. st. pripada hrvatskom plemiću i hrvatskom banu Hrvoju Vukčiću Hrvatiniću. U to vrijeme se javlja i novi naziv - Banja Luka (u značenju Banska livada, po banu), koji je ostao do danas.
Bio je Hrvat koliko i moje jajce
-
Seyfo
- Posts: 4337
- Joined: 23/08/2011 14:12
#873 Re: Matica Srbija? Banjaluka je originalno katolička, bila dio Hrvatske
Ono što sam siguran je da Banja Luka u svojoj biti je bila i danas trebala biti kulturno, urbano i kosmopolitsko središte tog regiona, tj.Krajine u širem smislu, a proces od '95 ide upravo u suprotnom smjeru, težeći što većem primitivizmu, pozivanju na izmišljenu istoriju i stavljanju primata na malograđanstvo i ksenofobiju. Sličan proces je i u Sarajevu, ali čini mi se ne toliko izražen.
Često sam poslom u BL, i uočavam pored obilježja poslovnog, kulturnog i svakog drugog središta tog entiteta,plakate ili nazive ulica koji su totalno apsurdni i kojih se često(doživio) i lokalci stide (npr.u adresama firme napišu i čak izgovaraju recimo "Put S.ratnika" umjesto "srpskih ratnika", "s.oslobodilaca", "s.sloge" isl). Nazive ulicama i objektima kao da je davala neka šizofrena osoba tipa Šešelj. Natpisi su ćirilični a pored su latinični ali na engleskom.
Ipak sam svjedok da dosta ljudi koji tamo živi,naročito stari Banjalučani, nisu uopšte toliki nacionalisti, ali šute i potajno se stide ratnog perioda i kad vide šta rade od njihovog grada. Njihova nesvjesna borba protiv tog ludila je potpuno ignorisanje poslijeratnih naziva ulica i forsiranju starih.
Ovo što se dešava odgovara Srbima koji su doselili u poratnom periodu.
Često sam poslom u BL, i uočavam pored obilježja poslovnog, kulturnog i svakog drugog središta tog entiteta,plakate ili nazive ulica koji su totalno apsurdni i kojih se često(doživio) i lokalci stide (npr.u adresama firme napišu i čak izgovaraju recimo "Put S.ratnika" umjesto "srpskih ratnika", "s.oslobodilaca", "s.sloge" isl). Nazive ulicama i objektima kao da je davala neka šizofrena osoba tipa Šešelj. Natpisi su ćirilični a pored su latinični ali na engleskom.
Ipak sam svjedok da dosta ljudi koji tamo živi,naročito stari Banjalučani, nisu uopšte toliki nacionalisti, ali šute i potajno se stide ratnog perioda i kad vide šta rade od njihovog grada. Njihova nesvjesna borba protiv tog ludila je potpuno ignorisanje poslijeratnih naziva ulica i forsiranju starih.
Ovo što se dešava odgovara Srbima koji su doselili u poratnom periodu.
-
asurbanipal
- Posts: 6702
- Joined: 28/06/2010 15:54
- Location: opet sam ti u kafani
#874 Re: Feedback
Preminuo profesor Dubravko Lovrenović, komemoracija u četvrtak na ANU BiH
Bosanskohercegovački povjesničar, akademik Dubravko Lovrenović, preminuo je sinoć u 61. godini života, potvrđeno je za Oslobođenje sa Filozofskog fakulteta u Sarajevu.
Lovrenović se, kako saznajemo od njegovih prijatelja i kolega, borio sa bolešću.
Bio je redovni profesor na Filozofskom fakultetu u Sarajevu, Odsjek za povijest, gdje je predavao Opću povijest srednjega vijeka. Doktorirao je na Filozofskom fakultetu u Sarajevu na temi Ugarska i Bosna (1387-1463).
Od 2001. do 2003. je bio zamjenik ministra obrazovanja, nauke, kulture i sporta u Vladi Federacije BiH od 2001. do 2003, te član Komisije za očuvanje nacionalnih spomenika BiH.
Objavio je desetine naučnih i publicističkih tekstova. Jedan je od najzaslužnijih za uvrštavanje stećaka na Listu svjetske baštine UNESCO-a.
Akademija nauka i umjetnosti Bosne i Hercegovine obavijestila je da će se komemoracija Dubravku Lovrenoviću održati u četvrtak, 19. januara, u 12 sati u amfiteatru ANU BiH.
http://www.oslobodjenje.ba/vijesti/bih/ ... vic/191165
-
SkyLimit
- Posts: 5193
- Joined: 10/10/2012 15:49
#875 Koju Zemlju Ibro ide da brani!?
Poznata stara narodna pjesma iz sprečanske doline "Kad Ibro pođe Zemlju da brani" koju je Nedžad Ibrišimović nazivao "drugom Hasanaginicom" je veoma lijepo obrađena u ovom članku
http://www.gracanickiglasnik.ba/wp-cont ... g35-16.pdf
Tekst pjesme:
Kad Ibro pođe zemlju da brani,
ko li će tebe majko da hrani?
Nek te hrane mile seje,
ne pogledaj majko mene,
neću se vratit’, borbu napustit’
Vrati se Ibro, žito je zrelo..
Neka, neka, nek je zrelo,
neka žito bere selo,
neću se vratit’, borbu napustit’
Vrati se Ibro, djete ti plače..
Neka, neka, neka plače,
nek ga majka ljulja jače,
neću se vratit’, borbu napustit’
Vrati se Ibro, sestra te klete..
Neka, neka, neka klete,
oko mene kugle lete,
neću se vratit’, borbu napustit
Vrati se Ibro, draga te voli..
Neka, neka, kad me voli,
nek se za me Bogu moli,
neću se vratit’, borbu napustit’
Međutim, jedna stvar me je oduvijek kopkala: Možemo li odgonetnuti o kojoj "Zemlji" i o kojem ratu se govori o ovoj pjesmi, s obzirom da se to u njoj nigdje eksplicitno ne navodi?
http://www.gracanickiglasnik.ba/wp-cont ... g35-16.pdf
Tekst pjesme:
Kad Ibro pođe zemlju da brani,
ko li će tebe majko da hrani?
Nek te hrane mile seje,
ne pogledaj majko mene,
neću se vratit’, borbu napustit’
Vrati se Ibro, žito je zrelo..
Neka, neka, nek je zrelo,
neka žito bere selo,
neću se vratit’, borbu napustit’
Vrati se Ibro, djete ti plače..
Neka, neka, neka plače,
nek ga majka ljulja jače,
neću se vratit’, borbu napustit’
Vrati se Ibro, sestra te klete..
Neka, neka, neka klete,
oko mene kugle lete,
neću se vratit’, borbu napustit
Vrati se Ibro, draga te voli..
Neka, neka, kad me voli,
nek se za me Bogu moli,
neću se vratit’, borbu napustit’
Međutim, jedna stvar me je oduvijek kopkala: Možemo li odgonetnuti o kojoj "Zemlji" i o kojem ratu se govori o ovoj pjesmi, s obzirom da se to u njoj nigdje eksplicitno ne navodi?